Уопштено разматрање жеља

03-01-01 Увод

Од детињства, из дана у дан, сваког тренутка  су те учили да се односиш ка својим жељама, као према нечем „непристојном“, „лошем“, „срамотном“, нечем, што“смета“, нечем „неправилном“. Смишљено је и прихваћено пуно речи, које замењују реч „жеља“ и које имају јако изражену негативну боју : „каприц“, „прохтеви“, „настраности“, „самовоље“. „Реализовати“ [жеље] мења реч „попуштати“, „брига ме за околину“, а „хтети нешто“ – мења реч „имати проблема“, „оптеретити се“. Човек, који не жели да сузбија своје жеље и стреми ка њиховој реализацији, добија надимак „егоиста“. Ако си заинтересована нечим, добијаш надимак „уврнута“, „лудача“, а понекад „и манијак“, и чак ако ти се те речи говоре у шалу, мораш имати у обзиру да се у свакој шали лако изражава свој прави однос, и у том случају је то јако негативан однос, јер се реч „манијак“ по „случајном склопу околности“ користи за означавање искључиво опасних злочинаца, убица и насилника. Са циљем за утврђивањем површног, а чак и агресивног односа ка својим жељама формирају се и утувљују концепције, и на крају човек, који има жеље, тумачи се и околином, а чак и он сам себе тако почиње да тумачи, као човек, који има „проблема“, као човек „опичен“. Сматра се да кад је код човека „све у реду“, да он не поседује неке посебне, јасне жеље. Погрешно протумачене идеје будизма у европској средини завршавају ту слику, јер у складу са њиховим учењем „нирвана“ – то је стање највеће среће, које карактеризује тотално нестајање жеља. На крају, људи у главном погрешно схвате да је најсрећније стање, кад нема жеља, стање тоталног задовољства, тмурности, апатично добијање утисака. Занемаривање радосних жеља, директно сузбијање радосних жеља оставља убиствен утисак, изазива  гомилу  НЕ, НФ, тупавости, одузима човеку могућност да доживи ОзО.

Неки облици јаких жеља се признају као „корисни“, то зависи од ситуације у средини. У том случају се људи, који поседују такве жеље, „поштују“, подржавају, одобравају, али чим се промени мода, или чим човек почне да испољава неке друге жеље, одма упада у категорију лудака и манијака. То води ка томе да радосне жеље упадају у створени људима вртлог, и тај, који поседује такве жеље, мора да их сузбија, механички да ствара „правилну“ жељу, што убрзо постаје нека врста обавезе, нешто механичко и акт, који не доноси радост.

Ако си научена да сузбијаш своје радосне жеље, да их доживљаваш кришом, доживљаваш у те тренутке срамоту, осећај кривице, страх, то јако често води ка скривеној или отвореној агресији, мржњи. Одузимаш себи задовољство, које се добија током доживљавања и реализације жеља, кад на пример, доживљавање и реализација механичких и „правилних“ жеља не доноси никакву радост, постајеш наркоманка, којој је циљ само да постигне неки одређени резултат. А кад током доживљавања и реализације жеље нема радости, а постоји само жеља за постизањем резултата, онда се појављују нове НЕ – оптерећеност резултатом, страх да нећеш постићи тај резултат, страх да ће неко други искористити тај твој резултат и тако даље. У вези с тим се ствара однос ка жељама као према нечем јако тешком, и што је већа жеља, гора је НЕ, која прати цео процес доживљавања и реализације жеље.

03-01-02 Дефиниције, скраћенице

Дати дефиницију није могуће, јер одредити – значи довести ка већ познатом, али жеља не води ни ка чему другом – ни према емоцијама, ни ка мислима, ни ка осећајима. Постоје људи, које толико не интересује, шта доживљавају, који су толико отупели због НЕ и концепција, да не могу да одликују жеље од мисли, на пример. Пажљив човек ће лако одликовати шта су жеље, а шта су успутне емоције и мисли, и то су јако различити слојеви опажаја. Осећај глади може да прати жеља за храном, а осећај сексуалног узбуђења – жеља за сексом; мисао „он ме је издао“ прати емоција мржње, жеља да удариш, осећај врућине у глави или хладноће у ногама, зато је потребна само мала навика за посматрањем својих опажаја, да не бих мешао све те опажаје. Док уклањаш НЕ, механичке жеље, концепције и култивишеш радосне жеље, разумну делатност и остале ОзО, твоје способности за разликовањем расту.

Како ћу сазнати да желим нешто? Сад хоћу да једем сир или да идем да шетам? Ако постављам такво питање, то значи да знам да постоје две жеље, али откуд ја то знам? Ја знам то, јер у овом тренутку осетим укус сира, мирис шуме, осећај чврсте земље испод ногу, и имам жељу да појачам те осећаје, да постану конкретнији, јаснији. То делује немогуће – као ово – укус сира, кад у устима нема никаквог сира? Али  никог не чуди, што могу да не видим дрво, али да замишљам дрво, а шта значи „замишљати“?  То и јесте визуелни опажај дрвета – тај опажај ће бити магловит, нестабилан, то није ништа друго, то је само визуелни опажај. Ако будем дуго разматрао дрво, тај визуелни опажај ће постати јаснији и стабилнији, појавиће се додатни опажаји, и на крају жеља за појачавањем те слике може постати јача. Са сиром је исти случај – појављује се слаб, магловит мирис сира, и појављује се жеља да појачаш тај опажај – појављује се унутрашњи дијалог на ту тему, могу да почнем да размишљам о томе – како да добијем жељени комад сира. Тако сазнајем да хоћу нешто, јер опажај нечега се већ испољио у том месту, али у нејасном, магловитом облику. Ако хоћу да купим сукњицу са цветићима да бих доживела задовољство због погледа дечака – значи да у том тренутку у том месту већ ПОСТОЈИ и задовољство због владања том сукњицом, и еротско узбуђење због дечачких погледа, и тактилни осећај сукњице, и визуелни опажај њене боје и кроја.

Дакле, можемо да направимо необичан закључак: кад нешто хоћу, онда оно што тренутно постоји, а не оно, чега сад нема, али просто желим то у јаснијем, стабилнијем и јачем облику! Тај закључак се поклапа са тим да су жеље увек оријентисане на неки објекат. Испада да је „жеља“ – увек „жеља за појачањем опажаја, који већ постоји“.И још један необичан резултат – поседујући способност за разликовањем  опажаја, ми у сличној ситуацији, не можемо да разликујемо: а) жељу и б) реализацију жеље, јер ако хоћу сир, значи да укус сира већ постоји, то јест жеља и реализација жеље су – истовремене. Да ли то значи да постоји начин за појачавање жеље за сиром, да бих осетио његов укус исто тако, као кад ти је на језику? И да ли је могуће, да може да се појави толики осећај да се заситиш да ће се појавити и осећај засићености, и да ће сви физиолошки процеси протицати тако, као да си добио све потребне прехрамбене витамине? Та питања ће остати без одговора, док не доживљаваш непрекидно ОзО, док не можеш толико да се концентришеш на жељама да почну да откривају своје тајне. Фиксираћемо нешто: кад постоји жеља, она је већ напола реализована.

• Механичке жеље (мж) или жеље, које не доносе радости су:

а) изазване концепцијама, које садрже у себи различите моралне речи – паразите: „треба отићи тамо“, „треба  урадити тако“, „добро би било да се уради тако“, „било би ружно да не урадиш то“, „од мене очекују то“ и тако даље. Немам жељу да радим то, али пошто постоји наметнута мисао „треба“ или „било би ружно“, настављаш да доживљаваш незадовољство и нежељу, идеш и радиш то, подржавајући мисли „добро да сам урадила то, то је правилно, тако и треба“, покушавајући да самозадовољством компензираш тровање од НЕ.

б) изазване НЕ – бесом, страхом, досадом и т.д.

в) изазване механичком навиком – увек, долазећи с посла, палиш телевизор, и чак ако те вести не интересују, ти их свеједно гледаш, доживљавајући досаду, умор и т.д.

г) изазване другим мж, на пример жељом за хипер компензирањем онога, што пре ниси имала. Ако си у детињству или  младости због стидљивости слабо упражњавала секс, онда ти у 20-25 година та жеља може постати толико велика да ћеш се бацати на било шта, на све што се креће, заборављајући да се зауставиш и питаш – да ли стварно сад постоји таква нека радосна жеља? Ако се зауставиш и пробаш да се унесеш у ту жељу, онда ће се појавити огромно незадовољство и мисли да ограничаваш „себе“.

Што је једнако за све мж – грозничавост, нема радости, хаос, то јест, доживљавајући и реализујући их, не доживљаваш појачање озарених опажаја (ОзО) – нежности, осећаја лепоте, усхићења, стремљења и т.д. Наопако – ојачава негативан фон (НФ), појављују се НЕ и ојачава хаотични унутрашњи дијалог.

Цитат из Гурџијева: „ човек је арена борбе, конкуренције различитих жеља, сви се називају „ја“, то јест сматрају себе господарима и нико од њих не жели да призна једно друго. Сваки од њих за тај кратак временски период док је на власти ради оно, што му се свиђа, без обзира на све, а плаћају за то други. И међу њима нема никаквог редоследа. Ко искочи у врх, тај и постаје господар. Он бичује свих лево-десно и ништа се не боји. Али у следећи тренутак други хвата бич и удара самог себе. То траје током целог живота. Замислите државу, где свако може на пет минута да постане цар и да ради са тим царством сваких пет минута све што хоће. Али наш живот је такав“.

Да бих имао тоталну представу о испољаваним у том месту мж, да бих јасно схватао – са чим хоћеш да радиш, саветујем да саставиш списак и да га допуњаваш, кад приметиш неке нове.

Клеште механичких жеља – ефекат неминовне патње, до код долази за време реализације и после реализације мж: за време реализације мж (рмж)  човек страда (то јест сузбија радосне жеље, доживљава НЕ), сматрајући да у будућем може да добије неку срећу. Ако мж није реализована и претпостављана срећа није дошла, појављују се интензивне НЕ о изгубљеном времену, жалост према себи и т.д. Ако је мж реализована, онда претпостављана „срећа“ испада да и није никаква срећа – човек и даље доживљава исте, и чак нове, и још веће НЕ, нове разлоге за сузбијањем рж – на крају – исте патње. Онај, који реализује радосне жеље доживљава ОзО као за време реализације рж, а и после реализације жеље, или чак  ако није реализована.

• Једна од врста мж – жеља за сузбијањем жеља (жсж).

Разлику између сузбијања и уклањања сам разјаснио у делу о НЕ – у случају сузбијања мж не нестају, појављује се НФ. У случају уклањања мж нестаје тотално, појављује се безбрижност или ОзО. Дакле, жсж – то је увек мж, јер је то облик жеље за доживљавањем НЕ, и најчешће је то изазвано НЕ и концепцијама. Ка жсж се односе различити облици такозваног „аскетизма“, кад човек сузбија своје жеље (и рж, и мж), руководећи се или концепцијама о „озарењу“, здрављу и т.д., или вером у ауторитете, или жељом за остављањем утисака на друге људе. Уз то она доживљава гомилу НЕ, задовољство због своје „победе“ појачава мж за реализацијом сузбијане жеље, прави базу за дубоку психичку кризу, т.ј. базу за дуготрајни и разрушавајући излив НЕ и изазваних њима акција.

• Радосне жеље (рж) одговарају следећим критеријумима:

а) процес реализације и доживљавања рж прати радост, предужитак, усхићење и други ОзО.

б) ако није успела реализација рж (а такође у случају да је не успеш реализовати), НЕ се не појављују.

Неопходно је имати у обзиру да, ако се бавиш праксом уклањања растужености, онда су све твоје жеље – механичке, чак и да се појави рж, одмах се мењају на мж. Ако си почео да се бавиш праксом, онда у трулом блату почиње да врви, појављују се чисти поточићи радосних жеља, који се мешају са мж, па се зато понавља процес замене рж на мж. Мораћеш да уложиш доста упорности и одлучности, пажљивости и спремности, да бих чешће и јасније могао да одвајаш мж и рж, да уклањаш прве и појачаваш друге.

На пример, почела си да переш подове, пошто то сад ствара резонансу са чишћењем од НЕ, постоје рж за физичком активношћу, и ти их реализујеш, али кад за пет минута та жеља поново нестане и појави се друга рж, појављује се концептуална мисао: „кад си већ почела – доврши“. Појављује се мж „доврши“, рж нестаје, ОзО нестају.

Други типични примерак – одлагање реализације радосне жеље (ррж) „за после“: постоји рж да сад прошеташ, појављује се мисао „нисам још урадила домаће задатке – кад урадим, онда ћу ићи“, на крају рж нестаје, појављује се тмурност, НЕ, и кад су сви задаци урађени, теби се већ не шета, уместо тога хоћеш да станеш и да слушаш рж, идеш да шеташ, јер постоји мисао „па ја сам хтела“, и на крају – опет реализација механичке жеље (рмж).

Цитат из Лисца: „Рж се одлажу на дуже време, јер хоћеш „темељито“ да им приђеш, да се спремиш. Од малих година се код мене тако и дешава – задовољство сам добијао од фантазија на тему „шта ће бити, кад…“ – волео сам да говорим о томе, да маштам. Од малих година се храним нереализованим фантазијама. Иако ми је то доносило предужитак, био је слаб и кратког трајања. Имао сам сталну потребу за новим фантазијама, осим тога, често нисам ни почињао реализацију рж, због чега ми се појављивао осећај кривице због неоправданих очекивања – својих и туђих. А пошту су се рж сузбијале, нове се нису ни појављивале и предужитак није јачао“.

Издвојићемо опажај „предужитак појављивања рж“. Као да те очекује сладак скок напред, као јако и снажно затегнута тетива. Растужени човек тешко преживљава и одсутство жеља, и постојање жеља, то јест, у сваком случају се појављују НЕ – то је одлика мж. А овде је све наопако: кад рж не постоје, и уз то успешно уклањаш НЕ, онда доживљаваш задовољство због предужитка, а кад се рж појави – задовољство због доживљавања рж и због њене реализације.

• Термином „селекција жеља“ означавам процес, који има три фазе:

а) одликовање жеља, које су се испољиле тренутно;

б) препознавање рж и мж;

в) уклањање мж и култивисање рж.

На крају доста јасног одликовања жеља, препознавање тих жеља се одвија скоро аутоматски, али ако је јасноћа слаба, нестабилна, онда могу да се доживљавају проблеми током преласка од а) ка б). Током пажљивог одликовања може да се препозна „жеља, која везује“ – т.ј. жеља за вршењем препознавања мж и рж. То одликовање омогућава ефикасно изазивање жеље за вршењем препознавања, и то је довољно да процес иде даље, да се не дроби, да се омогући испољавање навике за прелажењем од а) ка б). То исто важи и за прелазак од б) ка в).

Пракса цикличне замене интерпретација јесте начин за  стварање селекције жеља.

• „Експрес – анализа“ жеља – збир активности, које омогућавају да за неколико секунди добијеш јасноћу – жеља која се тренутно поседује је радосна или механичка. Коришћење резонансе са ОзО као критеријума је отежано, посебно кад интензитет жеље није велики и кад је уз то још слабо испољен негативни фон или слаб озарен фон, или „ништа се не дешава“.

Уопштени „скелет“ механичких жеља је сигурност (то јест, чврста фиксација сазнања, које одликује): „ако реализујем ту жељу, постаћу сретнији“. Посматрања себе и околине показују да „бити сретан“ – значи „доживљавати срећу“, т.ј. то није целокупност неког блага, то су преживљавања, која по мишљењу људи обавезно настају после постизања тог блага. Елементарно искуство показује да владање жељеним предметом, пажњом и т.д. не доноси „срећу“, а кратак пљесак задовољства. Владање [неком срећом] не води ка преживљавању [стања „среће“].

Зато, ако фиксираш мисао „постаћу сретнији, ако урадим ово“, [прати је сигурност], то значи да у саставу твојих жеља постоји и механичка жеља. Истовремено могу бити испољене и рж и мж (слабог интензитета ), које имају исти циљ, и кад је једна слабија, друга је све јача. Контролисање таквих мисли и сигурности јесте начин, који омогућава реализовање селекције жеља, што води ка појављивању других рж и ОзО, јер разликовање опажаја ствара огромну резонансу са ОзО.

• Целисходно је разликовати а) жељу и б) жељу за реализовањем те жеље (жрж), јер жеља може бити радосна, а жеља за реализацијом – механичка, и ако се не разликују, немогуће је направити селекцију. Такво разликовање води ка ослобађању процеса доживљавања рж од „привезака“ у облику забринутости и страхова, који су праћени мислима о томе – да ли је могуће или није могуће реализовати и т.д., на крају ће рж почети да се испољавају слободније.

Такво разликовање води још ка следећем:

а) рж се преживљавају на одређени начин, снажно, без збрке;

б) рж постају приступачне за посматрање, истраживање;

в) повећава се способност за доживљавање задовољства због  доживљавања рж;

г) повећава се резонанса рж са другим ОзО;

д) пошто је аутоматизам реализације жеља заустављен, постаје могућа еволуција рж, у коју се увлаче и остали опажаји. На пример, ако после појављивања сексуалне жеље аутоматски дође до њене реализације, сексуална жеља ће се преживљавати нејасно, нећеш моћи да осетиш све њене тонове, неће бити дубоко, интензивно преживљавање. Кад је механизам директне реализације заустављен, почиње еволуција жеља и везаних са њима осећаја и осталих опажаја – другачије то називам „развијање сексуалности“ – постаје приступачнији све већи спектар жеља, нових осећаја, ОзО, тело постаје осећајније, све више зона на телу постају „ерогене зоне“, повећавају се дубина и врсте осећаја, неочекивано се појављују већ познати и скроз нови ОзО.

Аутоматизам реализације води ка још једној последици: доживљавајући жељу, већ „знаш“, шта ће бити даље, то јест сама програмираш све ситуације, одузимајући себи предужитак, радиш да ти све буде познато унапред, и рж  не ојачавају ни помоћу стварања резонансе са ОзО, и у главном или скроз не стану, или се претворе у одговарајуће мж. Разликујући жељу и жељу за разликовањем те жеље, налазећи „рупу“ између њиховог настајања, добијаш могућност да ставиш штап у точак тог механизма и да га зауставиш.

Термин “лов на рж“ – озарени фон (1-4 ) + рж (5+)  за потрагом нових  и нових рж, ствара резонансу са речима „загрцавајући се“, „немогуће је стати“. Хаотичних сметњи њема, појављује се озбиљност и усхићење само због мисли „желим да тражим рж“.

• Научити се разликовати жељу и жељу за реализацијом те жеље није уопште лако, јер се аутоматизам њиховог мењања формирао у теби пре неколико десетина година. Као тренинг, можеш да почнеш да правиш паузе дужином бар неколико секунди између жеље и почетком њене реализације – назваћемо то пракса задржавања реализације. Кад се појављује жеља, заустави се, унеси се – шта сад желиш, шта бих сад највише хтео. Понекад је чак само процес доживљавања жеље привлачнији, него његова реализација. Једна од особина механичке жеље за реализацијом жеље је у томе да кад задржиш реализацију, одмах се појави цела хрпа НЕ, а на пример, задржавање радосне жеље за реализацијом жеље не води ка појављивању НЕ, а и не ослабева задовољство, које доживљаваш због предужитка, а понекад га чак и ојачава.
• Целисходно је (због реализације жеља) научити се одликовати жељу за доживљавањем жеље (ждж). Може бити радосна или механичка. На пример, ако си доживела оргазам више пута, онда ћеш чим ти неко спомене секс осећати гађење, лоше ћеш се осећати, али, ако поред прође симпатичан дечко, погледаћеш га и механички ћеш га пожелети, да бих заборавио ону тмурност и НФ, који настају после оргазма, а такође због навике. Постојање механичке ждж у тој ситуацији доказује се доживљавањем гађења, а да ждж не би било, ти би само рекла: “жеља се не појављује“.
• Целисходно је научити одликовати жељу за појачавањем жеље и жељу за смањивањем жеље. Култивисање прве жеље игра велику улогу у култивисању рж, друга жеља се користи за спровођење експеримената, кад не постоји јасноћа што се тиче неке жеље, и ти је појачаваш, смањујеш и посматраш, како ће реаговати други опажаји на тај процес. И једна и друга жеља може бити механичка или радосна. На пример, ако уместо фиксирања „постоји рж за појачавањем неке рж“ следиш концепцију „треба изазивати, појачавати рж“, онда ће и ждж и жпж бити механичке, неће бити радосне, и наравно, не воде ни ка чему, сем ка НЕ и умору.
• Начини за појачавање рж:

1) Култивисање жеље за појачавањем жеље, узвраћање пажње ка ономе, што јако желиш, да бих рж постале јаче;

2) култивисање јаког и радосног предужитка, јер он ствара резонансу са рж. Сети се случаја, кад си доживела велики предужитак, опиши га детаљно. Да бих изазвао предужитак, можеш се присећати тих ситуација, а у међувремену ћеш научити да „ускачеш“ у предужитак.

3) Представљати пожељну промену, пратити формалном праксом помоћу гласног изражавања своје жеље („ЖИГ“).

• Препреке за појачавање рж:

1) Мж су везане за огромну количину НЕ – разочарење, раздраживост, очајност и т.д., и свако зна да, што је јача жеља, јаче су успутне НЕ. Ако не знаш да је то особина само мж, а не рж, сузбијаћеш све жеље. Појављивање јаких рж аутоматски изазива страх од НЕ и аутоматизам сузбијања рж, зато је неопходно:

а)   уклонити тај страх;

б)   појачати жељу за доживљавањем рж, предужитак;

в)   имати у виду да доживљавање рж јесте задовољство, независно од резултата;

г) беспрекорно уклањати НЕ, које се појављују кад мислиш о немогућој реализацији рж.

2)  Мисао – скептичар: „никад никакве жеље не воде ни ка чему – живот као што је био тмуран, такав је и остао“. Неопходно је:

а) изазивати разумну јасноћу у то да прошло искуство у доживљавању и реализацији мж нема никакве везе са искуством у доживљавању и реализацији рж.

б)  признати такве мисли менталним отровом и уклонити их директно, узвраћањем пажње са њих.

• Брзина и стабилност промене опажаја је једнака интензитету и трајности радосне жеље. То није просто открити, јер људи јако често погрешно схватају „мисао о жељи“, мисле да је то „жеља“. Ако човек говори „хоћу да променим неку навику“, најчешће мисли да хоће да се промени, али не доживљава такву жељу или је доживљава јако слабо и ретко. Та збрка се врло често среће. Такође могу да мисле да је „жеља за доживљавањем жеље“ „жеља“. Ако хоћу да се код мене испољи јака жеља за променом, али ако жеље за променом нема или је јако слаба, онда то није довољно за промене, посебно ако је првенствена жеља механичка.
• Из све целокупности мж целисходно је издвојити очигледно механичке жеље („омж“), то јест такве, као што су механичност, растуженост, нежеља, чији бол је за тебе очигледан. Уклањање омж не прати жалост према себи, осећај губитка, мисао о неком притиску“ на себе“; очигледно механичке жеље се уклањају много лакше, него оне механичке жеље, које нису очигледне („нмж“). Као и у случају са уклањањем НЕ, највећи проблем није у уклањању НЕ, него у томе да јако желиш да их уклониш.

Писмена фиксација добијеног искуства у доживљавању и истраживању рж омогућава разматрање својих поступака као да си критичар, омогућава налажење типичних начина самообмане. На пример, ако дете плаче, можеш пожелети да му приђеш и да га утешиш, и ти ту жељу разматраш као радосну. Следеће анализе тог искуства воде ка питању – „да ли је то чиста случајност“ – симпатија и радосна жеља су се испољиле управо тад, кад дете плаче, а док си га тешио су биле примећене НЕ нестрпљивости, раздраживости или жалости“. На основу тога, можемо да кажемо да је ту ствар у самообмани, а то ће нам омогућити да у будућем пажљивије истражујемо своје опажаје у сличним ситуацијама.

• Употребићемо термин “беспрекорно понашање“: то су акције, које следе рж, које прати предужитак цело време. Такве акције се не могу оцењивати ни на какав морални начин, јер нису резултат жеље за поштовањем свих правила, концепција, навика, нити жеље за нарушавањем правила, а јесу резултат испољавања рж, тако да, у мотиву „беспрекорног понашања“ не постоји ни „зато што“, „да бих“. Беспрекорно понашање – то је кад „ја радим то, пошто следим рж, и током тога се ствара резонанса са другим ОзО“. Оцењивати можемо само концептуалну интерпретацију беспрекорног понашања, и не заборавите на то, да ће ваша околина управо тако и радити – без обзира на то, шта ћеш говорити о „озарености“ својих мотива, људи ће те посматрати у складу са њиховим концепцијама, законима, и ако не будеш имао то у обзиру, ако будеш избацивао претпоставке о могућим акцијама са стране околине – то је глупост, која води ка непожељним теби резултатима.

• Назваћу „праксом праћења“ реализацију жеља са циљем истраживања процеса реализације, а такође последица реализације. У главном, праксу праћења желимо да спроводимо ка нмж, јер желимо да размотримо тај процес, да га поделимо на неколико делова, да одредимо – које су од њих мж, а које – рж. Понекад се појављује жеља да  пратиш и омж, да бих утврдио своју сигурност у њену  механичност. И баш та пракса води ка томе, што се зове “добијање искуства“:

а) разумна јасноћа зависи од тога, какви опажаји се појављују током одређеног понашања;

б)  јасноћа у томе, какви опажаји су пожељни, а какви – непожељни;

в) улагање напора, чији је циљ уклањање непожељних опажаја и култивисање пожељних.

Од степена јасноће и ефикасности напора зависи, да ли ћемо говорити о значајном или незначајном искуству.

Механичка реализација мж и нмж не води ка добијању искуства, доказ је било који стари човек, ког можеш да видиш како седи на клупи испред зграде – тај човек је проживео много година, био је у различитим ситуацијама, доживео је много емоција, жеља, контактирао са многим људима, али није добио сводбоду од растужености, разумне јасноће, способности за доживљавањем и праћењем рж, способности за избегавањем непожељних и доживљавањем пожељних опажаја, а – сваке године је упадао све више у НЕ и тупост, спектар његових опажаја је јако примитиван и једнолик. Људи почињу муњевито да старе већ у 20-25 година, а не у 40 или 50. Већ у 30 година су многи од њих пензионери, који не само што не доживљавају рж, а чак испољавају агресију везану за култивисање рж, слободе од НЕ и концепција. Желе само да се забораве – у задовољству, дроги, једноликим утисцима или НЕ.

• „Трошење (исцрпљивање)“ – процес који води реализацију омж и нмж ка фази јаке засићености са паралелним фиксирањем опажаја, укључујући и радосне жеље, на крају чега:

а) постаје слабије испољавање дате омж или нмж;

б)  селекција постаје простија;

в) постоји могућност за посматрање испољавања механичког дела без обзира на засићеност, што омогућава да се научиш да је издвајаш из списка свих жеља у различитим околностима;

г)  постаје слабије једначење са жељом, т.ј.

*)  такве мисли, као што су „то је моја жеља“, „то је део мене“, „биће ми жао, ако га изгубим“ постају мање напорне, и разликују се као очигледно лажне;

*) појављује се схватање мж као неког туђег механизма, то јест, појављују се мисли „то је просто механизам, непожељна навика“, које прати разумна јасноћа, ОзО-јасноћа, остали ОзО;

*) појављује се рж за уклањањем дате мж;

*) појављује се жеља за појачањем те рж+рж за смањењем и уклањањем те мж;

д) постаје слабији аутоматизам испољавања механичких делова „клупка жеља“ (т.ј. таква целокупност жеља, у којој не могу јасно да одликујем жеље, које улазе у њу и да одредим на који се тип односе), пре него што одради селекција, то јест, пре појављивања сигурности у врсту жеља.

• Употребићемо термин “полураспад мж“, слабљење интензитета испољавања мж:

а) током целокупног утицања селекције жеља и праксе трошења, али као прво помоћу праксе трошења, јер кад је мж јака, радосна жеља за уклањањем њега  је слаба, значи да напор уложени у уклањање не може бити јак;

б) до такве фазе, кад је рж за уклањањем мж конкретна, јасна и стабилна.

• Реализација рж за директним уклањањем мж – то је најефикаснији начин за прекидање доживљавања мж. Мж се никад неће завршити помоћу њиховог исцрпљивања, у сваком случају, њихов траг ће бити јако дугачак, јер су  за мж неисцрпни објекти свих могућих врста – милиарди симпатичних девојчица, играчака, ствари…, а мж се аутоматски испољавају ка свему, што је ново. Сувише ретка замена мж води ка НЕ, ка тмурности. Сувише честа замена мж умара. Сувише честа реализација замара. Сувише ретка реализација ојачава спазматичност мж и опет појачава могућност појављивања НЕ – то је буре без дна, напунити га је немогуће. Ако бих добијање утисака водило ка преживљавању потпуности, животној засићености…, али рмж воде ка краткотрајном изливу ПЕ и задовољства, које јако брзо постаје гумено, безукусно, тровање се развлачи надуго. Предужитак због мисли да мж могу просто да се уклањају, а још и искуство у том уклањању, претварају се у снагу, која побеђује господарство мж. Рж за директним уклањањем мж ојачава, постаје радоснија и конкретнија. Појављује се јасноћа у то да су мж исти отров, што и НЕ – оне су исто тако тровале, мучиле, али сам се бојао да останем без њих, чинило ми се да губим значајни део себе, који ме пуни бар неким, али ипак животом. Током уклањања НЕ, „било какав живот“ ти одговара све мање и мање, појављује се искуство новог начина живота и стремљење ка њему – ка животу у ОзО. Директно уклањање мж, а и директно уклањање НЕ, моментално води ка изливу ОзО.

• Пракса „ограниченог уклањања мж“ је ефикасна током праксе исцрпљивања, трошења нмж. Током реализације нмж преиодички прекидам реализацију и тотално уклањам нмж на кратак рок, а после се поново враћам ка реализацији нмж. Та пракса – то је врста цикличког опажања, која води ка јаснијој расподели целокупности жеља на рж и мж.

• Пракса уклањања унутрашњег дијалога по секторима .На пример, мисли о сексу су хаотичније и наметљивије, чим је већи део мж у сексуалним жељама. Да бих се ефикасније разликовале мж и рж, целисходно је током неког времена (сат, дан) уклањати мисли о сексу. У том случају ће мж постати слабије, а радосне жеље ће се јасније испољити. Идуће уклањање мж (на било који начин) води ка јаком слабљењу датог сектора хаотичног УД.

03-01-03 Жеља за утисцима (= жеља за ПЕ)

Постоји израз – „жеља за утисцима“. Анализираћемо употребу те речи:

*) „Утисци“ могу да се добију од било чега – од музике, књига, секса, шетње, разговора, укусне хране, дешавања, вести и осталог.

*) У том списку налазе се  пријатни и симпатични њима догађаји, али и непријатни и они који им нису симпатични – људи стреме да добијају утиске од смрти, патњи, катастрофа, тупавости других људи, жалости, осталих НЕ. На пример, људи могу специално да иду да гледају филм, од ког знају да ће доживети јаке негативне емоције – од мржње до ЖПС, и за њих су то исто „устисци“, и што су јаче НЕ – јачи су утисци. Ако филм „није интересантан“, појављује се досада, али досаду људи не сматрају „утиском“.

*) Жеља за утисцима – то је наркотик. Можемо се лако уверити у то – прекинути добијати утиске, и осетићеш – исто, што доживљавају наркомани током „ломљења“. Без утисака се  одмах појављује тмурност, досада, безизлазност, паника, очај, ужас.

Говорећи о „утисцима“, људи у ствари говоре о позитивним емоцијама (ПЕ) – радост због контактирања, злурадост, задовољност са собом, задовољство и т.д. Зашто од НЕ могу да се добијају „утисци“? Баш зато што понекад јаке НЕ воде баш ка јаким ПЕ. Могуће је и обрнуто. Купио си скуп аутомобил, почео си да доживљаваш  гомилу ПЕ – замишљаш, како ће ти завидети комшија, замишљаш како ће сад девојке више обраћати на тебе пажњу, пролазници ће те поштовати и т.д. Паралелно са ПЕ ће се појавити и НЕ, наравно – страх због губитка, незадовољство због тога, што ниси почео веселије да живиш;бес због тога, што су ти изгребали ауто и т.д. Зашто људи тако реагују на катастрофе и смрти? То је за њих јако необично, то изазива гомилу ПЕ – „чуј, данас сам ТАКО нешто видела…мозак је био по целом асфалту…ух“ – БИЛО КОЈИ човек, који је буљио на мртваце, слатко замишља, како ће причати о томе и како ће га пажљиво сви слушати. Осим тога већина људи умире од досаде и тмурности, и било које јаке емоције – чак јаке НЕ – за њих су привлачније, него ужас због досаде у самоћи, кад се ништа не дешава, јер јаке НЕ увек могу тако да се користе да би се добиле ПЕ – на пример, ако си у депресији, можеш да уживаш, замишљајући, како ћеш после причати о томе „другарицама“, како ће ти оне саосећати, давати савете, удељивати ти пажњу, т.ј. тешити твој ОСЗ.

Дакле, ПЕ и НЕ – то су две стране једне медаље, и једно, и друго – то је „помрачење“, т.ј. опажај, који се не поклапа са ОзО, прави од тебе мртваца, будалу. Проблем је у томе, да људи обично погрешно мисле да су ОзО ПЕ, тако да се ка ПЕ односе и симпатија, и осећај лепоте, нежности и остали. Замисли да ћеш назвати „храном“ и обичну печурку, и отровну печурку. Резултат – тровање. Исто ће бити у случају са ОзО и са ПЕ – резултат је тровање. Да не би дошло до такве збрке, потребно је добро проанализирати своје опажаје, проанализирати – шта те трује, а шта ти даје снагу, шта те прави радосном, шта те води ка симпатији, задовољству. Разликуј и бирај.

Дакле, жељу за ПЕ  ја односим ка мж, и то противуречи ономе, како се у нашој околини односе ка ПЕ: жеља за доживљавањем ПЕ – „законит“ начин провођења слободног времена, то јест, у околини се потрага за „утисцима“ не осуђује, чак се инсистира на томе, култивише се, сматра се као прогресиван, стваралачки, интересантан начин живота. Постоји пуно лажних коцепција, које одобравају и подржавају тражење „утисака“, али ако имаш приватно искуство у доживљавању  интензивних ОзО, лако ћеш приметити да жеља „за утисцима“ јако противуречи ОзО, као и било које помрачење.

Онај, који види у „утисцима“ смисао живота и покушава „да се засити“ са њима, тај постаје алкохоличар, тражи нове утиске, утврђује ходање у кругу  ПЕ-НЕ, стварајући све нове и нове начине за појачавање, јер га прате мисли да ће се ти утисци завршити и да ће около бити само досада и тмурност. Није ни чудно, што је задња етапа у томе свему примање наркотика, који убрзавају обе стране процеса – добијање јаких утисака и растурање, умирање. Ја мислим да се наркоманија, која се јако брзо развија задњих година, на неки културни начин, чак и подржава – страст према утисцима се сматра нечим нормалним и финим и основним спасом од досаде. Људи не разумеју да досада и тмурност сведоче о томе да нису исцрпили своју околину, а само свој начин за тумачење тог света, својих глупих концепција и емоција. Резултат је у главном смрт од наркотика, или споро умирање, чију задњу фазу можеш видети испред зграде – тупавост, ружноћа, болести, у главном – тотално распадање.

Током тражења и употребе утисака човек  не доживљава оно, што доживљава човек, који стреми ка ОзО. Онај, који тражи ПЕ доживљава ПЕ и НЕ. Онај, који тражи ОзО већ је ушао у процес тражења.

03-01-04 10 правила за реализацију радосних жеља

Првих 10 правила технологије реализације радосних жеља (ррж):

Први проблем са којим се сусреће практичарка, која је пожелела ррж – одсутство јасноће у то – шта она ипак највише жели. Годинама је сузбијала рж различитим концепцијама „дуга“, „обавеза“, „пристојности“ и осталих фантома, тако да  није чудно, што су рж престале скроз да се испољавају или се њихово испољавање смањило. Први корак у пракси ка ррж – научити доживљавати рж, научити обраћати на њих пажњу, не сузбијати, обавезно фиксирати писмено – то омогућава да се односиш према њима пажљивије. Рж могу да се поделе на различите области – везане за секс, за путовања, за контактирања, за обучавање и т.д. Направи општи списак рж, које си доживео, прођи по њему више пута, стави оцену интензитету неке рж. Прави списак рж, које си доживео данас и тако даље. Дакле:

Правило 1: фиксирај писмено радосне жеље, прави спискове, оцењуј њихов интензитет по скали од 1 до 10.

Једна од највећих грешака на овој етапи – потцењивање рж због њихове „незначајности“. На пример, ако имаш жељу да прођеш по бари, а не да је заобиђеш, као што раде све пристојне даме, појављује се неугодност, коју прати мисао: „ма ајде, на крају крајева то је само мала жеља, ништа се неће променити, ако је реализујем“. Хоћеш да приђеш  дрвету и да га додирнеш, али се препушташ лењости, и опет се правдаш, користећи „незначајност“ рж. У таквом случају буди сигурна – наставићеш да копаш себи јаму за гроб.  НИ ЈЕДНА – ЧАК НАЈМАЊА РАДОСНА ЖЕЉА НЕ МОЖЕ БИТИ СУЗБИЈЕНА [без последица које ће направити немогућим испољавање ОзО и које ће изазвати НЕ] – то је правило које ће те извести на пут ка ОзО. Налазиш се у таквом стању, да је чак најмања жељица за тебе највеће благо, шанса да се спасиш од растужености. Осим тога, понекад је оцењивање рж као „нечег незначајног“ скроз концептуално – навикла си се да сматраш нешто као „важно“, а нешто „неважно“. Али ако изнад свега ставити ОзО, све се мења, и реализација чак најмање, са гледишта концепција, радосне жеље води ка необично јаком изливу ОзО.

Још једна типична грешка – остављање рж „за после“. На пример, переш под и одједном пожелиш да сад одмах одеш у шетњу, али мислиш: „ето, опраћу подове и одмах ћу ићи, не могу све овако да оставим…“. Одмах ћеш осетити како ће се рж моментално истопити и неће остати никакав траг, или ће, као минимум, јако ослабити. Никакво „после“ не постоји – рж постоје само сад, а „после“ остаје само, као мисао „хтела сам“ и НЕ, тако да остављање рж за „после“ – то је самообмана и сузбијање рж.

Не бркај ту ситуацију са ситуацијом, кад постоје рж, које прати мисао „хоћу да урадим не сад, а некад“ – такве радосне жеље исто постоје.

Правило 2: уклањај концепцију „о незначајности“, „сићушности“ рж. Значајност рж се одликује интензитетом, стварањем резонансе са другим ОзО. Не остављај рж „за после“.

Кад почнеш да доживљаваш жељу за доживљавањем рж, а посебно кад почнеш да их фиксираш и реализујеш, почеће да се испољавају јасније, и све више и више, њих не интересују твоје концепције. Можеш да сматраш да даме желе да ходају на високим штиклама по тротоару, а радосна жеља може да те натера да трчиш бос по црној влажној земљи. И шта да радиш? Да кренеш боса по земљи – да изађеш из улоге даме, да доживиш гомилу НЕ, да се суочиш са потребом за њиховим уклањањем. Ако не кренеш боса по земљи – убићеш рж, ојачаће НФ, биће пљусак НЕ, али још јачих и дубљих. Појавиће се страх – „а шта ако пожелим нешто јако грозно, шта онда да радим?“ Предлажем да се овако уради: реализуј бар оне жеље, које се не бојиш да реализујеш, биће их доста, а што се тиче оних рж, које се бојиш да реализујеш, или се чак бојиш да помислиш на њихову реализацију, онда их фиксирај писмено и остави – нека у твом списку буде уписано да си  једном хтела да урадиш то и то.

Враћаћеш се ка свом списку, анализираћеш га, прегледати, гледаћеш да ли присутствују рж или су одсутне, њихов интензитет. Почни бар да радиш оно, што можеш сад да радиш, и не заустављај своју праксу пошто не можеш да почнеш да радиш све одједном.

Правило 3:  фиксирај писмено апсолутно све рж, а реализуј оне, које можеш да реализујеш.

Обично понашање човека  је на 100% везано за његове концепције, навике, страхове, остале НЕ, механичке жеље, утврђене стереотипе – породичне, градске, националне, религиозне и т.д. Човек никад ни о чему не мисли – он жонглира концепцијама, док једна механичка жеља не надјача другу.  Кад почињеш да следиш радосне жеље, помало испадаш испод тог прикрића правила. Појављује се страх  – шта ако се деси нешто ужасно, непожељно? Желиш једно, а страхови ти диктирају нешто сасвим друго, концепције треће, мама говори четврто, и шта да радиш?

Увек имаш пуно различите информације, коју си добила из различитих извора. Направи од те информације један списак. Сложи је у један списак. Проанализирај истинитост те информације, сигурност извора  и т.д. – уради толико, колико је то за тебе могуће и искрено. Оцени ризик, реци своје претпоставке – шта може да се деси тад и тад. Избегавај избацивање и претпоставке – нека твој разум буде хладан, трезан, независни инструмент – саслушај његово мишљење.

Правило 4: препиши, упореди информацију, коју имаш, која се тиче твоје жеље, аргументе“за“ и „против“ неке активности. Не измишљај и не избацуј.

Шта ти сад преостаје да радиш? Сад – само један излаз постоји – да скочиш у ледену воду. Урадила си све, што си могла – фиксирала си рж, упоредила информацију, коју имаш, израчунала могуће ризике. Бесконачно разматрати ту тему, стално сумњајући  и налазећи се у неком неодлучном стању – то је исто, као да си убио рж, а заједно са њима и остале ОзО. Нико ти никад неће дати никакву гаранцију, и не заборављај да, ако будеш следио друштвене навике, да ти то неће дати никакве гаранције, јер без обзира на то да обични људи, који су 100% механизми, следе оно уобичајено, „пристојно“, „доличи“, са њима се стално дешава нешто непожељно, они стално пате. Зато је избор прост – или ризикујеш да добијеш непожељан резултат + сузбијање рж и осталих ОзО, или ризикујеш да добијеш непожељан резултат + реализација рж и појачавање ОзО. Ја бирам то друго. Одатле долази правило 5.

Правило 5: сад онеми, изроди било који ОзО (бар симпатију према свом зецу) и постави себи питање  – „зашто сад  – после свега онога, што сам сазнала и о чему сам размислила  – ја то заправо радосно желим?

Правило 6: уради сад оно што желиш, без обзира на то, да ће те узнемиравати страхови и сумње. Преодоли их и реализуј своје рж, концентриши се на предужитак, предужитак због онога, што ћеш живети нов живот, сад те не воде мртве концепције, него радосне жеље. Концентриши се на то, да се процес реализације јако одликује од других активности, пространство око тебе и у теби као да постаје еластично, попуњено.

Ако твоја рж подразумева извршење целог редоследа међупросторских активности, можеш у било ком  тренутку да станеш и још једном да упиташ себе: „сад већ, кад сам урадила неколико корака ка реализацији своје жеље, и тако постигла неке резултате – шта сад желим? Да ли ми се свиђа ово, што се дешава? Да ли је рж остала иста или је постала слабија, или је ојачала? Или је променила правац?Да ли је све нестало?“. То исто можеш да урадиш, током појављивања нове битне информације, или у ситуацији, кад си одједном схватила да си побркала мж са рж.

Правило 7: не трчи напред као рђави булдожер. Увек постоји могућност да се зауставиш и упиташ себе – „каква је сад моја рж – после неколико корака“. Радосне жеље се често мењају током своје реализације.

Током реализације радосних жеља упитај се толико пута, колико хоћеш – да ли доживљаваш оно што бих хтела да доживиш? Понављам: да ли „добијам оно, што желим“, и чак, да ли „доживљавам оно, што би хтела“, а тачније, „доживљавам ли сад оно, што желим да доживљавам управо сад“. И ако је одговор на то питање „не“, заустави се и врати се ка правилу 7. Ако је „да“ – иди даље. Особина праксе праћења рж је у томе да добијеш оно, што си хтела да добијеш од самог почетка – тако не буде увек. Та особина је у томе да што активније, правилније, чешће реализујеш своје рж, чешће почињеш да доживљаваш јако привлачна за себе стања, у том тренутку. Лик, који ствара резонансу: као да су рж – необична снага, која  те води по невероватно уској линији догађаја, али те води толико сигурно, да је немогуће изгубити се; и не у будућем, не у неком другом случају, а управо сад – сваког трена током твог кретања по тој линији догађаја доживљаваш посебну животну попуњеност, засићене ОзО, а понекад се на твом путу нађу и нека открића  – нови ОзО, нова јасноћа. Тако да предлажем да се скроз промени смисао дефиниције „резултат“, кад се прича о реализацији радосних жеља: резултат ррж је квалитет твојих преживљавања током пражења те рж. Што конкретније провалиш рж у свој целокупности жеља, које доживљаваш, што боље провучеш границу између рж и мж, јаснији ће бити резултат. Искуство долази са праксом – вежбај.

Правило 8: запиткуј се толико чето, колико хоћеш – да ли доживљаваш  управо сад то што ти се свиђа?

Фиксирање процеса ррж  – то је иначе радосна и интересантна занимација. Саветујем да се пажљиво „унесете“ у све што се дешава, што прати процес ррж, фиксирате све то као најобичније догађаје, а и као најнеобичније (не само као у смислу неког догађаја, а и у смислу неког опажаја). Да се не би кочио и успоравао процес ррж, можеш у блокчићу да скраћено све то записујеш, да бих после могао лако све то да склопиш, сав тај редослед догађаја и преживљавања. Саветујем да бар понекад састављаш цео опис одрађеног искуства у реализацији рж, посебно кад је баш лош или посебно добар. У првом случају можеш да нађеш грешке, а у другом – поново да доживиш привлачне опажаје, да се научиш да  осећаш онај посебан „укус“ живота, кад доживљаваш и реализујеш рж.

Правило 9: „унеси се“ у све то што се дешава, да бих после могао детаљно да опишеш све то.

Кад је процес ррж завршен, независно од њега – како је завршен, стани и схвати да ти сад нико не смета да уклањаш НЕ, да изазиваш ОзО, то јест, да тренутно имаш идеалне могућности да се бавиш праксом. Ако имаш хрпу НЕ – можеш да почнеш беспрекорно да их уклањаш и да стремиш ка ОзО, скроз се уносиш у све то, па шта ти је још потребно за успешнију праксу? Ради то увек – и тад, кад си успео да реализујеш рж и добијеш интересантне опажаје, и тад, кад си се уплашила, окренула се у другу страну, препустила се НЕ, концепцијама, побркала мж са рж и т.д. Tаква активност има посебан значај, јер нам омогућава да имамо у обзиру, како год да се заврши  изабрана активност, наћеш се у ситуацији, која најидеалније одговара твојој пракси. То ти омогућава уклањање забринутости због резултата, забринутости због концепције“будућности“, концентрисати се на „овде – и – сад“.

Правило 10: Независно од резултата имај у обзиру да сад имаш идеалне услове за праксу.

Ако почнеш да следиш праксу ррж, приметићеш како се повећава њихов интензитет, ниво радости, резонанса са другим ОзО. Ништавни филозофи – псеудобудисти ће се искривити и рећиће нешто овако: „ма, то је све глупост, то само повећава твоју везаност за дхарме, карме, ево, ја стремим ка тоталном ослобођењу, јер природа Буде…микрокосмичке орбите…суштина учења…а то све није вредно…то само појачава везаност…“ Гледај их у лице, кад ти буду то говорили – нећеш моћи да не осетиш огромну разлику између себе и њих – задовољнима и незадовољнима, значајним или тупавим, важним или агресивним. Постоји пуно оних, ко добија утиске од таквих разговора, и има јако мало оних, који прекидају да жонглирају речима, смисао којих им није јасан, и почињу да праве конкретне кораке ка оним стањима, која им се свиђају.

Током реализације рж, постаје их све више и више, али то су баш РАДОСНЕ жеље, осим тога, оне стварају резонансу са другим ОзО, па зато и рж постаје више, а и различитих ОзО постаје више. Појављује се ефекат „конкуренције рж“, почиње да нас кида на комаде, свакодневно имамо јако мало времена, откривање нових ОзО следи једно друго. Конкуренцију међу рж  не прате НЕ, које иначе прате ситуацију, кад је јако пуно мж и немаш могућности да их све реализујеш. Конкуренцију прати усхићење, предужитак, излив блаженства и т.д.

Конкуренција међу рж води ка проблему – „поремећају рж“: рж толико често замењују једне друге, да  немају довољно стабилности, па се на крају не постиже пожељни резултат. Схватање тога води ка појављивању нове рж, чији је смисао у томе да рж постану још стабилније. Та жеља постаје стабилнија, кад је „поремећај рж“ јачи и кад је све мање резултата. На крају, карактер испољавања рж се мења: оне постају довољно стабилне да бих дошле до пожељног резултата.

Неки говоре: „како је то могуће да неко  све своди само ка жељама, само жеље, па жеље“. Ништа се не ради без жеље.  Било који поступак – то је само процес реализације жеље, и преостаје нам само изабрати – да ли ће бити механички или радостан; да ли ће донети исцрпљење и НЕ, или ОзО и нови круг у твом путовању.

Акцију, која ствара резонансу са ОзО цело време, назваћемо „беспрекорном“. Типско растуживање настаје у следећим случајевима:

а) забринутост због резултата;

б) забринутост због мишљења других људи;

в) негативно тумачење препрека, које се појаве;

г) НО према (непреодољивим и преодољивим) препрекама;

д) неодлучност, сумње у донето решење;

е) убрзаност, спазматичност;

ж) тупавост, то јест неспособност за смишљање ефикасног начина деловања на основу концепција или НЕ.

Резултат – то је пожељна замена опажаја. Ако хоћу да уклоним НЕ, успешан начин за уклањање је резултат. Ако се пре после уклањања НЕ појављивала поново, сад само за 5 секунди – и то је резултат. Ако је жеља за уклањањем НЕ испала слабија од жеље за доживљавањем ње, ја ћу свеједно да проанализирам несрећу, направићу своје закључке – то је исто резултат, јер пре није било ни те анализе, закључака и активности – пожељних опажаја, јер се налазе   у колотечини праксе у уклањању НЕ.

Ако си данас успео да уклониш НЕ, а сутра не  – да ли је јучерашњи резултат био резултат? Наравно, то уклањање је извршено, и то ништа неће променити, твоје понашање ће се неизбежно бар мало променити. Ствар је у другом, сваки резултат је различит, зато ми тражимо такве резултате, који би водили ка најпожељнијим стањима на најлакши начин.

Парктичара од маштаоца одликује стремљење ка добијању конкретних резултата, и искреног практичара категорички не задовољавају лажне фразе“о резултатима у нашој школи не саветујем да причате“, „ускоро ће се рађати само мачке“, „у главном, сад је боље“ и т.д.

03-01-05 Следеће дефиниције

Из целог спектра различитих рж издвајамо оне, које поседују следеће особине:

1) њихов интензитет је виши од 5-6;

2) њихова отпорност према утицању које долази са стране других опажаја, а такође трајност испољавања је искључиво висока, ако је упоредити са другим рж;

3) прате их (бар понекад) „физичка преживљавања“ (ФП) – на пример, „пробадање“ у делу пупка, „врење“ у леђима, оштро заслађење у грлу, притискање у центру чела и т.д.

4) ствара јаку резонансу са „бесом“.

Означићу  такву жељу као „циклон“ (асоциација са циклоном – област повећаног „напона ОзО“, која може да испољи пљусак открића, муње схватања).

Из описа Јежетине: „одједном се појавио вир“, то јест, јако брзо се појавио јако јасан опажај – обично су ОзО много спорији. И одмах се појавило опажање те жеље као циклона. Мислим да никад нисам доживљавала тако нешто. Реч „циклон“ је стварала огромну резонансу – лудо радосна жеља, која може да експлодира у било ком тренутку. Не постоји никакав Јеж, уместо јежа је циклонски црни облак, нешто, што поседује огромну снагу“.

• Термином „схватање“ иначе означавам ону мисао, која:
• јако појачава разумну јасноћу у датој области опажаја;
• ствара резонансу са ОзО-јасноћом;
• ствара резонансу са другим ОзО.

Циклони играју огромну улогу у путовању сазнања.Они одређују правац твог путовања, стварајући индивидуалне одлике од других практичара.

Пошто су циклони јаки, осим ОзО још их прате јака испољавања првог чувара – страх због пораза (гледај поглавље „ефикасне праксе“). Циклони, отежани  1 – им чуваром, означићу као „1с – циклон“.

(Реч „први“ се означава бројем испред речи, на пример, 1-чувар, 1-ловац, а интензитет се означава бројем -1 -чувар -3, 1- ловац -6).

Жеља за откривањем нових ОзО (1- чувар) није отежана 1- чуваром, ако су одрађени неопходни услови:

1. Постоји довољно искуство у откривању нових ОзО;
2. Често се дешавају ситна открића у пракси, јер управо тај ланац „ситних“ открића неумољиво приближава нова крупна открића, таква као што су откића нових технологија, нових ОзО, нових тонова већ познатих ОзО, навика на интезивније и дуже доживљавање ОзО, постизање јасности у оним или другим деловима опште слике праксе.

Снажан ударац по 1-ом стражару води ка постизању искуства у откривању ОзО, који подсећа на лаву, а такође ка потпуном и дуготрајном удубљивању у ОзО са врло јаким интензитетом.

Многобројне мж, које срећемо – то су жеље за поседовањем ОзО. Та жеља нам је интересантна, јер можеш погрешно да је сматраш жељом за доживљавањем ОзО, а уствари, то је типични представник мж.

Последице због таквог мешања су ужасавајуће – ОзО могу уопште да престану да се испољавају, што те још више подстиче на то да их поседујеш, што ти још више отежава доживљавање ОзО, и на крају крајева практичарка остаје без ичега – ни ОзО, ни јасноћа у то – шта сад да радиш. На крају, она се може предати и попунити низ филозофа, езотерика, осталих беспосличара, који жонглирају речима и из дана у дан и умиру у НЕ, или може да почне поново, другачије да размотри своју праксу, сумњајући и критикујући своје мотиве.

„Жељом  за поседовањем ОзО“ ја називам разнолику целокупност таквих жеља, које циљају не на сам процес преживљавања ОзО и свега онога са чиме ствара резонансу, а користи га за постизање конкретних циљева. Међу тим циљевима могу бити најпростији, а и скроз уврнути циљеви. Ка простим односим жељу да се похвалиш, да привучеш пажњу других људи, да добијеш статус „њушке“ и т.д. Примерак „уврнуте“ жеље – жеља за одржавањем дивљења самом себи и самозадовољства због тога што си ти тако упорна практичарка, скроз некористољубива и т.д. Што је више практичар оптерећен дивљењем самом себи, све му је теже да изврши револуцију искрености, да разоткрије себе, да одвоји растужене мотиве, да прекине ту игру, чији је циљ задовољавање жеђи за добијањем ПЕ због остављања утисака на људе. Игре са дивљењем самом себи могу водити ка огромној збрци, али постоји један прост критеријум ефикасности употребљивих противотрова, степена твоје искрености – фреквенција, дубина и интензитет доживљаваних ОзО.

Типично испољавање жеље за владањем ОзО – преношење наглашавања са преживљавања ОзО на лепоту и ширину писмених фиксација ОзО или прича о њима – на пример, можеш да доживљаваш самозадовољство због дугачких стубића бројева, количине пописа, што води ка томе да ОзО престају да се испољавају, па упадаш у све већу самообману, доживљавајући ПЕ као ОзО.

Међу противотровима ћу издвојити следеће:

• истраживање ситуација, у којима доживљаваш самозадовољство, дивљење самом себи, са гледишта њиховог поклапања са ОзО.
• Пракса цикличког опажања дивљења самом себи.
• Добијање искуства у директном уклањању задовољства и смаозадовољства у оним случајевима, кад постоји јасноћа [у оно да су ти опажаји – растужености, то јест, не поклапају се са ОзО] таквог интензитета и стабилности да успеваш да уклониш све „капи“ НЕ, које прате процес уклањања ПЕ.
• Стални напори у постизању искрености по том питању, то јест тачном разликовању жеља за доживљавањем ОзО и жељом за владањем њима.
• Стални напори у постизању искрености у било којим другим областима твог живота.

Кад долази до конкуренције рж, неке жеље остају нереализоване током дужег времена, а за неке ти некад не остане уопште времена. Ако се у те тренутке осећаш на граници интензитета ОзО, ако си препуњена открићима, онда немаш шта да разматраш, јер јаче рж надјачавају слабије. Али тако идеална ситуација не може да траје дуго – као прво, нема стабилне навике за праћењем само рж, а као друго, на арену излазе чувари (гледај поглавље „ефикасне праксе“), и настају провалије, интензитет ОзО се периодички смањује. У стању кад је попуњеност твог живота нижа од 10, настаје питање – да ли се стварно реализују управо најјаче и најрадосније жеље? Јер, ако сад ниси на граници интензитета  и попуњености ОзО, то значи да су испољене „растужености“ (то јест опажаји, који се не уклапају са ОзО), и оне могу да не избацују у први ред најрадосније жеље, чија би реализација смањила интензитет, ефикасност и радост од праксе. Најефикаснији начин за прављење селекције рж и избор управо најрадоснијих  – то је  „паметовање о смрти“:

а) разумна јасноћа је у томе да било ког тренутка можеш да умреш. За утврђивање те јасноће, саветујем да чешће читаш или гледаш вести, где показују катастрофе, људске лешеве. Возили су се људи возом, кад воз слете са пруге и забије се у кућу – 200 лешева. Погинули су и правилни, и пристојни, и деца – сви, који су били у возу, смрт није бирала. Људи гину беспрекидно, и не само у ратовима, а у „најбезбеднијим“ местима – погледај теме вести. Већ данас леш можеш постати ти, и никакве снаге света те неће заштити.

(Наравно, неопходно је беспрекорно уклањање НЕ, које могу да се појављују током те разумне јасноће).

б) специфичан ОзО – опажање „давања самог себе“, одбацивања навика, уобичајене трезности. Јако радостан, јак опажај. Ту је и хладан, без емоција, очај, чак не очај ( та реч се јако асоцира са НЕ – очајем), а хладан ударац јасноће, хладна застрашујућа трезност. Ту је и усхићење због будућег путовања у смрт, и још нешто, што ствара највећу резонансу са речју „позвати“, „предати се“, дати се“ – не као испољавања слабости, а наопако – „предати се“ у значењу одбацити све, било коју везаност, навику на некога, циљеве – све губи значај пред лицем смрти, која може да настане сад одма – стање тоталне отворености и свежине, слободе.

Пред лицем паметовања о смрти конкуренција рж протиче на неки скроз посебан начин. Што је јаче паметовање о смрти, све сигурније остају само оне најинтензивније, које стварају највећу резонансу са ОзО рж, најпродорније и животне – само оно, што би могла да радиш, а да знаш, да ћеш за 5 минута да умреш. Мж увек циљају на резултат и тотално губе значај, кад нема резултата, па при мисли о томе да ти ништа на свету не гарантује да нећеш умрети за 5 минута, мж постају слабије. Наопако – било који трен доживљавања и реализације рж јесте сопствена вредност, зато паметовање о смрти не смањује рж, и то је – још један филтер, који просејава мж у корист рж.

• Два јако проста начина за „контролисањем неувлачења“ у рж, т.ј. спречавање појављивања механичких саставних делова, остваривање „експрес“анализирања“ да бих разјаснио природу испољених жеља:
• замисли да се рж није остварила, резултат твојих активности је нула, и ако се појави НЕ, то значи да су се механичке жеље уплеле у целокупност рж. Онда ће се моћи: а)уклонити НЕ; б) пронаћи и уклонити мж; в) постићи непојављивање НЕ, кад помислиш да рж неће моћи бити реализована.
• скроз различито се понашају рж и мж за време анализирања, то јест, током постављања себи питања: „да ли то хоћу“, „постоји ли сигурност у то, да ја баш то желим“, „а можда требам другачије да урадим“, „а да није то можда механичка жеља“, „а ако се ситуација промени тако и тако – да ли ће се променити жеља“ и тако даље. Анализирање мж неизбежно води ка појављивању спазматичких сумњи, немира, забринутости, испољавању грозничаве несигурности у жеље, лутању. А анализирање рж никад не води ка таквој грозници, она постаје чак јаснија, конкретнија, ојачавају успутни ОзО. Ако се чак рж промени после њеног анализирања, промена жеља ће бити конкретна, сигурна, мирна, ван лутајућих, немирних сумњи, успутни ОзО ће се и дање испољавати. Скво: „анализирање рж личи на шару, прати га усхићење и дивљење. Она је као шуштање лишћа дрвећу жеља – лаган а, прозирна, сунчана“.

Кад постоје ОзО, јасно је  да ће још дуго пљускове ОзО мењати периоди растужености. Кад помислимо на то, појави се рж да се боримо на било који начин, чак онда, кад је сва власт код растужености, на пример, за одрађивањем формалних пракси ( писмени извештај о проживљеном животу сваких пола сата, фиксирање сваког минута, емотивно глачање, цикличко опажање и т.д.). Збир таквих активности назваћемо „фронт радова на квару“ („фрк“). Али кад ОзО одлазе, долази до хаоса мж, НЕ, и с једне стране, постоји жеља за доживљавањем растужености, а с друге стране нема жеље ни за одрађивањем фрк. Што су јаче и чешће испољене ОзО и сигурност  у то да се треба борити за њих у растужене периоде, све јача постаје жеља за одрађивањем фрк за време испољаваних растужености, укључујући онај тренутак, кад почну да се појављују рж. Ту жељу ћемо назвати „заменик управника“.

• Огромну улогу у пракси игра „жеља за преузимањем ОзО“. То је таква нова жеља, која

а) ствара резонансу са речима „желим да будем као она“, или „хоћу да да доживљавам то, што она описује“, или „желим да преузмем од ње ту врлину“;

б) прате је јаки (не мањеод 7-8 по скали до 10) ОзО Једињења (симпатија, одрицање самог себе, предавање самог себе и т.д. – гледај поглавље „Списак ОзО са описима) и другима.

Колико год то било необично, жеља за преузимањем ОзО води ка појављивању  теби већ познатих  ОзО, а и  нових, чији описи одговарају описима онога, према чијем лику је настала та жеља.

Жеља за преузимањем опажаја може да се доживљава и према  ономе, што зовемо „стихија, природна појава, биљке, животиње“ и т.д.У том случају, довољан услов за појављивање  нових ОзО је поштовање услова „б“+одрађивање праксе уклањања механичког сазнања, које одликује, такве, као што је „нису-реке, нису-планине“, цикличка замена сигурности и т.д. Детаљније технологија преузимања ће бити изложена касније у другом параграфу. Издвојићемо још „жељу за преношењем ОзО“.

• Кад се рж испољавају дуже време и интензивније, у одређеном тренутку појављује се оно, што хоћеш да назовеш „упадање у стремљење“ – оријентациона жеља према неком објекту, као да одлази на други план, постаје позадина, а напред излази „стремљење“ или „ликовање“ или други јасни ОзО без објекта из сектора Стремљења, који ствара јаку резонансу са рж.

• Назваћемо планирањем целокупност мисли о реализацији доживљаване рж са речима“то хоћу да урадим тад и тад“, са одређеним ликовима. Планирање обично прати механичко појављивање сигурности у то, да ће будућност бити онаква, како је ти испланираш, или, ако си се навикао да доживљаваш узнемиреност, – управо таква, како је не планираш. У сваком случају, ствараће се механичка сигурност, која ће јако да ослабева рж, појавиће се осећај свакодневности. Као да си стала на пругу. Током планирања можеш имати у обзиру  да будућност може бити било каква, то зависи од околности и твојих рж. То води ка томе да ћеш моћи доживљавати интензивне рж током планирања, а околности ће постајати све „гушће“, попуњеније неизразивом дубином значења.

• „Жеља за обучавањем“ – једна од најјачих рж, ствара јаку резонансу са већином ОзО. Дефиниција „жеља за обучавањем“ садржи и а) жељу за постизањем нових схватања, рж, ОзО, технологија у постизању ОзО, и б) жељу за добијањем нових знања (изучавање страних језика, било којих наука и дисциплина), и в) жељу за постизањем нових навика, као што су роњење, планинарење, јахање и било шта друго.

Жеља за учењем код обичног човека је праћена  јаким НЕ, скептичарима, лењошћу, страховима због пораза. То је изазвано тим, што децу од малих година на најгрубљи начин (долази чак и до грубог физичког насиља, уцене, казни различитих врста, различитих страхова, утувљивања концепција и т.д.) терају да иду у школу, на факултет, да уче оно, што се „мора“, а не оно, што желиш. И на крају, оно што си „научио“ се неминовно заборавља, а сам процес изучавања се асоцира са мучењем, а не са радошћу и предужитком.

Сад је неопходно ослободити жељу за обучавањем од свих тих растужености, да бих доживео сву њену озарену моћ. Зато је неопходно следити САМО радосне жеље за обучавањем, упркос страховима, стереотипима и концепцијама, и током целог процеса изучавања  следити постојање  предужитка (на пример, у формату фиксације од 5 минута, проведеном у очигледном предужитку). Мора да се промени систем вредности: као главна делатност треба да се сматра доживљавање предужитка, а споредна – добијање информације, постизање неких навика. Онда ће се изучавање претворити у интензивно уживање, које ствара резонансу са целим гроздовима ОзО.

Реализација радосне жеље за учењем – то је одличан начин за надвлађивање „стражара“. Радосно изучавање  заједно са формалним праксама  снажно разрушава  зид растужености на путу ка ОзО.

Целисходно је истраживати концепције о изучавању и распршавати их.

Типичне концепције, које стварају препреку рж  за учење:

1) „ако си почео – не смеш да одустанеш“. Почни и напуштај колико хоћеш. Чим се појави радосна жеља за изучавањем нечега – почни, а чим нестане – прекини.

Уз то је неопходно уклањати НЕ, које се појаве као уобичајено – разочарење због тога, што школовање није завршено, срамота због тога што ниси довршио и оставио, ОСН и т.д. Управо такав поглед на школовање води ка постизању тврдих знања и навика, уз то се јако јасно испољава жеља за стваралаштвом, јасноћа, расте жеља за школовањем, жеља за ОзО. Ако рж стварају пометњу, то јест, мењају се толико често да  се на крају не створе тврде навике, то је тренутна појава, која је изазвана навиком за сузбијањем рж, и у међувремену ће рж постати јаче и дуже.

• „требаш стремити ка одређеном циљу – глупо је школовати се просто онако, просто због задовољства. Глупо је учити оно, што никад нећеш моћи искористити“. Право задовољство од школовања се доживљава само онда, кад изучаваш оно због чега овог тренутка доживљаваш задовољство. Неопходно је уклањати механичке жеље, такве као што су „прочитати до краја параграф“ и т.д.

Ако је изучавање нечега неопходно за реализацију друге рж (на пример, постоји жеља да зарађујеш доста новца да бих реализовао друге рж, а твоја струка подразумева неопходност повећања квалификације), таква мотивација је озарена, није механичка, и на крају се појављује радосна жеља за изучавањем онога, што је неопходно. Исто тако могу да се појаве рж за променом начина издржавања самог себе.

• „учити требаш док си млад, а у мојим годинама је већ касно“. Доживљавати задовољство од изучавања, као и путовања у ОзО, никад није „касно“. Старост, старачка лудост, млитавост – то није оно, што долази неизбежно у међувремену, а следовање НЕ, тупавости, механичким жељама, и за људе старост почиње већ у младим годинама. Човек, који се бави ППП заједно са растуженостима уклања и старост.

03-01-06 Образац за дељење жеља на врсте

Гуштер предлаже овакву расподелу жеља на врсте:

Растужене жеље:

1-расж: жеље, изазване НЕ. Ако доживљавам забринутост, увек се појаве расж – урадити нешто што би сабило забринутост. Доживљавање тих жеља увек прате НЕ, и њихова реализација води или ка ојачавању НЕ, или ка тренутном слабљењу и местимичној замени НЕ на чврсто сиво стање и задовољство, без зракова ОзО и радосних жеља. Нереализација или мисао о нереализацији таквих жеља без уклањања те жеље, т.ј.без замене на радосну жељу, води ка изливу НЕ.

2-расж: жеља изазвана концепцијама. Ако сматрам да требам да одговорим на твоје питање, онда се појави жеља да одговорим на њега, али уз то ја не доживљавам радости или предужитак. Доживљавам забринутост која је особина концептуално-изазваних жеља. Ако реализујем ту жељу, најчешће  забринутост спада, појављује се сиво стање, задовољство, али то је тренутна појава, јер сабијајући на тај начин забринутост, ја само ојачавам навику за доживљавањем ње, зато се после задовољства неизбежно појављује нова расж, нова забринутост, чешће још јача од пређашње (тај механизам одрађује и у случају сабијања НЕ помоћу реализације прве расж). Мисао о нереализацији расж или нереализацији расж без уклањања води ка појачању НЕ.

3-расж: чисто механичке жеље. Ако видим чоколаду, појави ми се жеља да је поједем. Већина мог живота је садржала реализацију таквих жеља. У главном, нисам имала у обзиру кад реализујем механичку жељу, а не радосну, то јест не зауставим се на време. Велики део 3-расж – јесу краткотрајне, то јест, трају неколико секунди или минута. 3-расж чија реализација траје неколико секунди, ја у главном нисам примећивала – ако ме је сврбело-почешала сам се, ако је поред прошао човек-погледала сам, њушка се насмејала -и ја сам се насмејала и т.д. Реализација таквих жеља води ка тмурности, задовољству, одржава свакодневност. Нереализација или мисао о нереализацији без уклањања је праћена незадовољством и тмурношћу.

4-расж: жеља за добијањем утисака. 3-расж и 4-расж су јако сличне, што се тиче тога, како их доживљавам, али је 4-расж јача, дужа, упорнија, то јест, њихова реализација дуже траје. Они настају од досаде,од тмурности. Могу да седим на каучу и да одједном јако пожелим чоколаду, или да попричам, или да одем у продавницу. Реализација тих жеља увек води ка тупавом сивом стању, задовољству без зракова ОзО. Најчешће су то моје фикс-идеје (то јест оне жеље, које желиш да реализујеш по било коју цену, избацујући све контрааргументе, и често не обраћам пажњу на оне факторе, који воде ка оптимизирању реализације тер жеље) – то су управо расж.

Оне постају фикс-идеје, јер делују безвредне, постоји сигурност да то нису 1-расж и 2-расж, а то значи  да некако могу да се реализују. Уз то, немам у виду да постаје нешто, у коме се све мења због реализације те жеље – гласан унутрашњи дијалог, емоције, остале жеље. Нереализација или мисао о нереализацији 4-расж без уклањања прати јаче незадовљство и тмурност, него кад су у питању 3-расж. Може чак да се појави осећај безизлазности.

Озарене жеље:

1-расж: измешане жеље, доживљавање којих прате и ПЕ и слаби ОзО. Тренутно их односим ка ОзЖ, јер не доживљавам увек тровање због њихове реализације, и ако реализујем оно што сам хтела, може доћи до излива ОзО. ПЕ и ОзО у 1-расж су толико измешани да често не могу уопште да их разликујем. Као да је мало пре био предужитак, почела сам да реализујем жељу и видим да већ не доживљавам само задовољство или ПЕ због заноса, или самозадовољства, него почињем да сумњам да је уопште био предужитак. 1-расж 50% циљју на такве занимације, као што су, прочитати књигу, погледати филм, погледати новине са сликама животиња, а 50% -на кућне послове – на пример, купити нешто за јазбину, бацити непотребне ствари, пресложити књиге и т.д. Реализација таквих жеља води 50% ка разочарењу због досаде, тмурности, а 50% – стање се или уопште не мења, то јест остаје смеса од ПЕ и слабих ОзО, или постоје пљускови јачих ОзО, али до значајних промена не долази. Принуђена нереализација или мисао о нереализацији 1-расж може бити праћена тмурношћу, разочарењем, незадовољством, а може изазивати предужитак, стремљење, радосну жељу за доживљавањем 2-расж.

2-расж: жеље, које прате опажаји, које ја препознајем као озарене. Критеријуми: физичка преживљавања (температура, ментол, пријатна анестезија у различитим деловима тела, осећај пријатне попуњености, пријатно продирање по целом телу), али ако тих физичких преживљавања не би било, свеједно не би било сумњи у то да доживљавам ОзО у те тренутке. Мисао о реализацији таквих жеља и уопште реализација, ако се не мешају растужености, прати повећавање физичких преживљавања, посебно задовољство у грлу и продирање у телу. Сваки корак у правцу реализације такве жеље прати пљесак физичких преживљавања и ОзО. Ако се у реализацију нису умешале растужености, до тровања неће доћи никад и наопако – појављују се нове озарене жеље, уметничке идеје, хоћеш да трчиш на све стране одједном,  јер је у такве тренутке тешко изабрати, шта сад желим да реализујем. Већина тих жеља се односи на праксу – фиксирати откриће, написати поруку, размотрити растуженост, писати књигу или чланак, гледати на не-небо, изазивајући симпатију; али такође и шетати, мазити се, слушати музику, читати нешто, што се односи ка свету ОзО. Принуђена не-реализација или мисао о нереализацији 2-расж може изазвати незадовољство, али се лако уклања и појављује се друга радосна жеља.

3-расж: то је  жеља коју прати стремљење, које се доживљава као поток. Резонансу ствара следећи лик – као да сам до сада веслала са све снаге по води која стоји, не тече, а сад ме одједном подигла јака бујица и преостаје ми само да управљам, она ме сама носи. Током доживљавања таквих жеља постоји доживљавање стремљења, као да сва преживљавања постају велика река, која беспрекидно цури у једном правцу и то протицање се сматра као приближавање ка нечем јако радосном. Доживљавала сам нешто слично, али слабо, кад су ме у детињству довели у парк са атракцијама, и у неком тренутку сам почела да доживљавам тутњаву у близини  и повећавање радости и предужитка. Са свих страна према парку су ишли људи, ујутру су ишли сви у једном правцу, као да је тамо био магнет, који их је привлачио и ја сам мислила да они доживљавају нешто слично. Све изнутра је немело од предужитка.Чинило ми се да кад коначно дођем тамо, да ће се са мном догодити нешто невероватно, хтела сам да трчим тамо. Још као да видиш једрењак тамо где дува снажан ветар, који га тера напред. Реализација тих жеља, ако се не мешају растужености увек води ка новим открићима, ка новим ОзО или ка повећању стремљења и физичким преживљавањима. Ако је реализација таквих жеља немогућа, то не води ка појављивању НЕ, него ка појављивању предужитка.

03-01-07 Питање о власти. „Медитација“

Да блажанество, осећај лепоте, симпатија стварају резонансу једно са другим, иначе не изазива код нас чуђење – то се прихвата као нешто природно, јер опажаји делују јако блиски, мада ако погледати боље на све то, чуђење се појављује – чудно је да је тако, да  се резонанса појављује баш међу њима, а не, на пример, између блаженства и раздраживости.

Али још је чудније, што се резонанса ствара међу толико различитим опажајима, као што су, на пример, блаженство и искреност! Чудно је што толико различити опажаји стварају тако јасну резонансу између себе! Необична је резонанса између сфере празнине и апатијом, међу разумном јасноћом и безбрижношћу. Необична је резонанса међу таквим опажајима, чији описи са семантичке тачке гледишта имају скроз различите правце и циљеве, на пример – између оданошћу и апатијом.

Чудно је да и физичко самоосећање постаје искључиво пријатно баш због ОзО, који стварају резонансу једно са другим!

Да бих се боље видела та хармонија, замисли да би се твоје самоосећање побољшавало од нежности и раздраживости, и кварило се од верности, оданости. Немогуће је замислити – шта би било у том случају.

„Државна“ организација било ког човека је оваква: званична власт у држави припада ономе, који носи униформу диктатора са именом „ја“, али уз то постоје људи (т.ј.опажаји), који имају право да носе  мундир стално, а такође они, који само понекад добијају право да носе ту униформу. Понекад се дешава да под утицајем спољашних снага облик диктатора може да добије било који почетник.

Промена власти дешава се хаотично и јако брзо-мундир може да прелази из једних руку у друге за неколико секунди или чак за секунд.

Ако стални приступ ка мундиру добија група, међу којима има бар неколико људи, који се не слажу, онда сваки од њих формира своју политику, која није много противуречива, и такав човек се зове „доследан“ или „упоран“, или „онај који има циљ“ и т.д., али чак у том случају та ситуација подсећа на лабуда, рака и штуку (читај басну И.Крилова).

Пометња носиоца мундира „ја“ је беспрекидна, и сваки сматра да је одговоран за одлуке свих претходника.

А сад се вратимо ка описивању опажаја.

Код обичног човека су скоро све жеље-механичке, и у тој ситуацији скоро је немогуће чак помислити на тему „ја“-одмах се појављује умор, НЕ. Радосна жеља да се зауставиш и замислиш на тему власти се појави и добије снагу за време све чешћег и чешћег испољавања рж.

Сваког тренутка се нешто ради и доживљава, и уобичајена жеља надјачава ону, која није толико уобичајена, а јако чест доживљај (навика) испољава се чак и за време јако слабо испољаване жеље за доживљавањем тог опажаја. Да би се нова жеља пробила кроз ту ограду од навика, неопходно је да се асоцира са неком од уобичајених жеља, то јест, треба да циља на реализацију неке од њих, или треба да буде искључиво јака и/или упорна.

ОзО (ОзО, рж и физичка преживљавања)  и растужености (НЕ, тупавост и лажне концепције, мж, НЕС) су толико далеки једно од другог, толико неускладиви, да се за време ојачавања ОзО питање о власти неминовно појави. Човек се раздваја, кида на два дела. Власт повремено прелази од странке НЕ ка странки ОзО, али ни једна од њих, кад дође на власт, уопште не признаје одлуке и решења друге странке. Зато са гледишта посматрача који нема никакве везе са праксом развијања ОзО, такав човек изгледа противуречиво, нестабилно. Само што се договорила са тобом о нечему, а за пет минута већ пориче тај договор, говорећи да нема рж. Али таква промена буде само док  практичарка не научи јасно да одликује рж и мж. Чисто рж могу да замењују друге рж чак за време њихове реализације, али ипак већина њих су јако стабилне и конкретне, тако да се код практичарке не појављују никакве потешкоће са реализацијом чак најдуготрајнијих рж.

Раскидање  целе целокупности опажаја на два непомирљива ратишта није никаква врста болести, описана у психиатрији. Разлика је у томе да су оне појаве што се сматрају  неком паталогијом и  доносе муке, изазване променом комбинације растужених опажаја – једна целокупност мж се супротставља другој, а једне концепције-другим. Свако, ко стреми  да доживљава што више ОзО, ко врши због тога практичне кораке и постиже резултате и судара се са ситуацијом „раздвајања“, сведочи о томе да је то-јако привлачно стање. То није борба једнаких страна, то ствара резонансу са ликом борбе за постизање слободе. Често буде тако да за кратак рок долази до честе замене ОзО на НЕ, и онда се појављује јасна сигурност у то  да се због непознатих разлога ОзО доживљавају тако да то ствара резонансу са речима „живо“, „право“, „то“, а растужености – наопако. Дакле, што се чешће и јасније испољавају ОзО, више задовољства и осталих ОзО ће се појављивати од почетка процеса борбе са растуженостима – чак ако ти то јако тешко иде.

И ако не одустајати од праксе, не доживљавати често оргазме (не чешће од једне туре оргазма један пут у 2-3 месеца), онда ће у међувремену озарени фон (ОФ) и постајаће све  непрекиднији, двовлашће  ће бити замењено једновлашћем, али сад то већ неће бити празна лименка концепције о „ја“, у коју било који опажај може да прогура своју главу, а коалиција озарених опажаја. Прво је човек сам, после их је двоје, а после је опет сам.

У путу према новом уједињењу стално ће се појављивати потреба да решиш следеће питање: сад одмах може да надјача жеља за играњем за компјутером и доживљавањем задовољства и незадовољства, или жеља да читаш књигу о Рамакришни и доживљаваш ОзО. Сад одмах ће бити једно или друго. Ето шта мења ствари и ремети безгранично господарење механичких навика – јасноћа у то, ће у било ком случају бити једно или друго или треће – нека жеља ће свеједно да надјача остале. На неки необичан начин та јасноћа ојачава рж за доживљавањем ОзО. Уосталом, то и није толико чудно, ако се сетиш од чега си почео: својство ОзО за стварање резонансе једног са другим. На основу тога нам постаје јасно да БИЛО КОЈА јасноћа подстиче на рж за доживљавањем ОзО. Зато тако велики значај за све гране те праксе има пракса уклањања концепција, речи са неодређеним значењем и т.д. – постизање разумне јасноће ствара искључиво јаку резонансу са ОзО-јасноћом, и све то утиче на жељу за доживљавањем ОзО.

Термин „медитација“ се среће јако често. Најчешће га користе као леп мамац, а ни сами не знају и не желе да знају – шта означавају том речју. Они, који се стварно баве неком праксом, најчешће  означавају том речју повраћај пажње са свих мисли, жеља, емоција, за време чега се појављују пожељна за њих стања. Описи таквих опажаја често стварају резонансу са ОзО (то зависи од конкретног аутора). Уклањање жеља  сматрају као најбитнији услов успешног спровођења медитације. У многим инструкцијама за медитацију читко пише да жеља за постизањем резултата јесте препрека за медитацију. То очито противуречи пракси за култивисање рж, коју ја предлажем и зато хоћу то да разјасним.

Ако немаш јасноће у провалију без дна, која дели рж и мж, немаш искуства у њиховом раскрињкавању, култивисању првих и уклањању других, ако не знаш да рж стварају резонансу са ОзО, а да су мж неускладиве са  њима, ако се будеш бавио праксом уклањања НЕ, које се појављују неизбежно и по навици, и за време реализације мж (укључујући реализацију жеље за постизањем резултата, ако садржи механичке елементе), онда само помоћу тоталног повраћаја пажње  са свих опажаја, можеш постићи испољавање ОзО. И уз то, као прво, ОзО који се појављују су краткотрајни, нестабилни, не постижу тако велики интензитет и продорност, не постижу дубину (то јест богат спектар тонова), и значи не могу оставити битан утисак на сву целокупност опажаја у том месту, не постају препрека за растужености, не могу постати навика. Као друго, таква пракса је неускладива са обичним животом, а тек да не говоримо о животу, препуњеном рж, јер тражи да издвојиш специално време за медитацију. То води ка томе да ОзО из сектора Стремљења уопште не могу да се испоље стабилно у практичару „медитације“, јер су  рж – прве искре тих ОзО, фактори који стварају највећу резонансу за њих. Као треће, онај што медитира личи на човека, који седи поред океана и чека – шта ће океан избацити на обалу, али кад се ОзО испољава, он не може чак да га ухвати, да га направи  сталним делом  свог комплета опажаја, јер уклања жељу за тим! Он може само да посматра, како се појавио  ОзО и ишчезао лишен подршке рж за доживљавањем. Дакле, онај који медитира  лишава се  најјачег мотора, који десет пута, сто пута убрзава наступање навике за доживљавањем привлачних  опажаја.

Практичар ППП безусловно се бави и „медитацијом“ – он уклања растужености (а понекад и не само растужености, а све опажаје заредом), „ослушкује“ оно, што се буди, али током појављивања ОзО доживљава рж за доживљавањем тај ОзО још јаче, још чешће. Он одваја ту жељу од механичких, растужених жеља, и, доживљавајући га, култивирајући  га помоћу формалних пракси, постиже јако велику брзину повећавања навике за доживљавањем тог ОзО. Током првог испољавања новог ОзО он се хвата за њега помоћу описа и и фиксација. Помоћу формалних  пракси  он постиже  стабилне и интензивне ОзО, почиње да доживљава  нове ОзО, и нема потребе да се због њега живот дели на „праксу“ и „оно што није пракса“, што катастрофално смањује ефикасност праксе. Практичар ППП може да се бави праксом 24 сата дневно, и за њега било која ситуација је идеална!