Списак ОзО са описима

06-02-01 Списак и описи ОзО који изазивају резонансу

Због озбиљног мањка времена (то јест велике конкуренције међу радосним жељама) постепено ћу нешто додавати у ту шему.

Сматрам да је квалитетан опис (то јест такав опис, који изазива резонансу са одговарајућим ОзО) онај, у коме:

а) су максимално јасно истакнуте и специфичне особине тог ОзО, које га издвајају међу осталим ОзО.

б) нема песништва, филозофских мудрости и осталих речи, које не означавају скроз конкретан опажај (такве речи, као што су космички, ванземаљски, очаравајући, непостижив и т.д.), јер јаку резонансу стварају само оне речи које означавају конкретне предмете (такве, као што су пас, јела, хладан ваздух, хтети дисати и остале – то јест оно, што сам доживљавао много пута).

Остале препоруке гледај у поглављу „Описи и фиксације“.

Сектор стремљења:

1 линија:

* радосна жеља

* потреба

* чврста жеља или упорност

* стремљење

2 линија:

* одлучност

* бес

3 линија:

* радосно ишчекивање

* предосећај уживања

* предосећај усхићења (осећај тајне)

4 линија:

* вечно пролеће

* зов

5 линија:

* чуђење

* ликовање

„Потреба“:

*) Јака радосна жеља добија квалитет који ствара резонансу са речју „потреба“, то јест нешто, без чега се не може – као без воде, као без ваздуха. Јежетина: „то личи на потребу за дисањем, то је сигурност у то да су ми сад ОзО животно неопходни. Кад рониш – буљиш испод воде на бића, а у неком следећем тренутку осећаш  без сумње да ти је неопходно да испловиш и да целим плућима удахнеш ваздух, да га се напијеш. У првим тренуцима нема чак ни ишчекивања, – постоји само та потреба и одлучност која ствара са њом резонансу, појављује се безбрижност и пљусак екстатичности кад помислиш да је такав опажај могућ.

*) Фјорд: „ствара резонансу са сликом вука који је упао у замку – жеља за слободом је толико јака да он одгриза сам себи шапу и ослобађа се“.

„Чврста жеља“ или „упорност“:

*) интензивна радосна жеља очишћена од смеса мисли – скептичара, излива НЕ (на пример, бриге о томе да ли ће жеља бити реализована или не, ко ће шта помислити о теби и т.д.) претвара се у „чврсту жељу“ – она је искључиво стабилна, ствара резонансу са речима „непроменљивост“, „упорност“.

*) када је чврста жеља усмерена на уклањање помрачења, са њим ствара резонансу преса, клешта. У њима је стиснуто оно што желим да сломим. Сваки пут улажем пуно типских напора да бих бар мало померио тај механизам. Али ако је дошло до померања, назад нема повратка. После сваког корака напред, напор у стиснутом помрачењу се повећава, почиње да шкрипи, да пуца, ојачава предосећај тога, да ће се једног дана сломити и претворити у прашину.

*) војник може да доживи  поразе хиљаду пута, али се никад не предаје.

*) кад је упорност испољена са интензитетом 7 и више, не обазирем се уназад са мислима „успавао сам се 5 минута, пих, изгубио сам сат времена“, а настављам да се концентришем на ОзО, да их изазивам. Кад је упорност слаба, мисли о недовољно ефикасним напорима у прошлости суштински смањују садашње напоре. Пре десет секунди сам изгубио ДО? То већ нема значаја, сад настављам да се борим из све снаге.

Мисли о неефикасности уложених напора у прошлости воде ка слабљењу напора уложених у садашњости, ако тренутно не постоји жеља за улагањем напора, и такве мисли се користе за правдање самог себе.

*) Упорност ствара резонансу са сликом ветра, који дува у Џомсоми – сваког дана око поднева он почиње да дува и усмерава се из увале на врх. Његова снага је толика да после пола сата налажења на таквом ветру код било ког човека се појављује неконтролисана надраженост, која води до лудила – ветар „исцрпљује душу“, не слаби ни секунд, не да ти ни минут времена да се одмориш – он гуши, гуши, гуши, и ништа не може да га заустави.

*) Ласта-брегуница: „стабилан глас снажно се пробија кроз маглу, сан, тај глас ће бар 10.000 пута понављати, снажно ће пробијати тај вео – „има за шта да се бориш, ласто-брегунице!“

*) Тајша Абељар: „једини звук у кухињи ће бити звук капљице воде која ће цурити из филтра за воду. Он ми је изазвао мисао о томе да исто тако постепено протиче процес чишћења током присећања. Одједном сам осетила прилив ентузијазма и предосећај уживања. Вероватно је могуће променити самог себе, кап по кап, мисао по мисао, очистити се, слично води која цури кроз тај филтер.

*) Упорност током испољавања ОзО ствара резонансу са ликом звери која меканом шапом са канџама привлачи себи играчку. Као што мачке „чешу канџе“, ширећи целу шапу, извлачећи канџе, качећи се за било шта и привлачећи себи. ОзО који је настао, почиње да слаби током хаотичних апстракција или због одсутства навике за налажењем у том стању, али га ја привлачим ка себи, играјући се са њим, дозвољавајући му да мало отпузи и привлачећи га опет и опет. Такав лик, који прати напоре, уклања пијететски однос према ОзО, изазива радосно, луцкасто расположење.

*) Неко:“Схватио сам да сам имао представу о упорности као о вршењу тешких, замарајућих напора – стискати клешта или померати нешто корак по корак, а то је испао јак радосни поток, који не слаби, као планинска река, провидна, светлуцава, која весело жубори, а у њој гомила радосних жеља и уједно моћ, напор, одлучност, ништа не може да је заустави. По први пут сам угледао упорност, раније тај опажај потока сам сматрао као један од бљесака стремљења. Опажање тог потока брише све механичке саставне делове моје представе о упорности, – они су као убоги, неефикасни инструменти каменог века по упоређењу са јаким радосним потоком, упорност до 5 ствара резонансу са радошћу, ишчекивањем, задовољством, рж, бесконачним путовањем.

Миран и сигуран опажај, без грозничавости, ако се и појави ДО, онда, после евидентирања тога, фиксирам слабљење упорности, враћам пажњу, и упорност опет ојачава.

Као да је обрисан дебели слој прашине са очију, осећај лепоте – 5, нестале су механичке процене, механичке предности, остало је само чуђење, усхићење, отвореност, одсутство граница, жеља да се спојиш, да загрлиш.“

„Стремљење“:

*) цело море снажним потоком пада у  пукотину у стени; нема препрека.

*) из извештаја њушке: „Ништа ме неће зауставити. Сада тачно знам, сада то нису нагађања, нису храбре маште, није фантазија, нису најслађе жеље – сада знам тачно шта је то. Учвршћујем праксу сећања, улажем много више напора у присећање, него раније, – о Рамакришни, о њушкама,о свом стремљењу ка Преживљавањима, – не могу да кажем да радим нешто посебно – неке исцрпљујуће формалне праксе и т.д. Може се рећи да сада живим лако, просто присећајући се, и пратим га формалним праксама само онда, када концентрација постаје слабија. Ја просто постижем беспрекидно присећање, и то води ка тако невероватним  ОзО да се појављује јасноћа – само моја жеља да останем овде може да ме заустави, ништа друго.“

*) Агава: „огромна санта се отиснула са стене и неумољиво јури доле“.

*) понекад ствара резонансу са жељом да устанеш и почнеш да трчиш као суманут по соби, да нешто ствараш, да нешто тражиш или истражујеш.

*) ствара резонансу са сликом огромног воза, који су успели да покрену након дуготрајних напора, и он се покренуо. Његова тежина је огромна, и као што га је било тешко померити, покренути, исто толико га је тешко и зауставити – огромна маса која се неумољиво креће напред.

„Одлучност“:

*) што је више испољена одлучност, слабије је утицање мисли-скептичара, слабије су механичке сумње (оне, које се не оснивају ни на чему, које се испољавају само по навици, без обзира на разумну јасноћу о одсутству основа за сумње или без обзира на радосну жељу да направиш неки избор, узевши у обзир могуће последице).

*) ојачава при мисли „десет генерација војника радећи то су постигли резултате“.

*) Ласта-брегуница:“ фраза Бодхија која изазива резонансу са одлучношћу „сада знаш – шта су ОзО, знаш да имаш за шта да се бориш, Ласто-брегунице!“

*) Дон Жуан: „Требаш да урадиш нешто много веће. Стално требаш да превазилазиш самог себе“.

*) ствара резонансу са фразом „категоричко непризнавање помрачења“.

*) Аџи: „лик који ствара резонансу: ја – то је оштрица ветра. Исто као што птице лете у облику шиљатог клина, исто тако ја јурим напред са оштрицом ветра, и све што носим са собом – то је смеће из прошлости, које засад нисам успео да бацим, али на оштрици ветра тога нема – тамо је напора без икаквих помрачења, као танак облачић, заливен сијањем сунца. Пут иде у вис – доле, али је оштрица увек усмерена у вис, ка хоризонту, ка месту где се небо спаја са не –земљом, ка месту, где је моја кућа, тајна и очекивање“.

„Бес“:

*) Тотална неприхватљивост помрачења, то јест стања у којим преживљавања нису испољена. Чак на неколико секунди не можеш да се заборавиш, да не мислиш на сећања о пракси, јер ће одмах доћи до тровања својом импотенцијом и појавиће се жеља да се вратиш на стремљење. Директан задатак и најслађи циљ постају беспрекидно улагање напора, беспрекидно улагање прекомерних напора.

*) мисао која ствара резонансу: „пракса се наставља од прве секунде после буђења до задње пред успављивање, и такође у сну, када доживљавам себе у њему. Заборави клизе по површини, не продирући унутра“.

*) Фраза која ствара резонансу – „претерана одлучност“, „очајна одлучност“. „Претерана“ не у смислу „вишак“, него која је у изобиљу.

*) Појава која ствара резонансу – затегнута до крајева лука тетива, тако да се једва чује слаб звук, који допире од ње.

*) Након првих доживљаја беса појављује се жеља да одмах почнеш борбу са НЕ, да одмах почнеш да реализујеш радосне жеље, да се пробијаш кроз џунглу „ништа-се-не дешава“ ка ОзО. Плус што радосне жеље за реализовањем радосне жеље може и да не буде, а ако постоји, онда реализација радосне жеље не исцрпљује бес, стално делује да је то „мало“, желиш да се изврнеш наопачке и да урадиш још и још. У краткотрајној перспективи то може да доведе до појављивања механичке жеље да почнеш нешто да радиш, али после уклањања те механичке жеље појављује се уравнотежено стање на тотално новом нивоу – испада да можеш стално да будеш „препуњен“ одлучношћу и спремношћу да се у било ком тренутку истргнеш као стрела, и то је јако привлачно стање, у њему желиш да се налазиш више него што већ јеси.  Појављује се бес због тога што си досад била медуза, пањ који гњије, и чак ниси схватала да може да се живи овако, на таквом нивоу испуњености, екстатичне спремности да се бациш на реализацију радосних жеља.

*) Ствара резонансу са речју „очај“, али то није онај очај који изражава жалост према себи или изражава тугу и т.д. – то је очај човека који тоне, који је изгледа већ изгубио шансу за спашавање, и као да је одједном видео круг за спашавање и схватио да сад мора да уради немогуће, заборавивши на живот, на смрт, да престане да чека чудо или спасиоце – просто мора да уради све могуће и немогуће, изнад људских могућности, и да доплива. Тај очај, у коме се мобилизују све снаге, у коме отпада све оно што је било на површини, што је било измишљено и секундарно – у питању је живот – не у неком другом смислу, не као у песничком и филозофском смислу, а као немогуће конкретна, отворена реалност. То стање је бесконачно далеко од задовљства или жалости према себи.

Јежетина: „жалост према себи не може да се усклади са очајем, могу да буду само кратки аутоматски пљусци жалости, док још постоји склоност ка њој. Колико се сећам, жалост према себи – то је нешто толико слабо, да може дуго да се муља + осећај сопствене значајности – жеља да мислиш о себи, јадници којој се нешто догодило. Жалост према себи умртвљује, сузбија све, спремна сам да дигнем руке, да се предам, цео свет је против мене. А очај – као експлозија после ког не можеш да останеш на месту, желиш одмах да изуједаш све што те држи, да се бориш, иако знаш да ништа не може да се промени, просто зато што другачије не може да се живи, него мораш да се бориш. У очају ме не интересује да некоме могу да не одговарају моји потези, у очају не постоје неодлучност и лажљивост, кад на пример, у жалости према себи живиш као да ћеш живети вечно“.

*) Тотална неускладивост са задовољством.

*) Бес прати специфично физичко преживљавање – „излив воље“ (ломљење изнутра у делу пупка, као да нешто хоће да изађе напоље) почиње да прати вибрација – отприлике 7-8 херца (вибрација за једну секунду), која се шири из центра преламања по целом телу. Необично пријатан осећај.

*) „Неопходно је пробити се. Ја не желим више ништа да слушам, ни о чему да мислим, нити да говорим. То нису фантазије, то нису бајке, то је реалност. Излаз постоји, платићу било коју цену за то, да постигнем то, чврсто знам – то постоји. Минут по минут ћу постизати екстатичне ОзО. Не постоји она цена, коју сам спреман да платим за то“.

*) Из извештаја Јежетине: „појавила се жеља да постигнем физичку трансформацију у било шта, да бих се учврстило искуство у испољавању ОзО. Прво је била зачуђеност због тако нагле и ничим не основане промене у опажајима, али после се појавила жеља да одбацим и те мисли – какве везе има зашто? Одлучност до екстазе. Дала сам себи рок – Док је Бо у планинама. Скоро да немам времена. Увек сматрам  да имам пуно времена. Дојадила ми је моја импотенција, дојадило ми је што може да се мења на тренутке очајавања после којих опет долази задовољство. Почела сам да улажем напоре. Појавиле су се силуете основних помрачења – забринутост на факултету ми може насметати, НО према Ласти-брегуници може исто да ми нашкоди. НЕ због болести могу да ми нашкоде. Одједном сам схватила да за мене више не постоје, да их нема, и готово. Имам само један циљ. Ни на шта га нећу променити. Које уживање! Цео свет је престао да постоји. Не као одбојност према Ласти-брегуници – као да је нема, и зато нема ни НО, – а као екстатична радост током размишљања о њој, о томе, да више никад нећу доживети према њој ДО, задовљство због њеног присутства, због факултета.

Како су лако отпала сва помрачења! Знам да је то само тренутно – само сад. Ако се не будем концентрисала на то стање, нестаће. Три сата сам вршила фиксирање (трајност фиксације – 10 секунди) те жеље. Не терам себе ни да бирам – „или ћу се пробити или …“ – морам да се пробијем, не може бити никаквог бирања.

Можда су раније, када сам хтела да се пробијем, жеље биле магловите. Никада нисам доживљавала тако јасан и јединствен циљ. Ништа више не постоји, осим ње, и због тога се појављује екстатичност. Док тај циљ није постигнут, не могу ичега да се бојим, не могу ни о чему да размишљам, не могу ништа да желим, немам кад.

Других сат времена – жеља да се одморим. Усхићење: знам тог стражара! Лако ћу га прескочити.

Сав тајанствени свет који је био у септембру прошле године, када је чест фон био једини циљ, одједном је постао толико близак. Као да сам пришла црти према којој сам могла да приђем само у том периоду праксе. Само што сад имам више искуства, знам да немам шта да чекам, мора да се ради, ради, без обзира на све – и на праксу њушака, и без обзира на то да ли ће се Бо вратити или не. Неопходно је прескочити ту провалију. Усхићење: ништа ме не држи, и слика провалије према којој сам раније прилазила, гледала је и одлазила натраг, а сада ћу да скочим и ништа ме неће зауставити.

И још позната тупавост: што су јачи ОзО, теже ће бити после.

Доживљавам екстатичност – 4-5 већ 10 минута, а јарке ОзО – два сата: Одлучност је таква, да не желим да мислим зашто је тако.

Још један стражар: задовољство. Радост-10: због чега је задовољство, кад нисам постигла свој циљ. Само физичка трансформација, на ништа друго нећу пристати.

Кад сам тонула у сан, имала сам осећај да ме притишће неки чврсти метални прут из темена, па увис на 30 цм“.

„Ишчекивање“:

*) Пас луталица је приметио нешто необично и потрчао у том правцу.

*) Виђење себе као почетника у пракси – живот је тек почео, моја пракса само што је почела, ја правим тек прве кораке – све најинтересантније тек почиње.

*) Прича Чупавог мајмунчета: „првих секунди после буђења било је хаотичних апстракција из сна. Поглед ми је пао на записе: „ја сам почетник, све тек почиње, све најинтересантније тек почиње.“ Прочитала сам неколико пута, изазивајући осећај ишчекивања. Одједном се појавила сигурност – јасноћа у то да сам се тек појавила, да никад раније нисам била у тој соби, ни у том телу, да немам прошлост, да немам ништа, само што сам се појавила. Погледала сам на плакат-мото изнад кревета у ком сам се појавила. Постоји сигурност да то нисам написала ја, постоји сигурност да је то написало неко друго биће, које је живело овде пре мене, које је изразило своје жеље, оставило инструкције и отишло. Постоји симпатија према том бићу и жеља да реализујеш све његове жеље. Постоји осећај ишчекивања данашњег рада на том месту, радост због тога да ме све тек чека, да још има толико интересантних ствари, стање невероватне лакоће – због тога што немам прошлост, нисам давала никаква обећања, ништа никоме нисам дужна, ништа нисам крива, нема чега да се стидим, немам шта да изгубим или чега да се бојим“.

*) Фјорд: „Ствара резонансу са снежном лавином, која само што није кренула доле низ планину, и са стањем на граници оргазма. Ствара резонансу са фразом „само што се није нешто десило“.

*) Фјорд: „Појављује се осећај у грудима који те раздире, појављује се жеља да дубоко удахнеш, радосна жеља за радом“.

*) Карактеристична одлика предосећаја усхићења и осећаја ишчекивања је у томе, да за време одвраћања пажње са објекта, осећај ишчекивања не слаби, а предосећај усхићења губи свој интензитет.

„Предосећај  усхићења“:

*) Осећај тајне, бајке.

*) Као да сам чекала, „замрзла се“ у безосећајности и помрачењима, а сад се топим, испред је тајна. Снажно ствара резонансу са испољавањем радосне жеље да одмах почнеш нешто да радиш из праксе.

*) Снажно ствара резонансу са одушевљењем. Ајнштајн: „Нешто најлепше што не можемо доживети је осећај тајне“. Онај који није ништа такво никад доживљавао, ко не уме да стане и да се замисли, обухваћен стидљивим  дивљењем, налик је мртвацу, и његове очи су затворене“.

*) Лама: „Ноћ у возу. Кад гледаш кроз прозор, видиш мрак, са свих страна су упаљена светла у кућицама, фењери у малим селима. Појављују се ликови људи који се као ноћни лептири сакупљају око тих светала – гледају телевизор, живе свој свакодневни живот. Свако светло се схвата као острвце такве свакодневнице, и око њега – безгранични, примамљив и ужасавајући океан таме“.

„Вечно пролеће“:

*) Живот се рађа, изгледа слабо, али се не може зауставити; цвета дрвеће свуда, цуре танки поточићи и топе лед, који је постао крхак и желиш да га одбациш,  да се отресеш и осећаш се лагано, растерећено.

Ништа неће зауставити пролеће. Ако се загради мали поточић, онда ће се претворити у океан и срушиће све на свом путу. Резонансу стварају речи „ништа неће зауставити долазак пролећа“. Нешто врло пожељно, задивљујуће ће се неминовно догодити.

*) Јежетина: „Кад почне на пролеће да се отапа снег, појављује се и земља. Опет и опет је завејава снег, али пролеће се не може зауставити, снег ће се свакако истопити, без повратка. Мали пљусци екстатичности се претварају у фон. Све ствара резонансу са екстатичношћу, појављује се јасноћа у то, да ја тек почињем да живим, тек почињем да осећам, да доживљавам, а све те године досад сам била као замрзнута. Тело се осећа нелагодно, нема комфора –у њему нема доста места за еОзО, делује као отровано и мора да се трансформише, да се очисти од трагова НЕС, да се уједини са еОзО преживљавањем“.

*) „Почетак“ – снажан неминован покрет, који појачава снагу, расте на нашим очима. Почетак топљења леда, топљења снега, покретања фронта облака.

„Зов“:

*) Јежетина: „Чак, кад га је тешко ухватити, страшно је продоран. Појава која ствара резонансу: пламен од ватре на падини брда, у близини, светла на другој страни реке – нешто далеко, на самој ивици хоризонта“.

*) Јежетина: „Као да се појављује жеља да гледаш само на хоризонт, а не на ствари уоколо“.

*) Јежетина: ствара резонансу за отсутношћу“.

*) Аџи: „Пустиња, ноћ, не могу да схватим – где се завршавам ја и где почиње мекана хладна ноћ, ми смо исти, после те ноћи неће настати сутра, али баш те ноћи постоји шанса, не знам шанса за шта – али шта год било – вуче ме тамо, и, ако то није оно што сам тражио, свеједно желим ту шансу, јер не могу више, а и не желим да будем оно што јесам тренутно“.

Ту ноћ замишљам као кањон који нестаје у дубини планина, и кад одем, планине ће се спојити, ништа неће бити онакво, какво је било пре.

Сијају звезде, и колико год биле далеко од мене – оне су сад мени најближа бића, нисам ни за кога везан, и њихово друштво је нешто најбоље, што могу да пожелим у овом тренутку, када имам шансу. Тај тренутак је оно, што желим да понесем са собом на путовање. Појављује се захвалност, нежност, топлина према свима који остају иза.

*) Јежетина: „Јака продорна жеља за не знам чим, желим да је доживим и да му не тражим никакве објекте. Делује ми да ће било који познат потез или појава бити много мали и да никад неће моћи скроз да стварају резонансу са том жељом“.

„Чуђење“:

*) нестаје дах; почиње цунами; тако нешто не постоји; блаженство.

*) појављује се током откривања нових ОзО.

*) ствара снажну резонансу са дивљењем, осећајем тајне.

„Ликовање“:

*) Лик старца на клупи: глумим старца, седим на клупи у парку у забаченом градићу, понекад поред пролазе људи, редак ветрић диже прашину, около је сивило, свакодневница, мене – стару канту – нико чак и не примећује, избачен сам ван домета људске пажње, ја сам стари лудак, коме цури пљувачка из уста, глув, скоро непокретан, потпуно сам концентрисан на своју праксу. Доживљавам неописиво дивна преживљавања, доживљавам огромно ликовање.

*) Јежетина: „Касна осунчана јесен, чисто плаво небо, хладан ваздух, осунчана свежина, продорно спокојство. Одавно сам изгубила све њушке, сви су отишли у Преживљавања, а ја сам се бактала са помрачењима пуно месеци, година, али данас сам се пробудила и знам да ће се десити нешто, да ће се десити ускоро, да сам дошла до границе. Ходам, појављује се осећај брзине, као да ме носи поток, као да не ходам, него као да трчим. То је осећај – сигурност у то, да је победа неизбежна. Знам да ће се данас то десити и да ћу опет видети Бодхија и остале њушке, већ у свету преживљавања. То стање се појављује када видим сунчану јесен, онакву, као што је у Муктинатхи – јесење жуто лишће на дрвећу, стазица посута крупним жутим лишћем, врт манастира, где смо се грудвали. И опало лишће, и пара из уста, шуштање – сваки детаљ изазива ликовање због неизбежне победе.

*) Јежетина: „Спремност да промениш непроменљиво. Предосећање нечег досад непознатог. Делује да је цео свет застао пред скок. Нећу се предати. Овог пута не може да не испадне, никад нисам била боље спремна, него данас. Постоји сигурност да ће бити баш поток, а не слаб пљусак ОзО“.

*) Ствара резонансу фраза „то се десило!“. У обичном језику „ликовање“ означава ПЕ, које се доживљава када се нешто десило. Кад је Спартак победио ЦСКА, меч је окончан, време је да се попије по пиво, појављује се задовољство, досада. Живот је завршен. А шта је то „ликовање ОзО?“ Шта се то „десило“? То је експлозија стваралаштва, осећај уживања због беспрестаног рађања, путовања, то није крај, није још једна станица или међувременски пункт.

Сектор Једињења:

1 линија:

* осећај лепоте

* усхићење

2 линија:

*симпатија

*отвореност

*упуштање или „нема граница“ или продирање

3 линија:

* предавање (себе)  или захвалност

* одрицање (себе)  или верност

„Осећај лепоте“:

*) ствара снажну резонансу са одушевљењем, оданошћу, нежношћу.

*) ствара снажну резонансу са опажањем „нема граница“ – појављује се жеља да се истопиш и постанеш део пространства, и због тога уживање постаје јаче. Прати га осећај меканог, али усмереног одвајања од тела, осећај лебдеће лакоће.

*) лако је издвојити „филозофа естетичара“, који сматра нешто лепим, и онога, који управо доживљава осећај лепоте. Осећај лепоте се појављује од оних опажаја, које никад неће приметити естетичар. Естетичари се праве да доживљавају одушевљење према нечему, чему се иначе сви диве – сликама у Третјаковској галерији, гласу Примадоне и т.д. Осећај лепоте се појављује због скроз неприметних појава – капљица росе на печурци, нежно-груба кора старе брезе, контраст јарко црвене дивље оскоруше са позадином налик тамно зеленом лишћу, увенули свежњеви траве и т.д. Постоје „усавршени естетичари“ – често их можете видети међу фотографима, и делује да доживљавају осећај лепоте и да примећују неприметне ствари, а ли упитај их – зашто су насликали баш то? Уместо фразе „ доживео сам нежност, заљубљеност у ту суву грану, пожелео сам да је ставим у руку, да осетим њену топлоту“ он изговара гомилу техничких термина, то јест, опет ће МИСЛИТИ да је то лепо, али неће доживљавати лепоту“.

*) у шуми, код мора и т.д., може да се доживи „симфонија лепоте“ – цео спектар пљускова осећаја лепоте, који се стапају у један немогуће екстатичан пожар. Појава која ствара резонансу – све се замрсило у бљештавој паучини која долази из срца – свако љуљање гранчице, лептир који пролеће, паперје које пролеће – на сваки покрет паучина одговара слатким напрезањем, долази до невероватног уживања, појављује се осећај невероватног задовољства у срцу, и онда се појави осећај, као да лавина протиче целим телом – снажно, лагано, палећи.

„Усхићење“:

*) Појављује се најчешће кад се осећај лепоте приближава ка екстатичном интензитету, када постоји „симфонија уживања“, и онда се стварају многобројне резонансе са осталим ОзО – одушевљењем, чуђењем, зовом, стремљењем. Ако се пљусци лепоте појављују због сагледања конкретног објекта и хране се опажањем онога да се схвата као „лепо“, онда је то већ усхићење без објекта, које постиже екстатичне квалитете много брже, него осећај лепоте.

„Симпатија“:

*) ствара резонансу са речју „препознавање“ – као да препознајеш човека после јако дугог одсутства и доживљаваш радост због сусрета

*) симпатија се појављује кад постоји резонса једног од опажаја, ког ја називам „опажам тог човека“, са било којим од ОзО, коју ја називам „моји ОзО“.

*) интензивна симпатија ствара резонансу са речју „нежност“ – можда зато што се реч „нежност“ често користи са еротском нијансом, асоцира се са нежношћу, коју могу да доживљавају (слободни у том тренутку од НЕ) заљубљени парови.

Ипак, „нежност“ има еротску нијансу тек тад, кад људи који доживљавају нежност, доживљавају и еротску привлачност.

*) Јежетина: „Симпатија према бићу се појављује кад мисли о њему стварају резонансу са неким ОзО. Могу да мислим о различитим њушкама, али уз то се појављују различити ОзО: одлучност, нежност и т.д. Кад је мисао о том бићу створила резонансу са неким познатим мени ОзО, појављује се опажање близине тог бића, жеља да буду ОзО у његовом месту, жеља да спроводиш активности, усмерене на то, да се ОзО тамо испоље.

Кад мисли о том бићу доведу до испољавања непознатих ОзО, појављује се усхићење, вуче те према њему, желиш да будеш иста таква, као што је он, појављује се чудно препознавање тих ОзО, без обзира на то, што их фиксирам као непознате.

Симпатија ствара резонансу са жељом да на другим местима буду ОзО.

Једно од најпривлачнијих за мене испољавања је симпатија без објекта. Она се појављује кад ОзО постигне максимални интензитет – тад се појављује жеља да оно што ја доживљавам, доживе сва биће, жеља да ураде бар нешто да би били ближи ка ОзО на колико је год то могуће, жеља за тражењем нових њушки, жеља за дописивањем са почетницима.

Кад се дописујем са почетником – ја сам исто почетник, доживљавам све оно, што сам доживљавала на почетку праксе – као да се испред мене отвара нови свет, све границе опадају, могу да радим све што желим, да се радујем свему. Кад је испољена симпатија, свака победа другог бића – почетника или њушке – свеједно изазива пљусак радости, усхићења, ишчекивања, ретко екстатичности.

Симпатија се испољава као привлачност бића које жели да доживљава све оно, што ја волим да доживљавам, све, према чему ме вуче. Жеља човека да уклања НЕ и доживљава ОзО увек ствара резонансу са симпатијом према њему на том месту.

Кад је испољена симпатија према бићу, оно ти делује јако лепо, иако би га у другом стању ти назвала „ружним“. Кад је у питању дебело биће, губи се интерпретација њега као дебелог, појављује се лик лагане буцкасте мале девојчице. На такав начин симпатија ствара резонансу са осећајем лепоте.

Симпатија такође ствара резонансу са безразложном радошћу, еротском привлачношћу, детињатошћу, чуђењем, дивљењем, предавањем, радошћу простих ствари.

Симпатија ствара резонансу са „ситним“ радосним жељама – испипкати некога или нешто, поиграти се, написати нешто, донети из шуме листић или шишарку која је пала, показати паука. Али разлика међу испољавањем тих жеља и испољавањем механичких жеља је томе, да не постоји жеља за остављањем утисака, нема жеље за позитивном оценом – просто делим своју радост са осталима, делим своје усхићење.

Симпатија често ствара резонансу се жељом да научиш нешто. На пример, детаљно да испричаш о свом искуству. То се разликује од бриге о томе, што желим баш да научим и више да се не враћам на то, јер ако је то том бићу интересантно, он ће упамтити или ће питати, а кад се бринем о некоме, желим сваки пут нешто да га опоменем, да му помогнем, желим да га пратим – да ли ради то како треба и да се бринем о њему.

Кад постоји симпатија, нема оптерећености мишљењем, постоји отвореност. Нема жеље да нешто кријеш, да се браниш. Постоји жеља да стално анализираш оно што ти није било јасно, преносиш и преносиш опажања, учиш и учиш друге.

Кад постоји симпатија, сви остали ОзО као да постану провидни, лагани, продорни. Кад нема симпатије, као да сам у љусци из које се и лошије види и лошије чује, и нежан додир није могућ. Кад се испољава симпатија, тај зид се топи, на мене као да се обрушава стваран, наг свет, као да сам цео живот раније гледала преко телевизора, и као да сам одједном изашла напоље, у шуму.

Пратећа физичка осећања – као да испод пазуха излазе танки конци дуж руку у дланове, зато имаш жељу да дираш, да пипаш. Осећај мекане експлозије у грудима. Нема потребе да спроводиш неке теже активности, можеш само лагано да додирнеш, и појавиће се поток, који све руши.“

*) Аџи: жеља да будеш близу, али да се не видиш, не чујеш, као ветар који налеће повремено и мрси њену косу у лету.

*) Фјорд; „за време симпатије појављује се осећај топлине у телу и опажање златног светла које се подиже до врха главе, а после се салива напоље преко очију. Са тог стуба се спуштају танке златне нити и јуре ка различитим деловима тела“.

*) Фјорд: „нежност увек почиње од осећаја лаганог чврстог таласа топлине, који голица, дижући се увис, ка грудима, ка грлу и рукама, а завршава се лаганом експлозијом – пљусак уживања у грудима, грлу и прстима руку“.

„Отвореност“:

*) Фјорд: „Отвореност“ ствара резонансу са жељом да дозволиш онима према којима осећам симпатију, да прате твоје мисли, осећања, емоције, потезе; немаш жељу да то кријеш; нема опреза – дођи и посматрај.

Ствара резонансу са планинским кристалом (прозиран и сјајан). Појављује се лакоћа, не постоји терет као кад нешто кријеш, и радост се појављује, јер си тако лагана, сјајиш се, провидна си, и онај, који гледа кроз тебе – не види сенке, јер их нема. Радост због тога што те знају. Појављује се радост због тога што не постоји препрека за активно сарађивање са тим бићем: као да пада зид, који ти је онемогућавао да бежиш напред са тим бићем; и ти, као да му дозвољаваш да те намами, и не бринеш се ка чему то води.

Кад постоји отвореност, сви опажаји у том месту одједном постају провидни. Одговара реч „чишћење“. Кристална чистоћа – танка, продорна до суза, постоји чуђење – такав огроман свет! И тако крхак: делује да ако га додирнеш, да ћер одмах пући. Кад постоји екстатичан облик отворености, немогуће га је издржати, желиш да плачеш. Мисао: „тај свет не може да се схвати, можеш само без краја да му се дивиш, да будеш у њему, опрезно да се крећеш у њему, а он тако звечи, да постаје неподношљиво“.

*) Ако доживљавање симпатије може да прати издвајање себе као неког напреднијег бића по упоређењу са онима, према којима се доживљава симпатија (на пример, у случају симпатије према дрвету), онда, у случају преживљавања „отворености“, то није могуће – нема издвајања себе као напреднијег бића, а њега, као неког нижег бића.

„Удубљивање“, или „нема граница“, или продирање:

*) Скво: „Прво постоји озарена позадина – у слабом облику је испољено стремљење, уживање због ишчекивања, осећај лепоте, задовољство. Кад гледам дрво, ватру, реку, небо појављује се осећај привлачења, који прати ојачавање симпатије и осећаја лепоте. Желиш да се занемиш, да гледаш и да се предаш том осећају завлачења. Затим, на 1-5 секунди се појављује осећај, као да се дрво или ватра (или оно, на шта гледам и према чему доживљавам симпатију) налази на том месту, у делу стомака, груди и грла. То није осећање баш дрвета са гранама или ватре, то је осећање неког облика, спајање са којим води ка појављивању осећаја растућег задовољства које расте и шири се.  Кад је полни орган дечака у пиши, и постоје многобројна пријатна осећања, онда се облик мушког полног органа не може определити на основу осећаја, нема чак ни осећаја да је то нечији полни орган у ком нема мојих осећаја, али уједно постоји додиривање са нечим. Са дрветом и небом се дешава све исто. Визуелни опажаји остају исти, на месту тела се појављује осећај лаганог оргазма, који постаје све продорнији, прати га ојачан осећај лепоте, усхићења и радости. Осећај лаганог оргазма се шири, његове димензије у почетку су око 40 цм у горњем делу тела, а затим се повећавају до 1 метра, и појављује се осећај спуштања – растапања – ширења. Бића које посматрам у те тренутке се увек доживљавају као жива, јако блиска, лепа, осећајна, тајанствена, и уједно „проста“. Не постоји расподела на блиско – далеко. Нема циљева. Све постоји само сад, и потпуност тог „сад“ прилази у таласима радости ка грлу, стомаку, шири уживање које стално расте. Истраживање, кад постоји опажај, – то није анализирање или упоређивање, него упуштање у оно, што желим да истражим. У том истраживању нема мисли“.

*) Јежетина: „Кад постоји свакодневност, сигурна сам да је мој живот ограничен неким границама и знам шта ћу да доживљавам данас и шта за годину дана. У том стању ходам међу дрвећем, мислећи о њима, „дрвећу“. Они су сами за себе, ја сам сама за себе. Кад постоји „нема граница“, као да сам прозрела – около је толико Бића! – не-дрвеће, не-облаци, не-поточићи, не-земља. Мисао: „све је могуће“.

*) Галеб: „Радила сам праксу повраћања пажње са затвореним очима, и у неком тренутку се у целом телу појавила лакоћа, напунила ме је радосна супстанца. Затим, на неколико тренутака ничега није било. Опажао се ветар и звуци са језера – као да се није чуло, али је просто било то. Резонансу ствара реч „празнина“, – на том месту је била потпуна празнина, исто као да нема тела, ни мисли, ни жеља, ни емоција, а као да постоји само опажање звукова са језера и опажање ветра који дува. Стање је било потпуно, није било мисли „ја“.  Никуда те није вукло, ништа те није тргало, ништа те није развлачило, ништа те није мучило, ништа те није оптерећивало – није било никакве „мене“. Затим, кад су се опет појавиле мисли, било је опажање лакоће, као да си балон напуњен хелијумом, и он је спреман да полети. Осећај снажног завртања  и свраб у делу пупка, цело тело као да светлуца, пресијава се, свуда је јако пријатан осећај“.

*) Фјорд: „Термин“ „ја“ губи место, престаје да буде нешто одређено у конкретним границама. Појављује се чврста сигурност да је „ја“ и море, и небо, и шума, и гранчица испод ногу, и налет ветра“.

*) Губитак места за „ја“ могу да прате пријатна осећања иза видљивих граница тела, на пример, може да се појави осећај не у руци или нози, а… на врху дрвета! – разум застаје у чуђењу због такве појаве, мисли се леде, и досадашња слика света, која је деловала непроменљива, почиње лако да се мења и због тога се појављује исто такво интелигентно задовољство, као и оно што се доживљава кад победиш у шаху.

*) Аџи: „Разлика између „блискости“ („отворености“) и „једињења“ („нема граница“): блискост ствара резонансу са мишљу „обоје можемо да доживљавамо ОзО“, а једињење – са мишљу „ми смо једно те исто““.

*) Ета-ајт“: “Тај ОзО се појављује кад гледаш на њушке земље (животиње, биљке, стене, језера и т.д.), додирујеш их, и он ствара резонансу са рж за грљењем са њима, са ваљањем, ватањем, за додиривањем целог тела. Појављује се јака резонанса са осећајем лепоте, нежности, отворености и дивљењем (то је онај разлог због ког ОзО понекад није лако издвојити од набројаних). Током било ког контакта – визуелног или телесног, појављује се уживање. Мисли које стварају резонансу: „тесно ми је у том телу, фале ми моји органи за опажање, желим потпуније да осећам ту реку, да је обухватим сву, да је целу осетим, да продрем у њу на неки посебан начин, да се салијем, растопим у њој“. Одатле потиче и реч „продирање“ која ми делује да ствара већу резонансу са тим ОзО, него остале“.

„Предавање (себе)“ или „Захвалност“:

*) ОзФа: „Ја сам стари монах, и скоро цео живот и сву своју снагу дајем на васпитавање малих лама – обучавам их помало, ономе што знам и умем. Они ће све убрзо разумети и отићиће код старијих лама по већа знања, а ја ћу учити нове малишане све док се мој живот не заврши. Доживљавам осећај ликовања и за време мисли да, захваљујући томе што имам ученике, могу стално да доживљавам осећај  предавања и да га испољавам тако, што их обучавам, на тај начин ојачавајући ОзО на том месту“.

*) ОзФ: „Ја сам мали тибетски дечак – монах, прерушавање великог Ламе. Дали су ме у манастир, где ће се мојим почетним образовањем – опомињањем бавити стари монаси који доживљавају „предавање“. Знам да ћу јако брзо научити све што ми они објашњавају и показују, а затим ћу прећи у други манастир, где ће се о мени побринути други – мудрији монаси, и тако даље, док не дођем до предњег краја свог фронта радова на ком се завршио мој претходни живот. Стремим даље на своје путовање, а према онима, који су дали све од себе да бих ми помогли да дођем до те границе, доживљавам OзО, који стварају резонансу са речима „предавање“ и „захвалност“ – у томе нема  првенства или осећајности, у томе постоји ликовање због јединственог циља, јединственог стремљења, којима су обухваћени практичари независно од удаљености од беспрекидних еОзО. Кад учим, желим да дам сву своју снагу да постанем искрен, да бих та бића могла да утичу на мене, да бих могла да ми пренесу своје искуство“.

*) ОзФа: „Удељујем колико могу свог времена и своје снаге контактирању са другим практичарима који имају циљ, да бих им објашњавао, да би им причао о свом искуству. Доживљавам жељу да они прихвате те ОзО, који се појављују на том месту“.

*) Фјорд: „Следи симпатија и усхићење ка испољавањима и активностима бића, које стреми ка ОзО. Ствара резонансу са осећајем лепоте. Појављује се осећај јаке врелине у грудима – ћилибарска ватрена лопта“.

„Одрицање“ или „Оданост“:

*) Мисао која ствара резонансу: ништа ми не треба, желим све да дам својим блиским људима, бићима са конкретним циљем – све, што уопште могу да дам. Појављује се интензивна жеља да све дам, да одбацим, да немам апсолутно ништа  своје, да немам ништа за себе – ни имовине, ни циљева, ни жеља, ни чак преживљавања и фронта радова, усмерених на „ своје“ озарење, ако то „своје“ озарење замишљам одвојено од жеље за коришћењем свих својих озарених квалитета за утицање на остала усмерена бића.

*) Рађа се тад, кад долази до прекомерне симпатије и захвалности.

*) Ствара резонансу са отсутношћу.

*) Јежетина: „Преживљавање оданости прати чудна сигурност – то није сигурност у нешто, а сигурност без објекта, чврстина, непроменљива сигурност, одсутство копрцања, ужурбаности“

*) Јежетина: „Интензивна оданост ствара резонансу са „ишчекивањем – не-за-себе“ – ја замишљам кад ће њушака бити пуно и кад ћу имати интензивну, сталну, екстатичну радосну жељу да им дајем целу себе, сво своје време, да би их обучавала, – тако да нећу имати времена ни за своју праксу, за своја открића; нећу имати ништа, а тамо ће бити све“.

*) Фјорд: „Ствара резонансу са опажањем „нема граница“.

*) Фјорд: „ Опажање себе и другог бића према коме доживљавам оданост, као нешто јединствено. Небо у сумраку може да буде различитих боја, али то је једно небо“. Ствара резонансу лик Рамакришне: „Грана која плови по реци, „дели“ реку на два дела, али то је једна река“.

*) Фјорд: „Необичан ефекат се појављује са радосним жељама кад доживљаваш оданост – нема издвајања на „своје“ и „његове“.

*) Прекидање дељења радосних жеља на „своје“ и „његове“ се још више преживљава, јер су„своје жеље“ увек биле неодвојиви део личног суверенитета, и каква год постојала блискост међу два бића, увек постоји јасна разлика међу својим и његовим жељама, и шта више – детаљно издвајање својих жеља је обавезан  услов за њихове даљње развијање, развијање ОзО, и кад постоји оданост, способност за издвајање постаје јача, него иначе, али просто нестају границе међу „мојим“ и „твојим“ жељама, то јест, ако биће према коме доживљаваш оданост, доживљава радосну жељу и говори о томе, испољава је, реализује је, онда ти почињеш да доживљаваш ту његову жељу као „своју“ (неопходно је рећи да то, наравно, не значи да се код мене моментално појављује жеља да реализујем ту жељу, зато, без обзира на то да се спектар радосних жеља на том месту повећава, приоритети у реализацији могу да остану исти, или да се промене делимично, и уз то се појављује „заједничка пракса“ – необичан део праксе правог пута“.

Сектор Постојања:

1 линија:

* „ништа ми не треба“, „крај обавеза“

* одсутност

* снага

2 линија:

* озбиљност

* чврстина

3 линија:

*свежина

*безбрижност

4 линија:

*струја

*тишина

*анестезија

*схватање, очвршћавање тела

*испуњеност

*вакум у грудима

*чврстина

*одерана кожа

*испуштање воље

*талас уживања

*сфера празнине средња

*сфера празнине мала

*сфера празнине велика

* чакре (места, тачке концентрисања психичке енергије човека)

(засад су та физичка преживљавања просто скупљена на гомилу без сортирања)

5 линија:

* ћилибар

* златни сјај на плавом небу

6 линија:

* апстрактна тканина дешавања

„Ништа не треба“, „крај обавеза“:

*) Слика: у забаченом планинском сеоцету предвече цела породица се окупља код камина, певају песме – и старице и мале девојчице. Старица има 80 година, она зна да ће ускоро умрети, ништа јој више не треба у том животу, више ништа не може да је изненади, ускоро ће да умре и живот ће се наставити даље, без ње, она више ништа не може да промени, она може само да чека своју смрт.

*) Јежетина: празна кућа, чује се лагана музика, шкрипе због не – ветрића врата. Тако је било пре сто година, тако ће бити и следећих сто година.

*) Време се завршило

*) Карактеристична особина тог ОзО – асоцијација са прекидањем свега тренутног. Резонансу стварају мисли које користе речи „сто година“, „тако ће увек бити“ или контра слике, на пример, слика старице, која зна да ће ускоро да умре, и да се за њу време завршило. И једна и друга слика – то су слике, у којима се „време завршило“ због његове искључиво мале или велике величине. Никакав свакодневни циљ не може имати значаја у тој мери.

*) Гуштер: Непроменљивост – ту чак нема ни годишњих доба – ту је све увек тако – ту нема ни времена, ни кретања.

*) Гуштер: „Старица у индуском возу. Спава на поду, замотана у јарко рози сари. Прљавштина, дува ноћни ветар из отворених врата, она спава у лупњави коју ствара воз, мале шапице, жгољави чланци, тамне смежуране руке са јефтиним наруквицама, – све на њој изазива нежност. Желиш да јој стиснеш руке, да је помазиш. Затим, она седи и лагано се смешећи, буљи на пролазнике. Нико је не примећује, она није ништа за њих, она је за њих као смеће, међу којим седи. У њеним очима је дечија безбрижност, радозналост, више нема чега да се боји, нема куд да стреми – мала, јако мршава, згодна – сува травчица, на коју желиш да гледаш. Од ње зрачи нешто врло примамљиво за мене – ја не могу да назовем то снагом, снага ми се асоцира са нечим јако испољеним. А те старице као да већ нема, али свеједно постоји нежност, безбрижност, невезаност, који се појављују управо кад је приметиш. Могла би да је замислим као ратника, који је изабрао такав живот за своју праксу“.

„Изолованост“:

*) Скво: „ Кад се појављује одсутност, лична опажања почињу да се прихватају као одећа – оно, што можеш да обучеш или да скинеш“.

* Цитат из Вивекананде: „Кад човек схвати да је живот вечан, он седи, загњурен у сагледање, на брегу речице, увек спреман да преда своје тело,  као неку ништавну ситницу, као што сте ви спремни да дате непотребну вама сламчицу. У томе се закључује њихова храброст, њихов хероизам, њихова спремност да увек дочекају смрт, као брата, јер су сигурни да смрт за њих не постоји. У томе се закључује она снага, која прави од њих непобедљиве.“

*) Тибетска заставица коју покреће ветар, који дува.

*) Ствара резонансу са средњом сфером празнине.

*) Слика: „Као да постоји празна цевчица направљена од мембране, она је доста материјална, чврста, али кад скинеш ту мембрану (то јест опажања на том месту) слој по слој, и кад скинеш задњи, одједном испадне да више ничег нема“.

*) Јежетина: „Не постоји ни једно биће, за које би могла да кажем да оно схвата чиме ја живим, да каже да ми је блиско. Немам ни једну успомену да су таква бића некад постојала. Не размишљам чак да је могуће постојање неког блиског бића. Немам чак жељу за таквим бићем. (Али, наравно, нема ни никакве изолованости, отуђивања, и баш зато је могућа таква парадокса, као јака резонанса отуђености са симпатијом, са оданошћу. Могућа парадокса се појављује само зато, јер се код човека у стању помрачења фраза „нема блиског бића“ јако асоцира са НЕ – самоћом, ЖПС)“.

*) Отуђеност и оданост стварају између себе резонансу и могу да се испољавају скоро у исто  време и једнако јако, мењајући једно друго, као јахта која се љуља на таласима и јури ка хоризонту са снажним једрима

*) Чупави мајмунчић: „Ствара резонансу са речима „радосна самоћа“ – слика широког бескрајног пута, и једино што желиш је да гледаш напред и да идеш не заустављајући се. Постоји јасноћа да имам свој пут, постоји радосна жеља да идем њиме, да улажем напор по напор, да постижем свој циљ. Ја тачно знам да овде нема никог. Сви остали људи се схватају као сан, као нешто, чега нема на свету. Ту има само пут. Овде не постоје дешавања обичног живота, она су безначајна, према њима је однос као према сновима кад си будан. Усмереност, нациљаност. Сваки корак – задовољство и радост. Сваки корак – чврст, сигуран, одлучан. Немогуће је уморити се. Нема мисли о томе шта ће бити даље, ка чему ћу доћи. Постоји само уживање овде и због тога што ходам. Ишчекивање тајне, нечег непознатог. Постоји сигурност да Бодхи и Јежетина иду својим путем, где нема никог осим њих. Сигурност да се ти путеви никад неће поклопити. Кад размишљам о томе, појављује се радосна жеља да корачам даље. Кад постоји радосна самоћа, увек има и упорности – радосна жеља да се бориш, да улажеш напоре у било којим околностима. Сигурна сам да ме ништа неће скренути са тог пута, спремна сам на било које препреке, спремна сам да се борим са њима, видим свој циљ, добићу га по било коју цену, ништа ме неће натерати да одустанем, да се зауставим. У било којим околностима ћу ићи тим путем“.

*) Мајмунчић са фином длаком: „све њушке су отишле. Остала сам сама. Нико ми више неће написати, нико ми неће показати на помрачења, нико више неће да ме притишће. Остала сам сама посред пута – без ствари, без хемијске оловке и свеске, без њушака и Бо. Више немам коме да се надам и немам шта да очекујем. Преостаје ми само једно – кренути даље“.

„Снага“:

*) Јежетина: „Опажање безграничне, несавитљиве физичке снаге. Као да могу да разбијем камен, да поднесем неподношљив терет, да прођем по стаклу – тело као да је нерањиво. Прати сигурност у то да могу да будем лидер. Уживање због мисли о лидеру. Ништа од ОСЗ нема у томе. Просто жеља да будем лидер, и слика лидера јасно ствара резонансу са опажањем те Снаге, коју „немам куд да денем“. Делује, као да моје тело нема границе. Оно се схвата као нешто што не може да се сруши, да се савије, скоро је бесмртно“.

„Свежина“:

*) Сав као да се пуним јутарњом свежином, све је упило ту свежину, коју доживљаваш, кад рано ујутро изађеш из шатора и гледаш на врхове планина, које су златне боје.

*) Фјорд: „прати осећај хладног мартовског ваздуха на лицу и у плућима. Појављује се жеља да дубоко удахнеш“.

„Озбиљност“:

*) Та озбиљност није оптерећеност, није тмурност. Она је ускладива са осмехом, са лудовањем, са игром, са нежношћу, са оданошћу и т.д. Неускладива је једино са попустљивим односом према помрачењима у самом себи, према неискрености.

*) Фраза која ствара резонансу: „Немам на кога да рачунам“. Кад практичар остаје сам са целим светом, кад поред нема никог, ко би могао да га „осигурава“, указајући му на неискреност или друго помрачење, у таквим условима постаје посебно јасно да ако не будеш искрен, нико те неће ни осигуравати, нико ти неће помоћи. Твој живот је целокупно у твојим рукама. Немаш на кога да рачунаш.

*) Што је више открића, јаснија је озбиљност.

„Стабилност“:

*) Апсолутна неуништивост  – као што не може бити уништено оно, чега нема

*) Фраза која ствара резонансу: „Живот никад није почињао и никад се неће прекинути“

*) Нема ослонца, уопште нема – нема ни постојања, ни одсутства – уопште дефиниција „ослонац“ губи икакав смисао, значи да нема ни забринутости, која је везана за присутност или отсутност. Нема за шта да се качиш, нема шта да чуваш, јер ништа од онога што можеш да добијеш или да изгубиш, нема никакав значај.

*) Речи које стварају резонансу – „испред нема ничег“. Тотално концентрисање на „овде – и- сад“, на ОзО, тотална слобода од НФ, стварају резонансу речи „тотално поверење“, „неуништив ослонац“, „неуништива безбрижност“. Са гледишта логике, „испред нема ништа“ и „ишчекивање“ стварају контраст, али те фразе – нису елементи размишљања, него фразе које стварају резонансу са ОзО, зато могу истовремено и да изговарам обе фразе, и да доживљавам неуништивост и ишчекивање.

*) Мисли које стварају резонасу: „Само тако и постоји“, „увек је тако“.

*) Ствара резонансу са средњом сфером празнине

*) Фјорд: „Ствара резонасу са сликом огромне стене. Појављује се осећај чврсте површине у стопалима“.

„Вакум у грудима“:

*) област осећања: у делу грудног коша  – дијаметар око 30 цм и дубина око 10-15 цм.

*) врста осећања: као да су одатле исцрпили ваздух, као да се тамо направио вакум. Притискање унутар, тресак.

*) пратећа осећања: чврстина на истом месту, чврстина у грлу, понекад – мучнина, притисак унутар главе, испуштање воље.

„Сфера празнине средња“:

*) област осећања: колико толико јасно изражено пространство сфере дијаметра 1-2 метра око видљивих граница тела, са центром отприлике посред груди. За прва искуства је типична неодређеност облика, може се осећати као безобличан обим или само као предњи део сфере.

*) врста осећања: пространство унутар сфере је напуњено искључиво танком вибрацијом, која ствара ефекат испуњености, чврстине. Јасноћа осећања може бити толико висока да се може причати, кретати, и нон-стоп је осећати. Превише интензивни покрети изблеђују тај осећај. Осећање испуњене сфере може да буде јасније, него обична осећања тела, која могу да се смањују и делимично или тотално да нестају.

„Сфера празнине мала“:

*) област осећања: лоптица са дијаметром око 5 цм, испољава се унутар видљивих граница тела.

*) врста осећања: резонансни описи: „бесконачно тврд“, „неуништив“, „неуништива чврстина“.

„Одерана кожа“:

*) Површина тела на неко време постаје прекомерно осетљива, као да је одерана кожа. Било који – чак најмање додиривање се узвраћа доста интензивнијим осећајем. Прати га специфичан бол у мишићима, костима. Тај осећај није болан, ствара резонансу са ОзО, али је свеједно довољно напоран. Појављује се после дуготрајних и интензивних ОзО – он је елемент трансформације тела.

„Испуштање воље“:

*) област осећања – лопта око пупка са дијаметром 10-20 цм, осећај постоји и у дубини, и ван видљивих граница тела.

*) врста осећања: ломљење, као да се нешто трга напоље.

*) пратећа осећања:

а) вибрација у показаном делу – постоји различита: фреквенција може да се колеба од 10 до 50 вибрација у секунду, амплитуда се колеба од слабе до јако велике, која води чак ка очитој вибрацији мишића на стомаку, коју ће лако осетити било који човек, ако стави руку на твој стомак.

б) „чврстина“ у грлу, у грудима, на челу

в) „анестезија“ у горњем делу тела.

„Талас уживања“:

*) таласа уживања са јаким „јежењем“ пролази кроз цело тело, почевши од главе и шири се по целим леђима (са епицентром у кичми), одлазећи у врат и негде горе, и уз то, са осећајем уживања ствара резонансу затегнуто исправљање леђа са наглим слабим забацивањем главе уназад и ширењем рамена – такви покрети појачавају уживање и доводе до екстатичног уживања.

„Ћилибар“:

*) Мекана светлост сунчевих зрака, који пролазе кроз облаке, мекана ћилибарска светлост у шуми са боровима, као да нема ни једног извора светлости, само има светлост, која се шири одасвуд.

*) Сунчано летње јутро се пробија кроз још неразгрнуте завесе, све ствари у соби лагано светлуцају, и не само ствари, сва опажања су озарена том светлошћу – жеље, мисли, потези – све светлуца као мекана светлост ћилибара; у тој светлости нема никакве забринутости, постоји само детињство, лето и радост због ситница.

„Златан сјај на плавом небу“:

*) Кроз невидљив свет се продире јако плаво пространство, као да је небо свуда – управо ту, и да је сво од ситних златних искрица, које јуре одасвуд.

„Тишина“:

*) пригушеност, уклањање звукова, посебна јасноћа, чврстина, обимност опажања, независност од хаотичних апстракција

„Анестезија“:

*) Стање, кад „тишина“ постаје доминантна, као да ради корак напред и смиче ликове, звукове, осећања на друго место. Свет као да се зауставио, и ти си у епицентру циклона. Појављује се илузија „сумразице“, приглушеност осећаја.

„Схватање, очвршћавање тела“:

*) Настављање линије „тишине“ и „анестезије“. Тело као да постаје укочено, све постаје као обухваћено чврстином која се разлива у њему, као да замире. Постоји жеља да замреш и да се не помераш.

„Апстрактна тканина догађаја“:

*) Испољава се током проживљавања дешавања, који су реално утицали на мој живот. То јест, нема оних дешавања која су „требала“ да делује „значајна, важна“ у складу са концепцијама и механичким предностима, али постоје она дешавања, која садрже нешто необјашњиво, као да се у дубокој тишини одвија неприметно и неминовно оно, што ће од мене направити другог човека. „Проживљавање“ – скроз детаљна успомена + уклањање свих НЕ – то јест, ја проживљавам тај део живота без тих НЕ, које су биле тад присутне.

*) Фраза која ствара резонансу: „Опажање онога, што се налази иза околности, онога, што их дефинише, што их пуни садржајем“.

*) Прати је апстракција, испољавање воље, сфера празнине, одлучност, предосећај усхићења, поверење.

Сектор Блаженства:

 1 линија:

* радост или „тиха радост“

* радост због ситница, радост без разлога

* одушевљење

2 линија:

* уживање

* блаженство

* екстаза

* атман

„Радост“ или „тиха радост“:

*) резонансна слика: пас луталица са обешеним ушима и влажном њушком, са шаљивим очима, трчи по дворишту и грицка, лаје, одједном застаје, његови бокови се придижу, са језика цури бала, и опет почиње да трчи

*) ствара резонансу са понашањем, њушке га зову „зверство“. Примерак описивања таквог понашања: „Почели смо да се лудирамо, да режимо, да се уједамо, да се ваљамо, она је била права звер у тој игри, вриштала је, режала, смејала се, било је неколико тренутака, када је негативан фон на том месту нестајао скроз, била је тотална отвореност према том бићу, предавање игри са њим. Потпуно се предала игрању, било је очигледно да она не размишља о томе како изгледа, без обазирања се весло играла са потпуним предавањем. Као да смо обе ухватиле талас и он нас носи, и сви његови покрети стварају резонансу са мојим радосним жељама, и обрнуто“.

*) Агава:“ Спао је терет и сад се удише пуним плућима“. Све је лако! Безбрижан дечији смех. У лету током ходања не осећаш тело, само лаган додир пута са стопалима се одазива пријатним таласима у леђима и рукама“.

„Радост простих ствари“, „неоснована радост“:

*) радост се појављује буквално због свега, што приметиш, посебно се испољава за време васпитавања људи, који доживљавају ОзО и због онога, што зовемо „природа“.

*) мисао – како је то задивљујуће, да овај камен постоји“

„Дивљење“:

*) Агава: кад гледаш са високог брега на небо-реку, застаје ти дах“.

„Уживање“:

*) лагано, мирно, провидно

*) резонансна слика: поред водопада се ствара танана, скоро невидљива  маса водених капљица. Само је дуга открива и продирућа свежина током удисања.

*) ствара резонансу са речју „уживање“, али реч „уживање“, да бих се избегло бркање термина, у главном ћу користити за означавање осећања.

*) Ванеса: „Ствара резонансу са сликом малог поточића који проналази свој путић у шуми међу корењем“.

Могуће је да се та резонанса ствара још зато што процес тражења активности, које воде до задовољства, много подсећа на кретање поточића, који протиче међу гранама, камењем, корењем.

„Блаженство“:

*) мекано, густо, а кад је интензивно – онда је снажно, топи све на свом путу

„Екстаза“:

*) Кад блаженство постиже неки интензитет (ја означавам тај ниво са интензитетом 8), добија квалитет, који ствара резонансу са „неподношљиво добро“ и тај ОзО ја називам „екстаза“.

*) Током постизања неког нивоа интензитета (дајем му значај од 7 до 8), екстаза добија квалитет, који ствара резонансу са речју  „заглибљивање“ – такав облик екстазе зовем „екстаза која заглибљује“. Карактеристична одлика од обичне екстазе је у томе да апсолутно било који опажај (чак онај, који би ван ОзО био болан, непријатан или напоран) изазива само појачавање пљускова екстазе.

*) Екстатичан облик блаженства се одликује од „екстазе“ – ту се може догодити мешање термина (посебно код теоретичара, чије ме потешкоће не интересују, јер ме интересују практичари, а не теоретичари), али дозвољавам то због тога, што са датим ОзО јасно ствара резонансу реч „екстаза“. Одликује се „ екстатични облик блаженства“ од „екстазе“ квалитетом који ствара резонансу са речју „ликовање“, „непроменљивост“

*) Три центра испољавања екстазе – средина грла, средина горњег дела груди, срце. Упаљени истовремено, сва три центра воде екстазу до неподношљивог квалитета, екстаза се излива по целом телу и ван њега, буде се физичка преживљавања, почиње горење „Атмана“.

*) Из дневника Јежетине: „Пробудила сам се због наглог осећаја екстазе“. У грлу, тачка мало ниже од средине, не сећам се где тачно. Опет иста особина – у тачки је екстаза толико невероватно јака, да делује да је то немогуће, а у целом телу – по упоређењу  са оним у тачки – средњи, а по упоређењу са оним што је било пре – неподношљив.

Раније, кад сам доживела екстазу у грлу, што је екстаза била даље од грла, све је била слабија, постепено се гасила. Могла сам отприлике да покажем да је, ево, овде њена граница, а да је овде већ нема. А овог пута екстаза се осећала у целом телу, чак и у шапама исто толико јака, као и у грудима, као поред тачке. Опет слика лампице – у њој се светло пали моментално, подједнако, слободно.

Када сам се пробудила, проживљавање је тек почињало, када је плануло, тело је постало на две трећине лаганије, границе су се спојиле, испољили су се фрагменти средње сфере празнине. Јасне сфере није било, али се нешто наоколо појављивало. Не сећам се, колико је то трајало. Сећам се да се неколико пута екстатичност смањивала, а да сам је ја при помоћу напора враћала. После сам некако заспала.

Сетила сам се да је Бо говорио да је неопходно запалити троугао екстазе и да ће онда да се појави атман, а то још није чак троугао, то су само његови фрагменти, зар су таква опажања могућа?“

„Атман“:

*) пропраћен је физичким осећањем: „дугуљаст, величине као мали прст на руци, у срцу“.

*) резонансне фразе: „неописиво блаженство“, „изнад уживања“, „ван граница нормале“.

*) сјајне златне нити цуре у свим правцима унутар и ван тела. Нема граница.

*) Јежетина: „Синоћ сам се пробудила због снажност осећаја тачке неподношљивог блаженства у срцу, застао ми је дах, тачка као да се одмах претворила у каменчић чврстине, као неподношљиво блаженство. У следећем тренутку цело тело је засијало од блаженства, као нека лампица, која се пресијава различитим бојама неподношљивог блаженства. Лампица – зато што се често дешава да се осећај протеже по целом телу као нешто тужно, и као да га нешто спречава, и могу да приметим да је негде јачи, а негде не баш толико јак, и ту није било постепеног ширења, одједном се упалило све, подједнако, као светло у лампици, и почело да се пресијава различитим бојама блаженства. У тврдом каменчићу у срцу било је толико концентрисање екстазе, да је деловало да се од тога може умрети. Атман? Одмах су се јавили скептици – ја не могу да имам то. Опажање је почело да слаби. Онда сам изазвала одрицање – не желим то за себе, желим да дам то Фјорду, желим да одгајим тај каменчић у себи и да га дам Фјорду. Опажање се нагло повећало, појавило се проживљавање, које ствара резонансу са речима „ не желим ОзО за себе, нећу да се мирим са тиме да можда више никога нема и да одем у пећину и да изазивам ОзО. Желим ОзО само да бих они били и на другим местима, борићу се за та бића“.

Сад не доживљавам тај опажај, понављам речи које сам отприлике упамтила, али их не проживљавам. Само се сећам да то предавање ствара јаку резонансу са атманом“.

Сектор Јасноће:

1 линија:

*игра сенки

*одсутство „ја“

*сви спавају

Овде ће исто засад опажања бити набројана без класификације.

Још једном понављам – јасноћа је самостални ОзО. Кад га описујем, користимо слике и речи, али јасноћа није лик или слика (гледај 02-01-10).

Општи квалитети „Јасноће“:

*) Фјорд: „Након тога што сам прочитала анализу мојих записа, коју је извршио Бо, доживела сам јасноћу-10 и радост. После тога је било опажање себе, као кристалне лопте, која шири на све стране чисту и хладну белу светлост. Уз то, био је осећај лакоће и свежине. После се појавило јако проживљавање осећаја лепоте, немо усхићење лепотом јасноће: јасноћа се проживљавала, као продорно лепо, прелепо биће. Дође ти да застанеш, да престанеш да дишеш и да сагледаш лепоту јасноће. После је интензиван осећај лепоте опао на 6 и стајао као позадина неколико сати. Појавила се јасноћа у то, да се јасноћа и осећај лепоте увек испољавају заједно, само ја то раније нисам примећивала“.

„Игра сенки“:

*) нагли пад – скоро до тоталне нуле – значајности онога што се дешава у свету људи који се налазе у стању помрачења, а раније су догађаји били „видљиви“, „стварни“, а сад као да одлазе на друго место, као да су мутни и да се врте негде у даљини, и нема начина да се код мене појаве НЕ током опажања тих сенки. Испред – одушевљење, усхићење, стремљење, блаженство и т.д.

*) Фјорд: „Често се појављује слика удаљенијег зида стене, који је слабо осветљен црвеним светлом ватре, на којој се виде слабо видљиве сенке. Ствара резонансу са јасноћом: појављује се схватање апсурдности везаности. Ствара резонансу са „овде и сад“.

*) Фјорд: „Ствара резонансу са физичким проживљавањем јаког унутрашњег ступца, са дијаметром као пола дијаметра тела“.

„Одсутство „ја“:

*) ствара резонансу са мишљу: „немогуће је ни на кога пренети уклањање помрачења. Ништа, осим напора, испољених на том месту, не може да се испољи на том месту ОзО. Постоје само опажаји, међу којима нема опажаја „ја“ или „ти“.

*)*) ствара резонансу са радосном самоћом, апсолутним самопоуздањем.

„Сви спавају“:

*) одједном постаје јасно да сви људи около спавају или су чак мртви, да су просто механизми, само понегде провирује нешто живо.

06-02-02 Списак и квалитети ОзО који изазивају резонансу

„Испуњеност“ или „осећај испуњености“ – опажај, који се појављује и повећава кад се доживљавају ОзО, кад су испољене рж, кад се улажу напори у праксу постизања ОзО и ослобађање од помрачења. Резонансно се описује фразом „живот је испуњен до крајева“.

За разлику од испуњености, „засићеност“ је опажај који се појављује због НЕ, ПЕ, доживљавања и реализације механичких жеља и осталих помрачења. Колико год била велика засићеност, она никад не води ка „испуњености“ – увек остаје тако  болно стање, које се описује речима „као да упада све у буре без дна“ – „ништа те не радује“, „све је узалуд“. Обична грешка људи  који траже спас од сивила, досаде, апатије, осталих НЕ је да се завараш са успоменама, то јест увећавањем засићености, а једини начин да то урадиш је – да повећаш осећај испуњености.

Списак и резонанси описи квалитета ОзО:

„екстатичност“

„концентрисаност“ или „испуњеност“ или „испуњеност“ или „густина“, „дубина“ или „симфоничност“, или „ширина спектра“, или „мноштво тонова“

„интензитет“

„продорност“

„магнетизам“

„комплетност“

„продорна способност“

„масивност“ (типично за ОФ)

„свежина“ (више је типично за екстатичне ОзО)

Квалитети ОзО такође могу да се опишу на резонансан начин:

„Екстатичност“:

*) Јежетина: „Ствара резонансу са сликом кристално чисте воде, бујног, апсолутно провидног поточића“.

*) Резонансни лик човека који доживљава свакакве ОзО у екстатичном облику:

Цело стадо тигрова се пење на врхове брда – сваки на своје брдо, где ће сви заједно дочекати свитање. Један тигар се већ попео на своје брдо и седи на њему, исплазивши језик, чекајући свитање које ће неминовно доћи, кад остали тигрови стигну до својих врхова брда (то јест, кад остали ОзО на том месту постигну екстатичан облик).

*) Интензивна екстатичност је пропраћена сузама. За време јаких НЕ такође цуре сузе, али разлика у даљини је много велика, мада, ту разлику не може да примети особа, која не познаје еОзО.

Пошто су сузе раније увек биле везане за НЕ, на пример, за ЖПС, онда нема сумње – да ли је ту умешана ЖПС, али после истраживања опажаја долазиш до закључка – не може бити ни говора о ЖПС током тако снажних ОзО. Као неки талас да се диже у грудима и иде према глави, и онда се појављују сузе. Рамакришна је говорио, ако само кад споменеш неко биће према коме доживљаваш оданост, почнеш да лијеш сузе, то значи да за тебе вршење формалних пракси више није целисходно, жеља да их одрађујеш, нестаје, јер је тако снажан ОзО способан да изазива самог себе, а и остале ОзО без подршке у виду вршења формалних пракси – хаотичне апстракције постају толико слабе, да не могу да засметају концентрисању на ОзО, њиховом лавинском појачању.

Можда је баш на томе основана једна од најраспрострањенијих заблуда  – кад су профе пратиле са стране испољавање ОзО у човеку и видели да му много и интензивно цуре сузе, правили су погрешан закључак, говорили су да он доживљава нешто слично великој жалости, зато се можда и појавио култ жалости у многим религијама (на пример, у хришћанству и хришћанском тумачењу будизма, где се жалост третира као нешто „племенито“, „сажаљевање“, али  уз то, избацују тај важан детаљ да у будизму управо реч „сажаљевање“ означава ОзО, а конкретно – екстатичну радосну жељу да се друга бића ослободе од помрачења, да се код њих појаве  ОзО).

Постоји битна физиолошка разлика међу сузама због еОзО и сузама због НЕ:

а) за време еОзО сузе могу да цуре цело време, плус јако интензивно, и не долази ни до психичког, ни до физичког испражњења ни за време, ни после тога, кад је за време НЕ све обрнуто – као да се у тебе уливају нове снаге, све веће и веће грандиозне масе екстазе и осталих ОзО.

б) после јако дугог цурења суза за време еОзО  не долази скоро ни до каквог отицања лица, а и ако дође, прође јако брзо – за неколико минута, тако да нико неће ни моћи да претпостави да је тај човек два сата заредом „плакао“, обрнуто – лице одише свежином.

в) Фјорд: „за време еОзО дисање је праћено очигледним осећајем уживања, а издисај је праћен још већим уживањем, него „удисај“. За време суза због снажних НЕ, појављују се различита болна осећања у телу, које затим могу да пређу у неку болест.

*) Екстатичност је праћена наглим ојачањем искрености. Скоро физички да осећаш како се лажљивост и неискреност изливају из тебе са сузама. Појављује се ефекат тоталног чишћења. Нагло се појачава продорност свих ОзО. (И, наравно, ништа слично се не дешава за време цурења суза због НЕ – после тога настаје само снажан НФ, празнина, сивило, жалост према себи и жеља за задовољством).

*) Јежетина: „Одједном се појавио такав опажај, као да је пробијена брана. Ишчекивање се пуно повећало, плануло, и шта се дешавало после, скоро нисам ни примећивала. Била је екстатичност, најмаксималнија, која ми је била доступна. Трајало је то можда две минуте. Деловало је да нећу моћи да прекинем то, ма чак и да хоћу. Готово је, отргло се, ништа га виће неће зауставити, могла сам само да проживљавам. Личности на том месту није било. Тело је личило на неки суд, у коме се појавило Нешто. Ничега није било, осим неподношљивости, јаког притиска неподношљивости. Тај опажај сам раније звала снажни поток екстатичности, снажни несаломиви поток. Кад он постоји, скоро да не могу да контролишем тело. И опет исти квалитет – он не може бити као кратак пљусак – ако се већ отргло, трајаће дуго, стабилно, чак и да покушам да се дистанцирам од њега, да не мислим на њега.

После њега – кочење, руке се тресу, тело је помало тромо, при помисли на тај опажај горе ми груди. Апстракција, као да је све спало на друго место, престало да постоји. Постоји нешто, што не могу да опишем и што се појави кад он нестане. Кад је скоро нестало, делује ми да овог пута могу да га опишем детаљније, али док пишем – скроз заборављам било шта, осим „снажан, неподношљив, отргао се“.

Још се сећам као у магли, да сам имала жељу да га се решим скроз. Сада се сећам тога као неког сна. Било је опажање тог снажног потока, као нечег блиског, у шта би желео да одеш заувек, да се никад не вратиш.

Било је виђење, – могу да одем сад одмах. Била је спремност-10 да одем, није било никаквих везаности. Тамо је нешто. Нешто, чему не можеш да се супротставиш, ја већ нисам постојао, било је само то палеће неподношљиво блаженство, које се привлачило ка нечему још неподношљивијем“.

*) Укључићу у описе еОзО и онај „очај“, који се некад појави, када их нема. Реч „очај“ обично употребљавају и за описивање јаких НЕ, и у фразама као што су „очајно стремљење“ – као изражавање крајњег степена одлучности. Користићу баш ту реч у значењу „крајњи степен одлучности, немогуће је живети као пре“. Фјорд: „Био је тако јак очај због тога што нема ОзО, па да пожелиш да разбијеш зидове у кући. Виђење себе као тигра, који шапама удара  по свом кавезу, шипке се криве, али се не ломе“.

„Концентрисаност“, или „испуњеност“, или „чврстина“, или „густина“:

*) ОзО може бити испрекидан, као искидани облаци, или чврст, густ – те речи потпуно тачно стварају резонансу са тим квалитетом и указују на њега.

*) Резонансна прича из Махабхарате:

„Обојица, крените за мном“, – рекао је Дрона. Изашли су из дворца. „Погледајте у том правцу. Ја сам везао циљ“ – рече он.  „Тамо, на врху дрвета је окачен папагај од глине са црвеном метом на врату. Дурјодхана, подигни свој лук и нанишани“. Дурјодхана је све то одрадио.

• „Погледај тог папагаја. Шта видиш?“
• „Ја видим папагаја“.
• „Где је папагај?“
• „На грани је“.
• „Да ли видиш још нешто на грани?“
• „Да, неколико неких плодова поред њега“.
• „Шта ради папагај?“
• „Просто седи“.
• „Јел видиш све то?“
• „Да“.
• „Вади стрелу“.

Дурјодхана је био зачуђен. „Зашто? Ја могу да га гађам, Учитеље“.

• „Не, просто је пусти“. Позвао је Арџуну: „Припреми се и нанишани“.
• „Спреман сам“.
• „Да ли видиш грану?“
• „Не, Учитеље“.
• „Видиш ли папагаја?“
• „Не, учитеље“
• „Шта видиш?“
• „Видим само црвену мету“.

„Дубина“ или „симфоничност“, или „ширина спектра“, или „мноштво нијанси тонова“:

*) за време развијања ОзО почињу да се испољавају не као појединачни изоловани пљусци, него као цео спектар.

Цитат из дневника: „Шетао сам по шуми – јасно сунце, долази пролеће, све се брзо топи. Одједном сам приметио да кад стајем на поточић, доживљавам приметљив пљусак ОзО. Почео сам да га „ослушкујем“, појавила се јасноћа, што ствара снажну резонансу са речима „уживање“, „усхићење“. Доживљавао сам га јако интензивно – скоро на 10.

Одједном сам приметио да доживљавам уживање због мноштва разноликих опажаја – почев од посматрања коре дрвета, од звука гранчица које су се додиривале – нашао сам суву гранчицу од јеле, сломио сам је на неколико делова и превртао их по рукама, и звук, који се стварао док су се додиривале и ударале, такође је изазивао уживање. Вриска птица, жуборење воде,  панорама површине поточића, гранчица јеле, осећај земље која се извија испод ногу, влажна трава…толико је пуно свега, и све то је изазивало помало различите нијансе тонова уживања.

Приметио сам да се ОзО испољавају у широком спектру, то им додаје стабилности – могу да их доживљавам дуго и интензивно, што приближава њихово испољавање у екстатичном облику, а осим тога стварају резонансу (такође ствара резонансу реч „пале се“) много виши ОзО те линије. Док сам пратио и истраживао ту појаву, приметио сам још један ОзО, који је почео да се испољава у широком спектру – радосне жеље. Одједном их је постало јако пуно, и то је довело до паљења стремљења. Фиксирао сам да се испољавање уживања у широком спектру води ка паљењу блаженства, а испољавање широког спектра радости – ка усхићењу.

Долазећи у шуму (на планине, на море), често сам доживљавао неки јак ОзО, али кад сам се трудио да га опишем, да га фиксирам, никако нисам успевао. Само што почнем да га описујем, испада нека будалаштина – ништа одређено, разнолика смеса, и не може да се похвата нешто суштински битно. На крају крајева сам схватио – шта конкретно доживљавам, и схватио сам – зашто не могу то да опишем. Одговарајући термин: „симфонија уживања“. Појављују се разнолики ОзО, неки од њих се испољавају у широком спектру – ка спектру нијанси уживања се додаје спектар нијанси лепоте, додају се нијансе радости и т.д., зато и није испадало тачно да опишем, јер сам тражио нешто конкретно у томе, што је од самог почетка превише измешано, плус се стално мењало зависно од тога, какви сад постоје визуелни, слушни и остали опажаји. „Симфонија уживања“ се проживљава као шок, као гњурање у оно, у чему се гушиш, као ошамућујући вишак.

*) Цитат из Јежетине: „Само што замислим шуму и себе тамо, одмах свака ситница почне да изазива пљусак тог опажаја, који сам сматрала за заљубљеност, али ако зовем то „уживањем“ – то исто ствара резонансу. Осећам се невероватно добро због сваке такве ситнице“.

„Интензитет“:

*) Друге резонансне речи за означавање тог квалитета – јачина, снага, моћ.

„Продорност“:

*) Друге резонансне речи за означавање тог квалитета – продорна способност, висина тона, искреност, чистоћа.

„Магнетизам“:

*) Друге резонансне речи за означавање тог квалитета – стабилност, способност за концентрисање, заглибљивање, неуништивост. Позваћу се на аналогију: рецимо да се иза неке површине налaзи моћан магнет. Узимамо други магнет (наше ОзО), приближавамо га ка површини и долази до ефекта „лепљења“ – може бити једва осетљив, тако да је довољно да се макну руке да бих магнет пао, или може бити још стабилнији, или може да се споји тако јако, да не можеш после да га одвојиш.

„Целокупност“, „продорна способност“:

*) Кад ОзО добијају интензиван квалитет „целокупности“, он као да те обухвата целокупно и јако дубоко, као да се раније ОзО испољавао само у центру, на површини, а све остало да је остајало инертно, успавано, и одједном, као лагана експлозија, ОзО обухвата целокупно, продире скроз, долазећи до „најскривенијих месташаца“. Резонансна слика – стена, сва у маховини, на њу одоздо цури планински поточић, и цела стена, сваки каменчић, сваки свежањ траве, као да су испуњени влагом, као да су је се заситили тотално, до блажене изнемоглости.

*) Фјорд: „Изненадни пљусак оданости, траје око сат времена. То је као огроман скок напред и у вис, а затим – успорено, слатко падање у провалију. Очита сигурност у то да је интензитет изнад 10. Кад је интензитет ОзО до 10, прихватам га као „узак“, „у границама“, а после 10 ОзО експлодира и постаје широк и дубок, као небо. Немогуће је говорити о његовом интензитету у бодовима, ОзО су свуда, прекрива собом реалност, и већ нису „ОзО у мени“, него сам „ја у ОзО“.

„Масовност“ (типично за озарени фон):

*) Резонансна слика: као да масиван слој воде лежи на дну вештачког језера, помало се таласајући. Озарени фон добија квалитет масивне, тврде течности.

„Свежина“(више је типична за екстатичне ОзО):

*) Хладна свежина раног јутра у планинама. Појављује се лажан осећај хладноће у целом телу. Лажан, јер уједно ти може бити и вруће, и можеш да осетиш врућину, али ако је врућина велика, онда непријатна осећања због ње нестају.

06-02-03 Списак акорда

За означавање НЕ у сваком језику постоји огромна количина речи – на пример, узнемиреност, забринутост, немир, брига, успаниченост, дрхтање – све су то синоними само једне НЕ. Још десетине других начина за изражавање нијанси исте те емоције – „није ми ни до чега“, „много се лоше осећам“, „мучи ме јако“ и т.д. За означавање различитих нијанси речи „безобразник“ постоји бар 20 термина у било ком језику. А пробај да нађеш синоним за ОзО – оданости?  Осећај вечног пролећа? Нема их, јер човечанство још увек скоро да  нема искуства у проживљавању ОзО језик је неопходно стварати. Посебан задатак је стварање термина за означавање акорда (стабилних комбинација ОзО, који стварају велику резонансу између себе и због тога испољаваних истовремено, па на крају крајева стварају снажно везане  формације). Док заједно са осталим практичарима будем тражио термине за означавање акорда, ту ћу их смештати.

У паровима резонансних ОзО целисходно је издвојити не само састав, него и правац, то јест наизменичност појављивања ОзО, јер, на пример, после „ликовања“ лако и често се појављује озбиљност, а обрнуто – ретко. Смер ћу означити знаком —>. У неким случајевима оба смера се одвијају са једнаком вероватноћом, на пример „упорност“ и „одлучност“, кад ћу на пример за записивање користити <–>. Пар ОзО, у ком је указан смер, означићу као „вектор ОзО“.

Парови ОзО:

«радост борбе»«упорност» – > «усхићење»

«fossa fossana(животиња, која живи на Мадагаскару и личи на лисицу и пуму)»«неискреност» -> «бес»

«бесконачно»«апстракција» – > «зов»

«путовање»«осећај лепоте» – > «нежност»

«фока, која живи само у слаткој води»«отвореност» + «еротска привлачност»

«срна»«озбиљност» + «нежност»

«црни турмалин»«упорност» + «ништа не треба»

«сафир»«апстракција» + «осећај тајне»

«топаз»«отвореност» – > «усхићење»

«корунт»«одлучност» – > «вечно пролеће»

« ?  »«симпатија» – > «осећај лепоте»

« ? »«јасноћа» – > «ликовање»

«?  »«оданост» – > «блаженство»

« ? »«упорност» – > о«длучност»

« ? »«нежност» – > «оданост»

« ? »«оданост» – > «упорност»

« ? »«предосећај усхићења» – > «свежина»

« ? »«ликовање» – > «озбиљност»

« ? »«јасноћа» – >  «озбиљност»

« ? »«ликовање» – > «одушевљење»

« ? »«одлучност» – > «апстракција»

« ? »«одлучност» – > «одушевљење»

«целестин»«апстракција» < – > «оданост»

Резонансни описи тих акорда:

Бесконачно путовање:

*) независно од праксе других њушака, независно од околности, независно од страхова и очекивања, од успеха и пораза, ја ћу се бавити својом праксом, ја ћу наставити своје путовање.

*) корак по корак ћу мењати своја опажања, и небитно је – да ли су то ситни кораци или крупни кораци – важно је да нећу стати.

*) видим себе као малог монаха – ламе – тулку. Претворио сам се, ступићу на обучавање код виших лама, сазнаћу ускоро много лепог и интересантног.

*) у било ком тренутку могу да устанем, узмем ранац и одем даље.

*) ветар који листа књигу.

*) видим себе као крпицу коју носи ветар, ветар се појачава, вијорим се све више, у било ком тренутку могу да паднем и да одлетим у неизвесност, не знам, чега ћу се задњег сећати.

*) Гуштер: резонансна мисао: „Немам куд да се враћам“.

*) Та-ма: „стајала сам иза капије и понекад скакутала, да бих видела, шта се то дешава иза капије, али сам се увек враћала на место – иза капије, увек сам била сигурна да ћу увек само тако скакутати, да ништа више нећу моћи да постигнем. Сад сам отворила капију и видела огромну ливаду, иза ливаде шуму, а иза шуме још нешто и још нешто, и све то могу да идем и да гледам, да хватам, да пипкам, да радим шта хоћу“. Ствара резонансу са предосећајем усхићења.

Тријаде ОзО:

*) « ? » : «јасноћа» -> «озбиљност» <-> «ликовање»

Групе од 4 ОзО:

*) « ? » : «јасноћа» -> «озбиљност» <-> «ликовање»«одушевљење»