Сазнање које одликује

04-01 Уопштено разматрање сазнања које одликује

Кад разликујем књигу и сто, плаво и жуто, то значи да се појављује способност за одликовање – „сазнање које одликује“ („СО“). Мисли, жеље, емоције, осећања и СО–то је збир опажаја које називам „личност“.

СО може бити механичко и озарено. Механичко СО („мСО“) настаје по навици која је преузета механички, а такође за време одсутства ОзО. На пример, гледајући на дрво, говоримо, да су гране, лишће, стабло – његови делови, то јест издвајамо неке целокупности опажаја  у одвојене групе везане између себе и уједињене у једно „дрво“. Аутомобил који стоји покрај дрвета, не сматра се као део дрвета, јер кад гледамо на било које дрво, у главном увек видимо лишће и гране, али јако ретко видимо аутомобил. Такво одликовање није мСО, јер се оснива на искуству и посматрањима. Али никоме не пада на памет да сматра осећај лепоте за део дрвета, иако сваки пут кад гледам на дрво доживљавам усхићење, осећај лепоте (наравно ако у том тренутку доживљавам ОзО), уз то, сваки тренутак усхићења, због лепоте, има своју посебну боју, као што је посебан сваки лист, свака грана.

Разлог: ми не примећујемо, не издвајамо толико врста осећаја лепоте, ми га доживљавамо јако ретко и зато нам се није формирала навика за одликовање тих нијанси, те нијансе, врсте просто нису испољене. Разлог је у томе што чак онај који доживљава огромну количину нијанси лепоте и даље не сматра опажање лепоте дрвета делом дрвета и то је примерак мСО – јако смо навикли да сматрамо осећај лепоте „својим делом“.

Током уклањања НЕ, концепција, механичких жеља, „лошег самоосећања“ (то јест негативних осећања), а такође током доживљавања ОзО, мСО препушта место оСО, које почиње да се развија и уз то:

а) необразложене разлике се разматрају поново и уклањају. На пример, одликовање груди које „пристојно изгледају“, ако су покривене брадавице, и „непристојно изгледају“ ако су откривене, уклања се током појављивања сигурности у необразложеност тог одликовања и за време појављивања радосне жеље за уклањањем дате разлике.

б) разлике образложене искуством иако и остају, свеједно нису толико доминантне да бих закрчиле пут некој другој врсти одликовања. На пример, могу „да видим дрво“ као целокупност грана и лишћа, а могу добровољно да почнем да га примећујем  и као целокупност сенки и размака кроз које се види небо.

в) појављује се разлика међу све већим и већим бројем нијанси ОзО.

г) појављује се разлика међу новим ОзО

д) појављује се разлика међу новим стабилним међусобно везаним опажајима које можемо назвати „нови мирови“. Међу њима је свет схваћених снова, свет опажаја који се налазе ван тела и многи други. Чим се појави нови свет, настаје стање које може да се назове „постао сам тај и тај“. Могуће је истовремено одликовање неколиких мирова, то јест, у исти тренутак можеш да будеш и личност (то јест у том тренутку се издваја пет група опажаја (скандха, које стварају личност)  и друго биће у другом свету (то јест у том тренутку постоји издвајање других група опажаја).

Ефикасна пракса за слабљење мСО и развијање оСО је пракса цикличног опажања разлике („ЦО разлике“). На пример, у мрачној соби неколико пута се вртиш у круг и на крају не знаш – како се оријентишеш у соби – да ли је испред тебе прозор или зид. Прво испољаваш сигурност у то да је испред тебе прозор, а после је мењаш на сигурност у то да је испред тебе зид. И тако пуно пута. Или се твој партнер сагиње ка земљи и прави се да диже нешто и стишће у песницу – ти прво формираш сигурност у то да у песници стварно нешто има, а после – наопачке. Имаш задатак да формираш што јачу сигурност. „Сигурност“ – то и јесте одређено фиксирање СО, кад је СО стабилно фиксирано, појављује се стање  које називамо „сигурност“.

Типичан примерак мСО – подела на „субјекат опажања“, „објекат опажања“ и „процес опажања“. Употребљавање таквог разликовања је врло ефикасно за остваривање наше животне делатности, али је уз то целисходно (са гледишта постизања ОзО, јасности, развијања оСО) имати у обзиру да је то само један од начина за одликовање, кад на пример постоји опажање које се зове „видим планину“ и нема опажаја „планина“, „ја“, „видим“, тако да за развијање оСО јесте ефикасна пракса замене сигурности у постојање „ја“, „видети“, „планина“ на сигурност у то да постоји само једини опажај који зовемо „ја видим планину“.

Још једна ефикасна пракса – пракса „нису-реке, нису-планине“. Шетајући улицом, уместо речи „дрво“ говориш „није-дрво“, уместо речи „пас“ – „није-пас“ и више ништа – само замена речи са префиксом  у значењу „није“, то јест, ти се не напрежеш, покушавајући да доживиш нешто необично, а и од такве праксе се не умараш и појављују се нове врсте слободе од оСО, нови ОзО.

Слична пракса – пракса паралелног фиксирања очигледних ствари. Посматрајући планину, говориш „планина – то је гомила камења“. Наравно, то је оно у шта можеш јако лако да се увериш. Присећајући се лица човека према ком осећаш изразиту нежност, осећај лепоте, оданост, говориш: „његово лице је парче меса“, што је исто истина. У случају са човеком сигуран си да он није само парче меса, а у случају са планином таква сигурност не постоји, збод утицаја мСО. Дата пракса отвара пут према одликовању нових опажаја од којих смо се заграђивали помоћу мСО и које сад одликујемо помоћу других опажаја који се односе на целокупност „планина“.

Још једна ефикасна пракса – доследно уклањање механичког унутрашњег дијалога („УД“). То је  још теже, кад постоје НЕ, а ОзО се испољавају ређе и слабије.

Страх  да ће ослобађање од стереотипних фиксација СО водити ка твојој тоталној дезоријентацији је скроз необразложен, као и страх да ћеш без НЕ постати безосећајна – у главном, све је наопачке.

Развијање оСО (то јест ослобађање СО од стереотипних фиксација) ствара резонансу са свим ОзО, што нам даје разлог да називамо то СО озареним.

Радосну жељу за одликовањем опажаја и тачним фиксирањем (без додавања, преправљања, измишљања, без избацивања) називам искреношћу. НЕ, концепције и механичке жеље не уклапају се  са искреношћу.

Међу особинама које су карактеристичне за оСО издвајам следеће: појављује се сигурност  у услове, кад за обично разликовање не постоје разлози, пратећи ту сигурност добијаш пожељне резултате. На пример, можеш пожелети да сазнаш – шта сад доживљава овај или онај човек, и доживљавати сигурност (посебног квалитета који се јако одликује од концептуалне, механичке сигурности) у то шта он доживљава. Можеш после питати тог човека шта је доживљавао у тај тренутак и да упоредиш његов одговор са својом претпоставком (наравно, човек које се не бави праксом неће моћи искрено да ти опише своје опажаје, вероватно ће хтети да дода или избаци опажаје у његовом месту или чак неће хтети да их фиксира – у главном, људи увек лажу). Можеш да се упиташ – као је најцелисходније да урадиш да бих постигао максимално пожељан резултат и да бих доживео сигурност у целисходност одређеног начина деловања и да га провериш. Да ли је могуће да кад чујеш од другог човека неку информацију о непознатом теби човеку, да доживиш сигурност у његове опажаје и т.д. Та особина може да се увежбава, чисти од изопачености изазваних растуженостима. Само беспрекорна слобода од НЕ омогућава развијање тог квалитета оСО.

Сваки човек има могућност да доживи кратко искуство ослобађања од мСО. Међу сном и бдењем постоји тренутак који зовем „сливање“. Кад тонеш у сан, одликујеш спољне шумове – чује се окејан кроз прозор, цури вода у купатилу, иза зида неко прича. Одликујеш и прво, и друго, и треће, то јест, постоје границе тих опажаја. Ако пажљиво проанализираш процес успављивања, у неком тренутку си већ скоро заспала, можеш да фиксираш необичну појаву: границе међу опажајима су нестале, већ не тутњи окејан, не чују се људски гласови и звук из купатила – постоји јединствен опажај, где нема граница – мрежа мСО је одбачена, мСО је заустављено, и кад си већ коначно заспала, појављују се нове разлике које су карактеристичне за свет снова.

Тренуци сливања су много кратки – максимално неколико секунди, уосталом ти само једном можеш да заспиш тако да да се ни једном не будиш, него да заспиш постепено и да осетиш тај тренутак. Зато је целисходно употребљавати праксу многократног успављивања – легнеш да спаваш, а твој партнер те пробуди само после неколико секунди после успављивања (можеш да одредиш тренутак успављивања па карактеристичној промени дисања). И на крају, само за једно вече ћеш моћи да доживиш десетине секунди искуства сливања, и тако ћеш упамтити „укус“ слободе од мСО.

04-02 Пракса заборављања. Пракса изазивања озарених ликова

Било који човек у било ком тренутку да га питаш, тачно зна како се зове, како му се зову родитељи, у коју је школу ишао, како су му се звали пријатељи, колико има година, где се налази, какве има задатке, који људи и шта очекују од њега и т.д. Огромна хаотична грудва информације која изазива досадни и сулуди унутрашњи дијалог који храни НФ, формира механичку слику света. Уз то само ништавни део те информације јесте пожељан и интересантан. Желим да се сећам радосних жеља, текућих истраживања и т.д., али зашто да сећам – у ком граду или у којој држави се налазим, колико имам година и како ми се зову комшије?Та информација ће ти требати кад буде неопходна, али зашто да се сећаш тога стално?

Сети се како је било кад си хтела да се сетиш нечега а није ти испадало, па пробај да изазовеш то стање. Постави себи питање „како се зовем“ и пробај да доживиш стање кад ти је немогуће да се сетиш тога. Као и увек, то ће ти деловати немогуће, али помоћу тренинга постићеш добре резултате. Направи од тога формалну праксу – изазивај заборављање имена сваких 15 секунди током одређеног временског периода и фиксирај степен свог забораваљања по скали од 1 до 10.

Пракса заборављања ће ојачати памћење, претвориће га из аутоматског сакупљача сваког смећа у гибак инструмент.

Добијене навике можеш да користиш у пракси изазивања озарених  слика („ОзС“). Слике које стварају резонансу са ОзО могу да се групишу у једну целу слику и користе као моћан озарени фактор. На пример:

*) Забачено руско село – један међу хиљаду неприметних малих градића. Топла сува јесен, тихи парк, опало лишће, прашњав пут уздуж ког су поређане клупе. Понегде седе старци, понекад пролазе младе мајке са колицима, са малом децом. На једној клупи седим ја и имитирам старца од 70 година – одећа, покрети, мимика – све говори о томе да сам ја – старац који је скоро одлепио, глув, полуслеп. Понекад се чују дечица у даљини, али ја сам за њих – окорело дрво, намештај, неће се чак ни сетити да сам ја ту седео. Беспрекидно доживљавам екстатичке ОзО, откривам нове, бавим се праксом, која води у далеко путовање. Свиих боли брига за мене, нико од мене ништа не очекује и чак ме не примећује. Мир ме је избацио скроз, млитави, полумртви старац никоме није занимљив и потребан. Није неопходно да се оставља утисак на било кога, јер је он само један и већ је остављен – полумртви стари пањ. Могу не одвајајући се, скроз да се удубим у своју праксу и путујем у нестварним преживљавањима.

Са таквом сликом ми се асоцира јарко стремљење, предужитак, прослава, радост борбе. Али ако се „сетим“ да сам ја млад момак који путује по Хималајима, колико год чудно да делује, ОзО ће постати слабији.

Што је конкретнији ОзО, лакше ће бити да се задржи, веже са ОзО. Памћење обичног човека, његова способност да замишља је јако слаба и док не почнеш да га развијаш неће постати важан инструмент у пракси. Набројаћу  неке вежбе које развијају памћење и фантазију:

1. Игра „будала“ 5х5 у глави (игра двојица – у квадрату 5х5 у круг пишем реч од 5 слова. Играчи по реду додају ка тим словима још једно слово, да бих се добила максимално дугачка реч која може да се чита како хоћеш, само не по дијагонали. Побеђује онај код кога испадне највећи збир слова).
2. Игра „ будача“ 3х3 у глави
3. Играње у шах
4. Играње у шах у глави
5. Детаљно памћење објеката

Ако замислим ливаду без икаквог припремања, њена слика ће бити превише магловита – замишљени жбун биће неодређена зелена мрља и ништа више. Зато само нашао стваран жбун и детаљно га истражио, упамтио сваки детаљ, па је на крају општа слика постала стабилнија, њена резонанса са ОзО је ојачала.

Да бих се упамтио тако тежак објекат као што је жбун, необходно је применити анализу – поделити га на одређене условљене саставне делове, означити их.

Описивање жбуна јеле који сам сместио у свој ОзО, почиње овако:

Прва грана: иде  усправно у вис; већа је од длана; у облику је ока; посред је  „језик“ који је окренут налево, истурен унапред; „перо“ почиње изнад језика, окренуто је уназад.

Друга грана: почиње тамо где и прва грана; расте у вис, наклоњена је на 30’; има облик уског ока; доле су – два „ува“, лево и десно, лево се налази иза прве гране и стоји тако да делује да је део прве гране; код левог ува крајичак и још два крајичка поред по угловима троугла – осушени, одозго – пљоснат језик са четири нивоа и пером; при дну – мале капљице смоле; три листа са леве стране – одмах испод језика – степенасто; лист са десне стране напротив средње степенице искривљен мало уназад.

И тако даље. Укупно има 40 грана. Осим тога, делим жбун на велике блокове и детаљно их описујем – прво грубо, а после, кад све упамтим, могу да се вратим и  даље детаљизујем жбун. Сваки жбун има одређени значај – на пример „перо“ – то је лист који штрчи перпендикуларно површини на којој се налази остало „лишће“ јеле; „уво“ – то је лист који је двапут дужи од осталог лишћа; „језик“ – то је задње лишће  гране који се налазе на површини перпендикуларној површини почетка гране и тако даље. Када се сетим жбуна, доследно га прегледам од горе до доле, наглас понављам његов опис (мој помоћник може по тексту да провери да ли сам све упамтио), а да не памтим његов опис, него „посматрајући“ жбун у мислима, као да осветљујем лампицом. Док се присећам жбуна, примећујем да  се „видокруг“ шири, видим сву грану, а не делимично. А после „видим“ две гране и т.д. На крају, кад замишљам у ОзО тај жбун, сва слика као да оживљава, посебно ако према том жбуну доживљавам симпатију, а управо такве објекте саветујем да стављаш у свој ОзО – који стварају резонансу са ОзО.

Затим бирам клупицу, описујем је и памтим је такву и тако даље. У почетку посао иде споро, али искуство за схватањем изазивања слика и ликова се усавршава.

У сазнању које уме да разликује могу да изазовем опажај ливадице и да се налазим на њој, што ће ми омогућити да лако ускочим у ОзО и придобијем интересантно искуство.

04-03 Структура унутрашњег дијалога (УД)

Унутрашњи дијалог (уд) може да се подели на два слоја:

1) гласан унутрашњи дијалог (гуд) – садржи пуно речи које се изговарају у себи, и трају такве мисли обично од неколико секунди до бесконачности, до тоталног оптерећивања. Садржај гуд је у главном јасан човеку, то јест моћиће да одговори на питање „о чему сад размишљаш“.

2) слепи унутрашњи дијалог (суд) – садржи делове речи и слика, који трају оријентационо од 1/30 секунде и до трећине или пола секунде, па  схватити садржај тих делова уопште није лако.

Ако човек жели да мисли о нечему и почиње да мисли о томе, тај уд означићемо као „пожељан уд“ (пуд). Остале врсте уд називамо паразитским или механичким (муд).

Чим се боље разликује мисао, одма је јаснија или гласнија.

04-04 Прекидање УД

Све НЕ које доживљава човек а такође НФ који је стално присутан, беспрестано хране уд, праве га беспрекидним, чврстим, исцрпљујућим. Немогуће га је зауставити или направити бар тренутну паузу у њему – то је исто немогуће – суд је искључиво чврст и у њему нема прекида. Човек који нема искуства о одликовању својих опажаја понекад може да помисли да успева да прекине да размишља – али онда просто не примећује суд од чврстих слојева – исто као човек који пуно година доживљава НФ, не примећује га и сматра да НФ он не доживљава.

Једини начин да постигнеш то је да у уд почну да се појављују прекиди – то јест да постигнеш беспрекидан ОФ. То и није толико тешко. Ако упорно и одлучно уклањати  пљускове НЕ, присећати се себе у ОзО током дана, постепено ће почети да се појављује ОФ који ће ојачавати. У тај период кад је ОФ испољен беспрекидно и интензивно, муд почиње да слаби.

Заустављање уд је омиљена тема езотерика, то јест људи који не желе ништа код себе да мењају, не желе да прекидају доживљавање НЕ, не желе да доживљавају ОзО, не желе да постижу јасност и искреност, а желе само да остављају утисак на остале људе помоћу различитих езотерских реченица и да се праве важни. Доживљавање НЕ сакрити је скоро немогуће, посебно током дугог контактирања. А како обичан човек да провери – има ли неко уд или не? Ма никако – то и јесте разлог што езотерици воле ту тему. Али могу на сто посто да кажем – док човек није почео  беспрекорно да уклања НЕ, док није почео да доживљава десетине пљускова на дан, док није почео да доживљава дугачак интензиван ОФ, чак слаби прекиди у његовом уд су апсолутно немогући – не само суд, него чак и гуд. Може помоћу неких невероватних начина прве секунде или друге да се зауставе само најгласније мисли, али ништа више.

04-05 Тумачење електромагнетских таласа

Замисли да ти пред очима стално нешто трепери. Тог „нечега“ је толико пуно да ти уопште ништа око себе не можеш да видиш – просто не можеш да одликујеш конкретну слику. Испред тебе трепере различите тачке, штапићи, многоугаоници – визуелно хаотично смеће. Комадићи визуелног опажања собе у којој седиш и који продиру кроз поток смећа никако не могу да се  споје у једну слику. Такав човек би био слеп без обзира на то да вид функционише нормално и могла би лепо да се опажа животна средина да нема овог паразитског треперења. И ако не би знао о постојању собе, не би се ни сетио да она постоји, ако би се ослањао само на тумачење визуелних опажаја.

Може се навести следећи примерак и са звуцима – ако цело време слушати хаотичне јаке шумове, међу њима се неће моћи разликовати мелодија или разумни говор – биће само пиштање, шуштање, гроктање и остало звучно смеће.

Опоменућу да наше очи не опажају слике, него електромагнетске таласе. Светлост која се одбија од објеката, пада нам у очи а после се догађа нешто тајанствено – појављује се опажање лика. Како се то дешава – не знамо, и питање је да ли ћемо икад сазнати, јер што наука више зна, што више помера област постигнутог, све је веће подударање те сфере са облашћу непостигнутог. Тај слика јако добро показује шта се дешава у науци. Наука је оно што нам омогућава да схватимо – колико пуно ствари не знамо.

Наравно, око нас постоји исто толико пуно тајанствених појава. Како се из воде, минерала, ваздуха и сунчане светлости појављује од семена ова зелена њушка, која нимало не личи на ваздух, светлост и минерале? Како се из ваздуха и траве појављује ова смешна чупава њушкица – која уопште није зелене боје. Како жеља за подизањем руке води ка томе да мишићи почињу усклађено да се мењају и рука се подиже? Како се од звучних таласа који продиру до наших ушију појављују речи; како се од електромагнетских таласа појављују ликови – то је иста таква тајна.

Конкретно можемо рећи следеће: а) у наше очи продиру електромагнетски таласи; б) на крају се појављује опажање ликова. Увешћемо термин „тумачење“ према тој појави и назваћемо том речју све те тајанствене процесе који воде ка томе да електромагнетски таласи који продиру у очи, прелазе у ликове. Визуелне сличице – последица тумачења опажаних нашим телом електромагнетских таласа.

Замисли  да током доживљавања трајног и интензивног озареног фона муд почиње да слаби и на крају се у њему почињу појављивати прекиди. Да ли ће се појављивати неке нове друге мисли – које нису жуд и нису муд, а имају неко друго порекло? Пре него што одговориш на то питање предлажем да одступим и прочитам следећи параграф.

04-06 Из живота Бодхија

Моје контактирање током неколиких година са њушкама неминовно води ка томе да они примећују цео низ чудних ствари у мојим потезима. Пошто су те чудне ствари биле превише необичне, обично је то водило ка томе да су просто избацивали, „заборављали“ оно што су посматрали – обичан механизам који омогућава чување  непроменљиве слике света. Да би се спречио рад тог механизма, почели су да пишу, па сад користим њихове фрагменте.

(Скрећем пажњу: сва моја књига је направљена тако да све што је описано у њој може да се провери лично. То што је изложено у том параграфу проверити читаоцу који није њушка је немогуће, али то није ни потребно – тај параграф је само илустрација за следећи у ком се опет неће ништа утврђивати, биће постаљен само низ питања одговоре на које можеш да нађеш, ослањајући се на своје искуство).

1. Четворо нас седи у вагону. Имамо три земичке – 2 су у кеси, једну једе Бодх. Ми сви причамо, В. о нечему размишља. Одједном се Бодх зауставља, окреће се према њој и говори „не слажем се“.В. је рекла да је у том тренутку мислила „Да ли да тражи од Бодхија земичку или не“.
2. Железничка станица у Варанаси. По звучнику прво на језику хинди, па после на енглеском јављају да је воз стигао, и тако три пута за редом. Б. Је отворила уста да каже да то понављају већ четврти пут и у тај тренутак Бодх је рекао: „код нас тако често не понављају“. У Индији на железничким станицама увек информацију понављају пуно пута – ни пре тога, ни после тог случаја Бодх није ништа прокоментарисао.
3. Бодх је питао А. – да ли она сад предужива. Рекла је да не предужива. Почела је да изазива предужитак, замишљајући пењање на Чо-Оју, затим дајвинг. Бодх је у то време нешто писао у нотесу. А.је одговорила да је изазвала предужитак са интензитетом 3-4. Бодх је питао – које озарене факторе је користила за то. А. је рекла: „пењање на Чо-Оју и обучавање дајвингу“. Бодх је показао нотес – тамо је било написано 1.дајвинг 2. Чо-Оју. То јест написао је два, а не један или три озарених фактора. Управо оне које је користила А.
4. Г. пише научни чланак. Помислила је да би добро звучало „различите врсте“ и почела да пише те речи.У то ће Бодх: „могу да се убацују такве речи као што су „те врсте“…
5. Бодху су у ресторану истовремено донели супу и пицу. Рекао је да је то за њега супа са земичком. Д. Је у том тренутку мислила да је пица – одприлике само тост са парадајзем и сиром. Раније такве мисли није имала и она је сматрала пицу неком посебном храном.
6. Разговарамо нас четворо. Бодха су прекинули једном, па чим је почео опет да прича, прекинули су га по други пут. Бодх се ућутао са смешним изразем лица.Сви су се засмејали. Почео је опет да прича, па су га поново прекинули и одма је опет ућутао са истом њушком. Е. Је рекла да је већ заборавила на прекидања и опет је покушала да прекине Бодха и да му постави питање.
7. Ж. Је питала Ситу (нису штапићи) да ли брзо пише на непалском. Ова је рекла да брзо пише. Ж. Је почела да размишљa да ли да узме Ситу за преводиоца непалског језика. Одлучила је да Сита не одговара јер не зна добро енглески. У то време Бодх каже: „али енглески зна лоше“.
8. Седели смо на интернету нас петоро – З., И., Бодх, К. и Л. Прво су завршили К. и Л., изашли напоље и почели да разматрају у који ресторан би хтеле да оду да једу (обично су јеле у хотелу, али то вече су одлучиле да оду у неки ресторан). К. је рекла да хоће у „Monsoon“ али чак неће да предлаже, јер Бодх неће тамо да иде (неколико пута је говорио да му се тамо не иде). Л. се насмејала и рекла да је и она хтела баш у „Monsoon“ и да је исто одлучила да не предлаже, јер зна да се Бодх неће сагласити.  Бодх тај разговор није могао да чује, јер је седео у најдаљем ћошку интернет – кафића, а они су причали испред улаза. После, кад су сви изашли – З. је споменула неки ресторан у који је она хтела да иде, и сви су кренули тамо. Успут, обраћајући се К. и Л. Бодх је рекао: „Ако хоћете, ајмо у „Monsoon“.
9. М. је читала књигу, Бодх, мало удаљен лешкарио је на ливадици. Почела је да испиткује Бодха „како се преводи реч „extention“?Кад је изговарала слог „-te-„, Бодх је у том тренутку прекинуо и изговорио „проширење“. Тако брзо одреаговати није могуће – неопходно је унапред знати коју реч је хтела М. да каже.

Извршили смо неколико експеримената. Прво је један говорио јако лаку енглеску реч – најпростију од свих могућих, а други се трудио одма да је преведе. Испоставило се да је неопходно пола секунде да се размисли после изговарања речи, и тек после можеш да одговориш.

Експеримент су олакшали – један је изговарао руску реч а други је морао што брже да га понови – исто и на руском језику. Свеједно је потребан део секунде после изговарања речи. Никако не испада да прекинеш човека на пола речи.

10. Бодху и Н. су донели чај.О. је исто пожелела чај и одлучила да пита да попије чај Бодха. Чудна ствар, јер у том ресторану баш брзо доносе чај а конобари прилазе моментално по знаку – било би јој лако да наручи себи чај. Самој јој је чудно, што јој се појавило такво питање – тражити чај од Бодха. Док је формулисала питање, Бодх је је размислио и рекао – „могу да дам чај“. Она се толико изненадила да је почела да испиткује Н. и П. Да ли је неко од њих питао Бодха за чај, да ли је одговарао некоме од њих или је просто онако рекао  то. Одлука Бодха је исто чудна, јер чај, наравно, не штедимо, и тешко је претпоставити да је хтео касније да попије чај, а одлучио да га да, да се чај не би охладио. Бодх би пре наручио други чај, а тај не био пио, плус што његова реченица није звучала као понуда „да ли неко хоће мој чај?“. Његова реченица је управо била одговор на питање – да ли ће дати свој чај.
11. Трговали смо се око ретког и јако скупог драгог камена. Продавачица је збуњено кренула у киоск, извадила свеску и пришла опет шанку. Исцепала један лист, погледала га, оставила, почела да цепа други. Бодх је рекао: „сад ће да погађа“. Р. се засмејала, јер су речи Бодха звучале као шала, а и претпоставка да ће продавачица да решава питања вредношћу 600 долара погађањем, деловала је апсурдна. У том тренутку продавачица је почела да цепа папир на ситне комадиће и да пише на њима различите суме, после је не гледајући извадила један од њих и назвала цену која је била на њему уписана. Ни пре, ни после, никад се продавци тако чудно нису понашали са нама, зато нисмо могли да замислимо такво понашање. Иначе, продавци јако често стварно узимају и цепају папир (или узимају дигитрон), а ли не да погађају, наравно, него да прикажу мучан процес бројања могућег попуста.
12. Седели смо у јапанском ресторану. С. је почела да се присећа јучерашње сличности са чајем – кад је Бодх рекао да може да да свој чај. У том тренутку Бодх као да би се нашалио, рече исту фразу: „могу да дам свој чај“.
13. Т. се најчешће односила скептички према таквим подударањима, али после погодка за продавачицино погађање, њен однос се променио. Увече смо седели у ресторану, она је споменула то, а Бодх је рекао: „па, у ствари и то може да се објасни“. Али Т. је била сигурна да то подударање не може да се објасни логички. Почела је да размишља, како онда то може да се објасни. 3-4 минута су сви ћутали. Т. Је мислила: „значи испада да Бодх зна о чему људи размишљају?“. У том тренутку Бодх рече: „па зар се не слажеш да то не може да се објасни тиме да ја знам о чему размишљају људи“.
14. У. је једном срела Бодха на аеродорому – видела је како прилази ка реду на царини и остала је да чека и гледа кад ће да дође на ред. Затим би требао да прође кроз отворен простор и да јој приђе. Дошао је на ред и нестао, па га је одма изгубила, а за ДВЕ СЕКУНДЕ се створио  испред ње. У првом тренутку није ни схватила да је то он, јер он не би никако могао да се створи испред ње, а да није дошао на ред и прошао царину или минимум – да није прошао кроз отворен простор иза ког је она седела и коме он није пролазио. Могло се наравно претпоставити нешто необично, на пример, да се У. десило нешто што јој се пре никад није догађало – падање у несвест и т.д., али поред ње је још био и Ф.
15. Са Х. се догодио сличан случај у Индији: она је седела за једно место удаљена од Бодха, а од Бодха до врата просторије је било три метра. Бодх је седео и читао књигу. Врата која су водила из чекаонице за странце у општу салу, била су стаклена. У неком тренутку је Х. пожелела да сазна мишљење Бодха о једној туристкињи, гледала је на Бодха и формулисала питање. У том тренутку туристкиња је устала и негде кренула. Х. се буквално на секунду окренула од Бодха и почела већ да изговара реченицу: „погледај ову туристкињу…“, окренула се поново према Бодху, а њега ни на свом месту, ни у просторији уопште није било. За то време не би стигао да устане, дође до врата, изађе и оде тако далеко да се не би видео иза стаклених врата.
16. Ц. се присећала са којим дечацима је спавала. Рекла је да 3-4 дечака још не може да се сети. Бодх је рекао – чудно је што не можеш да се сетиш. Она је рекла – да, као да су била још три дечака али не могу да се сетим који. Бодх се ућутао и затим одговорио „А плавог дечка јеси имала? Често је доживљавао бурне ПЕ, живео у старој кући покрај пута“. (Бодх је набројао још неке особине тог дечака, сад се већ нико не сећа које. Ц. се напрегла и одједном почела да се присећа да је стварно постојао такав дечак – управо плав, живео баш у старој кући и т.д., ишла је код њега у госте и хтела је да спава са њим, али изгледа да и није спавала. Бодх говори: „па зато и нисам био сигуран“.
17. У ресторану је Ч. размишљала о свом понашању у метроу и сложила се са Бодхом да је доживљавала неконтролисани пљусак ПЕ и тупавости који га је следио. Хтела је да почне да прича свима о томе да упада у позитивно-емотивно-ненормално стање кад изјављује иницијативу у нечему, већ је скоро била отворила уста, кад ју је Бодх погледао и рекао „Ч., то није интересантно“.
18. Пре три године Ш. је живела са Бодхом скоро месец дана. Тих месец дана је чудило следеће – чим је почињала да се труди у неком правцу или се појављивала жеља за уклањањем неке одређене растужености, Бодх је отпочињао разговор са њом и саопштавао како је најефикасније уклонити управу ту растуженост о којој је помислила, или како да примени неко откриће. Почео је да јој прича како долази до открића и испадало је да је то управо оно откриће које је она направила недавно, пре пола сата или сат времена, и да никоме још о томе није причала. Тако је било 30 или 40 пута.
19. „Щ“ је почела да уклања досаду. Била је у малој соби и почела да размишља зашто сад доживљава досаду и чим је привлачна за њу. После се појавила нежеља за доживљавањем ње, пришла је слици са планинама, покушала да уклони досаду, онда јој је нешто одвукло пажњу и није је уклонила. Мислила је о досади и отишла у кухињу. Бодх, посматрајући је, питао је – значи стање „живети није интересантно“ нећеш да уклањаш?
20. «Ь» је одлучила да су те сличности – неки мистериозан процес за нас све – укључујући и Бодха. Онда јој је Бодх рекао: „Добро, онда сличности више неће бити“. «Ь» је одговорила да никад – није јасан одговор, ја желим да их посматрам недељу дана“. Бодх: „добро, нека буде недеља дана“. Та недеља дана је стварно прошла без сличности (обично после 3-4 чудна догађаја или сличности на дан).
21. „Ъ“ је хтео да запише глас Бодха на диктафон.Бодх је рекао да не жели то. „Ъ“ је почео то да ради кришом. Апарат у ком се налазио диктафон се покварио. Два дана је „Ъ“ покушавао да да га поправи (иако се врло добро разуме у то), а после је почео као у шалу да моли Бодха да му опрости. Бодх је исто као у шалу одговорио да га опрашта, па је после тога апарат одма прорадио. Чудно је да се више тај апарат није кварио, још увек ради. Било је око 15 сведока који су то посматрали – то је било за време заједничког путовања по Хималајима.
22. „Ы“ је целу недељу мислила о томе да жели да напише књигу о Бодху „Бодх у очима њушака“. Никоме о томе није говорила, али је доживљавала радосну жељу на 5-6 да напише такву књигу. Крајем те недеље је отишла да сретне Бодха на аеродрому. Бодх кад  ју је видео, рекао је: „написаћеш књигу „Бодх и ја“, која ће бити тупа, али истинита“.
23. „Э“ је отворила прозор на балкону, погледала ранчеве и затворила. Постојала је жеља да уклони свакодневне лудости, зато није затворила врата аутоматски, доживљавајући хаотична одступања, а сконцентрисала се да чврсто притисне врата и затвори. Кад је изашла иза завеса, Бодх је питао: „Јеси стварно затворила балкон?»

– Да

– Стварно си затворила?

– Да (чудно, што ме пита, чак ни промаје нема да бих претпоставио да је балкон отворен).

– Стварно си затворила?

– „Э“ гледајући Бодха (пошто је била сигурна на 10 да је балкон затворен и хтела просто то да покаже Бодху) повукла је кваку према себи – врата су се отворила.

24. Описивање „Ю“: „Стајала сам на аутобуској станици, чекала Бодха. Била сам већ прва у реду и хтела сам да Бодх што пре дође. Зато сам често гледала у десну страну, тражећи га међу другим људима. Понекад сам се окретала у лево – на пар секунди: да погледам да ли иде аутобус и механички гледала троје људи који су стајали у левом реду. Већ по који пут сам гледала људе који иду са десне стране, окренула се на лево, пар секунди посматрала људе који стоје у левом реду и опет се окренула у десну страну. У том тренутку ме је Бодх гурнуо у раме. Ако замислити да је за те две секунде док сам гледала у леву страну претрчао сву ону раздаљину са десне стране коју ја могу да видим (могу доста да видим, видела сам људе који стоје код најдаљих продавница покрај пута), и да је том брзином са којом сам се ја окретала, прошао иза мојих леђа, то је просто немогуће и још је чудније што не делује задихано“.
25. Описивање «Я».: „Рекла сам Бодху да ме пробуди преко ноћи. Он ме је пробудиоJ Сећам се да сам у првом тренутку била скроз пробуђена.НИКАКВЕ поспаности. Такво стање немам чак ни кад се нормално пробудим. Ујутру се будим у поспаности 5-6, ноћу – у поспаности 10. Често не могу одма да устанем. А овде, чим сам отворила очи била сам будна на свих 10, јако сам добро упамтила слику – силуета Бодха на вратима а иза његових леђа светлост. Нека непозната кристална јасност у својим опажајима – чак преко дана ништа тако не доживљавам. Нешто сам му рекла и он је отишао. Сазнање је одма постало мутно на 6, после на 10, поново се појавила санљивост, па сам тешко устала. Уз то се не сећам – на који начин ме је пробудио – да ли ме је позвао или рекао нешто. Тачно ме није дирао, јер је био код врата не растојању неколико метара.“
26. Опис А.: „Играмо са Бодхом шах. После првог потеза кад сам се замислио, Бодх је упитао: „Зашто мислиш о 16-ом потезу?» Ја сам се засмејао рекавши да је варијанти толико да не могуда ни да замислим толику количину. Он је рекао да нико не разматра толику количину могућих варијанти, разматрају се само реални путеви вршења комбинација. Рекао сам да реалних варијанти има превише, да чак шампионски компјутер не може да их преброји. Онда је Бодх још додао после кратке паузе: „у 16-ом потезу ћеш кренути коњем“. Затим је додао још после кратке паузе: „са црне коцке на белу“. Нико није обратио на то пажњу, јер је апсурдност таквог прогнозирања била очигледна“.

Кад смо играли већ дуже време, Бодх је одједном рекао: гледај – сад је био 16-ти потез и ишао си коњем са црне коцке на белу. Почели смо да бројимо потезе, али скроз да успоставимо сву партију нисмо успели, а Бодх ми скоро није уопште помагао у томе, зато сам и остао несигуран да ли је то био 16-ти или 15-ти потез.

Уз то је Бодх рекао, једва гледајући на таблу – паралелно је разговарао са две њушке, читао неко писмо у пошти, и тек кад сам направио потез, погледао је на таблу и брзо направио свој – његов ниво играња у шаху му омогућава да побеђује ионако, зато не може да се претпостави да је на неки начин помоћу свог мозга успевао да доведе партију у такво стање да пожелим баш на 16-ом потезу да направим тај потез.

Њушке, чија је пажња била устремљена ка чудном догађају, изгледале су збуњено, и иако је тај догађај био превише необичан, изгледа су одлучили да оправдају то мислима „па иако је чудна, свеједно је то случајност“. Бодх  је то очигледно схватио, јер је пред следећу партију, помисливши неколико секунди, рекао да ће мој следећи потез бити са ловцем. Почео сам да бројим потезе. Уз то сам помислио да могу просто да не користим ловце – „хтео сам да натрљам нос Бодху“. У главном, одлучио сам да нећу ићи ловцем у деветом потезу. Игра се одвијала скорз мирно, никаквих необичних или неопходних потеза није било, свако је гурао своје фигуре како је хтео, варијанти је било много, и на 8-ом потезу кад сам кренуо ловцем, Бодх ми је рекао: „ето видиш – то је 9-ти потез“. Ја сам се побунио: „не, то је 8-и потез!Ја сам намерно бројао!“ Бодхи је предложио да се узму друге фигуре и да се са њима понови партија, да се изброје потези. Шта смо са лакоћом и урадили. И тај ђаволски потез је испао 9-и!Не разумем – како сам могао да погрешим“.

27. Опис Б.: Јуче смо гледали филм. Тамо се приказивала велика лепа зграда – офис мегакорпорације. Помислио сам: „њушкин офис будућности“, и Бодх је одма рекао исту фразу“.
28. Опис В.: „Ја, Бодх, Г. и Д. смо се возили у двоспратном спаваћем аутобусу – тамо доле су обична аутобуска седишта, а изнад нас, као у возу, постоје још 2 места на којима може да се спава. Ја и Бодх смо се возили на једном од тих места – са њене стране је био прозор преко целог зида, даље зидови-преграде, а четврта страна – без зида, тамо је пролаз, који је одвојен завесом.

Седели смо ослањајући се на преграде окренути једно према другоме. После, у неком тренутку Бодх се окренуо да бих гледао кроз прозор, то јест леђима према завеси. Нисам обратила пажњу на то, јер смо се понекад премештали (иако никад тако нисмо седели, јер је та поза јако незгодна пошто немаш на шта да се ослониш).

После неколико минута сам приметила да Бодх седи одприлике обично, у његовој пози нема ништа необично, као на пример, напета леђа – исправљена или сгрбљена. Обратила сам пажњу на те мисли и помислила – а зашто сам ја у ствари приметила да седи у природном положају?Одакле такве мисли у унутрашњем дијалогу?И онда сам схватила да он седи онако, као да је наслоњен на обичан зид. Али зида иза њега нема!иза њега је само завеса, а и за ње ходник!

Испале су ми очи из орбита и остала са, отворених уста. Стање шока је било толико, да сам мислила да ћу да паднем у несвест. Бодх се смејао, зезао, а ја сам била толико потрешена да нисам могла ништа да кажем, чак ни да се померим. Кад сам могла да говорим, једино што сам рекла, било је: „вероватно тренираш трбушњаке“. Бодх је предложио да га опипам. Ја сам га испипала – трбушњаке, леђа, ноге – СВИ мишићи су били тотално опуштени. Села сам на њега, наслонила се, почела да га гурам, али он је седео и даље тако опуштено и није се удаљавао уназад ни на центиметар. Зезао ме је, дизао је ноге у вис, ставио их је на прозор, па да се одржавао позу помоћу мишића, са подигнутим ногама би тачно пао у ходник.

Седела сам на њему око сат времена. И цело време сам доживљавала исти шок (могла сам само да се мрдам и причам), као кад сам га први пут видела у тој пози. А Бодх је био цело време миран, глас му се није тресао због оптерећења, дисао је нормално, разговарао са мном, шалио се, штипкао.

Неколико пута се нагињао напред да штипне моје шапице, а после опет се удаљавао уназад. Његови потези су били онакви, као да се ослања на зид, то јест, прво лагано клизи уназад, а затим – лаган ударац од невидљиви зид».

29. Опис Е.: «Дошли смо заједно са Бодхом у метро и кренули према излазу. Ж и ја смо кренули по непокретном ескалатору горе, а Бодх кренуо по покретном ескалатору. Ж. је потрчала по ескалатору, ја за њом, и успела сам да повучем Бодха за рукав, који се полако кретао са осталим људима, који су чекали да се попну на ескалатор. Трчала сам по степеницама, гледала напред – да ли је Бодх стигао до ескалатора, ако јесте – да ли трчи по њему горе или стоји на њему. Сетила сам се ситуације у аеродрому, о којој је причала Ж., кад је Бодх прошао преко реда, преко царине, ходника, тачно испред носа. Бодха није било. Дотрчала сам горе, стала поред ескалатора и почела да га тражим. Није га било. Чекала сам неколико минута, претпоставила сам да је ред за ескалатор био већи него што сам мислила. После сам пришла ближе, погледала и на излазу. Бодха није било. Изашла сам из метроа и видела да он стоји са Ж.! Нисам могла да га не приметим, јер сам га цело време специјално посматрала. Он се пренео и није се возио на том четвртом ескалатору, а одма се појавио на излазу заједно са Ж.»

Допуна реченому од Ж.: « кад сам устрчала горе, окренула сам се да погледам – где је Е. и посебно Бодх (знајући за његову могућност нестајања и појављивања). Видела сам да се Ж. попела за мном и да Бодха иза није било. Помислила сам да ће се Бодх возити ескалатором и да неће ходати по њему. Гледала сам на суседни ескалатор пола минуте и за то време растојање између мене и Ж. се смањило тако да Бодх не би могао да прође непримећен, ако би био међу нама. Окренула сам се и кренула према излазу. Изашла сам на улицу, окренула се и видела да иза мене иде Бодх. Нисам веровала да је тако нешто могуће, али Бодх је био ту. Почела сам да се осврћем – а где је Ж.? Помислила сам да  није можда и она научила да нестаје? У том тренутку је Ж. изашла напоље и видела нас.»

30. Опис Е.: «У исти дан у јазбини – извадила сам из фрижидера салату и погледала цео сто да бих нашла виљушку. На столу је било мало ствари – пар ножева и кашичице за чај. Погледала сам сто пажљиво два пута. Кренула сам по виљушку. Бодх је у то време пио чај и жвакао сендвич поред стола. Узела сам мало салате, почела да је жваћем и одједном видим да поред стоји још једна виљушка са којом је Бодх управо јео салату. Испале су ми очи из орбита – ја сам специјално два пута погледала сто и виљушке није било, Бодх никуд није ишао. Али, јебига, појавила му се виљушка.
31. Не могу да кажем да сам ја била непажљива, јер сам специјално проверавала, контролисала. У тим ситуацијама ни на 90% ни на 99% нисам била непажљива, била сам пажљива на свих 200%.
32. Бодх и З. су лежали у кади. З се наслонила на Бодха, седећи између његових ногу. Имала је хаотичан унутрашњи дијалог и сетила се вица, кад је мушкарац дошао после опијања у продавницу, а тамо писало“пива нема“. Мушкарац се наљутио: „уместо да су написали људски „пива нема“, написали су намерно „пива нееема“[речено са спрдањем]. У том тренутку Бодх рече З. тим истим гласом: «пива нееееема!». З. искочи из каде и поново упаде у њу. Морала се обрисати вода.
33. И., К. и Бодх су се враћали са пута са Евереста и пролазили поред села Санаса. Зауставили су се да погледају планине и одмах поред – на 7 метара – стајао је дугачак сто са различитим тибетским украсима, сувенирима и осталим стварчицама. К. је стајала и гледала на тај сто. Бодх је стајао поред, на метар удаљен од ње, и гледао у супротну страну. После неколико времена Бодх ју је упитао: „хоћеш тог јака?“ То није било толико питање, колико реторичко питање. Али то одприлике ни није толико важно. На целом столу стоје само два јака-играчке међу десетином осталих предмета, и К. је помислила да жели да купи јака пре него што је Бодх питао за то. Бодх није могао да претпостави да она жели да купи јака, није имао основа да претпоставља то: нису никад говорили о томе. Бодх није видео куд тачно гледа К. – на сто или на планине иза, а тек посебно – куд гледа на сто. Пре путовања смо куповали неке украсе, али никад нисмо изражавали посебан интерес за такве играчке.
34. Опис Л.: „Бодх ле лежао у кади. Врата су била затворена. Између купатила и улазом у собу је било 4 метра. Седела сам на мадрацу у соби, ту су биле М., Н. и О. Чула се музика из вокмена који је стајао на излазу из собе. Н. и О. Су причале о плесовима. Ја сам рекла М. да кад видим какво лепо теле и њушку има Бодх, одма имам жељу да изазивам сигурност – 500, нестају скептичне мисли о томе да може да се живи 500 година. Када је Бодх изашао из купатила, завирио је у собу и одма ми рекао: „а јел не желиш прво да изазиваш сигурност – 15, то је много лакше?“Он НИКАКО није могао да чује шта сам причала, јер је међу нама било огромно растојање, врата – затворена, посред собе су стајале Н. и О. И још се чула музика код улаза у собу, а са М. сам тихо причала“.
35. Опис П.: „Бодх ме питао зашто не живим у оном стану. Одговорила сам: “Зато што је тамо совјетски намештај“, али на почетку те фразе, негде на речи „зато што“ Бодх је рекао:“избаци!“ погодити је било немогуће – он никад није био у том стану и никад му нисам причала какав је. Разлога да се не живи тамо може бити хиљаду.“
36. Р. јако дуго није контактирала са Бодхом, затим му је написала неколико писама. После неколико дана је јако пожелела да се исприча са Бодхом, и тог дана проверава своју пошту и налази писмо од њега: „Ако хоћеш – дођи“.

04-07 Питање о о могућности нових врста опажања животне средине

Наравно, неким једним објашњењем не могу да се објасне сви догађаји набројани у претходном параграфу, али што се тиче неких од њих, можемо да изведемо неке претпоставке које их објашњавају, ако помислимо о томе што следи ниже.

Опажања електромагнетских таласа наше тело на неки тајанствен начин уме да тумачи у ликове. Звучне таласе – у звукове. Утицање електромагнетских поља – у тактилне осећаје (јер осећај од додиривања прстом стола јесте резултат интерпретације утицања електронских омотача атома који су саставни део коже и стола. Ако пред очима буде све треперило – рад механизма који тумачи ће се пореметити и нећемо моћи да одликујемо ликове. Исти случај је и са звуцима и другим осећајима. Шта ако непрекидно треперење хаотичног унутрашњег дијалога блокира рад још једне врсте интерпретације? Може ли бити, да кад муд нестаје, да се појављује друга врста мисли које су интерпретација постојећег узајамног деловања тела и животне средине? На пример, идем да купим месечну карту и одједном ми се појављује мисао –«карти нема». Појављује се слика, као да неко слеже раменима и говори – «ето, тако се десило, нисмо стигли да оштампамо» и лик другог човека који се хвата за главу и вришти нешто заузврат. Уз то не доживљавам тмурност, не сузбијам досаду празним фантазијама – то су мисли и ликови који су се појавили спонтано, на фону јарког озареног фона, интересантних истраживања, испуњеног живота. Прилазим каси где ми говоре – «карте нису стигли да оштампају». Уз то, то је први такав случај за сто година. Да ли је могло моје тело на неки начин да интерпретује неке опажаје тако да на крају испадну мисли и ликови који садрже интересантну за мене информацију.

Такав начин опажања стварности делује чудан, мистериозан. Али ако размислити, зар уобичајено визуелно опажање није исто такоо чудно и мистериозно?

Претпоставка о могућности таквог опажања света ако ти се и учини фантастичном, то је само зато што си престао да се изненађујеш. Престао си да схваташ као тајну, као чудо то што се догађа око тебе – претворио си све у свакодневницу. Таква чудеса у ствари нису реткост. Гледам у даљину и видим слона. Тај слон  је километар удаљен од мене, а ја већ знам да је он тамо, знам какав је, како и куд иде, шта једе и т.д.!Замисли – колико би то шокирало оног ко не види, не чује, не осети!Ми видимо – вид је невероватан механизам интерпретовања  светлосних таласа који нам упадају у очи. То је невероватно.

Човек који по први пут открива код себе такву могућност доживљава, наравно, потрес – то је једно те исто као кад живиш без ушију, очију, језика и носа а после се на тебе обрушава цео водопад таквих начина опажања света које ниси могао ни да замислиш. «Прошлост», «будућност», «непознати догађаји» и многе друге ствари – све то што је деловало немогуће за директно схватање, постаје јасно сад одма, ту – у облику неизменичног знања, у облику неизменичног опажања. Зар не би било интересантно истражити све то?

То је могуће САМО:

*) кад си постигао беспрекорно уклањање свих НЕ

*) кад се по 40, 100, 200 пута на дан присећаш себе у стању кад си доживљавао ОзО, „ускачеш у њих“, то јест „изазиваш“ их

*) кад доживљаваш непрекидан, интензиван озарени фон

*) кад доживљаваш непрекидан фон задовољства у телу

*) да увек  критички разматраш било коју идеју која није пре истражена – образложена или не, имају ли супротности, постоји ли разумна јасност у томе и т.д., да ли си ти догматичар

*) кад тражиш и трудиш се да реализујеш радосне жеље, бавиш се одабирањем жеља

*) кад доживљаваш прекиде у механичком хаотичном унутрашњом дијалогу.

04-08 Резонанса жеље за одликовањем опажаја са ОзО

Жеља за одликовањем опажаја у којем год облику да се испољава, увек помера опажаје у страну ОзО, то јест, обим  се повећава.

На пример, ако размишљам о томе да бих сад могао да доживљавам ОзО, или постављам себи питање – како се то догађа, да се у неком тренутку појављује пљусак ОзО, или покушавам да схватим – шта ја то доживљавам, зашто сада нема јасних ОзО – сва слична размишљања које прати повећана пажња према текућим опажајима, покушајима да одликујеш текуће опажаје, воде ка пљусковима ОзО. И што је успешније одликовање, пљускови су све јачи и чешћи. Зато је лако проверити да ли одликовање ствара резонансу са ОзО.