Serbian change

Error

×

Ослобађање од лажних концепција

Main page / Главная / Cелекција-2005: Пут према јасном сазнању / Мисли / Ослобађање од лажних концепција

„По многим питањима се уздајемо у утувљене у нашу главу током домаћег васпитања ауторитете или на „здрав смисао“; бојимо се да поколебамо у себи осећај сигурности. Ако одбацујете ту оптужбу, онда издржите мало, јер ћете ускоро ухватити себе у томе.“

Ерик Роџерс

САДРЖАЈ

    02-01-01 Концепције и њихова улога у појављивању НЕ

    Приступајући уклањању НЕ, примећујеш да све чешће оне настају кад се догађаји не одвијају онако како би ти хтео. НЕ прате мисли „то није правилно“, „то није добро“, „треба другачије“, то јест, твоја размишљања о томе како „треба да буде“ супротстављају се стварним, и навика за осећањем НЕ у такве тренутке појави се поново. Усавршавајући своје напоре за уклањање НЕ, убеђујући се да не желиш да их осећаш, да хоћеш да прекинеш ту досадну навику, и утврћујући радосну жељу за доживљавањем озарених опажаја (ОзО), осећајући задовољство од разумне јасноће, ти осећаш стабилан интерес за критично разматрање концепција.

    Реч „концепција“ се користи у науци за означавање доста контрадикторног система хипотеза и експерименталних интерпретација. Реч „концепција“ у контексту ове књиге се користи са обзиром какво значење је та реч добила у нашем разговорном језику – „ механички усвојен систем размишљања“.

    „Механички“- значи слепо опонашајући, без размишљања, под утицајем НЕ (например, осећај сопствене ништавности, трапавости, страх од негативног односа према себи, страх од изоловања и т.д.), без сопствених размишљања, без сопствених истраживања разлога као експерименталних података. То јест верује се у свако утврђење, и даље сваки човек живи онако као да је такав живот једино прави.

    „Систем гледишта“- то је стабилан комплет мисли које по навици настају током одређењих догађаја.

    На пример , кад се дете удари и почне да плаче појави се комплет мисли: „дете плаче, јер га боли, треба да се утеши“, што нам дозвољава да кажемо да постоји концепција „дете које плаче треба да се утеши“. Али у међувремену ти можеш да схватиш да се суза и захтева појављује све више и више, а тешити мораш све више и више пута, онда можеш да почнеш да сумњаш у ту концепцију, да почнеш да размишљаш. И током размишљања, посматрања и на основу претпоставки које се појаве и на основу добијеног новог искуства можеш да закључиш да „тешити – значи приучавати дете к самосажаљењу“. И на крају ти можеш да промениш своје понашање – не само да не тешиш дете, него и да лишиш дете пажње сваки пут кад он доживљава јаке НЕ, а кад престаје да плаче треба му доделити пажњу и изразити му симпатију. И на крају крајева дете ће схватити да га плакање и изражена жалост према себи лишавају твоје пажње, и добиће стимул да прекине навику култивисања дате НЕ у датој ситуацији. А ти ћеш на крају уништити концепцију, доживећеш јасноћу, и остаће ти само да постигнеш беспрекорно уклањање НЕ које настају као навика у међувремену кад дете почне да плаче да био добио твоју пажњу.

    02-01-02 Извори за појављивање концепција

    Ти сазнајеш о тим концепцијама из различитих извора.

    На пример, ако мајка за време ручка види бубашвабу, сва ће се намрштити, завикаће ружним гласом и са гађењем и страхом ће га однети у тоалет, а ти ћеш као малолетно дете све то примати и прихватати, прихватићеш и тај однос према бубашвабама, и на крају ћеш лако прихватити концепцију: „бубашвабе су права гадост“. То је емотивни пут преношења концепција.

    Други пут је ауторитетски. Ако неки „поштован“ или „ старији“ човек, или „паметан“ са важном фацом саопштава да не треба да се ради ово и оно, можеш слепо да прихватиш то утврђење, јер тако „паметан“ и „уважен“ човек не може да прича глупости.

    Трећи пут је мимикрија. Ако упаднеш у друштво, почињеш да прихваташ њихове концепције да би те они примили.

    Посебно хоћу да кажем о болу и изазваном њиме страху као начину преношења концепција. Ако је дете пало, ударило се и уплашило се, у тај тренутак под утицајем саосећајне баке дете ће лако схватити њену концепцију, то јест да је „брзо трчање опасно и лоше“, а да је „мирно сеђење добро и безбедно“.

    Пети пут се оснива на таквој грешци као кад се неки комплет чињеница разматра као потпун и коначан. Кад причаш „на Марсу живот није могућ“, ти прво подразумеваш да се та претпоставка оснива на чињеницама за које се сад зна, и да у будућем све може бити откривено – најневероватније и најнепредвидљивије ствари, али у међувремену ће настати чврста сигурност да на Марсу није могућ живот.

    Шести пут је чисто логичка грешка, или недостатак, или нетачност почетних претпоставки, или ограниченост, то јест типична инертност размишљања која је изазвана јаким НЕ.

    Седми пут се оснива на осећају сопствене значајности. Рећи нешто сигурним гласом, „са познавањем тога“- значи дићи се у жениним очима, пријатеља, колеге, а после ти не остаје више ништа него да стојиш на своме до краја, колико год да је то апсурдно, користећи психичко присиљавање („зар ти то није јасно?“), намерно запетљавање питања, то јест намерна култивација нејасности.

    Осми пут су друге концепције које проузрокују наметнуте механичке жеље. Ако твој отац сматра да ћерка треба да саопштава где ће да ноћи, са ким ће да води љубав, и т.д., ти онда одлазиш и ништа му не саопштаваш, он доживљава пљесак забринутости, агресије, хоће да те натера да следиш његове жеље и почиње да измишља различите страхоте, и што страшније изгледа измишљотина коју он смисли, већа је вероватност да ће на тебе то да утиче. Тако он прилаже све напоре за појављивање код себе нових концепција и покушава да их пренесе на тебе, да би могао опет да управља са тобом и да те држи у затвору.

    Девети је један од најуобичајених – неискреност у размишљањима. Ти можеш да избацујеш аргументе, можеш да не размислиш до краја, предосећајући да ће резултат противуречити твојим принципима, или те може мрзети да размотриш ужа места своје концепције. За таква размишљања је карактеристично постојање таквих елемената као што су „свима је јасно да…“, „очигледно је да…“, „научници су одавно открили да…“, (сматра се да нема никаквих конкретних позивања на изјаве научника, на упоређивања са другим мишљењима) и т.д.

    02-01-03 Очигледне и концепције које нису очигледне

    Људи јако ретко помисле да реч „мислити“ не значи процес размишљања, упоређивања и анализе аргумената и т.д., а да значи процес жонглирања концепцијама.

    Концепције се деле на две велике категорије, прва категорија су очигледне концепције, то јест оне концепције које човек може сам да формулише, које он активно унапређује. Можемо да прочитамо пуно књига о користи купуса, надахнути се тиме и почети убеђивати у то своје укућане.

    Замислимо другу ситуацију: ако питамо човека да ли је могуће да престане да осећа НЕ, он ће наравно рећи „не“, али то не значи да је он некад размишљао о томе, разматрао нечије разлоге или сведочења, или сам улагао доста напора. Такве мисли није имао ни док га још нису били питали за то, могао је да не зна шта да одговори. И да су га замолили да наброји све своје претпоставке о свету, ова концепција се уопште не би ни појавила у списку. То су концепције које нису очигледне. С обзиром да те концепције нису очигледне, оне не одређују људско понашање горе од очигледних. Ако онога који подржава концепцију која није очигледна, то јест концепцију „прекинути осећати НЕ је немогуће“ не можемо да натерамо да размишља, он може да дође до различитих закључака – „ не може се прекинути“, „могуће је и може да се прекине“, „не знам, нисам пробао“, „морам да размислим“, „што да не“, и т.д., и понашаће се тако као да прихвата концепцију о томе да је то немогуће прекинути.

    Ако човек не поштује закон, јер га не зна, одговорност ће свеједно сносити, као и људи који подносе последице својих концепција иако чак не претпостављају да оне постоје.

    Ево још један примерак концепције која није очигледна: „ ја не могу да постигнем озарење до краја свог живота“. На пракси је њу немогуће оповргавати. Не верујем да ће та концепција узнемирити некога, зато што користи нешто сасвим удаљено – крај живота, и нешто у највишем степену неодређено – „озарење“. Никакав приметљив унутрашњи дијалог од ње неће настати – гласан унутрашњи дијалог је заузет нечим много битнијим. Ако неко изрази ту мисао, ти можеш и да се не сагласиш са њим (зависи од расположења), или можеш да имаш неодређен однос, али ће концепција свеједно постојати и сузбијати стремљење. Схватање постојања те концепције може да се појави спонтано и као резултат напора у уклањању НЕ, појављивању озарених опажаја, контролисању хаотичног унутрашњег дијалога, разговора са практичаром и т.д., и тек после тога ћеш осетити тај терет са којим те је она притисла, па ћеш моћи да улажеш напоре да би га скинуо са себе.

    Очигледна концепција је одма доступна за истраживање, кад например концепцију која није очигледна, прво треба да пронађеш, што није баш лако, а после наласка неопходно је конкретно сформулисати да би постала предмет анализе.

    Да би се пронашла концепција која није очигледна, предлажем да користимо писмено фиксирање и анализу унутрашњег дијалога у тај трен кад настају НЕ, кад је НФ или НЕС. Било која концепција – очигледна или концепција која није очигледна јесте део унутрашњог дијалога (УД), то јест клизећи ток мисли. Унутрашњи дијалог састоји од неколико слојева (о томе ћемо конкретније у следећим поглављима). Гласан унутрашњи дијалог састоји од скроз изговараних речи и ликова који трају од 1/ 30 секунде, и мисли која састоји од ланчића тих делова и може да има кратко трајање – на пример, 1/3 секунде, тако да „хватање“ и фиксирање сличних мисли захтева много пажљивости и велику брзину уклањања НЕ.

    Такву праксу ја зовем „оперативан рад са концепцијама које нису очигледне“. Друга метода – тражење резонансних мисли. Испитуја НФ или НЕС, ја га не уклањам моментално, а продужујем да осећам и пребирем различите теме, постављам себи питања: „ шта ме забрињава, шта ме мучи?“ Нисам угасио пеглу? Није то. Дете је гладно? Није… „Ја тражим мисли, од којих настаје резонанса – десиће се пљесак интензитета НФ, појавиће се НЕ. То значи да је пронађен правац у истраживању концепције која није очигледна. Сад бирам мисли из те области, док се опет не појави резонанса, што води ка сужавању области потраге. Треба да нацртам што тачнији круг и онда ће се појавити већа могућност за појављивање спонтане јасноће.

    Трећа метода је налажење области истраживања концепција које нису очигледне – „резонансно моделисање“. У машти мењај реалну ситуацију и посматрај – дали ојачава НФ, постаје слабији или се не мења. Замисли да су ти повећали плату, а после смањили. А после замисли да је твоје дете почело боље да учи, а после лошије. И тако даље. Сваки пут ћеш посматрати неко послабљење или појачање НФ, али нека тема ће изазвати посебну резонансу, значи да је ствар у томе.

    Врло често током истраживања нађемо гомилу концепција. На пример: имаш госте, пијете чај, настаје немир. Истражујући делове унутрашњог дијалога, ти схваташ да се бојиш да твоје дете не почне да мљацка пред гостима. Одавде настаје прва концепција: мљацкати за столом је некултурно, то није лепо…“ Настављаш истрагу: „ али зашто се ја бојим, не мљацкам ја…зато мљацка моје дете“. Одавде настаје друга концепција“ ја сам одговоран за дететово понашање“. И тако даље. Да би се добила јасноћа неопходно их је разделити и размотрити свако питање одвојено.

    02-01-04 „Очигледно празне“ и „радне“ очигледне концепције

    Размотрићемо две врсте очигледних концепција. На први поглед оне делују очигледно необразложене. Назваћемо их „очигледно празне“. Кад разматрамо друге не долазимо одмах до јасноће, неопходна је анализа, разматрање аргумената, контра аргумената, контра – контра аргумената. Назваћемо такве концепције “радне“.

    Ослобађање од очигледно празне концепције делује јако лако, али то није тако. С обзиром да ти је очигледно да се она ни на шта не позива, она свеједно постоји, и значи да за то постоји неки разлог. Разлог може да буде један од набројаних 9, и осим тога – инерција, навика. Уклањање чак најмање штетне навике захтева вршење наизменичних и радосних напора, посебно ако се та навика подупире другим навикама – на пример навиком за доживљавањем НЕ у датој ситуацији. На пример, у детињству си мислила да си ружна. Кад си схватила да грешиш и да си за једног лепотица, а да је други равнодушан, онда си по инерцији продужила да осећаш исте НЕ кад си се упознавала са дечацима, а концепција очигледна се претворила у концепцију која није очигледна и постала је основа за појављивање НЕ.

    02-01-05 Пракса супротстављања и механичке замене

    Да би преодолео инерцију постојања очигледно лажних (или доведених током резултата анализе до стања сличног очигледно лажном) концепција, ја предлажем методу супротстављања. Формулишем мисао која оповргава дату концепцију, то јест формулишем антиконцепцију, а после вршим формалну праксу (гледај даље у следећем поглављу) – сто пута у дан питам себе – шта сматрам да је тачно – концепција или антиконцепција? Мисао „ ја сам ружна“, или мисао „некоме се свиђам, некоме не?“ Резултат праксе уклањањања НЕ јесте постизање постављеног задатка – утицај очигледно лажне концепције на моје понашање постепено постаје слабије, док се не прекине скроз.

    Други начин прилажења се зове механичка замена (МЗ). Он је користан кад су у питању оне очигледне лажне концепције које су биле фактички насилно угуране у тебе – помоћу грубог психичког напора. Мајка је стала пред тебе и почела да виче: „Хоћеш седети мирно?“, или наопако – гледа те са жалошћу, само што не плаче: „ зашто ме брукаш…“ Ти се сгуриш сав и „схватиш“- седети мирно је добро, зезати се није добро.

    Пракса механичке замене се закључује у томе да ти изговараш наглас заредом антиконцепцију – на пример, цео сат заредом, сваки дан по један сат. То води к очигледном послабљењу концепције која као клин избија претходни клин.

    Та пракса омогућава да приведеш крају уклањање концепција, које се налазе на нивоу очигледно лажних или сличних концепција.

    За концепцију „ треба помагати људима“ антиконцепција ће бити „ ја хоћу да помажем онима који су ми симпатични“, а често могу да се формулишу антиконцепције тако што ћеш додати само одречну реч:“ ако он води љубав са другом, то значи да према мени не гаји нежна осећања“- „ако води љубав са другом то не значи да према мени не гаји нежна осећања“.

    Та пракса може да се усклади са неком другом делатношћу, неће изгубити ефикасност због тога. Током свог живота ми понављамо дату концепцију – наглас или у себи – десетине или стотине пута, али снага слепог утицања је много мања него снага утицања одабраног као резултат радосне жеље, зато само неколико хиљада понављања антиконцепција постижу циљ, механички избацујући очигледно лажну концепцију.

    Антиконцепција не заузима место концепције, и не постаје препрека, пошто је не користиш наслепо, а за јасан циљ – да избациш туђи механизам.

    Можеш да вршиш ту праксу заједно са другим практичарима – прво антиконцепцију изговара наглас једна, па после друга, али није неопходно пажљиво слушати.

    02-01-06 Антиконцепције. Дефиниције и типови. Примерак концепције о „будућности“

    Размотрићемо термин „антиконцепција“. Антиконцепција – то је утврђење. које:

    1) противуречи смислу концепције, коју разматрамо;

    2) изазива резонансу са озареним доживљајима;

    3) у овом тренутку ми делује као најправилнија и образложенија за разлику од концепције.

    Антиконцепције к апстрактним концепцијама (гледај дефиницију) могу да немају својство „в“) зато што оне не могу да се образложе и оповргну. На пример, ја могу да саставим следећу концепцију: „Будућности нема, постоји само садашњост“. Образложити то ја не могу,, зато што реч „будућност“ не означава никакав конкретан скуп опажаја, и значи да не могу да кажем да она постоји, нити да је нема, јер се не зна о чему иде реч, али пошто то утврђење води ка пљеску предужитка, појављивању радосних жеља, ослобађању од притиска различитих забринутости везаних за мисли о „будућности“, појави се жеља за култивацију те антиконцепције.

    Да не прима можда антиконцепција облик варања самог себе? Ја ћу доказати да то није тако. Почетна концепција која гласи „будућност постоји“ не представља ништа значајно, пошто ти имаш мисли које садрже реч „ будућност“, имаш емоције које настају кад изговараш реч „будућност“, имаш жеље које настају са мислима о „будућности“, али нема ни један такав опажај који ти називаш „будућност“. Било које опажање постоји баш сад и овде. Тако да имаш избор – или подржаваш мисли које по навици следи појављивање НЕ, или оне које оповргавају претходне мисли на основу чега се и појављују НЕ. И прва, и друга мисао су апстрактне концепције, то јест утврђења која ништа не значе. Наравно, појављује се жеља да подржаваш мисао-2, а после кад она смањи до нуле негативно утицање мисли-1, ја ћу лако да се одрекнем обе мисли, зато што знам да реч „будућност“ не означава никакав конкретан опажај. То јест, ја не почињем да верујем у антиконцепцију, просто је користим као ефикасан инструмент.

    Кад изазовеш пар концепција – антиконцепција, ти се ослободиш од наметнутог аутоматизма, а кад је у питању животна концепција, можеш да добијеш и добро искуство, па ћеш после образложеније клонити некој од њих, а неку ћеш од њих одбити.

    Ако се на једном тасу ваге налази концепција коју сам ставио несвесно и која је преузета механички, онда хоћу да је за почетак изравњам са антиконцепцијом, а после да иследујем обе у стању слободном од предубеђења и НЕ.

    Неке фразе садрже речи које не значе мени ништа конкретно и стварају резонансу са озареним доживљајима, (то јест деси се пљесак озарених опажаја), зато на основу тактичких размишљања ја их остављам на неко време у лексикону…

    Чак најслабији ветар може да сломи огромно дрво наклоњено због своје тежине. Концепција може годинама да противуречи здравом смислу и радосним жељама, али у неком тренутку се руши и и нестаје, као да је то нормална ствар. Ти можеш и у 30 година да живиш са рођацима, зато што „тако треба“, „тако је прихваћено“, а не са онима са којима би ти стварно то радо хтео. 30 година ти можеш да се поздрављаш са комшијама, да подржаваш разговоре о временској прогнози и послу, зато што ти је ружно „ да га одбијеш“. И у неки моменат ће отров од тог лагања, тог сталног страха од негативног односа постати тако очигледан, настаће толика криза да ће ти бити доста једним увом да чујеш негде део антиконцепције и да схватиш „Па може да се живи другачије!“Набрекла лавина ће почети да се обрушава.

    На другим концепцијама мораћеш још да радиш, пре него што исчезну, али то није посао за будуће привидно благо, резултат ћеш добити одма, сад одма, чим постигнеш односно повећавање јасноће. После сваког тока механичких замена, после разматрања сваког аргумента “за“ и „против“ појављује се талас јасноће који ствара резонансу са другим озареним опажајима, и корак по корак ћеш стићи до релизације радосних жеља – к ослобођењу од НЕ и тупости, култивације и развијању озарених опажаја.

    02-01-07 Састављање списка концепција

    Постигнута јасноћа у постојању концепције већ за 1 минут може да нестане и концепција ће опет исклизнути у област не очигледних – ти ћеш просто заборавити за своје откриће. У то је лако уверити се – пробај сад одма да набројиш све концепције које си у себи пронашла, и у најбољем случају ћеш се сетити само неких, већине се нећеш ни сетити. То значи да се све те концепције којих се сад ниси сетила налазе ван контроле, без посматрања, и можда управо утичу на тебе истом снагом.

    Постижући јасноћу, ти доживљаваш необично стање, где се још ниси навикла налазити, зато почињеш брзо (некад за неколико секунди) да клизиш у уобичајено стање, где јасноће није било. Често једно те исто откриће ти остварујеш много пута, пре него што јасноћа постане стабилна, зато ти ја предлажем да саставиш свој списак концепција и да га попуњаваш чим се појави нека нова. То ће олакшати и извођење анализа концепција и процес резонансне потраге концепција, одговорне за садашњи НФ – узми списак и прођи сваку позицију.

    Током механичке разумне делатности не долази до настајања ОзО – јасноће, и ако си један пут дошла до неког закључка, значи да ћеш га следећи пут просто поновити, и нећеш доживети ништа ново, иако се ОзО – јасноћа увек доживљава као нешто ново, без обзира, да ли се описује истом већ познатом реченицом.

    Обични људи никад не постигну јасноћу, само мењају једну концепцију на другу – прво верују у једно, после у друго. Наћи човека који је постигао јасноћу, који није само правио закључке у складу са логичким прописима исто је тешко, колико је тешко наћи човека који има искуство уклањања НЕ, а не са искуством замене једне емоције другом емоцијом.

    02-01-08 Класификација на основу њиховог садржаја

    А сад ћемо да сортирамо концепције по њиховом садржају. Различити типови концепција имају различиту снагу, стабилност, степен и квалитет интеграције у општи концептуални конгломерат, и често испада да се треба различито прилазити различитим типовима концепција, зато је задатак за тачну поделу концепција на основу таквог њиховог својства као што је смисао, најинтересантнији и најефикаснији.

    Две велике категорије су „апстрактне“ и „мешане“ концепције.

    Апстрактне концепције су утврђења која састоје од речи које не означавају никакве конкретне опажаје, то јест смисао којих није јасан.

    На пример:“ Мир је вечан“. Ти немаш благе везе шта значи „вечан“ и шта значи „мир“- ти немаш никакав скуп опажаја које би означила тим речима. Или концепција: „ Ја сам човек“. Није јасно ни ко је то „ја“, ни шта значи реч „човек“, али су зато сви сигурни да су они људи. Ево још примерака: постоји промена, постоји нешто што се не мења, постоји почетак, постоји крај, постоји расветљавање, постоји помрачење, постоји субјекат, постоји објекат, постоји живо, постоји мртво, постоји једно, постоји друго, постоји живот, постоји сазнање, постоји нешто бесвесно, постоји нешто активно, постоји нешто пасивно, постојијм ја, постојиш ти, постоји целина, постоји део, постоји прошлост, постоји садашњост, постоји будућност.

    Мешане концепције су утврђења у којима су бесмислене речи као што су речи „вечност“, „ поштеност“, „космички ред“, „праведност“, „Бог“, измешане са терминима који означавају конкретне опажаје, забране и побуде, например „срам“, „несме“, „ради“, „дужан си“, и т.д. На пример, „праведност захтева да ја урадим ово и оно…“ Шта је то „праведност“- никоме није јасно, а шта је то „уради ово и оно…“ свима је јасно. Или „ бити неваљала је срамота“. Шта је то „неваљала“- није јасно, а шта је то „осећати срамоту“- јасно је.

    Људи фактички сами себе малтретирају са свим тим мешаним концепцијама. Мешане концепције убитачно утичу на способност осећања озарених опажаја (укључујући радосне жеље), јер строго регламентирају твој живот , али смисао тог реглемана није јасан. Замисли да у кривичном законику постоји члан „ лош карактер“ без икаквих објашњења. Или члан за „непоштовање божјег стваралаштва. “Који би настао хаос кад би законодавне власти вршиле суђење на основу тих чланова, а власти извршне беспрекорно испуњавале сва судска решења? У твојој свакодневници се баш то дешава. Законодавац (концепција) говори: „ срамота је да будеш го“, извршилац (механичка жеља) командује: „ обуци се одмах“, надзирачи (емоције срамоте, страха осуђивања, и т.д.) пазе да ти без препирања испуњаваш ту команду. И као резултат – ужасан хаос, нагомилавање НЕ, одсутство радосних жеља, и на крају – одсутство промена, које воде до пожељних за тебе стања.

    Следећа подела концепција зависи од твоје фантазије. На пример мешане концепције могу да се поделе на:

    1) животне концепције;

    2) концепције о пракси;

    3) социјалне концепције;

    4) фундаменталне концепције;

    5) механичка прижељкивања;

    6) забринутости;

    7) оцене;

    8) механички циљеви;

    9) механичке оцене;

    10) механичке интерпретације

    Животне концепције су утврђења која регламентирају живот код куће. „Веш у регалу треба да буде чист“, „на поду несме да се једе“, „треба да се устаје рано ујутро и да се не излежава до касно“ „ обавезно је да радиш и да зарађујеш више пара“, „треба да поштујеш старије“, „треба да штедиш паре“, „требаш брижно да се односиш према стварима“, „требаш да имаш јасан циљ у животу и да стремиш ка њему“, и т.д. Све животне концепције користе термине“требаш“, „не треба“, „добро“, „није добро“, зашто ово несме, а ово може – није јасно, и нико посебно о томе и не размишља.

    Исто као и животне концепције могу да се формирају концепције чак и на основу моје праксе:“треба уклањати НЕ“, „лоше је бити концептуалан“ и т.д. Пракса правог пута је прилог напорима за реализацију РАДОСНИХ ЖЕЉА, то јест жеља које следи ентузијазам, предужитак и други ОзО, али само ако се те жеље односе на неку од те две врсте:

    1) уклањање растужености (НЕ, концепција, механичких, то јест тужних жеља, непријатних осећаја, механички различитог сазнања ),

    2) изазивање ОзО ( гледај списак у поглављу „ Стратегија ефикасне праксе“). У сваком случају саветујем да се следе радосне жеље, али ако се не односе на неку од две те врсте, то онда није пракса правог пута, томе треба онда дати било који други назив, например „претходне етапе“.

    Социјалне концепције регулишу понашање човека са околином, то јест његове односе са другим људима или другим социјалним институцијама – општина, продавница, милиција, службеници на послу и т.д.

    За ефикасан посао са концепцијама неопходно је одвојити и саставити списак посебно тешких концептичких болести које су толико дубоко ушле у човека, да чак обично указивање, (а да не говоримо тек без предубеђења о разматрању или уклањању), јесте јако тежак задатак с обзиром на цео спектар сјајних НЕ које моментално настају – НЕ које откидају и НЕ које сузбијају. Те концепције ја називам „фундаменталне концепције“. Пошто постоји јако пуно везаних за те НЕ, практичар може чак и да не примети код себе ни једну од њих! Зато је боље да се обратимо другим практичарима, да те протерају по спектру познатих фундаменталних концепција, посматрајући твоју реакцију. Наш задатак се олакшава тиме што свако време, свака култура има своје одређене типичне фундаменталне концепције.

    Механичка прижељкивања су комплет мисли на тему „било би добро ако би било овако“. Обично ти не помислиш – а шта би то било „добро“?и даље радиш по својој шеми , не анализираш шта је испало прошлог пута, кад се дешавало оно што си сматрала да је „добро“.

    Прижељкивања која нису механичка то су претпоставке, чија је основа прорачун:с обзиром на те и те догађаје и с обзиром на мени познате закономерности ја претпостављам да ће нека догађаји довести до жељеног резултата.

    Забринутости су приватан случај механичких прижељкивања, комплет мисли на тему „ како ће бити ужасно, ако не буде овако“, „ не дај Боже да се то деси“. Њих следи истоимена НЕ. Уз то ти не анализираш промене које су се десиле после онога кад се са тобом десило оно чега си се бојала.Чак ако саставиш списак тих ситуација, лако можеш да видиш да се током таквих догађаја живот јако промени и ти после мислиш „како је добро што је тако испало“.

    Оцене су опис неке групе доживљаја у складу са неком скалом. Механичка оцена настаје тад, кад је изабрана скала апсурдна, није направљена на основу анализе твог искуства, а прихваћена је механички, или је уопште нема, па се оцене формирају по навици или са циљом да се подрже НЕ. Ако оцена настане као резултат радосне жеље и на основу јасног разумног размишљања, она неће постати тврда табела која је прикачена уз групу опажаја, и сваки трен ћеш моћи да је смакнеш, па ће скуп интерпретација постати гибак и оставиће ти слободу за преодољевање механички различитог сазнања.

    Механички циљеви су комплет мисли на тему „ја треба да постигнем то“. Али ти не анализираш промене које су се десиле после реализације претходних механичких циљева. Ако урадиш такву анализу можеш да видиш да си јако често на крају доживљавала разочарење, ниси добила то, што си хтела да добијеш.

    Циљеви који нису механички су мисли као што је например „хоћу да реализујем ту и ту радосну жељу“. Не бркај мисли и жеље! Постоји жеља отићи у шетњу, али постоји мисао „хоћу да прошетам“.Током процеса реализације радосне жеље (постизања жеље која није механичка) ја пазим на постојање резонансе међу радосном жељом и жељама означеним као „средства за реализацију жеља».

    На ту класу циљева односе се и мисли које ми називамо „међупросторни циљеви“, и који одговарају жељама које ми називамо „средства“. Ако постоји жеља да се поједе јаје на око, то јест и мисао „хоћу да испржим јаје на око“, и међупросторна мисао – циљ „ [с обзиром на та и та сбивања ( на које се односи и радосна жеља, и постојање шпорета и т.д.), и тих и тих закономерности које су ми познате], неопходно је искључити шпорет“.

    Збрка по том питању настаје кад се у нашем језику реч „циљ“ користи за означавање мисли, а такође и жеља. Кад уклонимо ту збрку, јако ћемо лако доћи до јасноће.

    Механичке оцене су комплет мисли на тему „он није требао то да ради“, „добар човек“. Циљеви који нису механички то су мисли као што је „ у вези тих и тих догађаја имам разлог да претпоставим да је он доживео то и то…“, „пошто се тако приказује, ја ћу овако и овако да квалификујем његове активности“.

    Механичке интерпретације се базирају на случајној превршености, или на механичкој навици, или су везани за НЕ, али се не ослањају на размишљања. Например, ако си ти ушао и почео да вриштиш, ја могу да се наљутим, и ја ћу изабрати интерпретацију која подржава моју љутину: „он је просто безобразник“. Али ако ја трезвено размишљам, онда ћу схватити да је могућ цео низ интерпретација – ти нешто експериментишеш или је то нека таква шала, или се ти не дереш на мене, него на некога другог и т.д. С обзиром на догађаје и закономерности који су ми познати, ја ћу на крају крајева схватити која је претпоставка тачнија. После могу да поставим теби питања, ако будем имао за то разлога.

    02-01-09 Јаки и слаби циљеви

    Увешћу нову дефиницију „јаких циљева“ које ако постигнеш направиће од тебе, (као што ти мислиш), сретнијег човека – завршити факултет, оженити се, направити каријеру, научити јапански, направити мишиће и т.д. Ако не посигнеш те циљеве, почињеш да осећаш жалост према себи и појављују ти се мисли „ако би постигла те циљеве – онда би имала прави живот…“ Због постизања тих циљева нико не постаје сретнији, наравно, у шта можемо лако да се уверимо, ако погледамо оне који су постигли те циљеве, или ако погледаш на себе, и онда ти спазматички формираш нове циљеве, али свеједно не постајеш сретнија и опет почињеш да смишљаш оправдања и објашњења, постављаш нове циљеве и тако све док радосне жеље не умру скроз и док ти не умреш заједно са њима од старости и старачког лудила.

    Обично људи стављају себи јаке циљеве на основу стадног нагона или на основу концепција, или НЕ, или на основу жеље за владањем, за доживљавањем ОСВ, за жељом да остављаш утисак на друге људе, да осећаш задовољство не побринувши се да истражиш живот оних који су већ постигли тај циљ, да би размислио – како ти што су постигли тај циљ постану сретнији, на основу чега.У процесу постизања јаких циљева људи обично доживљавају цео спектар познатих НЕ.

    Ако су твоји циљеви проузроковани осећајем безизлазности, жељом да оставиш утисак, онда са ентузијазмом учиш језике, читаш различите књиге, почињеш да анализираш различите ствари, учиш да вршиш декламацију, учиш како да заинтересујеш некога, да причаш, постајеш енциклопедиста, можеш да учиш друге, твоја знања и способности могу да изазивају усхићење, можеш да пишеш књиге… и, наравно, да уз то доживљаваш огромну количину НЕ и завршаваш живот у тоталној опустошености и старачком лудилу, са главом препуњеном цифрама, чињеницама, хипотезама, и са срцем које се просто претворило у мишић у складу са свим законима анатомије, и са мозгом који се претворио исто у то.

    Човек који се руководи радосном жељом исто ставља испред себе циљ, али доживљава радост и задовољство моментално, сваког трена током тог процеса – то је својство радосних жеља, без обзира да ли је постигао циљ или није, он свеједно ужива у животу.

    Слаби циљеви су, на мој поглед, они циљеви који ставе испред себе да би заглушили себе, да би заборавили досаду и смореност – то су неке ствари које они стављају на празно место, да би им деловало да они негде иду. Испред се назире тотална празнина, али ко има снаге да искрено то призна? И онда они бацају ту ствар тамо, у непознату празнину, она се судара са нечим и они онда иду до ње, добију нешто анестезијско што им донесе олакшање у процесу кретања са наизменично мучним налетима туге и због животне бесмислености, и понекад добију тренутно беживотно смирење кад постигну циљ, па тако лутају по тој јами без краја.

    На пример гледаш телевизор и видиш да ће данас бити фудбал, доживљаваш смирење, пошто ће ти вече бити заузето – имаш циљ. А после ћеш назвати свог пријатеља и ићеш са женом у госте – попићете пиво, попричаћете о свему, а сутра те чека посао, и значи немаш шта више да размишљаш – то је доста конкретан и јасан циљ, и он ће ме успавати од понедељка до петка, а у недељу ћемо ићи у биоскоп, а сад ћу ићи да вечерам и следећих сат времена ћу бити заузет.То су све „слаби циљеви“, али извући се из њихове власти је много тешко. Ја их зовем „слаби циљеви“, јер се они не појављују као јасан дугачак сјај – они обавијају као магла, али та магла држи јако чврсто. Свакодневница обичног човека не постоји без слабих циљева. Не постоји то доба кад он није нечим заузет, а ако се такво доба појави одма се појави забринутост, досада, и ако одма не нађеш себи занимацију, утицај НЕ постаје све већи. Кад си задњи пут само седела или шетала, или лежала без икаквог циља? Просто посматрајући небо, или шетајући по шуми, ослобођена од размишљања? Стално нагомилавање слабих циљева претвара твој живот у мртву бљутаву кашицу.

    Пробај да будеш међу људима и да ништа не радиш. Одреаговаће моментално и то врло агресивно – уложиће све напоре да почнеш опет нешто да радиш, бирајући приступачна средства – исмејавање, осуђивање, убеђивање, директно насиље, НО. Нико никад не треба да стаје. Сви се морају бактати, свако треба имати проблема. То је закон друштва у ком ми живимо. Нико неће бити пуштен ван бодљикаве жице тако лако, а један од најглавнијих стражара ће бити твоје концепције и страхови, јер је то баш страшно признати да су твоји циљеви празни, а сваки правац води само по затвореном кругу, све што си постигао и све што се нагомилало не може ништа да промени твој живот у том тренутку док доживљаваш НЕ или ОзО. На почетку праксе по уклањању слабих циљева следи шок као онај шок који доживљава наркоман кад не добије дозу, као јак пљесак НЕ, спазматичких жеља, али по завршетку тог „ломљења“ настаје необичан осећај ОзО попуњености и целине. Радосне жеље, усхићење и остали ОзО који се буде после ослобађања од слабих циљева, не само што не противурече, него и стварају резонансу са том целином.

    Механичка делатност тотално зависи од живота и ствара бесмислен и мрачан живот, и иако је тешко пробити тај круг, али није немогуће, ствар је само у твојим радосним улагањима напора. Погледај на свој живот у задњих сат времена и реци зар ниси била нечим заузета? Колико минута у дан ти патиш због тога што ниси слободна од НЕ, концепција, механичких жеља? Колико минута у дан ти очајнички улажеш напоре да доживиш озарене опажаје? Колико минута у дан си оптерећена жељом за ОзО? И уз то се ти вероватно још на нешто надаш? Ти размишљаш о истраживању, истини и љубави? Па то је очигледна глупост. Чак да би научила енглески језик неопходно је озбиљно и надуго позабавити се тиме. Зашто људи сматрају да ако хоћеш да се ослободиш од растужености и да научиш да преживиш ОзО да је довољно понекад само да се поприча о томе уз чашу пива? Ништа се неће променити ако се скроз не посветиш свом , истраживању, својој пракси – из дана у дан, сваког тренутка. Зар се то мора објашњавати? Из дана у дан гледаш телевизор, водиш љубав, рибаш подове, спремаш ручак, машташ о великој плати, сјајном аутомобилу и лепој одећи, преждераваш се, развијаш мишиће, развијаш свој мозак, беспрекидно доживљавајући НЕ или ПЕ, али где је у свему томе стремљење ка ослобађању од растужености, ка доживљавању ОзО? Ти радиш по 10 сати у дан да би зарадио за хлеб, а да ли баш за хлеб? Или можда за лустер, гарнитуру, аутомобил, викендицу, женине прохтеве, љубомору пријатеља? А после ће тај човек са патетичним изразом лица да прича о томе како је тешко пронаћи истину!

    Време пролази, и из године у годину планови се мењају независно да ли су били постигнути или не. Тај бесконачни редослед се не прекида никад! Никад се не деси да настане неодређена нада „ живети мало за себе“, али то се неће десити само по себи никад, до тога никад неће довести никакве механичке жеље и жеље које нису радосне. Као прво, послови се никад не могу завршити. Као друго, у те тренутке кад човек схвати бесмисленост својих пређашњих циљева, њега почне да хвата страх и он почиње грчевито да тражи нове. Као треће , кад се појави могућност бар кратко време да „живиш само за себе“, испадне да људи немају појма, шта значи живети само за себе, јер они немају радосне жеље! Онда они смишљају хоби, занимацију која ће им омогућити да осете задовољство од владања , или ће остављати утисак на друге, а то неминовно води ка новим НЕ, ка новим механичким циљевима.

    Ја предлажем пут помоћу ког може да се извуче из тог затвореног круга – уклањајући концептуалне препреке, следећи радосне жеље, то јест следећи такве жеље, после којих долази до озарених опажаја – симпатија, предужитака, осећаја лепоте, тајни, стремљења и т.д.

    Било који циљ који се формирао одвојено од радосних жеља и не ствара резонансу са њима, довешће само до истих НЕ. Преруши се у ловца, тражи, њуши било које од њих, чак најслабије, најмање радосне жеље, реализуј их, онда ће оне постати јаче, почеће да се шире, да изгурују растужене опажаје и да привлаче озарене опажаје. Критеријум слободе од концептуалних циљева је предусхићење, срећа од доживљене тајне сваког тренутка.

    Независно од места и времена милиарде људи иду једним истим путем: рађање – нагомилавање, владање, смрт. Слободно време постаје скроз мучно, јер то означава мучан сусрет са проблемом: „ какву да нађем себи занимацију“, зато свако спазматички стреми максималној заузетости. И ако неко време човек остане ван делатности, он почиње да осећа како свет око њега иде негде даље, напред, он се осећа на ивици, ускочи у прво седло које се појави и јури напред. Тако они јуре, час се подигне , час се слегне прашина коју су они дигли.

    02-01-10 Класификација интерпретација (тумачења). Питање о рођацима. Концепција „везе“.

    Међу интерпретацијама може да се одвоје у одређену класу интерпретације смисла, везе, намењености и т.д., а у другу класу – интерпретације догађаја које могу да се деле на интерпретације понашања других људи, интерпретације „понашања ствари“, интерпретације свог понашања и т.д.

    Кад ја схватам да је појава само појава, а не појава “због нечега“ и не „зато што“, то олакшава уклањање механичких интерпретација. Неки људи озбиљно мисле да ако постоје звезде то значи да то некоме треба, а ако биљке имају лишће то је „да би се“ добијао хлорофил. То је крајња форма механичких интерпретација, али пате од ње многи. Опажаји чије целокупности називамо „ појаве околног света“, само постоје, и нема ни доживљавања „морале“, ни опажања „праведности“, ни опажања „смисла“, јер ако додати у нешто смисао, значи увести нову интерпретацију „намене“ , што јесте чиста измишљотина, јер нико нема такав опажај као што је „намена“. То је лако схватити разумом , али је тешко решити се болесне навике за тражењем у свему „смисао“, „намене“, „тајанствене повезаности“, „ казне“ и осталих ђавола. Наш век се сматра веком атеизма, али то наравно није тако, јер су скоро сви оптерећени сујеверностима, додавањем „смисла“, „веза“, „знакова“ и „значења“.

    Размотрићемо на пример „везу“. Ако притиснемо дугме на тастатури на екрану ће се појавити слово. Баш на то и мисле људи који трезвено размишљају кад говоре да међу притискањем дугмета и појављивањем слова постоји „веза“, али пошто реч „веза“ у свакодневници означава још нешто доста материално – шпагу, ланац, настаје мешање значења речи (зато ја сматрам да не треба користити у овом контексту реч „веза“ и предлажем да се та реч замени на неку другу реч), и на крају крајева људи почињу да верују да постоји нека „веза“ међу притискањем дугмета и појављивањем симбола која јесте нешто материално, неки конкретан сбир опажаја, међутим, никаквих таквих опажаја нема, и реч „веза“ означава баш то што је било означено, тачније оно што после опажања „притишћем дугме“ јесте опажај „појавио се симбол на екрану“. Кад таквог разумевања нема (а њега нема нико), појављују се у великим количинама и остале концепције – о судбини, о изражавању некоме признања и т.д.

    Таква размишљања могу да се учине сувишно тешка, али ако их размотримо мало боље, видимо да у њима нема ништа тешко – тешко је схватити само први пут, а и везане су те потешкоће са преодолевањем инерције доцртавања опажаја којих нема, и са преодољевањем страха да останеш без илузија. Кад настаје јасноћа, она се лако после преноси и на остале сличне ситуације, и испада да је то баш супер – поседовати јасноћу.

    Ево примерак типичног дијалога.

    – Постоји веза између мајке и детета.

    – Како је ти опажаш?

    – Јуче се лоше осећао, а и ја сам се лоше осећала.

    – Значи, постоји опажање речи да се лоше осећао, опажање његовог понашања, које ти схваташ као „он се лоше осећао“, и твоји опажаји које ти зовеш „ја сам се лоше осећала“. Али шта то значи „лоше“? Постоји ли сигурност да та реч значи једно те исто? Постоји ли сигурност да то твоје „лоше“ није настало по навици за осећањем „лошег“? Ти видиш да је он тужан, и постаје ти гао жао – обоје се „лоше“ осећају. А где је ту онда опажање „везе“?

    – Па како, то и јесте веза између нас – он се лоше осећа, и ја се осећам лоше.

    – Па то није „веза“, то је само навика за осећањем неких опажаја у одређеним условима.

    – Не, то је веза, јер се он лоше осећао, а и ја сам се лоше осећала.

     

    И тако даље у круг. То је немогуће објаснити, ако не улажеш искрене напоре за постизање јасноће.

    Што се тиче интерпретације понашања других људи, ту је све исто.

    Људи и њихово понашање је за тебе просто специфичан сбир ТВОЈИХ опажаја, за које немаш шта да кажеш, сем тога да они постоје.

    Врабац је полетео – зар ће то изазвати код тебе НЕ? Не, зато што си навикла да се односиш према томе као према „прирoдној појави (што јесте апстрактна концепција). Пролазник је ружно псовнуо. Да ли ће то изазвати НЕ? Наравно, зато што је у питању друга навика, пошто пролазника не разматраш као „природну појаву“, ти му додељујеш „сазнање, вољу“ ( што јесте апстрактна концепција), значи ту утичу други стереотипи понашања, то јест настају НЕ. Ако ти схваташ да је опажај човека који је псовнуо само сбир ТВОЈИХ опажаја, који ти називаш „ догађај спољашног света“ ( што јесте апстратна концепција), онда стереотип реаговања у облику НЕ може да не настане.

    Кад на тебе налеће морски талас, ти се сгрчиш и одупреш – зар га ти мрзиш у те тренутке? Не, ти можеш чак да осећаш и раодст, усхићење, иако схваташ да те талас може јако ударити и чак прејако, некад таласи чак и убију човека. Кад те нападне пијанац, ти радиш исто то – отпиреш се, али по навици не тумачиш његове потезе као резултат механичког сбира жеља на том месту, него измишљаш неког „њега“, пошто постоје концепције да „он“ „мора“, ти доживљаваш НЕ.

    Ти верујеш да твоји рођаци поседују посебне врлине и да се тиме одликују од других људи и да су зато ближи теби. Али не постоји ниједан такав појам као „родбинска веза“, ти је сам измишљаш и после следиш стереотипе, који су настали на основу тога. Шта значи то што ти је та жена родила дете, од ког ће после некако тајанствено да се формира то што ти називаш “тобом“? Да ли то значи да ће те имати исте интересе, да ће ти се свиђати да живиш са њом и контактираш? А уједно и са њеним мужем, оцем, братом, сестром, братовом женом, њиховом децом, баком, дедом, њиховим пријатељима…зар то није ужасна глупост? Шта значи то што си родила дете? Да ли то значи да тај непознати човек који се нашао у твом стомаку сад треба да ти постане интересантан и близак? А уједно и његова будућа супруга, деца, женин брат, деца од жениног брата… Концепција о „блискости“ рођака поседује 2 уникатна својства: а) она – највећа светиња у нашем друштву; б) њена бесмисленост, безразложност, супростављање целом осталом животном искуству, је толико велика, да је немогуће да је не приметимо. Али било који покушај да мислимо на ту тему искрено, да почнемо да се понашамо у складу са својим радосним жељама, упркос датој концепцији, осуђена је на искључиву мржњу са стране рођака, и потцењивати је значи – подвргавати се опасности, и узгред – о „блискости“. Чим ћерка или син схвате да им родитељи нису много интересантни, чим почне да следе своје радосне жеље, одма „блискост“ коју осећају његови роитељи према њему, одмах придобије нови облик, облик мржње. У зборнику чланова ја ћу стављати чланове практичара на ту тему, и не сваки други, не сваки трећи, – а сваких 9 од 10 практичара суоче се са тим да кад његови родитељи схвате да је он престао да се претвара да му је са њима интересантно и почне да уклања НЕ, да путује, да следи своје радосне жеље, одмах започну са својим „омиљеним“ и „блиским“ дететом рат – киднапују га, закључају га, свежу, покушавају да га одведу психиатру, ( што је и у наше време и даље могуће. Психиатрија је и даље пендрек у рукама агресора. На основу узајамног злочинског договора међу рођацима ти можеш да будеш закључан у лудници и избоден са свакаквим лековима – постаћеш покорно и тихо дрво, а рођаци ће бити задовољни) и чак ће покушати да те убију! Да би решили тај проблем привуку и милицију, и милиција почне доброћудно да испуњава свој службени дуг – дере се на непослушну малолетну(!!) децу, плаши их, прети им са затвором (!!) Дивни родитељи пишу жалбе у милицију, да ја имам секту, да ја силујем девојке, да их продајем у јавне куће, да их зомбирам, пишу ми као аутору ове књиге писма са претњама о убиству, чак озбиљно размишљају о томе и у јавности саопштавају о својој намери да ме убију, као ђаволско створење. Зато ево један савет за практичаре – ако хоћеш да даш рођацима могућност да се упознају са ППП – дај им моју књигу заједно са другим књигама – Ошо, Кастанеда, Гурџијев и т.д. Нека бирају сами, а ти бирај свој пут сам, не бави се „расветљавањем“ – то нема перспективе. У супротном – очекуј смртни рат са својим рођацима.

    Разумно схватити да је „родбинска веза“ измишљотина, није довољно, да би преодолео његово дејство, изражено у различитим „ја морам“. За реално преодољење деловања механизма ја саветујем да се одради тотално истраживање рођака. Размисли о томе, какви су то људи, колико су ти они уствари блиски и интересантни. Састави списак са сто питања и одговори на она која су важна за тебе, замоли их да одговоре на њих, и објасни им да је то везано са тим што хоћеш боље да их упознаш. Нека међу тим питањима буду и питања о сексу, и о НЕ – све што те стварно интересује, забрињава. А после размотри њихове одговоре и састави искрено мишљење о њима.

    А сад о интерпретацији догађаја. Кад запнеш и јако се удариш о камен, појави ти се мисао „види свиње, баш стоји ту…“. Кад отвараш књигу, и већ по трећи пут ти испада из руку, појави се мисао „ па шта је то“, и ти постајеш раздражљив. Таких догађаја који говоре о томе да имаш пуно механичких интерпретација је превише, довољно је само да мало боље погледаш и и видећеш да је живот пун са њих, сваки тренутак има неку интерпретацију. Ти „знаш“ да књига „треба“ да се отвори од првог пута; ти очекујеш да камен „не треба“ да стоји на путу; ти си сигурна да суседски дечак „треба“ први да те поздрави, а да твој син „треба“ боље да учи, влада „треба“ да проводи правилнију монетаристичку политику, а нови фрижидер „несме“ одмах да се поквари… Механичке интерпретације сбивања су свуд, њима је препуњен цео живот.

    Кад почнеш да уклањаш механичке интерпретације, појави се посебна свежина, озарени опажаји. У дубоком детињству си ослобођена од терета механичких интерпретација, просто си посматрала свет широко отворених очију, и током уклањања механичких интерпретација ти почињеш да осећаш како се свежина дечјих опажаја враћа. Свет постаје дубљи, шири, виши, грандиознији, уочљивији, прозирнији, у њему се појаве нове мере за опажаје које су се раније сузбијале одма у почетку.

    Интерпретације су сбирови мисли који се групишу у чврсте концептуалне структуре. Видети то је лако. Кад идеш улицом, ти знаш да је сад „зима“. Кад долазиш кући, ти знаш шта се налази иза прозора. Кад идеш на посао, ти тачно знаш да ћеш доћи баш тамо, и да ће тамо бити све као и увек. Ја знам како се зовем. Знам у којој држави живим, који су људи у мојој најближој околини. Све је то тврдо причвршћен сбир интерпретација, и ја немам могућности да видим оно што иначе не видим. Ако ја видим „ дрво“, „знам“ да је „дрво“- гране, стабло и лишће, и ја нећу скренути пажњу на светлости између лишћа, нећу видети игру сенки, и нећу доживети осећај лепоте и усхићења, који стварају тајанствену резонансу са њом. Нећу скренути пажњу на бљесак радосне жеље, нећу се окренути и отићи на другу страну – јер ја „знам“ да идем у продавницу.

    Ја волим да путујем – да лутам по непознатом граду, да гледам најуобичајеније ствари и да доживљавам неописива осећања одвојености, свежине само зато што ја ту ништа не препознајем, нисам никад ту био и не знам шта ме очекује иза ћошка. Ја знам да ме нико овде не зна, и осећам да сам слободан. Ја не знам, шта ћу да осећам за минут или два минута – ништа није испрограмирано, још се нису формирале навике. А шта ти смета да осећаш то сад одма, ту, код куће, на послу, у транспорту? Само навика за опажањем себе „код куће“, а то је још и навика да осећаш тмурност, да будеш безосећајна, уморна, да ништа не очекујеш, да не обратиш пажњу на своје жеље, озарене опажаје. Кад замислим да живим у другом граду, да ме нико ту не зна, да ја уопште нисам ја, живот се буди у мени, радосне жеље се повећавају. Али наравно, одмах се појави мисао: „све су то само игре, ја уствари знам где се налазим“, и све нестаје, опет дође на власт свакодневна тмурност. Јасно разумно сазнање не противуречи озареним опажајима, наравно, али помоћу те праксе, праксе „заборављања“ могу да се изазову они ОзО, који се по навици не појављују у датим догађајима, памти их и вежбај опажање независно од интерпретација.

    И пошто се појављују ти опажаји којих досад није било, то значи да „ја“ претходни – више нисам онај „ја“, јер „ја“ је само ознака за сбир опажаја који се појаве на том месту.

    Сваке минуте, сваке секунде лажемо себе, говорећи – то је све познато. Познато – шта јесте, шта ће бити, где ћу бити за минут и т.д. беспрекидно нам ради компјутер у глави, и док он ради, буди сигурна – 99% од оног најинтересантнијег, што си могла сад одма да доживиш, проће поред. На свет се ставља шема описа која не дозвољава да се извучеш ван њених граница.

    Будим се ујутро. Ја говорим – ја сам код куће, то је моја кућа, мој стан, мој град, ја ћу да радим то и то, имам овакве и онакве планове, напољу пада киша, мрско је, мрачно, без перспективе… појављује се низ асоциација и навика везаних са тим описом, и ја постајем тмурно и празно биће.

    Будим се ујутро. Ја знам да ћу улагати доста напора за уклањање растужености, зато може свашта да се деси. Може да се открије нешто ново независно где сам ја и ко сам ја, било ког тренутка живот може да се промени, и то ме мало плаши, али и интригира. Посебно мој живот може да се промени, ако ја почнем да вршим акције које ме ослобађају од стереотипа опажања и односа према свету. И ја осећам да додирујем пулс живота, и стварно почињу да се дешавају необичне ствари – појављују се интересантне, нове мисли, свеже расположење, пљесци нових и већ познатих ОзО, ја почињем да се понашам другачије, право у мени се отвара нови пут.

    Раније сам осећао огромну потребу да волим некога, али компјутер у глави ми је говорио – ти хоћеш да волиш, али немаш кога! Па не постоји поред мене човек који би ме усхићавао, према коме би ја могао да осетим љубав. И одма постаје све мрско, тмурно и одвратно. То је могло да траје месецима док нисам доживљавао љубав, јер нисам имао према коме.

    Настао је дан, кад сам поставио себи питање – а у чему је разлика уствари? Ја хоћу да доживим љубав – сад. Да ли има везе што немам према коме да је доживим? Можда просто да замислим таквог човека, јер ја хоћу да доживим љубав, а према коме – да ли је то важно? Покушао сам да замислим девојку, неки лик се формирао и схватио сам да не могу да волим апстрактан лик. Онда сам поставио питање мало другачије – можда ћу успети да доживим љубав, ако примим хипотезу да негде постоји девојчица коју би ја заволео, ако би је срео. Моје очи је не виде, ништа не знам о њој, али пошто осећам потребу да је волим, то значи да је осећам и да је волим. И зашто размишљањима да убијам жељу за љубављу и могућност да волим? То је исто као кад кажеш – сад је ноћ, драга, велики је мрак, ја те не видим – како могу да те волим? Јел глупо? Глупо је. А те ситуације су јако сличне – ја не видим, ја не чујем, не знам да постоји моја омиљена девојчица, али управо потреба за доживљавањем љубави и јесте непосрдно знање о њој.

    Ако почнем да разматрам ту хипотезу, видећу да сам способан да осећам љубав! Осећао сам се у тај тренутак лудо, осећао сам стидљивост, зато што ми је разум шапутао: „ ти ниси нормалан…како може да се воли неко кога не знаш? То је права лудост…“. Али да ли је лудост или не, избор је јако прост – или ћу сад одма да доживљавам то, или нећу да доживљавам. Ја сам изабрао да доживљавам, одмах осетивши појављивање озареног опажаја, уклонивши тмурност коју је одржавала концепција о одсутству омиљене девојчице.

    Ако неко моја преживљавања назове илузијом, или глупошћу, или лудошћу – мени је свеједно, јер ми се СВИЂА то што сад осећам, свиђа ми се како ми се мења живот током тих преживљавања.

    После сам доживљавао љубав, која није била према некоме конкретно, толика, колику сам ја могао да изнесем. Томе нису сметали лични односи са драгом, јер се наше личности нису пресецале, и моја наклоност ка НЕ није била препрека за љубав. Та љубав је поседовала уникатна својства – она не само што није била изражена некоме конкретно, него она није ни излазила из мене!!! Ја као да сам био на путу потока љубави, која је почињала нигде, и ишла никуд, продирући ме. Касније ме је то искуство научило да волим и конкретног човека без мешања НЕ поседовања, љубоморе и т.д. Љубав је постала баш Преживљавање, а не мешавина НЕ и ПЕ.

    Ништа не ограничава толико живот као лажно „схватање“ да је живот ограничен. Моји експерименти воде ка закључку : емоције су неодвојив део „мене“, оне могу да се изаберу по жељи. И кад сам се замислио – шта хоћу, видео сам да су НЕ – терет који ја носим по инерцији, и хоћу да га скинем. Зато сам дао себи задатак да уклоним НЕ, и решавање тог задатка ми је постало јако занимљиво, иако није лако.

    02-01-11 Избор интерпретација. Примерци.

    Промене у људском животу се претварају у његов затвор, јер нису изазване напорима за реализацију радосних жеља, а утицајем механичких жеља, изазваних НЕ, концепцијама, и страховима. На пример, ти хоћеш да се удаш не зато што постоји заљубљеност и радосна жеља да живиш са тим човеком, а зато што „мораш“, „време је“, „згодно је“, „наговарају ме другарице“, „може законски да се упражњава секс“, „требају да се рађају деца, јер намена жене је…“, „он је изгледа добар човек“, и т.д. Прелазиш из једне самице у другу, мењаш објекте за које се везујеш и тип растужености, а живот остаје све исти извор патњи, независно од тога како ћеш поступити. К људима је јако применљив један савет: „ради шта хоћеш, свеједно ћеш се кајати“.

    Једна од метода за одржавање себе у затвору је механички избор интерпретације, не помоћу размишљања или резонансе са ОзО, а аутоматски, по навици, под утицајем НЕ и концепција, тако да се после намртво залепи за опажај, и не схвата се као једна од неколико могућих, а као изражавање „истинске суштине“. Концепције које су окружене аутоматским интерпретацијама добијају посебну јачину, постају „ослонац“ за човека независно од тога – какве патње му доноси тај „ослонац“, и страхови више не пуштају разум у ту област. На пример, ако имаш концепцију „дете треба да спрема домаће задатке“, и постоји интерпретација „то је моје дете“, онда ништа више неће спасти несретника – мораће да спрема домаће задатке док не поплави, независно какве радосне жеље поседује.

    Али ако размотрити концепцију о „мом детету“ и уместо интерпретације „моје дете“ изабрати „самосталан човек са својим радосним жељама, који сам бира свој живот, учиће све сам, такође научиће се и на својим грешкама које ће се појавити на основу његовог сопственог избора“, а онда ће се и твоја концепција – „дете треба“ – открити, биће приступачна за истраживање, изгубиће власт над тобом, неће бити извор невероватне количине различитих НЕ, и осим тога код твог детета ће се појавити шанса да избегне немилосрдно насиље, и да почне да осећа и реализује своје радосне жеље, да почне да живи.

    Гледајући комад меса, обичан човек види укусну вечеру, вегетaријанац – одрезан део тела неке животиње. У оба случаја је у питању исти комад меса, али се интерпретације кардинално одликују, и у оба случаја људи сматрају да је та интерпретација једино истинита. Интерпретира се СВАКИ опажај и догађај, чак најмање значајан.

    Избором интерпретације руководи сбир концепција и навика, али може се живети другачије. На пример, избацили су те с посла. Ако не доживљаваш ОзО, појавиће се уобичајена интерпретација тог догађаја и разлог за појављивање НЕ. Ако се бавим праксом, могу да се појаве сасвим друге интерпретације: „а)појавила се могућност да вежбам уклањање јаких НЕ, и ако их преодолим, навике за уклањање НЕ постаће савршеније, ОзО ће се појављивати активније; б) избачен сам из средине у којој се формирало пуно механичких навика, које нисам успео беспрекорно да преодолим, и у новим условима могу одмах да почнем стварати нове навике; в) није јасно како ће се сад променити живот, које ће се нове могућности појавити“. Још један примерак – појавила се НЕ. Прва интерпретација: „ то је препрека за моју праксу“, друга : „ то ће интензирати праксу, пошто сам добио још једно искуство у уклањању НЕ; пронашао сам ситуацију у којој се и даље појављују НЕ; такође сам изродио стремљење ка ОзО.

    Ја бирам интерпретације које не противурече разумној јасноћи, стварају резонансу са ОзО, јер имам у виду да не постоји такав опажај као „ уствари“. Уопште није обавезно да то буде нека једна, одређена интерпретација, њих може бити неколико, оне не сметају једна другој. Ако су се појавиле НЕ, онда шта је то „уствари“ – препрека или трамбулина. А шта је „уствари“ дрво? Лишће или зракови светлости међу њима? Или и једно, и друго? Или можда још и осећај лепоте, који ако нема завесе у облику НЕ, УВЕК се појављује на том месту, као и визуелни, тактилни и слушни опажаји? Јер ја фиксирам „постоји осећај лепоте“, али нема опажаја „мој осећај лепоте“.

    Кад механички бираш једну од тих интерпретација и почињеш да верујеш, да је она једина истинито тачна, претвараш се у мртваца. Постајеш глупача, која „све зна“. Усхићење, стремљење, а за њима и остали ОзО престају да се појављују, разум те напушта, радосне жеље се неће појавити, открића неће бити, и НЕ ће добити неописиву власт, претвориће твоје лице у маску, а твоје тело – у болесни гнојни чир који јако брзо стари. Погледај около – људи који су око тебе, увек све знају.

    Кад си задњи пут чула на своје питање одоговор као што је „нисам сигурна што се тиче тог питања“, „немам довољно разлога да би решавао то“ или „ мислио сам о томе, али нисам дошао до одређеног закључка“, или „ тренутно мислим тако, и моје мишљење се оснива на тим и тим посматрањима, претпоставкама, и на тој и тој информацији, и засад немам довољно аргумената да би променио своје мишљење“? Ја ћу ти одговорити – никад такве одоговоре ниси чула и нећеш чути ни од кога, осим оних који се баве мојом праксом.

    Ослобађање од концепција ослобађа пут према доживљавању ОзО. На пример, ако хоћеш да осећаш нежност, симпатију, усхићење, осећај лепоте, али нема човека према коме можеш да осећаш те ОзО, онда их нећеш ни опазити, постајући жртва концепције која утврђује да опажати може само неко конкретан, кога знаш, видиш, осећаш. И ти мислиш: „немам према коме да осећам…“ и на томе се све заврши, а уствари ти ништа не смета да доживљаваш те ОзО.

    Као резултат искреног истраживања интерпретација појави се јасноћа да нема никакво „уствари“, а постоје само опажаји и њихове интерпретације, који могу бити логички противуречиви или не противуречиви, стварати резонансу са ОзО или не, поклапати се са нашим подацима или не, могу бити изграђени на основу сведочења других људи или не. Та јасноћа, као и било која друга, доживљава се као нешто необично, као осећај безграничног простора и слободе.

    Јасноћа која настаје као резултат ослобађања од многобројних механичких интерпретација, јесте самосталан озарени опажај. Кад описујемо тај опажај, користимо речи и ликове, али јасноћа није лик или реч. Можемо да наведемо доста разлика:

    а) кад настаје јасноћа која ствара резонансу са речима „ сви људи около стално спавају и или су већ мртви“, онда за минут јасноћа може да нестане, а разумна јасноћа ће остати, али колико год да понављаш ту фразу ништа се неће променити – поновити јасноћу ћеш моћи само помоћу улагања огромних напора, помоћу нових стремљења и жеља ка искрености.

    б) јасноћа има безброј тонова, нивоа, а ниво разумне јасноће је само један – или ти је јасна логика размишљања, или не.

    в) јасноћа ствара резонансу са другим ОзО, а разумна јасноћа остаје као изолован опажај – баш зато интелигентни људи најчешће остају тупи и тотално загњурени у НЕ.

    И тако даље. У свакодневници реч „јасноћа“ означава оба опажаја. И та мешавина води га огромној збрци.

    Још један примерак: навика за интерпретацију неких услова као „незгодних“ за праксу, а пошто су услови „незгодни“, остаје нам само да чекамо док се они не побољшају, или да почнемо да их „побољшавамо“, али у томе може да нам прође цео живот, и на крају ће да испадну све исти “незгодни“ услови. Област услова који се односе на категорију „незгодних“, може толико да се прошири, да ће на крају крајева да обухвати цео живот, и постаће разлог за оправдање одсутства праксе. Та грешка може да се избегне ако се одреди тачан смисао речи „незгодан“, а такође ако следимо радосне жеље, укључујући и жељу за променом услова, и жељу за прекидањем њихових промена, и жељу за концентрацијом на пракси у било којим условима и жељама. Нека пракса постаје јако ефикасна управо у непожељним за тебе условима, ако је твоја упорнист на неопходном нивоу, и тад може да се појави жеља да ствараш услове за себе које си пре сматрао као „незгодне“. ( гледај даље поглавље о сталкингу и аскетизму ). Позиција практичара је оваква: било који опажаји – то су одлични услови за за праксу, то је изазов који ти радо примаш, са усхићењем. Теби досађују агресивни рођаци? То су одлични услови за уклањање узвратног НО, узајамне агресије, жалости према себи. Тебе нико не дира, а ти имаш свега доста и нико ти не смета? То су одлични услови за уклањање задовољства, досаде, тмурности, механичких жеља. Жеља за променом услова, ипак може слободно да се појављује и реализује паралелно са другим жељама. Задатак састоји у томе да жеља буде радосна, да је следи предужитак, и да не буде изазвана жалошћу према себи и другим НЕ.

    Из Кастанеде: „ратник узима своју судбину каква год да била, и у тоталној смирености прима је онакву каква јесте, али не као разлог за сажаљење, него као живи изазов“.Замени реч „судбина“ на реч „опажаји, које ти називаш „формирани опажаји“, и опажаји које ти називаш „собом“, а реч „смиреност“ на „одсутство НЕ и ПЕ“, а „живи изазов“ – оно што ствара резонансу са усхићењем, стремљењем, и онда ће ти смисао те фразе постати скроз јасан.

    Ти примерци су колико толико јасни, а сад – необичан примерак, да би га схватио треба уложити доста напора. Да ли сматраш да је грање, лишће и стабло делови дрвета? Сматраш. Зашто? Зашто лист – то је део дрвета, а аутомобил који стоји испод дрвета, зар није његов део? Зато што лист постепено израсте? Али аутомобил постепено прилази, чиме је једна постепеност гора од друге? Зато што можемо погледом да испратимо пут од листа до стабла? Али и од аутомобила можемо да испратимо погледом од земље до стабла, посебно ако аутомобил додирује дрво. Зато што сокови цуре по грани према листу? Али и од аутомобила цури поточић према дрвету. На крају крајева постаје нам јасно да питање о томе шта јесте део дрвета, можемо да решимо само на основу договора, и да критеријуме на основу којих можемо да провучемо границу није тешко наћи – лист одвојен од дрвета увек почне брзо да се мења, да се суши, а аутомобил се не мења и кад се удаљи на метар.

    Лишће се увек налази на дрвећу сагласно познатој цикличности, кад се милиарде дрвећа у тајги никад не додирују са аутомобилима. А сад да поставимо питање – осећај лепоте који ја опажам, гледајући на дрво – да ли је то део дрвета? Било ком човеку ће се то питање учинити идиотско, јер је одговор скроз „јасан“ – наравно да не, осећај лепоте није део дрвета. То и јесте чврсто утврђена интерпретација. Навешћу примерак дијалога у ком показујем да је могућа и друга интерпретација:

    – Кад гледам на дрво и видим стабло, ја имам визуелно опажање – то је баш мој опажај, али ја га зовем „опажај дрветовог дела“, и ако ја доживљавам осећај лепоте, зашто га онда не зовем исто опажај дрветовог дела?

    – Зато што кад гледаш на дрво, ти сваки пут поседујеш опажај „видим стабло“.

    – Ја сваки пут доживљавам и осећај лепоте, кад гледам на дрво.

    – Сваки пут? На било које дрво?

    – Да, сваки пут, ако не доживљавам НЕ.

    – Аха, значи ако доживљаваш НЕ, онда осећаја лепоте нема?

    – Наравно, ако затвориш своје очи, онда неће бити ни опажаја стабла.

    – Али сво дрветово лишће је различито, њихова различитост је огромна, а осећај лепоте – једно те исто, и то значи да осећај лепоте није део дрвета, а особина твог опажања, јер ако ставиш розе наочаре то не значи да је свет розе боје?

    – Осећај лепоте није једно те исто. Он је исто бесконачно различит, али ти цео живот проводиш у НЕ, о озарени опажаји су за тебе реткост, зато ти немаш искуства у разликовању тонова тог осећаја.

    Ето какав необичан добијамо закључак, и који отвара пут према многим открићима и истраживањима. У том примерку разлог за постојање лажне интерпретације није само неодређеност у значењу речи „део“, него и одсутство искуства поседовања ОзО. Онај који није вежбао разликовање боје и облика, реће да је сво лишће једнако, али су сва деца принуђена да уче да разликују боју и облик, па кад мајка говори „дај ми плаву шољу“, а ти јој донесеш тамно плаву, добићеш порцију НЕ, и појавиће ти се стимул да почнеш да разликујеш плаво и тамно плаво.

    Још један прост, али јако поучљив примерак: кад седиш у офису, ти „знаш“ да је напољу – бучан, прљави град, а иза зида – тупави раздражљиви људи. Али напољу и иза прозора постоји још нешто друго – има океан, тајга, планине, животиње – само што ти не видиш све кроз прозор, али тамо то постоји, и ти знаш за то, јер си путовао и видео. Зашто не изабереш да мислиш о томе што ствара резонансу са ОзО? По навици. Обе интерпретације не противурече твојим представама о свету, зато практичар бира да зна, шта се налази иза зидова офиса – океан, планине, њиве и шуме.

    Још један примерак чије разматрање има велике последице.

    Шта год да нам причају филозофи, сви људи (укључујући и те филозофе), бесконачно верују да постоји субјекат и објекат. Међутим, то су само интерпретације наших опажаја. Објашњење се налази на површини, ту не треба никакво дубинско анализирање. Гледај сама: сви опажаји, који постоје – шта за њих можемо да кажемо, осим да постоје? Па ево шта: можемо да прикажемо њихове разлике и да опишемо те разлике. Без сумње, то је тако, и ми се често тиме бавимо – приказујемо разлике, дајемо различитим групама опажаја различите називе, користимо их у свакодневници и на пракси, и добијамо жељене резултате. Наравно, ми никад не можемо да пронађемо такозвану „границу“, например: „столица“ – то је оно што има ногаре, седиште које се налази на тим ногарима, и ослонац који је прибијен уз то седиште. У продавници намештаја можемо да приметимо предмет који се исто зове „столица“, али који изгледа као нешто што скроз не одговара нашем опису – например, то ће бити мекана, удобна фотељица – без ногара, без ослонца и са нечим што скоро не личи на „седиште“. Таква столица може да се односи и на одељење „јастука“. То је свима јасно, и таква неодређеност нам никако не смета у свакодневном животу да реализујемо своје жеље, и зато успешно користимо ту методу – групишемо опажаје и договарамо се о њиховој намењености.

    Идемо даље. За означавање чега ја користим реч „ моја рука“? Сбир конкретних визуелних опажаја, осећаја, опипљивих опажаја.

    За шта кажем „његова рука“? Мало други сбир опажаја. Али то је само ознака, на основу чега ми измишљамо неког „себе“ и „њега“, кад не постоји никакав опажај „ја“ и „он“? А шта је то „дрво“? То је исто одређени сбир опажаја. На основу чега говоримо да је „дрво“ – „објекат“? Не постоји никакав опажај „објекат“, постоје само конкретни опажаји, за означавање којих ми употребљавамо реч „дрво“, али то су „моји“ опажаји – осећај коре, укус листа – то све постоји ту, „код мене“, а шта је то „дрво“? Није јасно. Скроз је очигледно да „ја“, „ти“, „објекат“ – то је само метода за означавање опажаја! Исто тако ја могу да играм сам са собом шах, делећи условно мисли које настају после потеза „црних“ као „ја“, а мисли које настају после потеза „белих“ – као „мој противник“.

    И шта испада? Испада нешто катастрофално што излази ван граница познате методе увиђања света, и ми то просто изгурјуемо, одбацујемо, и култивишемо неискреност, плашљивост и тупост. Хоћу да вас опоменем да су јасноћа и мисао скроз различити опажаји. Формулисати и разумно схватити логику размишљања није лако, а да би се доживела јасноћа, неопходно је улагање скроз посебних напора – напора за прекидање подржавања тупавости, улагање напора за стремљење ка искрености. И ако би постојао неки јако – јако искрен човек који би стремио ка јасноћи, било би му доста да прочита ове фразе, да постигне тоталну јасноћу и постигне „недвојакост“. Али пошто такви људи не постоје, ја се обраћам међупросторним праксама – ка стварању међупросторних острва јасноће.

    Ако неко каже да је постигао „недвојакост“, значи да изјављује да никад није, чак ни тренутно, доживљавао НЕ и да беспрекидно поседује највеће ОзО, па је зато раскрињкати лажова јако лако, једино ако не почнемо да тупимо и насилно да стварамо таквог човека против сваког здравог смисла.

    02-01-12 Разматрање концепција, аргументи и контра аргументи

    Формулиши концепцију, например: „Мој муж пати, јер имам секс са својим другом, а то значи да сам крива за његове патње“. Али да посумњамо у то: „зар му ја стварам патње? Ја само следим своје радосне жеље, и ја сам му објаснила то. Зар он не мучи себе сам, пошто тумачи моје понашање као понижење, као безосећајност према њему?“ На то може да се нађе контра аргуменат: „Да, он тако тумачи, али то је његова несавршеност, зашто сад да му се ствара бол?“ на то може да се да одговор да многи људи нешто хоће од мене, и фактички сваким својим потезом ја беспрекидно „доносим“ некоме патње, тако да просто нема методе помоћу које би човек био спасен од таквих патњи, он може то да уради само сам – улагањем својих напора. Твој муж тражи да се поштују 10 правила, и ти можеш да пробаш да их испуњаваш, али твоје радосне жеље ће почети да се суше, и радост живљења заједно са њима, а он ће ускоро направити нова правила, а твоје непоштовање тих правила изазваће у њему раздражљивост, љутитост, немир и тако даље. То доказује да он просто не жели другачије да живи. Још један контра аргуменат : ако он пати и не жели да пати, нека каже – које конкретно потезе је он урадио да не би патио, да би се променио.

    Низ аргументације и контра аргументације може да буде јако дугачак, и ја саветујем да то и урадите, да направите што већи списак аргумената, контра аргумената, контра – контра аргумената, да ништа не би остало у сенци, да би сваки познат теби аргуменат био размотрен.

    Разговарај са другим људима – вероватно ће се и код њих наћи пуно аргумената „за“ и „против“ које ти ниси пронашао.

    И на крају ће постати јасно да није могуће ишта доказати – низ аргумената и контра аргумената је бесконачан, али непромењен ће остати твој осећај кривице, то јест живећеш тако, као да је твоја кривица уствари доказана. Направи јуриш концепцији: стално се враћај на ту тему, узимај своје белешке, и поново прегледај све аргументе, постигни јасноћу што се тиче тога да нема никаквих доказа да си ти „крива“ за мужевљеве патње. Супротстављај јасноћу о одсутству разлога за сматрање осећаја кривице у датој ситуацији правилном, и јасноћу о томе да ће се осећај кривице свеједно појавити. Понављај ту вежбу 100 или 1000 пута, фиксирај да разумних разлога за кривицу нема, а осећај кривице постоји док се не појави нови квалитет јасноће који следи нови степен ослобођења од осећања кривице у датој ситуацији.

    Наравно да оповргнути или доказати концепцију није могуће, јер она користи термине који не означавају ништа конкретно : „крива је“, „праведно је“, „тако треба“. На пример, реч „љубав“ свако схвата на свој начин, често укључујући и такве разрушавајуће НЕ као што су љубомора, агресија, жалост према себи. Нико се и не замисли за који сбир опажаја он уствари каже „љубав“. То не смета људима да причају о љубави, да се свађају због ње, да „разумевају“ један другог, али скроз је јасно да никакво разумевање није могуће, док није одређено – о чему уставари треба да се прича.

    Немогуће је постићи разумну јасноћу, ако не заменимо речи – паразите на речи које имају за тебе скроз одређени смисао, али чак и да не одрадиш то, можеш свеједно да се ослободиш од власти концепција. На некој етапи разматрања аргумената и контра аргумената бесмисленост концепције може постати очигледна.

    Доследно анализирање апстрактних концепција исто јако брзо покаже њихову апсурдност. Поставићемо питање: „ Кад се човек мења – да ли постаје другачији или остаје исти?“. Лако питање, зар не? Неко ће сигурно рећи – „ то је исти човек, само промењен“. Други ће не баш сигурно одговорити : „то је други човек, јер се променио“, и на основу те сигурности ће се појавити нове концепције – код свакога своје. Хајде да размотримо пажљивије то питање.

    Делује очигледно да ако су се мисли промениле, емоције, жеље, осећаји ( тело је променило положај, значи променили су се и осећаји , и чак хемијски састав тела – неке молекуле су га напустиле, неке су се појавиле) – значи на том месту већ има други сбир опажаја, то јест други човек, али разлика може бити огромна – одобравање за секунду може да пређе у мржњу, а жеља да загрлиш у жељу да удариш. Све се беспрекидно мења. Али ако човак постане другачији – онда испада да се према циљу стреми само он, а постиже га други? Гурам кашику себи у уста, а она доспе другоме у уста? Срећа ће наћи другог, несрећа ће задесити другог – „ја“ никакав резултат нећу добити, а и „тај“ који ће га добити, већ га неће искористити – то ће опет бити неки други човек… Са тим закључком се више нико неће сагласити, а ако се неко и направи као да је сагласан, онда можемо да га питамо – зашто продужује да иде према својим циљевима, кад ће резултат свеједно искористити онај други. Ако он одговори „мени је свеједно“, онда просто узми ствари и однеси их – и видећеш, да му није свеједно што неко други односи резултате његовог рада. Испада да ништа очигледно ту нема.

    А сад да замислимо да је тај човек остао исти. Али ту супротност настаје моментално – ако је он остао исти, онда о каквој промени ми причамо? Испада да ни прва, ни друга варианта није могућа. Можда човек може да остане онај исти, али промењен?

    Али шта се конкретно мења? „ ЈА“? Али не постоји опажај „ја“, а они опажаји што постоје – сви су променљиви. Нашли смо се у безизлазној ситуацији, у којој апстрактне концепције „ човек се мења“ и „човек се не мења“ губе свој значај и постепено испадају из размишљања и из унутрашњог дијалога.

    Размотрићемо концепцију „прошлости и будућности“. Кад говоримо „постоји поморанџа“, ми подразумевамо да постоји не само мисао „поморанџа“, а да постоји јако пуно опажаја , које ми зовемо „укус поморанџе“, „осећај поморанџине коре“ и тако даље. Ако постоји прошлост, онда осим мисли „то је прошлост“ постоје и други опажаји из прошлости. А ко сам у прошлости осећао једно, а сад – друго, онда говоримо – дошло је до промене. То јест појам „промена“ се оснива на апстрактној концепцији о постојању прошлости, садашњости и будућности. Да би их упоредио, неопходно ми је да проживим „ ја јучерашњи“ и онда да упоредим са „ја садашњи“. Али како то да урадим? Да се сетим шта сам доживљавао јуче? Али то није прошлост, то су мисли које постоје сад, у садашњости. Ја могу да кажем – јуче сам доживео радост, али то неће бити „ јуче сам доживљавам радост“ – то ће бити или мисао која постоји сад, или још и радост, коју ја осећам опет баш сад. Било који опажаји – то је то што се дешава сад, или тачније, то што постоји, јер реч „сад“ већ произлази из концепције постојања „раније“ и „касније“.

    На основу тога – прост закључак: речи „садашњост“, „прошлост“ и „будућност“ означавају само групе опажаја које постоје „сад“, а не нешто што „постоји не сад“. Оно што зовемо „прошлост“, испада да је, на пример, емоција коју следи мисао „то је било јуче“ и ликом који следи та иста мисао. Оно што зовемо „промена“ испада само лик који следи мисао „било је тако, а постало је овако“.

    02-01-13 Метода праве провере концепција

    Једна од најпростијих метода за уклањање концепција је њихова провера на пракси. Али та елементарна метода, као што делује, скоро се не употребљава, јер уместо истраживања свог искуства људи покушавају да је подешавају према концепцији. Ако имаш концепцију: „водити љубав са лепом девојком – то је јако пријатно“, онда на основу тога настаје механичка жеља (МЖ) вођења љубави са оном коју ти сматраш лепотицом. Али сваки пут кад се деси да је лепа девојка љубоморна, безосећајна, глупа и осећа негативан однос према сексу, ти свеједно све то правдаш као да је ствар „у различитости карактера“, продужујеш да додајеш њој оно што не видиш код ње и да избацујеш оно што видиш код ње. Неискреност и одсутство наизменичног анализирања води ка томе да ти не добијеш искуство суочавања са реалношћу – ти се упознајеш са нечим што си сам измислио и опрашташ се са тиме, а концепција на крају остаје непроменљива, и све се понавља у круг.

    Ако сматраш да је већина физичара паметна – провери то. Истражи их, постави им питања, анализирај њихове одговоре. Ако сматраш да су филозофи мудри, а писци загонетни – истражи их искрено, не бој се да видиш реалност каква год да буде.

    Ни са једним бићем не контактирамо као са стварним бићем. Свакоме понешто додајемо, и онда контактирамо са измишљеним човеком. Највише се то тиче оних људи које „познајемо“ јако дуго. Око тих измишљених бића се стварају различита растуживања, укључујући везаност, љубомору, око њих се формирају цели облаци механичког унутрашњог дијалога (УД), и може да се деси да и сама не приметиш колико ћеш времена бити у свом УД и правдаћеш се за своје поступке пред родитељима и познаницима. Пошто се „контактирање“ – у реалним разговорима, и у УД, дешава са измишљеним ликовима, онда наравно неће бити никаквог „објашњења“, никакве сагласности неће бити никад – измишљени лик ће наставити своје постојање у истом облику и биће извор НЕ.

    Јако ефикасна метода за проналажење и уклањање измишљотина се крије у наизменичном сближењу са човеком, на свакој етапи ћеш стварати његов „портрет“, одредићеш свој однос према њему – на пример , у познанствима са интернета ти прво склапаш своје мишљење на основу писма човека, после – на основу другог писма, после на основу слике, после на основу друге слике, после на основу дужег дописивања, после на основу телефонског разговора, после на основу састанка и тако даље. Олакшава процес одређења свог дноса према том човеку списак његових квалитета – ти га анализираш и стављаш своје оцене. На самом почетку међупросторни резултати ће се јако одликовати, али током добијања искуства по уклањању измишљотина и избацивања твој први утисак према том човеку све више ће се уклапати са задњим.

    Што веће НЕ будеш доживљавао, твоје понашање ће све више бити аутоматско, и биће ти све теже да одликујеш опажаје и да их наизменично анализираш.

    02-01-14 Цикличка промена интерпретација

    Размотрићемо примерак са интерпретацијом „самоће“ или интерпретацијом „налажења међу људима“. Једну интерпретацију је лако заменити на другу, али зависи који ћеш смисао улагати у реч „самоћа“. Налазећи се међу људима, можеш да се сматраш усамљеним, да доживљаваш истоимену НЕ, а с друге стране, налазећи се у празној соби можеш да сматраш себе делом неке групе људи и да доживљаваш или НЕ, или ОзД по твом избору.

    По аналогији са праксом цикличног опажања која се проводи са НЕ, провешћемо исту праксу са интерпретацијама.

    Резултат ће бити – послабљење аутоматизма појављивања интерпретација, појављивање могућности постизања разумне јасноће и доживаљавање бљесака јасноће.

    02-01-15 Апстрактна концепција „ја“. Пракса схватања одсутности

    Има ли конкретан опажај који ти можеш да назовеш „ ја“? Емоције, мисли, осећаји, жеље се додају неком другом „ја“, чијег опажаја нема, као што нема опажаја „ поседовања жеље или мисли неким“. Тачан опис те ситуације је овакав: између све целокупности опажаја постоје и мисли које садрже реч „ја“ која не означава ништа конкретно, то јест те мисли су концепције. Удаљићемо се од неодређености и одредићемо реч. „Ја“ – је ознака целокупности свих 5 опажаја који се не опредељују један преко другог и не воде један ка другом. Одредити те типове опажаја је немогуће, пошто „одредити“ – значи навести на нешто друго, а у датој ситуацији то је немогуће (например, слеп од рођења не може да схвати – шта значи „видети“, како год да му објасниш). Зато их можемо пребројати. Ништа више,осим тих пет типова опажаја, не саставља „ја“: осећаји, емоције, мисли, жеље, разликовања.

    Физички осећаји ( даље – само „осећаји“) – то су све типови опажаја сврстани у појам „физичко тело“. Идеја „физичког тела“ јесте концепција, јер ако ми остајемо у границама искреног сведочења о свим опажајима, онда једино што можемо да кажемо је – то је да постоји неколико типова опажаја сврстаних нашим разумом у појам „физичко тело“ – визуелни, слушни, опажаји укуса, опипљиви, сексуални и остали.

    Видети „тело“ – значи поседовати одређене визуелне осећаје.

    Дирати „тело“ – значи имати одређене опипљиве осећаје. Али исто тако као што уједињујемо осећаје у појам „физичко тело“, све емоције можемо да ујединимо у појам „ емоционално тело“, а мисли у појам – „ ментално тело“. По навици ми то не радимо, и зато настаје погрешно супротстављање осећаја емоцијама и мислима, и на крају сматрамо „тело“ као нешто реално, главна атрибута „ја“, а емоције, мисли и жеље – нечим скоро нереалним, другостепеним атрибутом „ја“.

    После опажаја „скидам хаљиницу“ често следи опажај „видим груди“ – то јест разлог за сматрање „груди“ делом „физичког тела“. Али понекад опажаји не следе једни друге – на пример, може да уследи опажај „видим брусхалтер“, али то ништа не мења, пошто разум све то уклапа у непротивречиву шему. И исто тако после опажаја „чујем реч „идиот“ често следи опажај „емоција побуне“, а понекад и не настаје, ако постоји опажање мисли „ја уствари и јесам идиот“. Хоћу да покажем да не постоји разумних основа да називамо сбир осећаја „тело осећаја“, а сбир емоција да не називамо „тело емоција“ – то је само питање навике.

    Сазнање које разликује – скоро неухватљив опажај за оне који доживљавају НЕ и не поседују ОзО, зато на пракси по ослобађању од НЕ, концепција, механичких жеља, и по постизању ОзО ми му не удељујемо пажњу и засад ћемо причати само о 4 типа опажаја.

    А сад да размотримо као примерак скуп дрвећа и осталих биљки од којих састоји шума. Сваком обичном човеку је јасно да он не схвата шуму као нешто што постоји само по себи, без свега онога од чега се састоји. Шума – то је само именица. Исто тако и „ја“ је само назив шуме који састоји од 5 врсти „биљки“. То утврђење је пут ка слободи. Цео живот си мислила шта је то дубинско „ја“, нека скровишта тог“ја“, нешто ван сазнања, подсвест и остале прашуме, у које је ући немогуће. Ти си мислила да је то све искључиво тешко, непостиживо, запетљано, да пут ка слободи може да нађе само генијалан и страшно развијен „духовно“ човек. И одједном испада да је „ја“ само четири типа опажаја , и готово! Нема ко да буде растужен – само постоје растужења. Нема ко да стреми ка ОзО – само постоји радосна жеља за поседовањем ОзО. „Нико“ није тупав – само постоји опажај тупости која може бити уклоњена, ако ти се појави жеља да га уклониш. Нема ко да буде везан, нема ко да се ослобађа. То је једно те исто кад кажеш заробљенику који замишља бесконачне зидове и самице: постоји зид испред, иза, са леве стране, са десне стране, горе и доле – и то је све! Изнад плафона не постоји никакав зид ван свести, и кад пробијеш под – испод њега неће бити „подсвести“ – тамо је слобода, тамо је неухватљив свет озарених опажаја. Замислите – колико среће, сигурности ће донети заробљенику та новост? Ти си заробљеник, и саопштавам ти ту радосну вест: пробио сам зид и нашао сам тамо слободу, и пишем ту просту и инструкцију коју може да искористи ко год жели. Уживај у тој новости, размотри је, помази је и схвати: слобода је скроз близу, и ти можеш да је узмеш голих руку, а ко почнеш да радиш на томе упорно, пажљиво и са усхићењем.

    У истраживању концепције „ја“ користе се методе које су описане горе, али као додатак предлажем још једну методу – праксу „схватања одсутства“. Та пракса може ефикасно да се користи за распршавање концепција које имају исто својство као и коцепција „ја“. Замисли да имам концепцију са непреодољивом снагом која састоји у томе да као бајаги код мене у кући живи нилски коњ.

    Ако пажљиво будем посматрао и прислушкивао, ја ћу кад тад доћи до закључка да нилског коња уствари нема, у сваком случају нећу пронаћи никакве доказе о његовом постојању, зато све док се ти докази не појаве, ја ћу живети тако као да га ту нема. То је јако просто, али из неких разлога ми и даље упорно верујемо да постоји нека звер – „ја“.

    Уопште је моја пракса јако проста. Не требаш да радиш Бог зна шта за привидно будуће „благо“ и веровати да ће „нејасна“ блага доћи, ако се одрекнеш онога што уствари сад желиш.

    Пут искрености је другачији: ако си видела да је нешто илузија, онда повратка нема, не можеш да се вратиш услепо назад. Резултати приложених напора се виде одма, и ти уживаш у њима сад одмах: ако си сад одма уклонила НЕ, онда си одма доживела и пљесак ОзО. На правом путу нема следбеника и лидера .

    Свако следи своје радосне жеље, и кад настане озарени опажај , ти осећаш да си га прва открила и јеси.

    Да би утврдио да реч „ја“ означава само све опажаје, неопходни су услови – ништа мањи од оних услова који су потребни за тотално контролисање уклањања НЕ.

    Неопходно је савладати навику за измишљањем неке самолстално постојеће звери. Мени би било најлакше да радим, пребирући постојеће опажаје – то постоји, и ово постоји, и ово исто постоји, ништа друго се не опажа.

    Једна од препрека за постизање схватања одсутства јесте у томе да је реч „ја“ јако чврсто ушла у наш језик. Током дана је користимо по сто пута и тако подржавамо везане за њу концепције. Зато је јако ефикасно одрећи се од коришћења речи „ ја“, „ти“, „она“, користећи их само током контактирања са онима за чију си реакцију заинтересована (на послу например). Мени се свиђа да уместо речи „ја“ користим „то место“, а уместо“ја хоћу“ можемо да кажемо „постоји жеља“, уместо „ја мислим“ – „постоји мисао“.
    Слична пракса схватања одсутства „ти“, „она“ – схваташ да опажаји „облик гузе“, „звук гласа“, „укус брадавица“, „додиривање језиком полног органа“, симпатија, нежност и остало – постоје, а опажаји „она“ – не постоје.

    На крају такве јасноће појављује се необичан опажај. Може да настане механичка интерпретација њега као „самоће“, али то није „самоћа“, јер „самоћа“ – то је кад постоји „ја“ и постоје непостиживи „ти“, постоје НЕ што се тога тиче. Али тај нови опажај ствара резонансу са речима „бескрајност“ и „отвореност“. Ти осећаш продорну и радосну до суза слободу од вечног страха самоће који јесте само мехур од сапуна. . Ти схваташ да је сав твој живот, да су сви твоји циљеви и блага настали на основу вере у „гледаоца“, у „другог“. Људи играју у бесмисленој и бесконачној позоришној представи од рођења до смрти. Сад је та гадост пукла, и шта даље? Пред тобом су као несташни тигрићи –радосне жеље које маме ка озареним опажајима не „због некога“ и не „зато што“, а само зато што постоји то стремљење. Цео живот си играла шах сама са собом: замишљала си противника, побеђивала си га, губила, осећала досаду или задовољство, раздражљивост или понизност . А сад си одједном подигла очи ………никог нема! Постоји избор – гњијење од растуживања, или путовање по бесконачном и задивљујућем свету озарених опажаја. Нешто треће не постоји.

    Навика за измишљањем „субјеката“ и „објеката“ је искључиво јака, зато је неопходно да уложиш пуно искрених напора (то јест фиксација опажаја таквих какви јесу без икаквих измишљотина, избацивања, цензуре и изобличавајућих огледала), да би се створила и утврдила нова навика – навика за доживљавањем јасноће да нема опажаја којих нема, а постоје само опажаји који постоје. У различитим ситуацијама то захтева различите напоре. Није исто схватати то седећи на каучу и схватати кад рзговараш, кад постоји опажање бесних крикова или нежних загрљаја. Настају лажне интерпретације, например „ако нема никога, зашто да доживљавам нежност“? Питање нема смисла, јер реч „зашто“ подразумева постојање неког субјекта који доноси решење, а такође се подразумева да се нема жеље за доживљавањем нежности.

    Али све је јако просто – постоји радосна жеља за доживљавањем нежности, постоји уживање у нежности, ако жеља за појачавањем тог опажаја јесте појачавање жеље за доживљавањем нежности, и ако снага тих жеља надвлађује снагу жеља да оставиш све како је било, и да се вратиш у мрак НЕ и тупавости.

    Немогуће је проценити у каквим условима је лакше постићи утврђење те јасноће – седећи у пећинској усамљености, или наопако – окрећући се у вртлогу људске масе . То не зависи од услова, а од тога – следиш ли радосне жеље.

    Илузијом „ја“ вараш се двапут – с једне стране, верујући у то, да у теби и другом човеку постоји „ја“, а с друге стране, верујући да у камену, дрвету, биљци њега нема, што наравно није тако, јер такав опажај као што је „ нема ја“ не постоји, не говорећи о томе да није одређено – о чијем је одсутству реч. Ако нека реч не означава неки конкретан сбир опажаја, ми уопште не можемо да говоримо о томе – ни да „оно“ постоји, ни да „оно“ не постоји. Емоције, мисли, осећаји – постоје, а опажај „нема ја“ – не постоји. То није тешко разумети. И тако, још један аспект праксе о постизању јасноће одсутства „ја“ састоји од тога да ти схваташ да опажај „нема ја“ исто не постоји. Природно развијање те праксе јесте пракса „није река, није планина“ која је описана у поглављу о озареном сазнању које уме да распознаје и одликује.

    Наизменично користећи тај начин прилажења можемо да постигнемо јасноћу у односу апстрактних концепција, створених на основу механичког разликовања. Ми гледамо камен који лежи у мору и правимо закључак да је камен – дно, а море – нешто друго. Закључак се оснива на томе да се види граница међу морем и каменом, и да та граница постоји данас, и сутра, и за годину дана. А ако погледамо на слабу маглу, биће нам теже рећи да је магла – нешто једно, а ваздух – нешто друго, пошто се магла јако брзо распршава у ваздуху. Међутим јако добро знамо да ће се и камен за милион година растворити у океану, значи да је наш закључак јако условљен. Шта би мислило о мору биће које би живело само један дан? Оно би могло да створи такву представу о свету коју би ми схватили као апсурдну.

    Погледаћемо са друге стране на то питање: ми правимо закључак о постојању два различита објекта, јер међу нима постоји јасна граница. Али између ока и капка исто постоји граница ништа мање уочљива од границе међу каменом и водом у мору – да ли је то разлог да сматрамо човека нечим што се састоји од неколико различитих објеката? Формално можемо тако да урадимо, и у предметној делатности тако и радимо, али уједно памтимо да човек није просто сбир неколиких објеката, а јако тежак организам, нешто уједињено.

    Зашто онда сматрамо да су камен и море различити објекти? По навици. На том примерку се види двојни стандард концептуалног мишљења.