02-02-01 ЈРМ је неопходно за постизање беспрекидних ОзО
Постизање ЈРМ – јесте једна од радосних жеља, која се појављује, кад уклањаш НЕ. Осим тога, оно је неопходно за стабилно испољавање ОзО, а такође за доживљавање јасноће.Ако размишљаш концептуално, користећи речи, које не означавају конкретан сбир опажаја, значи да не поседујеш јасно одликовање опажаја и да не можеш да делиш опажаје на пожељне и непожељне, јер се јаке радосне жеље неће испољити, неће доћи ни до каквих промена.
Човек који стреми ка ЈРМ и који се суочава са аргументима, који доказују истинитост једног или другог мишљења, или ће их размотрити, или неће, то зависи од поседовања радосне жеље у датом тренутку; уклањаће НЕ које се појаве.
Туп човек доживљава и испољава негодовање, агресију, неодољиву жељу да приговори, отуђивање.
Човек који стреми ка ЈРМ, доживљава интересовање за инвентаризацију својих концепција, испољава иницијативу у том послу, приговарајући разматра своја гледишта, што се тиче њихове образложености.
Питаj обичног човека у вези било чега, и нећеш добити одговор, као што je „морам да размислим“, или „немам довољно информације да бих имао образложено мишљење“, или „ размишљао сам о томе, али нисам могао да разумем“, или „ овог тренутка ми се чини да…, јер имам одређену информацију“. Чућеш спремно и категорично мишљење по сваком питању, почевши од питања о животу на Марсу и завршавајући причама о ефикасним методама борбе са бубашвабама и питањима о смислу живота. И ако пробаш да оспориш његово мишљење, па још и наведеш аргументе, изазваћеш према себи уочљив НО.
Људи увек о свему све „знају“, и сбир тих претпоставки и ствара свет, у ком они живе. Разрушавати коцепције уопште није лако, јер је свака од њих привидан ослонац за задовољство, смиреност, агресију и остале уобичајене реакције. Разрушавање концепција подсећа на распаднуте чарапе – довољно је пробушити само једну рупу, да би се појавиле многобројне рупе по свој целокупности одређених претпоставки, а то изазива огроман страх, јер се свет руши! Људи се страшно боје да искрено и наизменично размишљају, јер ће онда морати да се одрекну својих догми, „тачних знања“ и да остану са колико толико образложеним гледиштима, која сваког тренутка могу да се промене, ако се појави битна додатна информација.
Свет више није чврст и одређен, претвара се у тајну, око које је саграђен покретан систем претпоставки, чија су основа посматрања, и ти се онда осећаш тако, као да су те избацили из топлог креветића. И само кад се ослободиш концепција, схваташ, да то није био топао, комфоран креветић, него мрачан гроб.
Већину људи мрзи да размишљају о томе, они не поседују жељу за јасноћом, они хоће да добију следећу дозу наркотика (телевизор, храна, оргазам или свађа), да се напију пива и да упадну у бунило до сутра, кад, хвала Богу, већ не буду имали времена за размишљање – мораш да устајеш и да трчиш у школу/на посао/на факултет/.Тако људи култивишу и глупоћу, и тупост.Глупоћа – то је неспособност за наизменично размишљање – нема довољно концентрације или навика.Тупост – је стабилно одсутство жеље за размишљањем (чак на тему, о којој човек воли да поприча), коју прати агресивно – одбрамбена позиција, пљусак НЕ, речи, као што су „тренутно немам жељу да размишљам“, „ ти исто не размишљаш, него манипулишеш речима“, „ сви ме разумеју, само ти не желиш да ме разумеш“ и т.д. Ако се тупав човек саглашава са твојим размишљањима, то не значи да је постигао јасноћу, него да ради то само, да бих избегао конфликтну ситуацију – то може лако да се примети, ако истражиш његове идуће поступке.
Јако је распрострањено мишљење, да је живот тежак и запетљан, и да је скоро немогуће разабрати се у њему. И ако идеш у библиотеку и отвараш књигу популарног филозофа, шта видиш? Монада, иманентност, конструктивизам, праведност, сазнање, подсвест, еманација, Бог, благо, корист, штета… – терминолошке баканалије. Термини се нагомилавају једни на друге, без икаквог редоследа – није јасно коју целокупност означава конкретан термин.
Човек који стреми ка ЈРМ, прво фиксира неки опажај или целокупност опажаја, а после је означава неким конкретним термином.
Тупав човек користи термине не размишљајући о томе – какве конкретне целокупности опажаја он означава са њима. И на крају испада кисељ, безизлазна збрка, која се зове „ филозофска дела“, и сви су сигурни да су закони психичког развијања живота тотално запетљани. Али у ствари, то није тако. Они су искључиво прости. Људи лутају између три бора само зато, што верују у неминовност лутања, „ путокази“ (књиге из филозофије, психологије и „езотерике“) их збуњују још више. А да почнеш сам да размишљаш, ослањајући се искључиво на анализу опажаја које поседујеш – то ме је страх…како то, да ја сам размишљам?? Па зар не би тако паметни људи пронашли истину, да је то тако лако? Зар то значи – ја сам тако паметна, а они су тако глупи?Да, они су тако глупи. Они нису могли да пронађу пут, а ти можеш да га пронађеш – бар зато, што читаш ову књигу, која је путоказ ка Јасном сазнању. Имаш шансу, и како ћеш је искористити – зависи само од тебе.
Тако да је на путу према ЈРМ потребно тражити образложење својих размишљања. Изгледа тако банално! Свима нам је јасно да кад изражаваш своје мишљење, оно треба бити образложено. Али не, сви мисле да су доста разумни људи, и ако почнеш да обављаш тај посао, то значи да признајеш да си човек, који не зна „елементарне“ ствари. Ево и Васа зна, шта је „насиље“, и да питаш Тању, она ће ти рећи – шта значи „добар“, а шта сам ја – зар сам ја најтупљи? Разговарао сам са многим професионалним мислиоцима – математичарима, физичарима, економистима, правницима, филозофима, психолозима и пр. Помислили бих – па ко ће, ако они неће? Па баш они требају да носе заставу јасног мишљења. Али парадокс је у томе, да „мислиоци“ побесне, полуде, кад им поставиш питања, као што су ова, која постављам сад – „зашто је крив муж, који је оставио жену“, шта значи „праведност“. И то је тако, јер они нису уопште никакви мислиоци, они се само врте у колосеку уобичајених договора, као и сви остали људи.
Узми било коју књигу неког познатог мислиоца. Ко ти се више свиђа? Хајдагер? Хегел? Хосе Ортега – и – Хасе? Кант? Шопенхауер? Можеш ли да нађеш бар један абзац без страхота, као што је „иманентност“? Погледај у филозофском речнику, шта значе ти термини. То је просто електрична столица! Доживљаваш шок од бујице бесмислених речи. Наравно, ако хоћеш да положиш испит из филозофије, не говори професору, да не разумеш, шта значе те речи и да ти објашњење из уџбеника:“иманентан – онај који унутрашње припада догађају, предмету, процесу“, „трансцендентан“ – недоступан за познање, онај, који се налази ван искуства“ ништа не говори, зато што не поседујеш такве опажаје, као што су „који унутрашње припада“ и „ са друге стране искуства“ – у том случају те очекује пресуда „тупав и бесперспективан“. Јел знаш, шта значи „транцендентан појам“? То су тако зване опште дефиниције – „доброта, истина, постојеће“ и т.д. Уместо да кажу да су те речи бесмислене, то јест оне, које не означавају конкретне целокупности опажаја и да престану да их користе, назвали су их „опште“, а да не бих размишљао, прикуцали су свој мозак са термином „транцендентан“.
Погледај са каквим дивљењем се односе ка „филозофији“ и „езотерици“! Ако видиш дивљу смесу нејасних речи, уместо испиткивања, „а где су јасне дефиниције тих речи“, ти затвараш књигу, а у глави ти се врти мисао „да…геније…за мене је то несхватљиво…“. У уџбенику из физике такође има пуно нејасних речи, али је физика настала на основу логичких закључака и анализа, и сваки термин, који се користи, је обавезно дефинисан – ако није дефинисан у том уџбенику, значи да је дефинисан у претходном уџбенику. Замисли такву фразу у уџбенику из физике: „атом – па то је кад нам се супстанца прикаже таква, каква јесте, у њеном унутрашње присутном квалитету“. Глупо? Али у филозофији је магла у размишљањима постала нормала, она се сматра као закон природе.
Зарасли смо буђу од бесмислених речи, многобројних коцепција, чија су основа ти термини, а све то гуши ЈРМ и ОзО.
02-02-02 Ослобађање од речи – паразита. Примерак речи – паразита „корист“
Чишћење од речи – паразита је неопходно за постизање ЈРМ, јер се коришћење речи, које не означавају конкретан сбир опажаја, категорички не уклапа са ЈРМ.
Замисли инжињера, који користи симболе, смисао којих не зна ни он сам. Он неће никад ништа тако изградити.
Уклањање речи – паразита може да прати жалост, осећај губљења, јер њихово избацивање води ка томе, да не можеш да подржаваш концепције, које садрже те речи, као свој саставни део. Осим тога, коришћење речи са неодређеним значењем ствара нам могућност за жонглирање са тим речима, за налажење бесконачних супротности, за запетљавање у размишљањима, а све то доноси утиске, којих ћеш се ти сад лишити. Рад са речима – паразитима ја разматрам мало више у следећим параграфима, а сад ћу навести примерак анализе речи „корист“.
Тај термин може да се разматра у два аспекта – као корист „уопште“, и као корист у границама одређеног процеса, који разматрамо. Људи користе тај термин у оба случаја.
Говорећи о користи уопште, претпостављамо да неки процес може бити завршен до краја и без последица. Али било који догађај увек има последице, за које ми не можемо да знамо ишта, зато термин „корист уопште“ нема смисла. То је елементарно, зато ћу навести само пар примерака.
На пример, зарадио сам пуно пара и сматрам да је то „добро“, „корисно“, јер их могу потрошити на „корисне“ и пријатне ствари. Али то није тако. Није важно, шта ћу урадити, да ли ћу купити кућу или ћу отпутовати негде, да ли ћу их поклонити, или ћу их ставити у банку, то ће свеједно неизбежно променити мој живот и изазвати одређене догађаје. Говорећи да је добити пуно пара „корисно“, претпостављамо да ће следећи догађаји бити искључиво пријатни и пожељни, или у крајњем случају, биће пријатнији, него да нисам добио паре. Да је то тако, онда би било који догађај, „користан уопште“, био средство за побољшање живота. Ако су паре „корисне уопште“, онда би богатији људи били сретнији од сиромашнијих људи. Не требаш да будеш видовит, да бих видео, да то није тако. Промена стила живота не мења његов квалитет – једне патње и бриге замењују друге, понекад још веће.
Други примерак – почео сам да трчим, да пливам, тело је постало јако, а здравље – стабилније, имам више снага. Свако ће рећи, да су то „корисне“ промене, али то није тако. Да је то тако, људи, који имају добро здравље би били сретнији од оних, који имају слабо здравље и често болују. Очигледно је, да то није тачно. Почео сам да трчим по шуми и сломио сам ногу. Постао сам енергичнији , почео да се бавим бизнисом и пропао. Постао сам здравији и отпутовао сам у Индију и заразио се тифусом. Почео сам да трчим по шуми, нисам отишао у биоскоп, нисам сам се састао са оном девојком, са којом ми је било јако лепо… и тако даље. Никад не знамо, какве ће последице имати тај или други догађај. Нашао си паре – „корист“. Почео да се бавиш бизнисом и пропао – „штета“. Од очаја си отишао у шуму да се обесиш и срео омиљену девојку – „ипак је то било лепо“. Испоставило се да је та девојка ђубре – „не, ипак сам то без везе урадио“. Зато се испоставило, да је њен отац диван човек, и запослио ме код себе на катедри – „ипак је то било лепо“. А научник сам никакав, истерали су ме са катедре – „то је лоше“. Кад сам мануо на то, схватио сам да доживљавам задовољство од нечег другог – „добро је“, и тако даље – бесконачан вртлог догађаја, и нема ни један, који би стварно доносио срећу, јер срећа – не зависи од тога, како је све створено, срећа је у доживљавању опажаја који ти се свиђају.
Никаква „корист“ не постоји ни онда, кад покушавамо да је определимо у одређеним границама.
Размотрићемо „корист за здравље“. Ако си болестан, сматра се „корисним“, да почнеш да пијеш лекове по рецепту, који ти је дао доктор“. Ја ћу и сам попити лек, ако се разболим, јер сматрам да ће ми то помоћи да оздравим. Али неправилно је сматрати, да је то „корисно за здравље“, јер то значи да имаш апсолутно тачну информацију о томе – како утичу те таблете на тебе у датом случају, постоје ли споредне непожељне последице. А такве информације нема, нити ће бити. Парацетамол се сматрао много година као јако ефикасан лек за прехладе, и тек се недавно сазнало, да он јако негативно утиче на јетру. Апендикс и крајници су се дуже време сматрали, као непотребни делови тела, па су их почели раније вадити деци. Касније се сазнало, да ти делови тела имају велику улогу у имуном систему. Ни један лек не може бити проучен до краја. Огромна фармацеутска корпорација може годинама да испушта одређене лекове по целом свету, а после ће се сазнати да тај лек изазива рак – таквих примерака има довољно. Нема никакве разлике, ако си попила аспирин, кад си имала температуру, или левомицетин – против дизентерије: изабрала си, какао да поступиш и добићеш резултат који ти одговара, а да ли је „корисно“ или не – не зна се, јер реч „корист“ означава „благо“, а шта је за тело „благо“ у датом случају и како да се измери то „благо“ – није јасно. Тело, које трују лековима, губи способност за самосталано супротстављање болести и тражи још више лекова, и кад имаш високу температуру, мораш да решаваш – да ли да је сабијеш са антибиотицима (који ће ослабити имунитет, отроваће желудац, оштетити јетру), или да се извлачиш сам (постоји могућност да погоршаш ситуацију, да дуже болујеш). Обичан човек доноси решење на основу онога што сматра „корисним“. Човек, који је уклонио коцепцију о „користи“, имаће у виду доступну за њега информацију, па ће после поступити у складу са својом радосном жељом. И на крају испада, да оно што сматрамо „физичким телом“, није беспомоћно и тупо брвно, на које мораш да пазиш, као кад ненормална мамица пази своје дете, регламентирајући сваки његов потез. Ако будеш следио своје жеље, открићеш нови свет, пун пријатних осећаја, који стварају резонансу са ОзО.
Размотрићемо „корист за бизнис“. Вероватно је свима јасно, да је за бизнис „корисно“ имати приход. Статистика нам показује, да 80% фирми банкротира током свог развијања, јер постају талац свог развијања: мала фирмица је заузимала своје место, а за велику фирму место може и да се не нађе; руководиоци, који се разумеју у мале димензије, могу да се не разумеју у друге димензије; неопходно је променити структуру бизниса, примити нове људе, обучити их, проширити књиговодство, прећи на нову шему опорезивања, арендовати нови простор, борити се са новим – јачим конкурентима, појавиће се питање у вези руковођења, бирократије и осталог… и оно, што смо очекивали, и оно, што чак нисмо могли ни да замислимо,а назад се не може. А још власници могу да се одмарају на ловорикама, па ће фирма јако брзо банкротирати.
Не постоји „корист за рад“, јер говорећи о „користи за рад“, ми мислимо, да кад се „корист“ догодила, да ће тај „рад“ увек бити у „добром“ стању, а то се оповргава искусношћу. Било који поступак, који сматрамо „корисним“, води ка многобројним и различитим последицама, и говорећи о његовој „користи“, утврђујемо, да ће сви идући догађаји исто бити „корисни“.То јест, ако је моја фирма зарадила пуно пара, онда испада, да то води ка неизбежном развијању и проширивању фирме независно ни од чега. А како можемо да назовемо нешто „корисним“, ако то води према Бог зна чему?
Размотрићемо сад корист у границама конкретног временског размака. Могу рећи, да не знам, шта ће бити после, али знам, да је тренутно за фирму „корисно“ да заради што више пара, зато нећу причати о високим материјама, а урадићу оно, што ће мојој фирми одмах донети доходак – порашће банкарски рачун, кредитна способност, подићиће се рејтинг, утврдиће се поверење потрошача према марци производа, израшће акције, а све је то критеријум, који означава, да је дата операција била „корисна“. Извршавајући један „користан – сад“ поступак, па други „користан – сад“ поступак, довешћу фирму до развитка и цветања. Управо тако и раде – одређују критеријуме „корисности“ и врше поступке, заборављајући, да су ти критеријуми само инструменти, који омогућавају успостављање усклађености датог дејства са утврђеном коцепцијом о „користи“, али те концепције нису нешто вечно – истинито, оне се налазе у сталном покрету. Један модел економске ефикасности замењује други, па зато ни ту не постоји никаква „корист“ – постоји само вршење дејства, чији је циљ – постизање одређених циљева.
Став човека, који је ослобођен концепције о „користи“, је такав: хоћу да постигнем одређен циљ, имам у виду одређену информацију, хоћу да извршим одређена дејства. Такав став омогућава апсолутну јасноћу у својим радосним жељама и могућност да их следиш, а такође омогућава ослобађање од механичких и тужних дејства.
02-02-03 Принципи обраде значења речи
Ми користимо толико речи, чији је смисао толико неодређен, да се споразумевамо јако ретко. Ја не желим да присвајам речима конкретно значење, јер је то: а) немогуће због било каквих условљених граница; б) није неопходно за моје циљеве. Хоћу само да утврдимо значење речи толико, да ми то омогући да реализујем своје жеље, као што је жеља за јасноћом, жеља за разменом искусности са другим практичарима и т.д. Док „птичји језик“ препушта своје место другом језику, који конкретније одражује опажаје, појављује се жеља за чишћењем језика и у будућем.
Метода опредељивања значења термина:
1) Дефинишем термин.
2) Пишем 10-20 фраза, у којима сам пре користио тај термин.
3) Стављам уместо термина своју дефиницију и гледам – да ли је сад смисао фразе изражен довољно конкретно?
4) Ако у већини случајева смисао фразе постаје конкретнији, сматрам да је коришћење термина са датим значењем целисходно. У осталим фразама, где смисао није довољно конкретан, користићу друге термине.
Примерке гледај даље. Може да се појави питање – како на пример да дефинишем реч „аргумент“, користећи такве неодређене речи, као што су „резултат“, „посматрање“? Испада да ја опредељујем речи на основу неопредељених речи? Не бавим се математиком и физиком, бавим се практичном медицином – инжињеријом опажаја. Немам жељу да браним дисертацију, да добијем премију, да постанем „научник“, зато ме не интересује постизање апстрактних циљева, решавање апстрактних задатака, стварање лепих теорија и аксиомских система. Мене интересује јако конкретан задатак – добијање све већег и већег задовољства, такође задовољства од јасноће, и ја добијам веће задовољство, кад почињем да користим реч, која је помоћу мојих истраживања добила конкретније значење. Понављам – „ суштински већу“, а не „ исцрпну“, не „апсолутну“. Они људи, који, као бајаги, траже „апсолутну јасноћу“ и занемарују конкретне кораке у постизању све веће и веће пространствене јасноће, на крају остају јако тупави, исто као и они, који не желе да уклоне НЕ, а „траже“ „апсолутно озарење“, и на крају се претварају у злобан мехур гњиле биомасе.
Кад сам дефинисао термин и почео да га користим, приметио сам:
а) да се појављује суштински већа јасноћа, конкретност у изражавањима, повећава се степен узајамног разумевања са саговорником, не мораш да прецизираш и т.д.
б) да се лакше описују опажаји, лакше стварају противречни обрасци, да се лакше примети и опише повезаност.
в) да се лакше даје анализа и синтеза, т.ј. процес слободног дељења догађаја на целокупност елемената, и процес увиђања повезаности међу њима (што показује позитивно утицање разумне јасноће на еволуцију сазнања које разликује).
г) да добијем више задовољства од процеса размишљања, појављује се очитија резонанса ЈРМ и различитих ОзО.
д) добијам више задовољства од таквих последица јасноће, као што су, способност за планирање и остваривање реализације радосних жеља, што води ка њиховом испољавању, појачавању и еволуцији.
е) чишћење језика се налази на почетку праксе „учвршћивања“ – гледај у разделу „Стратегија ефикасне праксе“.
Ако би ја, руководећи се аргументом „академског“ карактера, прво дефинисао речи „ја“, „резултат“, „свиђа ми се“, „задовољство“, на крају не бих могао прецизније да дефинишем реч, коју сад користим, застао бих зачуђено, али бих на крају СВЕЈЕДНО продужио да користим ту исту реч са његовим старим, неодређеним значењем, јер моје жеље не би нигде побегле, такође и радосне жеље (на пример, жеља за контактирањем, разговарањем), за реализацију којих је потребно користити те речи. Зато се крећем од мање јасноће према већој, од мањег задовољства према већем. И што прецизније дефинишем реч коју користим, добијам све бољи резултат, без обзира на то, да дефиниција састоји од нетачно опредељених речи. Ако се у будућем појави жеља за дефинисањем речи „резултат“, вратићу се на дефиницију речи „аргумент“, па ћу је, или поправити, или ћу га схватати са још већом јасноћом. Чак, ако реч „столица“ не можемо конкретно да дефинишемо, јер не постоји никаква јасна граница између столице и било којим другим предметом – постоје столице као фотеље, али без икаквих ногара, и може да се направи „столица“ која бих се колико год хоћеш одликовала од површине са ногарима, тако да непознат човек неће ни помислити да је то „столица“. Али ипак, кад говоримо реч „столица“, мислећи на хоризонталну дашчицу са ногарима, ми много јасније замишљамо – о чему причамо, него кад говоримо о „божјем стваралаштву“. Реч „одећа“ нам је много јаснија, него реч „удобан“, кад се користило свуд, а не само за означавање физичких осећаја, зато кад дефинишем реч „удобан“ тако, као што сам то урадио ниже, ја сам подигао ниво нејасности речи „удобан“ до нивоа нејасности „одећа“, што ми скроз одговара, јер ми не смета да реализујем своје радосне жеље.
Током чишћења језика се појављују, наравно, такве препреке, као што су:
а) првобитна недоумица – хоћеш да „заобиђеш“ то питање, да га оставиш за после, јер немаш жељу да пазиш на свој говор, да улажеш напоре и да се извлачиш из тупости, хоћеш да говориш, као што си увек говорио, не желиш да повећаваш своју пажњу, јер ћеш стално морати да пазиш на свој говор.
б) мисли – скептици, као што су:
*) „то је бесконачни рад“ (тај скептицизам постаје слабији кад почне тај рад, и свака реч постепено добија ново значење и ти почињеш да је употребљаваш са њеним новим значењем и постаје ти јасно, да независно од тога, кад ће рад бити завршен, ја ћу одмах добити пожељне резултате – почињем да доживљавам више задовољства од тог процеса и т.д.).
*) „постићи јасноћу је немогуће – свеједно ће све остати нејасно“ (тај скептицизам исто постаје слабији током одрађивања праксе).
*) „свеједно ме други људи неће схватати, јер они планирају да употребљавају твоје термине“(тај скептицизам нема никакву основу, пошто метода бирања дефиниција подразумева да ће те људи, са којима разговараш, и даље схватати у складу са својим нивоом јасноће, односно тог термина, а ако им објасниш, на шта мислиш, појавиће се могућност да те боље разумеју).
02-02-04 Утилизација речи; примерци одређивања и уклањања
Неке речи поседују 100% паразитски карактер,то јест изражавају моралне категорије, које уопште нису конкретне.Такве речи ја хоћу скроз да избацим из свог речника – на пример речи „лоше“ и „добро“. Користећи такве речи, људи никад не мисле ни на шта конкретно, а само изражавају свој позитиван или негативан однос. „Лоше си поступио“ – и шта то може да значи? Шта сам хтео другачије? Зар сам изгубио оно, што сам хтео да имам? Зар сад доживљавам физички бол? Зар сам почео да доживљавам икакве НЕ? Ма било шта – нико о томе чак и не мисли.
Друге речи иако имају неодређено значење, и често се користе не размишљајући, али ипак људи понекад мисле на нешто конкретно кад их употребљавају,мада сваки пут на нешто друго – неке такве речи могу да се дефинишу, ако ограничити њихово употребљавање у некој области – на пример, гледај дефиницију речи „удобан“ – ја сам одредио, да је област употребљавања те речи област појављивања непријатних осећаја, а за све друге области ћу одредити друге термине, и на крају ћу се ослободити збрке .
Наравно да желим тотално да уклоним из свог говора класичне речи – паразите („с – паразите“), комуникативне паразите („к – паразите“) и жаргоне, који служе НЕ.
За с- паразите сматрам сву целокупност наметљивих узречица:
„па“, „као бајаги“, „ то јест“, „баш то“, као…“, како беше“, „значи“, „неки“, „ у принципу“, „просто“, „некако“, „укупно“, укључујући научне жаргоне: „у ствари“, „ у главном“, „хтео бих да кажем, да…“, „да, али…“, „од прилике“, „сматраћемо да“ и т.д.
За к – паразите сматрам целокупност фонетичких наметнутих узречица, које нису речи. У главном, човеку је тешко самостално да их уклони, а такође и да их спази. Многе њушке, чак и после годину дана интензивне праксе могу са чуђењем да примете, да нису ни приметили да стално користе комуникативне паразите, иако су као прогресирали у развијању своје пажљивости. Примерци:
*) лагано удвајање почетног сугласника у првој речи фразе: „ евво шта ћу ти рећи…““
*) јаче него пре затварање очију капцима у почетку изговарања фразе
*) шире, него иначе отварање (бечење) очију
*) развлачење задњег самогласника међу деловима фразе: „ја мислим, дааа ћу …данас ја…“
*) различите „е…“, „м…“ међу фразама.
*) бесконачан списак различитих наметнутих покрета током изговарања – различите гримасе, чешкање, истезање, то јест, различити потези различитим деловима тела и т.д.
Жаргони – то су речи, које замењују обичне речи и које прате испољавање неке НЕ, која се на крају толико срасте са том речју, да престаје да се примећује. На пример, уместо речи „име“ можемо рећи „надимак“, девојка – „цура“, јести – „ждрати“ и т.д. На тај списак се такође односе такве речи, као што су „супер“, „страва“ и т.д.
Негативне последице због коришћења паразита се не ограничавају појављивањем тупости и неспособности за одликовањем опажаја (један љубитељ жаргона је написао овако о свом проблему: „ Укочио сам се после покушаја да вршим свакодневну фиксацију, схватио сам да се просто не разумем у опажаје и не знам, шта да фиксирам. Све се слива у бујан поток, у сасвим тамно блато“). Проблем је још и у томе, да је СВАКИ паразит закачен за блесак НЕ, којој мора да служи и коју мора да подржава. Управо су НЕ разлог за то, што је човек почео да користи паразите, зато безусловно уклањање паразита води ка озбиљном ударању беспрекидне бујице „ситних“ пљускова НЕ, које су одговорне за густ, беспрекидан, отрован и понекад скроз неприметан НФ.
Уклањање паразита води ка блиставом ефекту у облику постизања јасноће.
Списак термина гледај у поглављу „Термини“.
Примерци речи, које се бацају у смеће:
„Корист“. Не постоји никакав начин да сазнамо, каква ће бити последица од неког конкретног дејства, које се сматрало корисним, и понеке последице можеш да почнеш да препознајеш као непожељне. Понекад реч „користан“ употребљавају са значењем „позитиван“ или „целисходан“, и баш те термине ја употребљавам у таквим случајевима, бар зато, што се не асоциирају много са моралним категоријама, то јест са речима, које изражавају нешто „скроз добро“ или нешто „скроз лоше“. Изведене речи су исто за бацање: “користан“, „бескористан“, (иако реч „бескористан“ често означава нешто нецелисходно, а не нешто „апсолутно лоше“, ја свеједно одбијам употребљавање те речи, да се не би наплодили без потребе дупликати, и да не дам никакву шансу тој зарази – речи „корист“).
„Помоћ“. Та реч се употребљава за означавање нечег апсолутно „доброг“ и кад човек „помаже“, он мисли да чини безусловно „добар“ поступак. Ако хоћу да ископам јаму, а неко дође и „помогне“, то значи да је он ставио себи циљ да је ископа, јер је ја копам. Не пита ме – да ли ми се свиђа да је сам копам, а можда и супротно – мени је тешко и посред посла се замислим – а да ли ја стварно желим да је копам, или просто присиљавам себе због неке концепције и т.д. Али ипак „помоћ“ често призива ка некој апстрактној „користи“.
На пример, човек може да жели да пије вотку, а ти му бациш флашу, то јест, идеш против његових жеља, али исто називаш то „помоћ“. Совјетска армија је 39-е године заједно са немачким фашистима поделила на пола Пољску, објавила рат Финској, после рата ушла у Мађарску, Чехословачку, окупирала Балтичке државе, – и све се то исто звало „помоћ“. Доушници су „помагали“ совјетским властима да трпају у затворе оне, што су другачије мислили,совјетски комунисти су „помагали“ „братским народима“, подржавајући диктатуру у Југославији, на Куби, а кинези све до сад „помажу“ тибетском народу да се ослободи од отрова будизма – крв милион ипо убијених тибетских монаха их још није задовољила. Реч „помоћ“ људи користе зато, што она нема јасно значење, и можеш било које дејство да назовеш „помоћ“, да бих изазвао према себи позитиван однос, јер постоји концепција о томе, „помоћ – то је добро“.
Предлажем да користимо реч „подршка“. Шта значи „подршка“ – јасно је. Човек нешто ради, а после саопштава да он то ради и хоће да ради, али да очекује да добије и резултате, и ти радиш тако, да он добије те резултате. Ту је све довољно јасно.
„Потребно је“.То је највећа зараза!Синоними – исто иду у смеће: „потребно је“, „мора“, „следи те“(да урадиш нешто), „треба“, „мора се“.
„Узајамно дејство“. Та реч може да означава скроз неодређен сбир могућих и немогућих начина замене информације – толико неодређен , да је немогуће употребљавати га. Уклањање те речи неће довести до појављивања проблема у изражавању, јер сваки начин замене информације има своје сопствено значење, и лако их је груписати у класе, и дати тим класама сопствено значење и употребљавати их.
Синоними – исто у смеће: „контактирање“ („ја и он смо контактирали“ – и како то да се схвати? Попричали? Рекли један другоме „здраво – ћао?Имали секс? Заменили резултате концепција?Погледали се намргођено??…). Изводне – „контактирати“.
„Лош“. Антоним исто иде у смеће: „добар“. „Уместан“ – исто у смеће.
„Функционалан“. Звучи јако научно. То је синоним речи „целисходан“.
„Друг“, „дружење“, „близак [човек]“, „блискост“. То су све неконкретне речи. Као и да означавају тотално неодређен степен лојалности људи, то јест, једног човека према другом, али чешће изражавају обичну навику људи, и то не мора да буде везано са симпатијом једног човека према другом, или лојалношћу, а може често да буде изазвано антипатијом или мржњом.
„Неутралан“. Синоним речи „равнодушан“.
„Утисци“. То је замена термина „позитивне емоције“, зато исто иде у смеће. Кад човек говори да добија утиске од НЕ, од патњи, то значи да он доживљава НЕ, које наизменично прелазе у ПЕ. На пример, он може да пати због љубоморе и да замишља, како ће да зажали после његова девојка, кад схвати – кога је оставила због тог идиота, то јест осећаће злурадост, жељу да се освети. Ако он говори да добија утиске од игре у шах, то значи да он доживљава , на пример, самозадовољство и т.д.
„Задовољство“ – термин, који означава широк спектар опажаја од ПЕ до сексуалног уживања, зато иде у смеће, јер се не користи у том контексту. „Свиђа се“ – исто у смеће.
„Важно“- изражава неки апсолутан значај, као и „корист“. У смеће.
„Разумно“. Одговара пристојностима? Одговара претпоставкама и знањима – за то постоји реч „адекватно“. Одговара концепцијама саговорника – најчешће. У смеће.“Оправдано“ – исто тамо.
„Пријатан“. Та реч изражава бесконачно неодређен спектар значења – физичко уживање, које није везано за секс, ПЕ, ОзО – било шта, за доживљавање чега човек има тренутно ПО. „Непријатан“ – исто у смеће.
„Смисао“ – у смеће. Ако се говори о значењу речи или реченице, онда може да се говори „шта значи, шта означава“.“Бесмислено“ – исто у смеће.
Посебна позиција – уклањање групе речи, која је са гледишта праксе апсурдна, то јест оних речи, које утврђују лажну интерпретацију. Кад њушка настави да користи такве речи у свом говору, она уствари сама себе вуче за реп назад у блато. На тај списак се односе следеће групе речи:
„Изазива НЕ“. Типична фраза: „његова неучтивост ме је раздражила“. Варијанта замене: „био је неучтив, и осетила сам раздражење“. Или још конкретније: „био је неучтив, па сам хтео да доживим и доживео сам раздражење“.
„НФ се држи“. Типична фраза: „НФ се држи већ дуго“. На крају испада да ја не подржавам НФ, а да се он сам држи без моје помоћи, и да сам ја – жртва. Варијанта замене: „ дуго сам доживљавао НФ“ или конкретније: „дуго сам хтео да доживљавам и доживљавам НФ“.
„Није ми испало“[уклонити НЕ и т.д.]. Ако ти није успело да уклониш НЕ, то само значи да ниси желео то довољно јако, и жеља за доживљавањем НЕ је била јача од жеље да их уклониш. Варијанта: „жеља за доживљавањем НЕ је била јача од жеље за уклањањем“.
02-02-05 Четири етапе постизања ОзО-јасноће
Ја сматрам да је целисходно издвојити 4 етапе постизања ОзО-јасноће (даље – просто „Јасноће“ – писаћу ту реч са великим словом „ј“, да би се разликовала од разумне јасноће).
1) Памћење
2) Вежбање у мислима
3) Формалне праксе
4) Интеграција у понашању
1) Смисао памћења је у томе, да се практичар упознаје са информацијом и памти је – на пример, памти да може да издвоји 4 етапе постизања јасноће, какве су, какве постоје формалне праксе, и то се назива интеграцијом у понашање и т.д.
2) Могу да се прочитају речи о томе, да се „ја“ не опажа, можемо да се сагласимо са њима и …да наставимо да живимо као пре.
Већина људи тако и ради – чита, саглашава се или се не саглашава и живи даље, а нема у обзиру да им се ништа у животу није променило.Вежбање у мислима омогућава свестрану анализу тог питања. Посебно је ефикасно одрађивати је са искусним практичаром, мењајући се – један брани концепцију „ја – постоји“, други је оповргава.Учешће искусног практичара омогућава брзо пролажење те етапе, јер често разматрана концепција толико чврсто уђе у човека, да неће ни помислити да погледа на то питање са неке друге стране.
3) Формалне праксе утврђују разумну јасноћу, која се појавила.
Међу таквим праксама је:
а) многобројно понављање наглас фразе, која изражава постигнуту јасноћу.
б) прочитај поново ток размишљања, доведи до јасне за читање форме.
в) у случају са концепцијом „ја“ то може бити пракса превршености опажаја и фиксације: „ то је мисао, то није неко „ја“ и т.д.
г) пракса заустављања гласног унутрашњег дијалога ојачава ефекат – на пример поставио си себи задатак да заустављаш сваких 5 секунди било коју гласну мисао током сат времена – 2-3 секунде имаш да схватиш да постоји гласна мисао, и још две секунде да је зауставиш.
4) Може да се постигне међупросторна разумна јасноћа, али да наставиш да живиш тако, као да је нема, као да пређашња концепција има тоталну власт.
Да би постигнута јасноћа ушла дубоко у понашање, пожељно је да се остварују специјалне праксе. На пример, ако је постигнута јасноћа у томе, да нема никакве целокупности опажаја, којој ми присвајамо ознаку „прошлост“ и „будућност“, онда може да се остварује пракса замене сигурности у „прошлости“. Кад седим поред језера, у трави, није неопходно подржавати сигурност у то – како се зовем, у ком граду се налазим, могу да се уклањају мисли са речима „било“ и „биће“, можеш да се бавиш цикличном заменом сигурности – „налазим се у Иркутску“ – „ја се налазим на Хималајима“ са фиксирањем сигурности у оба случаја. Кад после тих вежби приметиш, да је сигурност у мисли „ја сам у Иркутску“ и сигурност у мисли „ја сам на Хималајима“ постала иста, приметићеш да су и остале механичке сигурности (у постојање „ја“, „прошлости“ и т.д.) постале доста слабије, и моћеш да управљаш са њима по твојој вољи. На послу подржаваш сигурност у то – какве послове имаш у будућности, договоре у прошлости, јер ти то помаже да постигнеш циљеве. На пољани поред језера ти подржаваш другу сигурност, што ти омогућава постизање јасних ОзО, ослобађање од концепције о „прошлости“, о „постепеним променама“, о „наследности“ и т.д.
И на крају те праксе од 4 етапе појаве се зраци Јасноће.