Нови хоризонти

07-02-01 Виђење

Пауза на издисају аждаје (гледај 07-01-23) често је праћена налетима досаде, сивила, свакидашњости. Интензитет постојећих жеља је врло низак, да бих се могло приступити њиховом реализовању, а да почнеш нешто да радиш, бар нешто (ето, ни суђе ми није опрано…), само да бих заташкао сивило – исто не желиш, јер постоји непријатан тренутак, пошто само удаљаваш тренутак буђења рж са новом снагом, и то води само ка још већем и трајнијем тровању, ка буђењу НЕ и НФ, апатије. И онда доносиш одлуку, да дочекаш сивило лице у лице: да га не заташкаваш помоћу механичких потеза, а да га доживљаваш, да га издвајаш, да имаш у виду – шта се сад дешава, да доживљаваш жељу за прекидањем тог непријатног стања, жељу за уклањањем налета панике, за уклањањем спазматичних жеља да почнеш нешто да радиш, да бих заборавио на досаду, и т.д.  У неком тренутку се појављују пљусци ОзО, и на фону сивила ти пљусци делују некако јаснији и дубљи. Контраст пљускова ОзО са доминантним сивилом је много већи, него контраст ОзО са интензитетом 3 и интензитетом 6, на пример. У том тренутку, користећи тај нагли контраст, може се приметити да пљусци ОзО поседују посебан квалитет, који ствара резонансу са речју „дубина“. Може се издвојити квалитет и у другим ситуацијама, не само у наведеном примерку.

Још један резонансан опис: „као да се пробија љуска“, „унутрашњи и спољни свет постаје опсежнији“. Неопходно је детаљно издвајати опажаје и њихове ознаке. У наведеном горе примерку, на позадини сивила одједном се појављује бљесак ОзО, плус, што можемо да видимо да постоји опажај, који ми означавамо као „квалитет тог ОзО“, или, краће, „дубина ОзО“. Исто тако уместо „дубина ОзО“ могао бих да кажем „квалитет број 13 тог ОзО“, а затим да кажем да квалитет број 13 ствара резонансу са речју „дубок“.

Говорећи о дубини ОзО, можемо да кажемо да се и реч „дубина“ асоцира код нас са нечим пространим, продубљеним (дубина језера) и остали резонансни описи тог квалитета ОзО, у сваком случају, се односе на речи, које се асоцирају са удубљеношћу, опсежношћу. Плус, што се, наравно, у „дубину ОзО“ не може угурати лењир, не може да се баци камен, то јест, никаквог пространства – времена, у физичком смислу речи, ОзО нема.

Сваки бљесак ОзО не поседује квалитет „удубљености“ или „опсежности“. ОзО може бити „јарак“ (или интензиван“), али не „дубок“ или „опсежан“. И обрнуто – чак ОзО слабог интензитета може да поседује квалитет, који ми означавамо речју „дубина“. Ту се испољава битна разлика између ОзО и физичких процеса, а речи (јаркост, дубина) се користе за описивање квалитета ОзО, јер, кад сијалица, која је у нешто стављена, почне да светли јаче (интензивније), онда и њена светлост продире дубље и шире унутар онога, у шта је стављена.

Дакле, ОзО може да поседује различите квалитете, а да нису повезани између себе. Можемо само да тврдимо, да што јаче и чешће доживљаваш ОзО, већа је вероватност тога, да ће се дубина и опсежност, и магнетизам испољавати чешће.

Бљесак ОзО, који поседује и квалитет „удубљености“, праћен је невероватним опажањима. Кад покушаш да опишеш те опажаје, неминовно користиш визуелне ликове, почињеш да описујеш опажено, користећи термине виђења, визуелног опажања, што може да збуни и тебе, а и твог слушаоца, ако не уложиш довољно напора за дефинисање тих опажаја и речи, помоћу којих их описујеш. Описивање тих опажања помоћу термина за визуелно опажање (то јест визуелних осећања), не означава да су то визуелна осећања.

Постоји још један примерак те врсте. Понекад је интензиван озарени фон (ОФ) праћен чудним „златним сјајем“, који као да продире у тебе и у све около. У исто време, ти можеш да проанализираш своје визуелне осећаје и да видиш да се осветљеност места, у ком се налазиш, није побољшала (чак се можда смањила). Сунчана светлост, без сумње, ствара резонансу са тим опажањем „златног сјаја“, али ипак, она само ствара резонансу, али није то тај сјај. Било који  твоји покушаји да опишеш опажај „златног сјаја“, завршаваће се коришћењем визуелних слика, ликова, па ће се код твог слушаоца појавити осећај да ти описујеш управо неки специфичан визуелни опажај, то јест, он ће односи оно, што ти опажаш, ка скандхи осећајима. Међутим, ти ћеш бити сигуран, да се то ка осећањима ни мало не односи. Следећи корак ће бити покушај идентификовања датог опажаја као ОзО. Али, ипак, то није ОзО. Зато и означавам те опажаје као „квалитете ОзО“, а не, као одвојене ОзО – као прво, ОзО може бити испољено без тих опажаја, а као друго, опажај, који означавам као „квалитет удубљености“, може бити испољен скроз на сличан начин, за време проживљавања различитих ОзО. Затим, мислим да је реч „квалитет“ најтачнија – по аналогији са квалитетима, које сматрамо за квалитете материјалних објеката. Опажање јабуке може бити пропраћено таквим опажајем, који ћемо назвати „црвени“. Плус, сигурни смо да „црвени“ није сорта јабуке и још смо сигурнији да опажање других објеката може бити пропраћено истим опажањем „црвени“. Зато то зовемо „квалитетом“ и потврђујемо одсутство обавезне повезаности опажаја „објекта“ и опажаја „његовог квалитета“.

Такође, као у нашем свакодневном свету „црвено“ не постоји без „онога што је црвено“, па исто тако и „удубљеност“ не постоји одвојено од „оног опажаја, који се опажа као нешто удубљено“.

Дакле, опажање ОзО може бити праћено чудним опажањима, као што су „ма, као па да их видиш!“ – златни сјај, удубљеност, ширина, опсежност, магнетизам – али ипак, то није само привиђење, и није ОзО – то је нешто сасвим друго.

Кад описујемо НЕ, можемо да користимо речи „дубоки“ – „дубока туга“. Неопходно је рећи да епитет „дубоки“, који се користи за НЕ, нема никакве везе са термином „дубоки“, који се односи на ОзО. Говорећи о „дубокој тузи“, мисли се на њен велики интензитет, велики степен избацивања других опажаја, значајну количину других НЕ, разних мисли, осећања, који се појављују због те туге.

Ништа, осим ОзО, не може бити праћено тим специфичним и необичним опажањем, које ми означавамо као „дубина ОзО“. Обрнуто је исто тачно – ако постоји опажај „дубине“, значи да постоји и неки ОзО.

Описујући „дубоки ОзО“, неизбежно ћемо користити речи, које се асоцирају са великим степеном испуњености живота – „као да је пробијена љуска“, „као да је свет постао обимнији“, „као да су ми се отворили велики хоризонти“ (у исто време, не постоји сигурност, што се тиче неких нових могућности, и ништа, осим тог опажаја „као бајаги – виђења“ „дубине“ се не појављује, а коришћене речи – то су само резонансни ликови).

Читаоцима Кастањеде је познато – колико дуго је Дон Хуан покушавао да опише тај опажај „као бајаги-виђења“ тако, да бих се и сачувала ознака за тај ефекат „као бајаги-виђења“, а и да бих се уједно избегло мешање са његовим обичним визуелним опажањем. Није му то баш ишло за руком, јер Кастањеда, као што сазнајемо из његових извештаја, у почетку је покушавао да користи управо очи за постизање тог „виђења“. На крају крајева, Дон Хуан је одлучио да користи реч „виђење“, указујући на значајну одлику од обичног визуелног опажања. И то се може разумети – кад постоји „виђење“, ма бар да пукнеш, свеједно ћеш „као бајаги – видети“ то – скроз је реално „као бајаги –да видиш“, и неопходно је чак да уложиш напоре, да бих схватио, да то није „виђење – очима“. Код Кастањеде је термин „виђење“ или под наводницима или је маркиран. Још примерака сличних опажања се може наћи код Рамакришне, који исто користио реч „видети“, кад је причао о томе, да може у било ком тренутку да „види“ богињу Кали исто тако јасно, као и људе, који стоје испред њега, и чак јасније. Међутим, треба имати у виду, да је он схватао да то није обичан визуелни опажај, бар зато, што други нису „видели“ оно, што је видео он. Мајка Рамакришне такође спомиње „виђење“ огромног сјајног таласа, који није видео нико од њених сапутница, који ју је запљуснуо и после чега је, наводно, остала трудна са Рамакришном. Занимљиво је да и мајка Рамакришне описује пратеће то налетање таласа јарке ОзО, и Рамакришна је доживљавао екстатичне ОзО у тренуцима посебно јарког „виђења“ богиње Кали. Кастањеда није издвајао ОзО у неку одвојену класу појава, зато у његовим извештајима није указана директна повезаност постојања ОзО за време „виђења“, али тамо, где је покушавао да опише своје опажаје за време „виђења“, често су се могли наћи описи, који су стварали резонансу са ОзО (посебно често је спомињао огромну јасноћу).

Направићемо следеће закључке:

*) „Виђење“ – то је специфичан начин опажања, који је најлакше описати помоћу термина обичног сагледања, и који у почетку толико подсећа на обично визуелно опажање, да је неопходно улагање напора, да бих се направила разлика међу њима.

*) „Виђење“ је увек пропраћено ОзО.

*) ОзО није увек праћено „виђењем“, или , другачије речено, ОзО не поседује увек квалитет („видљиве“) дубине, али у процесу свог испољавања ОзО може да „стекне удубљеност“ или да се „лиши ње“ доста динамично, што нам омогућава лакше описивање, кад говоримо о „дубини“ као о „квалитету“ ОзО, који тај ОзО може да има или да нема, независно од свог интензитета.

*) ОзО, осим квалитета „удубљености“ може да поседује квалитет „опсежности“ или „ширине“. Безбојна реч „ширина“ ствара слабу резонансу са тим квалитетом, јер кад је тај квалитете испољен, он се доживљава као „продоран“, „опсежан“, „окупирајући“. Свет као да се проширује до немогућих граница – исто, као кад говоримо у случају удубљености „свет као да постаје невероватно дубок“.

*) ОзО може да поседује квалитете, који ја називам „магнетизам“. Резонансни опис – „као да се цели рој других ОзО пали и хвата у ватрено клупко“.

*) Што чешће и интензивније доживљавам различите ОзО, већа је вероватност да ће бити испољене „дубина“, „опсежност“, „магнетизам“.

*) Ни у каквим околностима, никад и нимало није могуће доживети удубљеност, опсежност или магнетизам, ако у том тренутку постоји НФ или НЕ. То ће постати врло очигледно, ако се сетиш, да су „квалитети ОзО“ неодвојиви од ОзО, а ОзО и НЕ се никако не уклапају.

*) Стање „пљоснатог ОзО“ (то јест оног, који је лишен квалитета, осим интензитета) и стање „обимних ОзО“ (то јест оних, који поседују и остале горе споменуте квалитете) се одликују исто толико, колико стање „пљоснатог ОзО“ од сивила или НЕ.

*) Пљоснат ОзО, чији интензитет достиже екстатичну величину, неизбежно  се претвара у обиман.

На том месту је лако „одлепити“ и претворити се у надуваног езотеричара, који отвара књиге Кастањеде, Ишервуда и Сатпрема и почиње да жонглира са речима, које му ништа не значе. Пошто смо нашли тако невероватно укрштање са описима Кастањеде – хајде, да почнемо да причамо о светлуцавим јајима и елементима монтирања, а ако је и искуство Рамакришне дошло до неког укрштања са нашим – хајде да се молимо Кали. Желим да спречим мог читаоца од озбиљне грешке. Позивајући се на књиге Кастањеде, можемо да кажемо да је Дон Хуан покушавао, на најбоље могући начин, да му опише нову слику света – са неопходним  тачкама поклапања, које се померају од ударца у дубину светлуцавог јајета и т.д. Али, зашто је Дон Хуан био заинтересован тиме? Зато што је Кастањеда ПРИХВАТАО та светлуцава јаја и необичну стварност – прихватао под утицајем Дона Хуана. Дон Хуан је био заинтересован да Кастањеда унапред поседује неопходан опис нове реалности. Покретна снага Кастањеде је био Дон Хуан, који је (у складу са његовим књигама) на неки начин премештао Кастањеду у друго опажање реалности. Твоја покретна снага је трезвеност, јасноћа, чврст ослонац на искуство, одбацивање концепција, коришћење одређених термина, доживљавање ОзО и т.д. Зато је твој задатак обрнуто пропорционалан задатку Дона Хуана – НЕ веровати слепо тој слици света, коју је описао Кастањеда. НЕ почињати изазивање механичке сигурности у то, да постоје нека светлећа јаја и остала чудеса. Али, можемо издвојити следећу безусловну чињеницу – описивање „виђења“, које налазимо код Кастањеде, врло личи на описивање „виђења“које постиже практичар ППП, који култивише ОзО. Зато бих ја прихватао оно, што је изложено код Кастањеде, као хипотезу. Не као претпоставке (јер претпоставке могу да се оснивају само на сопственом искуству, на својим опажајима), него баш као хипотезу. Хипотеза, за разлику од претпоставке, одликује се од празне фантазије само што поседује згодну, врло непротивречиву структуру. Математичар или физичар може да каже „лепа хипотеза“, имајући у виду, да, без обзира на одсутство икаквих директних и чак споредних потврда, њена структура је проста и елегантна, не захтева увођења мноштва непознатих параметара, њено коришћење олакшава оно, што је тешко, објашњава оно, што није јасно. И физичар – експериментатор, имајући испред себе бесконачно широк простор за нове експерименте, смислиће управо онај, који бих га довео до открића, ако бих била тачна нека од „лепих хипотеза“.Тако хипотезе постају оријентири за практична истраживања, и ми можемо исто тако да се понашамо, исто тако да поступамо.

Никад, ни у каквим околностима немој да постанеш езотеричар – човек, који са паметном фацом изговара речи, које му ништа не значе. Твоја глава треба да лебди у облацима од хипотеза и претпоставки, твоје руке требају да користе логику, а твоје ноге требају да стоје на чврстој земљи од експеримената. Уосталом – мој савет скоро и да не може да се искористи, јер жеља да одлетиш на брзом коњу езотерије у бесконачну даљину лепих израза, скоро да није могућа – посебно, ако имаш на кога да оставиш утисак… Али исплата је неминовна. Само стварно искуство може да изазива предосећај уживања и предосећај усхићења. Само коришћење јасних термина (то јест оних, који означавају конкретну, означену тобом целокупност твојих опажаја) може да води до претпоставки, открића, ка појављивању интереса и жеље за истраживањем. Чим упаднеш у област езотерије…све умире – и предосећај уживања, и предосећај усхићења, и страст истраживача, и радосне жеље – све. Остајеш без ичега, и – да бих поново живео – неопходно је да отпузиш до својих претходних позиција – да определиш – шта управо доживљаваш, шта којим конкретним терминима називаш, и само ће се онда пробудити у теби и ОзО, и жеља за истраживањем, и живот уопште.

Да ли је само између књига Кастањеде и осталих аутора могуће неко подударање? Уосталом, то није ни чудно – ако два човека искрено истражују своја опажања, наравно да ће на крају тако описати опажани свет, да ће се њихови описи подударати, искуство једног ће се подударати са искуством другог, служиће као оријентир и т.д. А подударање друге врсте изгледа скроз необично, искрено говорећи – сулудо.

07-02-02 Наука

За оне, који имају значајно искуство у истраживању ОзО, а и за оне, који имају искуство посматрања оних, који доживљавају ОзО често и интензивно, биће неоспорива чињеница да ОзО утичу на физичко тело. Ка резултатима таквог утицања се односе и тако звана „физичка проживљавања“ (ФП) – скроз необични осећаји, који се обично, проживљавају у ограниченом временском периоду, али воде до повећања еротске осетљивости тела – тело се претвара у једну целокупну „ерогену зону“, разноликост еротских осећаја се такође повећава. Ка тим ефектима се такође односи и нагло повећање имунитета – болештине просто нестају, старе болештине пролазе, као да их није ни било, чак оне, које су се сматрале као неизлечиве, а нове се не појављују уопште – чак у условима, где се сматра да је разбољевање неминовно. У ту групу се исто односи нагло, понекад неподношљиво повећање подношљивости. Мења се чак спољни облик тела – боја, фактура, мирис коже, каква је на додир – промене могу бити колико толико приметљиве, али је уочљив општи ефекат – повећава се резонанса са осећајем лепоте, еротске привлачности. И задње по реду, али не по значајности – успорава, а понекад тело престаје уопште да стари. Тело се у почетку уочљиво „подмлађује“, затим се фиксира у одређеним „годинама“, које се, како делује, више не мењају. Успоравање физиолошког времена – неизоставна последица ОзО. У процесу старења учествује бесконачно мноштво различитих механизама. Геронтологија, која изучава те процесе, у суштини није ништа лакша од наука о животу у целини – физиологија, цитологија и т.д., и због тога се не сматра посебном науком.

Старењу је подвргнут цео организам – од ћелија до органа. Зато и долази од успоравања, а понекад и до старења – „глобалан“ ефекат у људским границама. То није изоловано утицање на одвојене процесе, него нешто, што све обухвата.

Да ли смо раније сретали нешто слично? Јесмо. Искуство Мајкелсона и Морли је направило просто невероватно откриће – брзина светлости је постојана. То исто је проистицало из давних једначина Максвела за електромагнетно поље. Следећа мерења колико год су била тачна, нису ништа променила у томе – брзина светлости је постојана, и уобичајен закон сабирања брзина је умро. Постало је јасно, да наш свет испољава непознате нама засад особине. После радова Ајнштајна, који је предложио непротивречиву и необичну слику света, ми називамо такав свет „релативним“, то јест онаквим, у ком делују релативни закони – закони, који се испољавају у „скоро светлосним“ брзинама, али то није неки „други свет“ – то је све наш свет, само те уникатне особине смо могли да посматрамо само у уникатним условима – на пример, за време скоро светлосних брзина. Ајнштајн је створио теорију релативитета  и помирио класичну физику Њутна са тим открићем непроменљивости брзине светлости, али створена слика света, без обзира на своју адекватност, то јест потпуно подударање са резултатима колико год тачних стотина, хиљада спроведених експеримената, остаје свеједно невероватно незамислива. На пример, пространство у погледу на покретни систем око нас се скупља, са наше тачке гледишта, а са њихове тачке гледишта – обрнуто, скупља се наше пространство, и оба гледишта су тачна.  Исто је и са временом – време у односу на систем кретања око нас је успорено. Али, шта то значи – „време је успорено“. Говорећи на корпускуларном језику, за време прелаза са неке одређене орбите на другу одређену орбиту у одређеном атому, електрон испушта фотон строго одређене фреквенције. Али, ако упоредимо зрачење атома, који пролеће поред нас са зрачењем атома, који нигде не пролеће, фреквенције ће се много разликовати. А нестабилна честица, разјурена до брзине ниже од светлосних брзина, може да проживи дуже сто, хиљаду пута, него она, што мирује!То јест, то није неко „као бајаги“ успоравање времена, а управо право правцато успоравање. Сви процеси „старења“ честица се успоравају – што ћемо и означити као „време је тамо успорено“.

У фантастици често може да се сретне опис човека, који је пролетао дуже време са светлосном брзином, па се после тога вратио на земљу после неколико стотина година, после смрти својих бивших генерација. Неизбежно се тврди да је човек проживео свој обичан живот – својих, рецимо, 40 космичких година, то јест за време, кад је на земљи прошло 500 година, он је проживео у свом „психичком животу“ обичних 40 година, а не 500. И то је тако радо било прихваћено у фантастици, да само што није постало научна чињеница, у сваком случају, таква представа је чврсто ушла у концептуалну шему. Али, морамо да кажемо, да тог човека нико није разјуривао до светлосних брзина и нико, дакле, не зна – како протиче психички живот човека у таквим брзинама. Брзина је релативна, а убрзавање не! Зашто ће млад остати управо космонаута, који се вратио на Земљу? Јер кад он буде пролетао изнад Земље са светлосном брзином, са његовог гледишта управо ће Земља пролетати исто тако поред њега.? Одговор је у убрзавању. Управо ће он убрзавати, затим опет, али већ са знаком минус (то јест, успораваће), затим ће се окренути и почети опет да убрзава и опет после да успорава. Њега ће од нас одликовати управо та убрзавања. Он ће имати осећај претоварености, маса ће му се повећати, а ми нећемо имати осећај претоварености. Курс теорије релативитета у ову књигу неће стати, зато ћу само још једном рећи – нисмо стекли искуство у то, да ли психички живот човека успорава заједно са успоравањем „времена“ у његовом систему, заједно са успоравањем свих физичких, а значи и физиолошких процеса.

Дакле, успоравање старења – то је процес, који нам је јако добро познат…из курса релативне физике!

Може ли се као хипотеза прихватити, да ОзО утичу на човека скоро исто, или бар делимично исто, као што би утицало на њега убрзавање до светлосних брзина? Због сличности резултата то је могуће. Да бих било јасније, може се рећи да ОзО без свакаквих црних рупа и светлосних брзина воде до испољавања псеудо – релативног света, то јест света, који поседује, хипотетички сличне  релативном свету особине. „Псеудо-релативни свет“ звучи тешко – увешћу термин „пресвет“, јер засад немамо довољних основа, чак у границама те произвољне хипотезе, да упоређујемо пресвет и релативан свет. Можемо само да фиксирамо слична испољавања.

Успоравање старења дешава се, док до успоравања речи, покрета човека не долази, па зато можемо да направимо закључак да особине пресвета не могу бити примећене у свету „грубе материје“ – исто, као што особине релативног света не могу бити примећене на уобичајеним за нас брзинама. Особине пресвета утичу на наше физичко тело посреднички – преко наизменичности, која повезује ОзО, „свет психичког“, „свет физиолошког“.

Такав преокрет хипотезе, иако и делује невероватан, такав у ствари и јесте, јер смо… стекли такво искуство! Многи људи нису имало прилике да проживе велики, чак већи део психичког живота, који бих могли да опишу на неколико страна – дешавања, преживљавања, а кад би се пробудили, схватили би да је прошло само пет минута. Јежетина, на пример, има искуство проживљавања у СС-у три месеца интензивног живота, кад, је на пример, у стварности прошло само сат времена. Коефицијент релативитета „психичког“ и „физичког“ времена у датом случају саставља 2000:1!!

На крају, можемо да формулишемо хипотезу:

„ОзО воде до испољавања особина пресвета, или уопштено говорећи, – препуштају психички део човека, а преко њега и физички – утицању пресвета, чије су особине у многом еквивалентне свету релативном, који смо ми изучили јако мало – само, што се тиче елементарних честица или астрономских објеката – који су удаљени толико, да о њима можемо да причамо само на основу елементарних честица и зрачења. Испољавање пресвета или, уопштено говорећи, „налажење у пресвету“ води као наглом учвршћивању“, проширивању психичког искуства, а његов утицај на физичко тело је такав, да, без обзира на одсутство било каквог успоравања покрета и физиолошких реакција, старење организма се успорава или уопште стаје“.

Особине релативног света су врло необичне, колико знамо из физике, и, ако се  „психички део“ човека преноси у свет, који, као минимум има нешто слично са релативним светом, и имајући у виду, да је свет психичког везан са неким физичким светом (јер човек постоји), и имајући у виду, да особине премира утичу на понашање човека у обичном свету (то, наравном проистиче од старења), може се рећи, да ће тело човека, који доживљава интензивне и „обимне“ ОзО, бити подвргнуто и неким другим утицајима, а и попримиће неке необичне особине.

Таква хипотеза руши препреку, која се неизбежно појављује код било ког разумног човека док чита Кастањедине књиге или књиге Далај Ламе или Тулку Ургена Римпоче, или Ишервуда о Рамакришни, или Сатпрема о Ауробиндо и т.д. У тим књигама су врло густо измешани „докази“ о неким немогућим, невероватним чудесима, па нехотице престајеш да верујеш аутору, што, на крају води ка непријатној кризи, јер су за тебе ти аутори најмудрији, најискренији. Управо у тим књигама и има расипања о искуствима, која не можеш да измислиш, јер се то стално потврђује за време твоје праксе у постизању ОзО, јасноће, уклањању помрачења. Наведена горе хипотеза омогућава да објасниш: што више човек поседује искуства у ОзО, све су „обимнији“ и интензивнији ти ОзО, и у већем степену његово тело постиже квалитете „пресвета“, који са наше тачке гледишта, делују немогући.

Подвлачим – премешта се прибор у пресвет, не „доживљава“ елементарна честица уникатне утицаје, него човек! Значи ли то, да ћемо коначно моћи да направимо мостић између физичког и психичког, и да изучавамо физику не помоћу прибора, него непосредно помоћу опажаја?

Размотрићемо још један аспект. Познато нам је постојање квантне механике. Нећемо слагати, ако кажемо, да квантну механику нико није схватао, а да је не схвата ни даље. Исто то би могли да кажемо и о теорији релативитета, али ипак, то је више истинито за квантну механику. Смањење пространства, успоравање времена и чак искривљење пространства, еквивалентност масе енергије, еквивалентност убрзавања према маси, сви ти уврнути задачићи, везани за брзине ниже од светлосних и постојаност брзине светлости – све се то, на крају крајева, може некако представити, нацртати, довести до нама јасних модела. Ако човек, који се креће светлосном брзином, испусти за време свог кретања фотон – шта ће се десити? Брзина светлости је постојана, и брзина премештања човека се неће уклапати са брзином фотона, па ће испасти да ће се фотон споро вући испред човека? За нас је тако. За њега ће фотон летети испред са обичном светлосном брзином. Таквих задатака има колико хоћеш, али ипак њихово решење може да буде лакше. Али квантна механика је парадокса на парадокси, апсолутно нерешива. Ајнштан је чупао косу на глави, а и не само он. Онај, који не чупа косу на себи, покушавајући да схвати квантну механику, тај чак нимало не схвата колико је далек од схватања. Сад хоћу да споменем само један аспект – вероватност. „Електрон“, на пример, то је „чврстина вероватности налажења електрона“, и испољава се та ствар, коју зовемо „електрон“, некад као честица, некад као талас, и никад нико ништа то не може да замисли, ни да нацрта, ни да замисли. Зато се многе ствари могу описати помоћу једначина, и на основу добијених резултата, могу да се стварају прибори, који ће исправно радити – шта ми у ствари и радимо, одбацивши проблеме схватања на друго место.

Ако на екран, који региструје један послати електрон или фотон кроз јако уску ресу – толико уску, да у складу са принципом неодређености Гејзенберга, неодређеност његовог импулса почиње приметно да се повећава, онда се фотон може приметити на екрану у најнеобичнијим местима – не напротив циља. И сваки следећи фотон ће лећи са неком вероватношћу (која ће се моћи тачније израчунати) на неко своје место. Ако испустити одмах неколико трилиона фотона (то јест, испустити беспрекидну светлост), на екрану ћемо видети читку линију – у датом случају, због мноштва, индивидуална избацивања не можемо да видимо. Закони оптике раде исправно – не зато што принцип неодређености или остали квантни ефекти тамо не делују, него зато што су нивелирани због огромне масе – оптички зрак јесте астрономска количина фотона.

Има ли у ППП нешто, што се описује законима вероватности тамо, где делује, да вероватност није могућа? Наравно да не. Ако доживљаваш интензиван ОзО, он ће само са неком вероватношћу добити квалитет удубљености или обимности, и наравно, да није јасно – зашто, кад у то време, кад постоји јасан ОзО, не може бити и нема никаквих НЕ, и делује да нема никаквих препрека. Никад не могу да тврдим да ће јасан ОзО постати „дубок“ – могу да  користим само категорије вероватности: „што чешће и интензивније…већа је вероватност…“. У случају масовних ОзО можемо да говоримо и о закономерностима, не позивајући се на вероватности – као и у случају са оптиком – науком, која истражује масовне потоке фотона: ако дуго и интензивно доживљавамо ОзО, онда ће закономерност постати практично бетонска: „“чим интензитет ОзО дође до 7, он постаје „обиман““.

Наравно, сличности у описивањима има, и хипотеза о некој дубокој повезаности физике и ППП добија нове црте.

Може ли се говорити о психичким опажањима на језику међуделовања? Како знамо из физике, мноштво узајамних активности може бити груписано у четири основна типа: гравитационо, електромагнетно, а такође слабо и јако (они се налазе испод атомског нивоа). Свакој узајамној активности одговара своја честица, која може да се разматра као најмања порција тог међуделовања – фотони (електромагнетно), глуони (јако) и калибарски бозони (слабо).

Позитивно електрично пуњење привлачи негативно и одбацује позитивно. ОзО „привлаче“ остале ОзО. ОзО „одбацују“ НЕ. НЕ „привлаче“ остале НЕ и „одбацују“ ОзО. Као што видимо,  можемо користити језик међуделовања за описивање психичких процеса.

Вратићемо се на чињеницу постојања човека. Та чињеница је, уопштено говорећи, непостижива, али само због навике та непостиживост се брише, избацује. Постоје два начина замишљања човека: анимиран (човек – то је душа, оптерећена телом) и материјалистички (душа и тело – различити нивои материје). „Анимиран начин је бесперспективан у сваком смислу, а што је најважније, противречи горе описаним посматрањима, који се састоје у томе да ОзО безусловно утичу на тело. Људи су и раније примећивали да  психички свет безусловно утиче на физички – мирнији људи живе дуже, тело им је здравије, а посматране су и чињенице чудесног оздрављења од неизлечивих болештина оних људи, који су се са великим оптимизмом борили за свој живот, и нису се предавали очају. Али, таква посматрања нису никад била толика јавна, јер се и људи скоро не одликују једни од других – сви они плове у магли од тупости, у отрову од НЕ и НФ. Искуство култивисања ОзО само потврђује таква посматрања – психички свет врло утиче на физички свет. Али, у ствари, леш се јако одликује од „живог тела“, зато ми је чудно –  колико живљива може бити религиозна тачка гледишта на свет, која издваја „дух“ и „материју“, и то јако издваја. Ако узајамно утицање постоји, оно и потврђује да постоје два различита нивоа материје, а не нешто скроз различито. Ако ОзО утиче на тело,  и то тако јавно, то значи да имамо посла са материјом различитог нивоа, различитог квалитета. Психички свет је материјалан – то је очигледно. Али из тога не следи да сад имамо уместо „душевних порива“ хладни свет робота, који се описује помоћу формула – вечно редукционистичко ужасавање је изазвано тупавошћу. Оно, што ја доживљавам – то су емоције, мисли, ОзО, које остају оно, што ја проживљавам, ма како год покушавали да објаснимо то што се дешава. Чак и више – непрекидна везаност психичког и физичког нам симетрично омогућава  да тврдимо, да је „материја душевна“, то јест, на било ком нивоу материја поседује разумност. Одређено схватање, које има сваки човек, одговара одређеном телу човека са познатим особинама – особинама коже, мишића, костију, крви и т.д. Одређено схватање, које има свака животиња, такође одговара сваком животињском телу, и морам да кажем, да су наша тела врло слична, имају идентичне особине, и та чињеница се може употребити у корист теорије настанка, еволуције човека од животиња – човек се тако недавно издвојио из животињског света да нас и даље везује сличност у конституцији тела, и чак – у многим случајевима – узајамна лакоћа са којом настаје симпатија једног према другом. То, што животиње схватају и осећају (што је скоро једно те исто) – сад  је јасно скоро свима. Одређено схватање инсеката одговара одређеним телима инсеката, и исто се може рећи и о биљкама – па и на то се можемо колико толико лако навикнути, јер и у наше време постоје људи који сматрају да биљке умеју да осећају и да схватају све, што потврђују неке чињенице (на пример, уочљива зависност брзине раста и плодности биљака од музике, коју им свирају и која им одговара). Сто година раније нико не би озбиљно ни схватио хипотезу о томе да биљке могу да схватају и исто тако сад мало ко би озбиљно могао да прихвати хипотезу о томе, да су камење, планине, ветар, море – разумна бића, чак и са таквим начином схватања и осећања, који се много одликује од нашег начина схватања и осећања. Ипак, колико год чудно звучало – „разумно море“, „осетљива планина“ – чињеница постојања човека, а такође неоспорива чињеница утицања „психичког“ на „физичко тело“ доказује, да камење осећа и да ветар схвата, јер се наше физичко тело састоји, на крају крајева, од минерала, а наша физиологија – то је наизменичност чисто хемијских реакција, тако да наше „психичко“ утиче на хемијске реакције, а хемија – то је само део физике, јер у хемијским процесима учествују чисто физички објекти – молекуле, атоми.

Зато, наравно, настаје просто питање – ако смо ми сви у неком смислу разумна бића, да ли је могуће комуницирање неке врсте између нас? Да ли је могућ неки начин комуникације између нас, за време ког је могућа разумна, конструктивна интерпретација њених резултата, коју ми можемо да користимо у својој предметној и психичкој делатности? Ако је то могуће, онда у сваком случају не на тај начин, на који су покушавали многобројни истраживачи различитих врста „паранормалних појава“ – „не путем коришћења арифметара и спектрометара. А управо оним путем, који ми у ствари и имамо – путем коришћења самог себе у виду спремне везујуће карике међу материјама толико различитих нивоа. Зато физичар-психолог представља у овом тренутку нереалну фигуру – он је сам прибор, који прима одређену информацију и уједно и интерпретатор добијених података. Бавећи се рачуницама, контролисаће беспрекидност доживљавања ОзО, одржавајући неопходан интензитет, дубину, обим, магнетизам, паралелно ће фиксирати посматрања и фиксирати одбијене податке.

Зато можемо да говоримо о могућности описивања света психичког и физичком на једном језику. Створити теорију изнад опште теорије материје, која би уједињавала оне врсте материје, које ми делимо на „свет психички“ и „свет физички“. Пребацити не само теоретски, него и прави правцати практички мостић између „физичара“ и „лиричара“. Ујединити оно, што су већ раније покушавали да уједине. Откривати законе физике током „путовања сазнања“. Откривати законе психике помоћу једначина. Путовати не са „приборима“, него са „осећањима“. Не слати у далеке галаксије машине, које могу да се крећу по Марсу, него путовати тамо, „излазити“ и истраживати их у „психичком телу“ или у „трансформисаном физичком телу“, што је у ствари синоним.

Представе о материји се мењају поново, на кардиналан, револуционаран начин (Разумна материја?? Осећајни атом??? Глупост!), али физичарима то није по први пут. Све то изгледа као тотална глупост, не због неоснованости хипотезе, него због искључиво необичних закључака. „Тотална глупост“ – епитет, који су некад добили и теорија релативитета са њеним искривљењем пространства и квантна механика са њеним тунелским ефектима и чврстина вероватности уместо тврдих честица, и хипотеза округлости земље са идућом неопходношћу „ходања на глави“ и „оним који се не проливају као море“, и теорија супер жица са њеним многобројним мерењима, заврнутим у фалтице пространства, и скроз несхватљива „м-теорија“, кора је израсла из теорије жица. Дајте боље да погледамо – до чега ће довести наставак путовања у свет озарених опажаја. А још је боље да учествујемо у томе, јер свако може постати истраживач – нису потребни никакви акцелератори са ценом од милијарду долара, нити институти са мноштвом радника, нити мале лабораторије са хемијским справама и микроскопима. Сам човек – је уникатан прибор за истраживање и објекат истраживања, и субјект. Сам човек – је и „путовање“ и „путник“ у исто време. Ситуација у којој агресиван и туп научник седи са приборима, врши открића и уједно умире од свакаквих болештина – остаће у прошлости, постаће немогућа у принципу. Научник будућности за време својих истраживања ће сам еволуционирати, а размере његове еволуције ће ограничавати размере његових истраживања. Засићеност „друге природе“, и везане за то ужасне последице – засеравање планете, осуђеност човека на психичко и физичко деградирање и тотална овисност од технологија – све ће то постепено остати у прошлости као кошмар.

07-02-03 Позиција истраживача

Будућност ће, наравно, бити. И наравно да ће личити на „данашњицу“. Можемо дискутовати – каква ће бити, али сигурно нико неће оспоравати ту чињеницу, да ће се много разликовати, али баш много разликовати од данашњице. Брзина промена се повећава. Узмите књиге, прочитајте – како су људи живели сто година раније, уживите се, пренесите се у тадашње време. Разлика између тог времена и садашњости је огромна, неописива, не може да се објасни ни речима, ни цифрама. Брзина промене начина живота је постала толико велика, да претходне епохе делују као да су замрзнуте! Термин „деветнаести век“ је повезан у глави савременог човека са нечим успореним, што се једва креће, „ништа се не дешава“, па можда се једном у десет година нешто само променило мало…Међутим, онај, који се сећа тог времена, потврдиће – савременици су схватали живот у деветнаестом веку као луду трку (говорим о тако званом „западном свету“)! Неки бескрајан ток открића у наукама, преокрети у технологијама, ненормалан темпо живота, непрекидан ток информације, гомила социјалних преокрета, који су ненормално мењали цео живот целог друштва максимално. Био је осећај апсолутне испуњености, „даље се нема куд јурити“. И, наравно, неки четрнаести век у Европи се схвата нашим савременицима као обична црна мрља – тачно се „ништа не дешава“, „мрачни средњи век“, па ратовали су, тровали небо димовима (пећи су смишљене тек крајем тог века), млатили мачевима (најпримитивнији облик барута се појавио тек у другој половини века), па ето, кували су јела и јели их. Рађали су се и умирали као у полусну. Али, онај, који се сећа, какав је живот био у та времена, потврдиће – људи су схватали свој век као…ненормалан!Луда трка за технологијама (!! – да, да, оно, што нам сад делује елементарно, одавно заборављено и избачено на сметлиште, онда се тек измишљало) – људи просто нису успевали да постигну све технологије! Тамо, где је раније била густа шума, данас је град, нови економски односи, нови социјални односи, нове идеје, нови циљеви – све притишће осећања, све обухвата. Вероватно чудно звучи фраза „четрнаести век – то је век бурног развијања технологија, социјалних и економских реформи“? Чудно, али то је чињеница, да чак савремена наука ту чињеницу још не признаје због недостатка пристиглих до нас артефаката.

И свеједно – без обзира на схватање глобалне разлике међу начином живота људи из различитих епоха, наш савремени живот делује коначан, вечан, непоколебив, правилан, добар и т.д. Али, тако неће бити. Већ за десет година, живот ће се јако променити, а за двадесет – постаће скроз непрепознатљив, а за педесет година – уопште га нећемо познати. А тебе више неће бити – али, како то – „мене више неће бити“? Али неће бити, исто као што неће бити оних, који су умрли. Теорија претварања те колико толико теши – можеш да приметиш то, кад се јако разболиш: звоцања, као што су „хајде, шта се нервираш, претворићеш се у другом животу“ делују подругљиво и само појачавају твоју панику и тугу. Јако желиш да живиш. А у другом животу, живот ће бити скроз другачији – интересантнији, испуњенији. Ево, сад, на пример, сви раде. По осам сати на дан + два – четири сата трошиш на пут од куће до посла и обрнуто. И то делује непроменљиво, вечно. Али тако није било увек. Још сто година раније (а понегде и дан-данас) људи су радили не по осам сати на дан, а од свитања до мрака – по дванаест сати, по четрнаест сати. И њима је то исто деловало непроменљиво, вечно. Али испало је, да тако не сме да се живи, да то није живот, него робија. А људи желе да живе, да добијају задовољство – и што више буде тих задовољстава приступачно и познато, све више ћеш их желети. И, већ сад људи не желе да раде по осам сати на дан – они желе да живе! Економија Европе доживљава озбиљан регрес и неизбежно ће и даље опадати и опадати – становници Европе су се уморили од ринтања, од растурања на послу. Они желе већу плату, краћи радни дан и дужи одмор. А и на послу желе мање да раде, а више да се одмарају у просторијама за релаксацију.

Становници Русије, Кине, Индије, Бразила, Малејзије, Аргентине и т.д., то сад не могу да схвате – немају пристојан стан, немају веш-машину и телевизор, а многи немају ни хране доста – о каквом онда скраћивању радног времена можемо да причамо? Ринтаћемо од јутра до ноћи. И ринтају. И економија тих држава расте и рашће двапут брже него у Европи. И Европа ће се неминовно наћи ван граница цивилизације. Она је и сад већ тамо, уопштено говорећи, и њена економија више не расте. Да ли вам је познат квалитете интернет везе у Шпанији или Португалији? На нивоу сеоске школе је. А да ли вам је познат ниво конкуренције у Холандији? Ње тамо нема, гуше је на законском нивоу – шта ће конкуренција? Она може да доживљава задовољство: имаш тезгу на пијаци, што значи да ти другу такву тезгу неће дозволити тамо да отвориш. Све је мирно. Европа ће брзо испасти ван граница цивилизације, а они, који се још нису накуповали веш-машина, они, који се још довољно нису заситили, у року од 50 – 100 година ће куповати и јести. И кренуће у истом правцу – доста је било рађења – мењања једног аута на други. Нисам дужан због тога да уништавам свој живот! Имам ауто, њиме се возим већ десет година, а возићу се још толико. А комшија је купио нову марку!“Благо њему – и ја бих тако хтео“ – помислиће савремени рус. „Идиот! Трошити свој живот због гомиле метала!“ – тако ће размишљати за двадесет-тридесет година. А како ће се то завршити? Сигуран сам, да ће људи смањити време, које троше на посао, до минимума, који ће сад деловати врло смешан – рецимо 3 пута недељно по два сата. И одмор – четири (4) месеца. А многи људи ће уопште престати да раде – оно побољшање квалитета живота, које стекну због беспрестаног рада неће довести до губљења времена од свог ЖИВОТА. И један мученик, који, не знам зашто, ради по четири дана дневно, биће способан да обезбеди довољан ниво живота својој незапосленој родбини у количини од десет људи, и својим љубавницама. И зато предлажем свима – улажите напоре, да престанете да радите уопште или да радите минимално. Све те нове гомиле метала нису достојне твог живота. НИКО и не ставља испред тебе циљ да престанеш да радиш – што је онда чудно, што и не престају да раде?У нашем друштву доминира највиша вредност нове гомиле метала – и наравно, то је због духовне сиромашности. Што је слабији твој психички живот, све више ћеш желети да забашуриш сивило са новом гомилом метала. Зачарани круг, који може да се окрене у другу страну.

У блиској будућности људи ће престати да раде и стремиће да добију максимум задовољства од живота. А тебе више неће бити, а они ће живети, уживати, добијати гомилу нових утисака, учити нешто занимљиво, путоваће, читаће, писаће, истраживаће, сексаће се, развијаће свој интелект, тело, радовати се животу. А тебе неће бити. Неће те бити само зато, што си тотална будала, и пошто си одлучио да без НЕ не можеш да живиш, јер си одлучио да ће се људи увек тако мучити, да се другачије ни не може. Да се без концепција не може живети. Да су радосне жеље – премија и да се тако не сме. Да је већ касно или да је још рано. Ти си идиот, зато те неће више бити. Чак нећеш ни покушати. Нећеш ни покушати да постанеш искрен, нећеш ни покушати да уклониш концепције и НЕ, нећеш ни покушати да тражиш и реализујеш рж. Ти, са осећајем испуњене дужности, са паметном фацом и бацајући се са секиром на било које живо биће ћеш сагњити заживо у тупавости и НЕ.

Али, све се може променити – може се почети сад одмах. Сад одмах можеш да се сетиш пса са великим обешеним ушима, који трчкара по ливади, и да осетиш симпатију према њему. И то ће се звати „испољавање ОзО“. И тај ОзО ће НЕИЗБЕЖНО, У СВАКОМ СЛУЧАЈУ И НЕЗАВИСНО ОД БИЛО ЧЕГА утицати на твоје тело – и ти већ знаш – који је то утицај – успоравање старења, укључујући и почетак подмлађивања, прекидање болештина, испуњеност необично пријатним осећањима. Тај ОзО ће неизбежно направити пут ка новим открићима – не на папиру, а право „на теби“ – то ће бити корак ка промени твог живота. Један корак, наравно, није довољан. Али ти ћеш сам пожелети више, јер је доживљавати ОзО ВРЛО ПРИЈАТНО, а циљ оправдава средства. И ако на крају не постигнеш неопходан темпо промена, остариш и умреш, онда постоје врло озбиљне основе да претпоставиш, да „смрт“ није код свих иста, као што није код свих ни једнак живот. (А још је под већим питањем – колико је неопходно времена да се време врати уназад, да бих се зауставило старење и затупљивање. То зависи од твоје искрености и упорности, а такође одлучности. И од тога – у каквом си стању почео. Ако имаш рак, и за три месеца треба да умреш – да ли имаш доста времена? Немам доказа – појавиће се у међувремену, кад се појаве људи, који ће се у таквом стању прихватити праксе ППП, али сам сигуран, да је времена за таквог човека довољно, да бих се време зауставило и вратио уназад процес старења и умирања од болештина). Смрт од смрти се разликује. Смрт никога не „поравнава“ ни са ким, као што сматрају многи тупи људи, који су одлучили да се предају. Али озбиљно истраживање појава, у низу којих стоји и „смрт“, постаће могуће само, кад те твоја истраживања доведу до истраживања таквих, безусловно, битних феномена, као што су „јасни снови“ и „излажење из тела“.

И шта – зар ћеш остати тако са стране? Поносно ћеш сагоревати од болештина и старости „ у инат“ тим будалама – практичарима ППП? А ја нећу. Ја сам одлучио да покушам, поготово, што је живот у ОзО и напорима, уложеном у њихово истраживање много лепши и интересантнији, него сагоревање у тупости, неискрености и НЕ. То је интересантан циљ-зар не? Постићи такав степен доживљавања ОзО, бар да можеш да зауставиш процес старења. Да ли можеш да замислиш, какво ћеш доживети одушевљење, кад приметиш резултате? Колико ће се све променити? Посебно, ако имаш у виду, да година, која је проживљена у НФ и НЕ за време 8-дневног радног дана плус пут плус…није једнака чак недељи дана, која је проживљена без икаквих апстрагирања од својих истраживања, која је проживљена чак и у беспрекидним ОзО, који се преплићу. То упоређивање има и материјалну базу. Кад сам доживљавао НЕ и живео као обичан човек, водио сам понекад дневник. Уписивао сам количину открића, коју сам направио за пола године таквог живота (неке значајне јасноће, које се тичу мог живота, мене, нова опажања, нове радосне жеље и т.д.), и деловало је, да је једнако количини открића, коју сам ја тад – за време спровођења тог упоређивања – вршио за дан-два, највише за недељу дана. И да ли ћеш остати са стране? Вратићеш се на своје „обавезе“ (измишљене на 99%, изазване тупавошћу, катастрофалним додацима и навиком), вратићеш се ка својим страховима због негативног односа са стране других људи (који у 99% случајева неће утицати на твој живот никако), вратићеш се на задатке, који су ти постављени, као на пример, што је зарађивање новца, да би се купио аутомобил/усисивач/дете (изазваним на 99% досађивањем, тупавошћу, жељом да се заборавиш и умреш, а не неопходношћу)? Опет ћеш без реаговања, као страни посматрач, сагледати, како те пождире агресија, жалост према себи, апатија? Налазићеш им оправдања и наставићеш да живиш у тој отровној магли? Оправдање није тешко наћи. Сви људи, сва твоја околина, имају и вишак тих оправдања – испитај их и чућеш гомилу објашњења, што није могуће живети без НЕ, за што не треба, што није добро, што није могуће. И погледај – да ли су та оправдања променила нешто у томе, да су  – као млади – већ почели да старе, већ постали неискрени, троми, полумртви, агресивни, они, који не добијају никакво задовољство од живота.

Имаш још шансу већ сад – у нашем мрачном средњем веку – да постанеш човек будућности.

Вратимо се на ефекат успоравања старења. Наравно, најпростије је објаснити га као успоравање неких физиолошких циклуса, а не као успоравање времена и као постојање неких „пресвета“, домет према којима нам се отвара преко ОзО. Али фраза „просто успоравање неког физиолошког циклуса“, може бити убедљива само за онога, који није никад отварао уџбеник из физиологије. Било који, чак најелементарнији физиолошки курс је  ВРЛО тежак. Невероватно тежак – толико, да ми, овог тренутка, не схватамо ни један од њих. Најпростији начин изблиза испада ТОЛИКО тежак, да је то немогуће описати – просто отвори неки научни рад, који детаљно описује изучавање било ког процеса у некој ћелији. А тих процеса у организму је ТОЛИКО, да ће за њихово количинско описивање бити потребно употребљавање астрономских бројева, који су незамисливи. Али, постоји још нешто, нешто толико необично, толико теже, него сви ти бескрајњи, безбројни, запетљани процеси – то је њихова усклађеност! Е, то је тајна над тајнама. Физиолог, који не доживљава зачуђеност и отпадање вилице од сагледања усклађености процеса у организму на СВИМ нивоима – није физиолог. А можда постоји још већа тајна? Постоји! Она се састоји у томе, да у случају нарушавања биланса свог тог астрономског броја бесконачно тешких усклађених реакција, он, – тај биланс – се, обично, без проблема обнавља. Ту већ и реч „чудо“ не одговара – нема речи – просто мирно седи са отвореним устима. И у томе свему ће се…“просто“ нешто зауставити? У том случају то „просто“ се зове „болест“. Организам почиње да се разваљује, ако се нарушени биланс не обнавља. А људски организам под утицајем ОзО не само да се не нарушава, него обрнуто – болештине нестају, старење се успорава, издржљивост постаје нереална, телесни осећаји су невероватно пријатни и стварају резонансу са ОзО. Тако да се говорити ту може само о тоталном, целовитом успоравању процеса, и тако да, модел успоравања времена има ту улогу.

Знамо да ако један човек за годину дана може да прочита 100 књига, седећи на Земљи, онда други човек, крећући се у односу на првог човека са светлосном брзином, моћиће да проживи 10 пута дуже, али то није тајна дугог живота! Сматра се да се испуњеност његовог живота неће променити – на пример, књига ће прочитати свеједно 100, јер се физички процеси, који омогућавају читање књиге, успоравају на исто толико пута.

Ми знамо да од чињенице о постојању човека, која уједињује „материју“ и „психичко“ следи, да је психички живот човек безусловно материјалан. Зато се може претпоставити, да исто као други познати облици материје, психичка материја ће бити подвргнута општом релативном успоравању времена. Дакле, човек, који се креће у односу на човека, који седи, не само што ће прочитати тих истих сто књига, него ће и схватити садржај, направити закључке и остало, али не више. Чак ће, вероватно, и ОзО доживљавати не дубље и не обилније. Ако замислимо да је све управо тако, неизбежно ћемо доћи до закључка да човек, који доживљава ОзО и успорава своје старење, проживљава не само толико (чак за исти временски период, а да не говоримо тек о већој дужини живота), а много више, два пута више, и дубље. Значи – све је другачије, него што је горе било описано, а неопходно је и објаснити.

Већ нам је познато да у сну, а посебно у јасном сну, можемо да проживимо толико свега и толико дубоко, колико за време бдења не успевамо ни близу да проживимо. Заљубљеност у сну буде толико интензивна, продорна и толико окупира засићеном оданошћу, коју у бдењу нисмо способни да доживимо. Зато се лако може направити закључак о томе, да је„душица“ која смањује своју „оптерећеност лешом“ способна да живи суштински боље, интензивније и дубље. И што више физичко тело престаје да буде „леш“, интензивнији је и дубљи психички свет. Познато нам је, да под утицајем ОзО не само да се успорава старење, него долази и до трансформисања, после чега оно постаје осећајније, појављују се „озарени осећаји“. Зато описана горе супротност отпада – са једне стране човек који доживљава ОзО, доживљава псеудорелативно успоравање психичке материје, које се постепено шири и на његову физиологију преко оних веза, које везују психичко и физичко, али се не шири на његове физичке покрете. Са друге стране, оне промене у телу, које прате то, омогућавају много јасније изражено убрзавање и удубљавање психичких процеса не само преко њиховог ослобађања, него и преко таквог новог факотра, као што је стална резонанса озарених осећаја и ОзО.

07-02-04 Мерење еволуције

Али, ипак – каква је то „псеудорелативистичка“ ствар? Уводећи термин „псеудорелативизма“, покушавамо да седнемо између две столице – као да смо напола у свету релативистичком, а напола не. На неку материју он утиче, на неку не. То не ваља. Да ли се може наћи простији, елегантнији модел? Може, мада ће он читаоцу деловати опет скроз сулудо:)

За почетак ћемо опет морати да се вратимо на теорију релативитета, али ћемо се прво спустити на још простији и јаснији ниво. Замислићемо људе, који трче поред тебе са леве и десне стране, по пустињи, са брзином 10 километара на сат – по врућини не могу брже да трче, а спорије да трче им не дозвољава спортска занесеност. Испред њих је сто метара, на којима ти, спортски лекар, гледајући на њих са стране, извршаваш контролно мерење њихове брзине. Осим тога, сваки тркач има на себи брзинометар, који непрестано мери њихову брзину. Првих неколико тркача су протрчали сто метара за тридесет шест секунди – све је тачно. А задњи – за педесет секунди. Направивши правилан закључак, односно, да се момак уморио, и да му не гине топлотни удар, скидаш га са трке, али ти он безбрижно даје свој брзинометар, који показује да није смањивао своју брзину! Објашњење се налази брзо – ако су први тркачи трчали строго са леве стране, па  на десну страну, онда је задњи, грешком, због подигнуте прашине, трчао под углом, и на крају је његова трајекторија испала дужа – толико, да је хипотенуза испала дужа од катете. Тркач је трчао са нормалном брзином, али, пошто је његова брзина била распоређена међу два смера, у правцу строго са леве стране на десну страну, он се кретао спорије од осталих.

Користећи отприлике исти примерак, Ајнштајн се сетио да ће  теорија релативитета постати врло јасна и лепа, ако претпоставимо да је време – једно од мерила – исто, као што су и  мерила пространства. Отприлике, у тој идеји нема ништа необично, јер, као прво, сваки догађај захтева четири координате – три координате пространства, да бих био опредељен у пространству, и једна привремена – да бих опредељен у времену и пространству. Догађај је само онда опредељен, кад је опредељен са четири параметра – тачка у пространству и времену. Као друго, врло тачно се може рећи, да се нон-стоп крећемо у времену, јер шта год да радимо – сат непрестано откуцава, а сат је прибор, који мери ток времена.

Уопште апстрактно одређивање времена – то је врло тежак процес, ако је уопште могућ. Кад покушаваш да га определиш, стално се суочаваш са тиме, да просто избегаваш да користиш реч „време“, не уводиш га јавно, и тако само себе збуњујеш. Зато сам ја присталица оваквог необичног решења: време се опредељује као оно, „што се мери сатом“. Наравно, сад морамо да определимо – шта је то „сат“, али тако, да се не би опет замаскирано користио термин „време“. Али, урадити то није тешко. Сат се може дефинисати као справа, која врши регуларне покрете. А да ли онда уводимо време помоћу термина „регуларни“? Не, регуларност можемо да измеримо са обичним лењиром, то јест, термин регуларности можемо увести, не користећи јавно термин време, а користећи само мере растојања. Замислићемо, да је точак, који се окреће, са једне стране испупчен и да за време окретања додирује тим испупчењем  лењир, који равномерно пролеће изнад њега. У месту додиривања на лењиру остаје мрља. Мерећи растојање између мрља и уверивши се да су једнаке, долазимо до закључка о регуларности, равномерности окретања точка. Наравно, уз то морамо некако да се уверимо да се лењир стварно равномерно креће, али за то нам неће бити потребан сат, него ће нам требати само наше знање о томе, да је равномерно кретање – кретање без убрзавања. Ставићемо на лењир осетљив федер са стрелицом са графитом на крају. После експеримента ћемо погледати – ако графит није ништа означио на лењиру, значи да убрзавања није ни било и да је кретање  било равномерно и директно. Зато опредељивање времена као „онога, што мери механизам, који регуларно ради“, не води до увођења времена, што значи да је скроз оправдано и јако удубљено. И онда замена фразе „нешто утиче на време“ на фразу „нешто утиче на откуцавање сата“ нам даје могућност да се боље разумемо у време и омогућава да истражујемо његове особине.

Дакле, у општом случају се крећемо у пространству и у времену, или простије речено – у „пространству-времену“. Генијална досетка Ајнштајна се састојала у томе, да је претпоставио, да време може да учествује у дељењу брзине исто тако, као што се одвија дељење брзине у примерку са тркачем. Дакле, временско мерење учествује у расподели брзина. Даљњи обрачуни показују, да колико год то деловало невероватно и парадоксално, већина објеката се креће у времену, а не у пространству. Познато нам је, да кад се тело креће поред нас, онда време у његовом систему координата пролази спорије него у нашем. Другачије речено, што се брже креће тело у пространству, спорије се креће у времену, јер „споро се кретати у времену“ значи, да време тамо пролази  спорије, старење се дешава спорије, сатови куцају спорије. А даље је Ајнштајн претпоставио, да се уопште сви објекти у нашој васиони крећу у времену и пространству са истом брзином – брзином светлости. У пространству се могу кретати са било којом брзином мањом од брзине светлости, а у пространству-времену – само са укупном брзином у сва четири правца – са брзином светлости. Дакле – део укупног кретања тела одвија се у пространству, а остали део – у времену, али укупна брзина је увек иста – као код нашег тркача. И што је ближи нама, спорије се креће са леве стране на десну страну. Што већу постиже честица брзину у пространству, мању може имати у времену, то јест време онога, ко је у покрету се успорава. Кад сво кретање тотално пређе у пространствено, онда се постиже максимална брзина у пространству – иста брзина светлости, што значи да се у времену то тело више не може кретати. Зато фотони, који се крећу у пространству, увек са брзином светлости, никад не старе – они фотони, који су били испољени у тренутку рађања наше Васионе, такви и остају и уопште се не мењају, јер „променити се“ – то је синоним речи „остарити“, „кретати се у времену“. Фотон од тренутка свог рођења па све док постоји, никад се неће променити. Може да се прекине његово постојање (на пример, у процесу апсорбовања фотона електроном), а променити се не може.

Зато је јасно, да пошто се у нашем свету све креће јако споро, по упоређењу са брзином светлости, значи да је основни удео нашег кретања у времену.

А сад, хајде да се сетимо тога, да доживљавање ОзО успорава време, то јест брзина нашег премештања у пространству треба да се повећа? Да, треба, и то јако пуно!Јер да бих се појавили ефекти успоравања времена, тело треба да почне да се премешта са грандиозном, скоро светлосном брзином. Али то се не дешава, ја и даље седим испод дрвета и нигде не нестајем са космичком брзином. Значи, та брзина треба да порасте за време петог мерења, и ако уведемо нови термин – пето мерење, онда закон чувања брзине може бити детаљизиран: брзина објекта за време тих пет мерења је једнака брзини светлости, и то пето мерење може равноправно да учествује у распоређивању светлости. Какво је то мерење? Назваћу то мерење „мерењем еволуције“. Што је интензивнији ОзО, што више утиче на тело, успоравајући ток времена у физиолошким процесима, онда је већи удео брзине у координатама еволуције, то јест – брже се одвија еволуција. Познато нам је, да је еволуција врло спор процес, али за време присутства ОзО почиње да тече брзо. Људско биће може да проживи без промена око хиљаду година, кад на пример, под утицајем ОзО његово тело почиње да се мења врло брзо, и не само тело. Појављују се нова опажања, нове могућности, укључујући и оне, које налазимо код Кастањеде.

Еволуција се, дакле, одвија код свега, што постоји, као положај у пространству и постојање у времену. Еволуционира све и увек, али са различитом брзином. Сваки објекат се креће у пространству, времену и еволуцији (осим већ поменутих фотона, код којих је кретање прешло у кретање у пространству).

Таква хипотеза је лепа. Она на јасан и прост начин описује мноштво чудних појава, које укључују и прекидање старења за време ОзО, а и то, да човек, који доживљава ОзО, постаје „мудрији“ (стиче јасноћу, озарено издвајање, одликовање и остале врлине), и постојање еволуције свега живог и много остало. Од те хипотезе се може направити цео низ других занимљивих хипотеза.

Зато је јасно, да је скроз погрешно стављати процес еволуције у зависност од времена – то су скроз различите појаве, толико различите, као што су пространство и време. Времена може проћи колико хоћеш, а еволуција може и да се не деси – што видимо нон-стоп и свугде, гледајући старце, који су проживели дугачак живот, али пошто нису имали ОзО, нису направила ни један корак у својој еволуцији.

Ту се може направити следећи корак, ако се вратимо на ефекат успоравања старења. О еволуцији знамо врло мало – скоро ништа. Можемо да копамо по костима диносауруса, али нећемо скоро ништа тиме постићи. Пошто се сад оснивамо на томе, да су еволуција и време толико различита „мерила“, као и пространство, можемо да претпоставимо, да старење уопште није ни са чим повезано. Старење – то је ефекат нултог и скоро нултог кретања у еволуцији. Ако неког покретања у еволуцији има, старење успорава скроз, до тоталног прекидања. Ту можемо да избегнемо парадоксу подмлађивања. Тело човека, који доживљава ОзО, не само што не почиње да стари, него се и подмлађује. Кретање уназад у времену нам није познато, зато и ако претпоставимо да је старење процес, који зависи од времена, појављује се потешкоћа – неопходност да се уведе кретање у времену, уназад. Сад такве неопходности нема, јер смо одредили да је старење – процес, који је независан од времена, иако се и одвија у времену, као и све остало (осим поменутог фотона, на пример).

Кретање човека у мерилу еволуције оставља подмлађујући ефекат на његово тело. Хоћу да скренем вашу пажњу – то је управо „подмлађујући ефекат“, а не стварно подмлађивање, и уопште ту не може да се употребљава реч „подмлађивање“. Стварно подмлађивање би било као повратак у стање младог човека – тромог, слабог, болешљивог, који брзо стари. Постоји илузија, да у младости људи имају лепо, младо, пријатно тело. По мом искуству, тело људи одмах после 12-14 година почиње муњевито да стари, а са 17-18 година више нема људи, чије тело би изазвало осећај лепоте и нежности – и на изглед, и на додир. Тако да за промену тела под утицајем ОзО целисходно је наћи специјалан термин.

Подсетићу да то, што описујем у овом поглављу – то је хипотетички, проистиче из размишљања, са доста слабом фактичком базом, и захтева потврђивање, корекцију или оповргавање помоћу праксе култивисања ОзО, развијања „виђења“ и осталим посматрањима. Намерно не излажем овде супротну и завршену теорију, јер, као прво, морао бих да се позивам на још неописане чињенице и посматрања, која савремене њушке не бих могле засад да потврде из свог искуства, а као друго, желим да покажем читаоцу ток мисли теоретичара, са најинтересантнијим преокретима, ћорсокацима, решењима. Тако да ће се ово поглавље допуњавати и кориговати.

07-02-05 Тачност закона еволуције

„Пре-еволуција“ – стабилне промене у било ком бићу, које се појављују само после уложених многобројних напора и усмерених на постизање задовољства или уживања, који толико промене то биће, да оно почне да доживљава пожељна стања. У случају, кад не можемо да говоримо о томе – шта доживљава то биће, критеријум за постојање еволуције је његова трансформација, која омогућава постизање могућности да имаш бољу исхрану, бољу животну теорију, ефикаснију заштиту, дужи живот.

„Еволуција“ =  пре-еволуција + испољавање нових, непознатих раније пожељних стања.

„Супер-еволуција“ = еволуција + појављивање нових „циклона“, то јест нових стабилних и јасних рж за постизање нових пожељних стања.

Култивисање радосних жеља, то јест тражење рж, издвајање, формулисање + реализација рж (ррж), је нераздвојни део еволуционих процеса.

Време не утиче на старење. Старење – то је искључиво последица прекидања или успоравања еволуционог процеса. То се доказује тиме, да јако искуство доживљавања ОзО, постизање ОФ успорава и чак зауставља старење тела, тело пролази кроз физичке трансформације, промене својих особина, његови квалитети постају много савршенији (лепота физичког изгледа, пријатност на додир, дубина осећаја, која расте, физичка проживљавања, издржљивост и т.д.)

„Еволуција новог времена“ – промене, које су везане са постизањем беспрекидног или беспрекидног озареног фона и бљесака ОзО. Разуман човек ће се претворити (или ће препустити место, јер није издржао конкуренцију – по својој жељи!) у човека озареног.

Човек разуман ће (ЧР) катастрофално губи у конкуренцији са будућим човеком озареним (ЧО) због целог низа разлога:

*) дужина живота ЧО је бар двапут већа, него код ЧР.

*) ЧР већи део свог живота губи време на апатију, болештине, различите врсте разбијених стања, која долазе због мноштва НЕ, кад је на пример живот ЧО савршен, потпун, енергичан, доноси му задовољство.

*) Много већа дужина живота и испуњенији живот ЧО омогућава му да стекне огромно животно искуство (ЧР то искуство уопште не стиче, не скупља, јер је искуство – не само нека количина доживљених догађаја, него и њихово трезвено анализирање, способност да се мењаш, да се адаптираш), а такође да се стабилизујеш економски. ЧР почиње јако брзо да стари и да се разваљује баш онда, кад бих могао да брзо повећава своју економску снагу – у 40-45 година.

*) Људи типа ЧР су издвојени, у њиховом друштву делује закон џунгле – једни једу друге. Људи типа ЧО су врло уједињени, доживљавају једни према другима симпатију, жељу да се помажу. Имајући огромно искуство, солидну економску базу, која се нон-стоп побољшава и која је сакупљана целог његовог енергичног живота, имајући жељу за помагањем једни других, ЧО омогућава искључиво повољну почетну позицију новим људима типа ЧО или онима, који стреме да постану такви.

*) Општа економска база код људи типа ЧР просто није присутна – наслеђује се по принципу „све моје остављам деци“, а деца – то су савршено случајни људи, који су врло често далеки од жеље за управљањем тим наслеђем или од повећавања тог наслеђа. Наслеђе код људи типа ЧО се одвија по принципу симпатије – не наслеђују случајни људи, који су се појавили из твог сперматозоида и т.д., него други људи типа ЧО, који ће сами управљати ефикасно, или ће га предати другим сличним људима.

*)  људи типа ЧР су превише стиснути. Њихове хоризонталне везе су ограничене са родитељима и „пријатељима“, плус, што сви они живе у атмосфери узајамне мржње и неповерења, страха, а њихови циљеви си изазвани, као прво само концепцијама. Људи типа ЧО живе у искључиво еластичној структури, јер симпатија и жеља за помагањем постоје различитог интензитета скоро међу сваким и сваким. То омогућава да се постигне разноврсно искуство, да се нађе оптимална област за улагање напора. Циљеви људи ЧО се формирају на основу истраживања радосних жеља, што значи да су успешнији у постизању њих, јер се руководе ентузијазмом, предосећајем уживања.

*) Друштво људи ЧО је јако привлачно за људе неодређеног типа – за оне, који, иако нису спремни да усмерено стреме ка ОзО, али ипак, бар на речима подржавају неке или основне вредности људи типа ЧО. Људи типа ЧО су за такве људе „добри пријатељи“, „сигурни партнери“, „интересантни људи“, јер су људи типа ЧО сигурни, интересантни, стреме ка конструктивном партнерству. То води ка томе, да најбоље еволуционо развијени слојеви људи типа ЧР (Нети је за означавање таквих људи нашао одличан термин „симпате“ – то јест они, који симпатишу праксу и практичаре), подржавају друштво људи типа ЧО, заинтересовани су за узајамно развијање и добијање задовољства.

*) Људи типа ЧР уопште не разумеју људе, оснивају се на избацивања и додатке, и то онда отежава постизање успеха у бизнису или стварању нечега. Људи типа ЧО су способни да нађу одговарајуће људе за конкретне позиције, да адекватно оцењују ситуације и налазе неопходна решења.

Наравно, говорећи о „привилегијама“ људи типа ЧО по упоређењу са људима типа  ЧР, мислим да процес, који се одвија у времену, односно процес, за време ког ће друштво људи типа ЧО пролазити етапе прогресирања и регресирања, али у савременом свету све се дешава врло брзо, и еволуција новог времена – то је јако брз процес, и није искључено да ће већ за 200-300 година људи типа ЧО играти велику улогу на планети.

„Вектор еволуције“ – смер промена, који се појављује због култивисања одређених рж. Доминантно култивисање оданости води ка једним променама, а жеља за истраживањима – ка другим променама.

Није искључено да ће векторско анализирање еволуционих процеса заузети своје место у будућој науци о еволуцији.

Познато нам је, да је „растојање“ мера, која показује, колико има пространства међу две тачке, а „трајност“ је мера, која показује, колико је времена прошло међу два догађаја. Шта је то „растојање у еволуционом мерењу“? Може ли се изразити у бројкама? На пример, можемо почети од мерења параметара тела, које геронтологија везује са старењем – као што је мерење електричне проводности коже, мерење концентрације ензима, хормона, активности процеса регенерације ћелија и т.д. Тад бих имали неке производне податке у бројкама.

Повезаност еволуције и пространства-времена се доказује утицањем ОзО на физичко тело. Постојање те везе означава да се еволуција покорава строгим законима. Вода која пршће исто делује хаотично, иако се и она, и њени елементи покоравају строгим законима механике и хидродинамике, а хаос, који нам се учинио, испољен је због сложености тог процеса. Као што знамо из квантне физике, њене једначине су искључиво тачне, што се тиче понашања материје, иако се оснивају на вероватност. На миркоскопском нивоу и даље важе строги закони, али одређују само вероватност будућности – али управо вероватност настајања. Ако испољавати ОзО, уклањати тупавост и т.д. – онда ће се кретање човека у мерењу еволуције одвијати … са неком брзином у неком правцу и са неком вероватношћу. И у овом тренутку, немамо довољно експерименталног материјала, да бих рекли – та вероватност закона еволуције има исти смисао, што и закони у квантној физици, или сити смисао, као и ток воде из славине. У случају са водом имамо конкретну могућност да прорачунамо понашање сваке капи, ако помоћу моћних компјутера израчунамо кретање. Значи да је ту вероватност изазвана само сложеношћу тих процеса. У случају са понашањем фотона вероватност постоји као дубоки, нераздвојиви принцип постојања материје. Да бих се одговорило на то питање потребно је, као прво, да научимо у бројкама опредељујемо кретање човека у мерење еволуције, а као друго, да научимо да радимо то јако тачно, и тек онда – да обрачунавамо ток еволуције после једног ОзО или после потока ОзО, заобилазећи интензитет ОзО, дубину, обимност, и мерећи ток еволуције – исто тако, као што смо радили у случају истраживања фотоелектричног ефекта – појаве, која је Ајнштајна довела до формулисања једних од важнијих принципа квантне механике. Фотоелектрични ефекат – то је појава која се састоји у избацивању електрона са површине метала под утицајем светлости. Делује да, што је већа енергија светлосног потока, да ће више електрона бити избачено, и значи да ће вишу брзину имати. Искуство је оповргло ту претпоставку – за време постојања довољне дужине таласа, колико би год носио у себи светлости, електрони се уопште не избацују, и обрнуто – чак и за време постојања доста високе фреквенције таласа и при ниској енергији, електрони се избацују. Објаснити се то може само на скоро Њутнову хипотезу о томе да се светлост састоји од честица чудне природе. То и експерименти о интерференцији јединствених електрона, су довели до чудног термина „корпускуларно-таласни дуализам“, који одражава ону чињеницу да су микро честице истовремено  и честице и таласи. Није искључено да ћемо и током истраживања еволуције добити бар неке значајне резултате. Сигуран сам да ћемо их обавезно добити, бар зато што под утицајем ОзО наше тело – тако огромно,тешко, масивно – добија квалитете, која карактеризују и фотоне – као да упадамо у фантастичан свет, где величина константе Планка постала огромна и наш велики макро свет је почео да испољава квантне особине, такве, као што су тунелски ефекат и т.д. Еволуција, квантна физика и теорија релативитета, или говорећи савременим језиком, теорија еволуције и теорија супер жица безусловно морају да створе науку будућности.

07-02-06 Поглед на еволуцију са гледишта теорије скривених мерења

Сад предлажем да погледаш на еволуцију са неке друге стране. То ће омогућити да хипотеза о еволуцији постане још дубља и интересантније, али зато нам је неопходно да изгубимо још мало времена, да бих разјаснили још једну фундаменталну особину материје.

За почетак ћемо увести термин „заврнутог мерења“. То је врло просто. Замислимо да је испред нас танка нит. Она је врло танка, и како год да је разматрамо – дебљину неће имати. Делује нам, да бих измерили такву нит, да нам је довољна једна координата. Али технологија микроскопа је направила корак напред и ми смо, разматрајући нит кроз нови микроскоп, видели, да она ипак има дебљину и изгледа као танак цилиндар. Друго мерење је било скривено, јер прибори нису били савршени, било је „заврнуто“. Што је интересантно – ако ми, користећи ту нит у нашем обичном животу будемо и даље добијали правилне резултате у обрачунима, и прибори ће, који се оснивају на тим рачуницама, тачно радити, јер је дебљина те нити толико мала, да никако не утиче на наше гигантске, по упоређењу са њом, справе.

(Та аналогија није скроз тачна, наравно, јер је у њој „ново мерење“ једно од најјаснијих нама мерења, кад се на пример, реално заврнуто мерење не односи ка три наведена. Како ће деловати у нашем свету ново мерење, заврнуто, моћићемо да кажемо тек, кад видимо испод тако микроскопа растојања, на којима се то и налази).

Увођење додатних мерења делује као неки покус, јер смо се навикли да има три врсте мерења. Можемо да се помиримо са тиме, да је време равноправна врста мерења, јер смо са временом исто јако добро упознати, о модел пространства-времена са четири мере нам је колико толико „интуитивно јасан“, јер се интуиција оснива на нашем животном искуству, и оно, што не улази у наше искуство, не може да учествује у „интуитивном схватању“. Па дали постоје неки озбиљни основи за увођење додатних термина? Они, наравно, да постоје и да су повезани са теоријом супер жица (укратко – просто „жица“). Ако једначине опште теорије релативитета Ајнштајна спојити са пространством са једним додатним мерењем, испашће нешто невероватно: додатне једначине, које су везане за нова мерења и јесу…једначине Максвела за електромагнетно поље! То је био први сретан, иако и формалан покушај за стварање основа теорије, која уједињује гравитацију и електромагнетизам (слабо и јако међуделовање у 20-им годинама 20-ог века још нису била откривена, али, кад су била откривена, а још и уједињена са електромагнетним међуделовањем, теорија, која је садржала и додатну врсту мерења, постала је посебно интересантна). Ајнштајн је био веома заинтересован са тиме, али у то време направити корак напред скоро није било могуће због недостатка експерименталних података. По тој теорији је испадало да се гравитација преноси у нашем обичном пространству са три мере, кад се у електромагнетном преноси у таласима, који користе ново, „скривено“мерење. То означава да у свакој тачки нашег пространства – свуд около и унутар нас – постоји „капљица“ заврнутог мерења. Прорачуни показују да су димензије те капљице милијарду милијарди пута мање, него могућности најсавременијих начина посматрања материје, зато их засад не можемо приметити, али ипак, они остављају утисак на наш живот, изазивајући појаве, које можемо да приметимо – на пример, омогућавајући постојање и ширење електромагнетног поља.

Следеће развијање теорије жица је доказало своју велику отпорност, истрајност. Она лепо и јасно објашњава толико свега, што никако не може да објасни класична квантна теорија, тако да је већ 1995 године удружење физичара признало као најперспективнију тачку гледишта. Увођење додатног мерила доводило је до бесмислених парадокса (на пример, парадокса у облику бесконачних или негативних вероватности и т.д.), али на крају истраживања, било је примећено, да, ако се уведе шест додатних, пространих, заврнутих мерила, све парадоксе ће нестати. Дакле, у складу са савременим представама, наш свет има десет мерила – три пространа отворена, једно временско откривено и шест пространих скривених. Једначине теорије жица су искључиво сложене и математички апарат још је на стадијуму развијања, тако да ми засад не можемо да добијемо ни тачна решења једначина, него и једначине уопште можемо да уписујемо само отприлике, зато мерила може бити не 10, него 11, али сад то већ није битно за наше циљеве.

Желим да подвучем најважније – савремена физика ЗАХТЕВА постојање скривених мерила, то јест, постојање скривених мерила је неопходно да бих наш свет био такав, какав јесте. Крећући се у пространству, ми се у ствари премештамо не само у та границама та два пространа мерила, него још и у границама тих неколико скривених. Безбројно мноштво пута их пресецамо, али не можемо да их приметимо, јер смо и ми макро објекти, а чак и наши органи опажања, чак и ојачани савременим начинима посматрања, су превелики, да бих на њих некако утицало то пресецање скривених мерила, то јест, целокупни резултата просто нестаје и не можемо да га приметимо.

Морамо да се сетимо, да је време равноправно мерило у границама четири мерила пространства-времена. Није ни чудно, што су се физичари замислили – а што скривена мерила требају да буду пространа? Зар не може међу њима да буде скривено временско мерило?

Термин „скривеног мерила“ делује интуитивно нејасан, зато ћу то разјаснити. У наведеном горе примерку са нити, једно мерило – уздуж ње – није скривено, и можемо да идемо колико год далеко. Друго мерило је скривено, и ако ми, приметимо дебљину нити, па кренемо по њој налево, ускоро ћемо доћи на исто место, али већ са десне стране. То значи, да крећући се по скривеном „сличном временском“ мерилу, можемо доћи у исту тачку тог новог типа „времена“. У овом тренутку физичарима није јасно – чему може да одговара та теорија додатног временског мерења, кад нема ни једне појаве, која бих то захтевала. На пример, електромагнетно међуделовање се никако не уклапа у ајнштајновску општу теорију релативитета, уједињавање гравитације и електромагнетног поља испало је немогуће, и ново мерило је управо решило тај проблем. Али не постоји никаква „слична временској појави“ појава, која бих захтевала одговарајућу њој скривено псеудо-временско мерило. Зато се та грана теорије жица развија врло споро и, могуће је, да ће  уопште на дуже време бити заборављена, јер се теорија жица бурно развија у другим правцима.

А сад ћемо се присетити еволуције. Еволуција је толико „сличан времену“ процес, да само чак на почетку погрешно сматрали, да је процес старења чисто еволуциони  и да зависи од времена. Еволуција захтева одговарајуће мерење, да бих могли да говоримо о њој, као о нечему, што се не односи ка пространству-времену. Никад се нисмо суочавали са тиме, да време иде уназад, али, ако еволуционо мерило постоји у скривеном облику, то значи да постоји могућност еволуционог обрнутог процеса! Присетимо се дугих бесплодних дискусија, кад се разматрала могућност тога, да су мајмуни наследници, а не претходници човека и да нису бочни огранци еволуционог процеса – за време свог развијања, човечанство је стварало бочне гране, које нису еволуционирале, дегенерисале су и претварале се у мајмуне (могуће је да то нису били они мајмуни, који постоје сад, него они, који су већ изумрли).Те дискусије су засад бесплодне због недостатка експерименталних 8археолошких) података, али није искључено, да ћемо у будућем наћи доказ такве могућности дегенерисања човека. У свету осталих биолошких облика, такви примерци, можда и постоје већ.

За мене је неоспориво, да ће део савременог човечанства такође дегенерисати. Човек, који култивише ОзО, постаће Човек озарени, са новим особинама, новом физиологијом, новим могућностима. Човек, који култивише своје задовољство, остаје Човек Разуман. Човек, који култивише НЕ, ће дегенерисати.

Процес дегенерисања може да се на пример, одвија тако, што ће одређена група људи просто постати бесплодна и изумреће, независно од било каквих напора, уложених лекарима.

И са таквом појавом смо се већ суочавали, сасвим недавно, на америчком континенту, кад је цели етнос, упркос свим напорима савремене цивилизације просто изгубио могућност репродукције – јаловост их је опколила. Интересантно је, да је тај етнос годинама одликовало то, да су пили, као луди, а такође да су култивисали агресију, тупавост и НЕ. Због „политичке солидарности“истраживања етноса у наше време нису могућа, јер ће таква истраживања показивати разлику између етноса, и све ће то бити почишћено слепом метлом „расизма“. Није искључено, да ће се тај кретенизам ускоро проширити и на психологију и социологију, и да ћемо заједно са губитком слободе слова (коју смо фактички већ изгубили чак у развијеним државама – на пример, чак просто разматрање неких питања се кажњава) изгубити и социјално – психолошке науке, а ако погледамо, археологија је већ постала „расистичка“ наука, јер из археолошких проналазака следе закључци о етносима…а и историјске науке бих требало забранити, да се не квари наше самозадовољство позивањем на тотално непријатне тренутке из прошлости, које испољавају специфичне одлике одређеног етноса…

Као што сам већ говорио, премештајући се у пространству, не примећујемо постојање скривених пространих мерила, јер је њихов утицај врло мали и једва приметан, тако, да се и закони Њутна на малим брзинама, и теорије релативитета на било којим брзинама, извршавају са тоталном, апсолутном тачношћу, у границама могућности наших прибора за мерење. Али живот биолошке врсте – то је јако дугачак процес,који траје милио, сто милиона година, зато, кад се биолошка бића премештају милион година кроз скривене границе еволуционих мерила, то увек утиче на њихову наследност – зато је могућа еволуција.

Присетимо се такође такве појаве,као што су „физичка преживљавања“.Понекад су праћени осећајима „сагоревања“ у целом обиму тела, свуд изнутра. Али, то није оно исто „унутра“, као кад је реч о физиолошком процесу – тад су осећаји локализовани у складу са типом процеса, који се одвија. Овде се појављује такав осећај, као да цело тело, свака ћелија препуњена тим осећајем сагоревања.

Можемо се сетити – како брзо НЕ доводе до дегенерације одвојене личности, блокирајући најмању могућност еволуције, и колико брзо ОзО убрзавају еволуцију. То означава, да је ОзО тесно повезан са мерилом еволуције, ојачавајући наше међуделовање. Истраживање ОзО и истраживање себе у ОзО постаје све занимљивији процес. А шта ћеш ти изабрати – хоћеш ли остати са стране?

Набацане овде мисли – то су само фрагменти хипотезе, која повезује ППП и физику, али у будућем, можда ћемо моћи да створимо од ње још једну потпуну „теорију свега“.