Ослобађање од негативних емоција

01-01 Основна информација о негативним емоцијама (НЕ) и ослобађање од њих

01-01) Из дана у дан, сваког тренутка људи доживљавају негативне емоције („НЕ“): љубомору, жалост према себи, страх, гнев, мржњу, раздраживост, незадовољство, увреду, бес, недоумицу, злобу, завист, бојазан, узнемиреност, презирање, гађење, стид, пониженост, осветољубивост, апатију, лењост, тугу, сету, разочарење, себичност и т.д., и т.д.

Пракса правог пута („ППП“), која је изложена у овој књизи, састоји од наизменичне замене непожељних опажаја на пожељне. Зато је неопходно да осећате радосну жељу (то јест жељу коју следи предужитак) такве замене опажаја и култивисати је упорно и одлучно, док поново стварана навика не надјача пређашњу, која је некад била механички створена. Ја називам тај пут „прави пут“, јер је за његову реализацију, његово остварење потребан само један битан услов – постојање радосне жеље за замену опажаја.

Док се човек бави ППП, постиже беспрекорно уништавање запажених негативних емоција, он схвата да осим најјачих и најприметнијих НЕ стално доживљава велики број малих негативних емоција. Без преувеличења можемо рећи да сваки опажај прати мали пљесак НЕ (најчешће је то незадовољство, негативан однос, узнемиреност), после којег следи једва видљив „репић“, који храни ионако сувише негативан фон. Све то ствара ужасавајуће отровну атмосферу. Последице су ужасавајуће, катастрофалне.

Као прво, то води ка старењу, и то не почиње тек у четрдесет година, него у двадесет две – двадесет пет, јако рано. Кожа постаје грубља, непријатна на изглед и на опип, тела и лица постају накарадна, изопачена, урасла у сало, или наопако, изнакажена ружном мршавошћу. Мириси постају непријатни и оштри. Самоосећање постаје све горе, али пошто се то одвија јако споро, човек се навикава на то и не схвата да се са њим дешавају непријатне промене – ујутру се будиш сломљен, увече кад легнеш као да упаднеш у бунило, почињу стењања, тромост, потребно ти је све више стимулатора – кафа, механички секс, примитивни доживљаји. А погледај на наше старце и старице! Погледај на њих најискреније што можеш. Та слика је ужасавајућа. Њихова тела и лица су материјално оличење тих НЕ које су они цео живот доживљавали и доживљавају и даље. То постаје толика навика да се сматра да је старост неизбежна патња, ружноћа, глупоћа, агресија. Али у Индији, Непалу, и на Тибету, на Шри – Ланци у тибетским манастирима можеш да видиш јако пуно старих људи који се јако одликују од наших! Њихова лица, навике су веома симпатичне, њихова стара лица не изгледају одвратно, њихове очи буквално очаравају.

Као друго, сигуран сам да скоро уопште не постоји болест, која није изазвана баш тим НЕ. По савременој религији људи болују од вируса и микроба, али ја сам сигуран да ти вируси и микроби започињу свој разрушавајући посао у телима оних људи, који су посебно изложени тим НЕ, а није тешко упоредити одређене болести и тип доминантних НЕ. Људи који се баве праксом правог пута и постижу највиши степен ослобођења од НЕ, понекад доживљавају пљескове застареле навике доживљавања НЕ, и онда са чуђењем схватају да са њиховим телом почиње да се дешава нешто необично – тело почиње да болуцка, на неким местима баш да боли, појављује се тромост, инертност, посебна физичка слабост, и то се све деси само за пола сата или за сат времена доживљавања негативног фона, само због неколико неуништених пљескова! У те тренутке схваташ да ако не уништиш те НЕ, живећеш у том болесном стању стално, а људи стално доживљавају неке од тих НЕ – у облику јаких пљескова или у облику „слабијег“ негативног фона („НФ“), узнемирености, незадовољства, жалости према себи, туге и др., и на њихово тело стално утиче тај отров.

Као треће, НЕ не само што уништавају тело, оне још и тотално уништавају способности за доживљавање радосне жеље, јасноћу, озарене oпажаје („ОзО), нежност, осећај лепоте, циљ, безбрижност, симпатију, усхићење, предужитак… НЕ претварају човека у покретног мртваца, и још пуно година може да лута и постепено да се разлаже споља живо тело, у ком изнутра већ одавно нема ништа живо. А то још значи да се пред човеком неумољиво затварају врата према путовању сазнања, према новим открићима, према новим ОзО. Хоћу да подвучем да те никаква духовна пракса, никакве јоге и медитације, никакве молитве и распростирања неће довести никуд, ако не стремиш ка постизању беспрекорног уклањања НЕ и беспрекидном доживљавању ОзО. Док постоје НЕ – ништа није могуће. Уклањање НЕ и откривање у себи света ОзО – то је пут према невероватном путовању сазнања, независно од тога , коју си духовну праксу изабрала.

Сматрам да било које искрено стремљење ка ОзО води ка колико толико јасно израженом резултату, независно од тога, да ли си будиста, кришниста, православан или још неки други. Клањаш ли се Богу у сваком облику или верујеш у безобличног Бога; атеиста си, или дарвиниста, езотерик, тантриста; следбеник древне секте или поштовалац поново створене – ако доживљаваш искрено стремљење ка ОзО, ако имаш непомирљив став према НЕ и догматизму, ако се бавиш икаквом праксом, чији је циљ да доживљаваш ОзО и да прекинеш да доживљаваш НЕ, онда ће резултати почети да се појављују, живот ће постајати све интересантнији и испуњенији. Али попуштање НЕ, правдање или варање самог себе састоји у томе да се ти само претвараш да их не доживљаваш – то је безизлазна ситуација, то је пут ка разрушавању, лудости, и интензивним патњама.

Друштво у ком нема непомирљивог односа према НЕ и догматизму, никад неће живети у миру, како год да отежамо законе, како год да погоршамо казне, какве год да измислимо приборе и механизме. Заједница практичара ППП – „њушака“ – јесте уникатан примерак заједнице новог типа – та заједница је апсолутно стабилна, пошто у њој нема унутрашњих разрушавајућих снага, јер икакав импулс агресије, љутитости, жалости према себи, похлепности, надмености или ништавности и т.д. – све се то моментално уклања, или се као минимум покуша то уклањање, и у вези с тим се бурно повећавају доприноси и т.д. И чак оне заједнице чији задатак није уклањање НЕ и догматизма, али симпатишу ППП, изражавају подршку стремљењима „ њушака“ и одликују се искључиво својом великом мирољубивошћу (не бркајте са незаштићеношћу и инфантилношћу) и стабилношћу.

Мир, у ком живиш, то је као прво мир НЕ – то се може рећи без преувеличења. Оне наступају у многобројним облицима, тако су уплетене у живот, да се некад чини да осим њих ништа више и не постоји, и све што можеш, то је да их утанчаваш, да их отежаваш, да их мењаш, вртећи их, спајајући их једну са другом, додајући им слојеве и интензивност.

НЕ су свуд око тебе, оне се надовезују и култивишу. Ја чак не говорим о таквим очигледним стварима, као што су култови насиља у вестима и филмовима, али отвори било коју „уметничку“ књигу која се сматра као добра и удубљена, и тамо ћеш наћи „утанчане“ НЕ, јаке НЕ, тешке НЕ, и ако се код читаоца појављује комплекс НЕ који се мења на позитивне емоције („ПЕ“), онда то и јесте разлог за сматрање те књиге као добре књиге. Ma и како да се појаве књиге, које описују живот у ОзО? Јер да би писао о томе неопходно је имати искуства у томе и повећавати га стално. Измислити је то немогуће , јер је таквих књига јако мало, на пример све књиге Кастанеде, Тајше Абељар, Флоринде Донер, „Рамакришна и његови ученици“ Кристофера Ишервуда, „Шри Ауробиндо или путовање сазнања“ Сатпрема, „Махамудра“ Такши Такпо Намгјала и Далај – Ламе, „Ламрим“ Чже Цонкапе, „Белешке“ Кришнамурти, „Јога – сутра“ Патанџале, „Нацртано дугом“ Тулку Ургјена Ринпоче, „Чудеса природног разума“ Тендзина Вангјала,“Велики јог Тибета Миларепа“ Еванса – Венца се односе на те књиге.

Једна од највећих заблуда је, кад људи мисли да они не бирају по својој вољи да доживљавају НЕ, него их „приморавају“ на то други људи и околности. Та концепција је погрешна на свих 100%, и сви који верују у њу, али би хтели да прекину доживљавање НЕ, неће успети у томе. Ја потврђујем, оснивајући се на свом искуству и искуству других људи, који се баве ППП: доживљаваш или не доживљаваш НЕ – све зависи само од тебе, од уложених напора у уклањање те ужасне навике.

Радосна жеља за променом околности се скроз уклапа са праксом уклањања НЕ у садашњим околностима, са јасноћом у то да околности „не изазивају“ НЕ, а да у том месту постоји таква навика – доживљавати НЕ у датим околностима. Зато можемо беспрекорно да уклањамо НЕ које се појаве у датој ситуацији и да доживљавамо ОзО, и уједно да доживљавамо радосну жељу за променом те ситуације и да улажемо напоре у то.

Не постоје такве околности, које не би стварале сметњу пракси. Што је ситуација непожељнија, пре ће се појавити у њој НЕ, и моћеш интензивно да вежбаш уклањање и да постижеш бољи резултат. И на крају, чак најнепожељније ситуације ће практичар да прихвата са усхићењем, сигурношћу и предужитком (конкретнију информацију о томе гледај у поглављу „сталкинг“).

Налазећи се у агресивној околини можеш да вежбаш беспрекорност уклањања НЕ. Налазећи се у комфорној средини можеш да увежбаваш уклањање засићености и тмурности. Док си жива – имаш идеалне услове за праксу у било којим околностима. Успут настаје необичан однос према околностима – не као према хаотичном нагомилавању, него као према нечем живом, предусретљивом.

Да ли је могуће ослобађање од НЕ? Људи су тако безизлазно заглибили у њима да чак идеја о ослобођењу од НЕ изазива раздраживост код нас. Они се не замишљају без НЕ и не схватају како да живе даље, – да се претворе у дрво које ништа не осећа? Они су толико овисни од НЕ да не могу да замисле ништа без њих, иако су сви људи уствари доживљавали краткотрајан бљесак ОзО или неколико, посебно у детињству.

Питај било ког човека – да ли доживљава НЕ? Он ће ти одговорити – „наравно“, понекад доживљавам. Реч „доживљавам“ нам показује непоколебиву сигурност у то, да другачије није могуће. А реч „понекад“ је лагање самог себе, јер људи доживљавају НЕ или НФ не само „понекад“, а стално. Што је јача навика за доживљавањем НЕ, човек све мање схвата њихово присутство, и само дивљи пљесак агресије, који ће се десити и срчани удар ће схватити као НЕ, а што се тиче других ствари ће мислити да он нема НЕ. Степен загњурености људи у НЕ је ужасавајући, неизразив. 99,99% од свог времена човек доживљава колико толико јаке НЕ и НФ, који понекад прекидају ПЕ – ни једно живо биће не може да преживи у тој отровној средини. Али и ПЕ су слабо утешење, јер су друга страна НЕ, која трује ништа мање од НЕ – на тај списак се односе задовољство због владања нечим (пажњом, стварима или влашћу и т.д.), злурадост, самозадовољство, задовољство, дивљење самом себи, осећај сопствене значајности („ОСЗ“), презривост, понос и друге. ПЕ не само што се не уклапају са ОзО, него и провоцирају јаче НЕ, јер што су јаче, на пример ОСЗ човека, још га је лакше повредити, он увиђа све више претњи изражених према његовој уображености у околном свету, и све чешће доживљава незадовољство, злобу, повређеност, агресију. Код неких људи за ПЕ се понекад залепе ОзО, а понекад ПЕ уравнотежују деловање НЕ (на пример, незадовољство се компензира задовољством), и тад у неки тренутак односне слободе од НЕ и ПЕ могу да се пробију одјеци ОзО, али су јако слаби и у међувремену могу скроз да нестану.

НЕ су отров, наркотична отупелост. Од њих умиреш, али као да поседујеш неко“задовољство“, а ако покушаш да се одвикнеш од тога, одмах почну „ломљења“ и страх од слободе. Људи добијају „утиске“ од НЕ и галванизирају, прихватајући то као нешто животно важно. „Утисци“ и јесу ПЕ. Озлобљеност према непријатељу прати злурадост, кад помислиш на освету. Тугу због нечег изгубљеног прати задовољство, јер ће те сви жалити и удељивати ти пажњу, зато људи у НЕ виде нешто корисно, могућност да добију ПЕ, и идеја о уклањању тих НЕ их плаши, јер се боје да ће изгубити те ПЕ, жалост према себи, скептицизам и чак агресију. Колико требаш бити мртав да би се хватао за НЕ, као за неко средство које ти помаже да се осећаш „живим“! „Задовољство“ од НЕ јесте „задовољство“ због ручавања тог отрова – прво ти је јако лоше, после настаје олакшање, и што је јачи отров, јачи је контакт са следећим олакшањем, зато људи намерно култивишу НЕ, јер не умеју да преживе ОзО и чак не маштају о њима и пошто су се навикли да је живот – доста тмурна и једнолика ствар. Већ у 25 – 30 година људи почињу да чекају смрт, као начин да побегну од тмурности, НЕ и болести, и тако уствари убржавају, програмишу своје старење, разлагање.

И свеједно, слобода је могућа. Ја предлажем праксу, која води ка слободи. Преодољевање НЕ – је први корак после ког иду бескрајни мирови пространствених стања. Срећу се људи, који претпостављају могућност смањивања снаге НЕ, али не верују да то може да се уради помоћу улагања својих напора, а покушавају да нађу „велико црвено дугме“(„ВЦД“) – притиснеш и нема више патњи. И током трагања за тим дугметом баве се јогом, дишу на посебан начин, седе у различитим позама, читају мантре, ходају у колони, певају химне и остало, то јест раде све могуће, осим улагања искрених напора за прекидање доживљавања НЕ и „ускакање“ у ОзО. Неке емоције на неки трен стварно постану слабије , али то је тренутни и јако слаб ефекат, свеједно кад тад пажња ће исчезнути и вратиће се ка тим истим НЕ, а и немогуће је сва 24 сата седети беспрекидно и певати мантре – мораћеш да устанеш, да кренеш по храну, па на посао, да контактираш са људима, да спаваш, и онда ће НЕ поново налетети на тебе. Тибетски монаси верују, да ће у далекој будућности, после 100 различитих прерушавања, престати да доживљавају НЕ, али никад неће поверовати да то може да се уради сад одма, а не после 500 година читања мантри – током неколико година упорног рада.

Да би предухитрили могућа погрешна тумачења, определићу да је напор – усредсређена, јако интензивна и радосна жеља. „Усредсређена“ – значи да нема распршивања на хаотичне апстракције. „Радосна“- значи да после ње следи предужитак, свежина, усхићење. „Улагати напоре за уклањање НЕ“ не значи напрезати мишиће, стискати зубе или дисати некако другачије – то означава јако велику жељу за уклањањем доживљавања НЕ и велику жељу да доживиш ОзО. Усредсређена, интензивна, радосна жеља води ка промени опажаја, у складу са том жељом. И што боље и упорније увежбаваш то, веће ћеш постићи искуство и напори, које си уложио, ће бити још делотворнији. Како се то одвија – како улагање напора води ка променама, – то је тајна, али пошто се то дешава, ја то користим и постижем жељено. Људи ништа не знају о тој способности улагања напора, пошто су њихове жеље јако слабе, или јако одсутне, или нису мотивисане стремљењем ка ОзО , нису радосне, а мотивисане су страховима, осталим НЕ, жељом да се заштитиш или да нападнеш.

Још две речи, које доста тачно описују – „сетити се“ и „ускочити“. „Уложити напор за уклањање НЕ“ је једнако „сетити се себе у оном стању кад нема НЕ“, или „ускочити у стање кад нема НЕ“. „Уложити напор у појављивање ОзО“ је једнако „сетити се себе у оном стању кад си поседовао ОзО“, „ускочити у ОзО“. Подвлачим – није просто мислити да си некад поседовао ОзО, неопходно је сетити се тог стања. Пошто ти опажаји постоје само овде, сад, „сетити се себе у ОзО“ и означава „ поседовање ОзО баш сад“.

Ненормалан напор се врши тад, кад ти радиш оно, што сматраш да је немогуће за тебе и продужујеш да повећаваш снагу у улагање напора, упркос мислима скептичара, упркос било чему.

Сад је немогуће замислити савремен свет без науке. Научници истражују својства материјала, траже закономерности и начине да добију жељена својства материјала, а после користе добијена знања да би променили опажаје. Осећај хладноће се мења на осећај топлоте, кад уместо шупљог мокрог крзна и дрвених ципела облачиш савремену јакну и добре патике. Осећај, који ствара болестан зуб се уклања помоћу савремених технологија. Али некад науке није било, и посебно није било оних који су истраживали својства материјала, изучавали функционисање бића, која су сретали, протеривали, окривљивали за неуважење према боговима и т.д. Схвати да се човечанство тренутно налази на новој етапи развијања цивилизације. Савремени људи су сигурни да није могуће променити осећај раздраживости на осећај симпатије, или осећај туге на оданост и осећај лепоте и т.д. Нико не истражује својства опажаја, не вежба да би их променио, руководи се радосним жељама, предужитком и здравим смислом. Још више – оне који се баве тиме плаше различитим страшним божјим карама, говоре да такви људи „ремете природну билансу у природи човека“, јер ако постоје НЕ значи да је то „ због нечега потребно“? У том случају није јасно, зашто критичари не престану да лече зубе, не престану да користе топлу одећу и кондоме, јер ако постоји зубобоља, осећај хладноће и СИДА, значи, у складу са догмама „то је због нечега потребно“? Они, који се налазе у власти догме, по којој ако је човек „створен“ да доживљава НЕ, сматрају да мешање у „природни ток ствари“ води ка „нарушавању биланса“. Ја се сећам, да ако је човек створен са неким конкретним збиром опажаја, онда међу њима постоји и радосна жеља да се промениш, жеља да улажеш напоре у то, да прекинеш да доживљаваш растужености, а да доживљаваш ОзО.

Има још један детаљ на који бих хтео посебно да скренем вашу пажњу. Ако човек под утиском од лажне концепције, под утиском страха од казне или уважења према ауторитетима и т.д. врши неке промене у свом животу, онда ће у будућем жалити о урађеном и хтеће да се врати у претходно стање или да почне да тражи нешто друго, јер живот који је себи створио му не одговара. Он је представљао радосне слике, а реалност је испала другачија. Човек, који постигне успех бар у неком акту уклањања НЕ и сад одма осети пљесак ОзО, неће моћи без подрхтавања да помисли да се врати у претходно стање, где нема ОзО и где постоје НЕ. То се асоцира са смрћу, чак са нечим још ужаснијим него смрт. И што чешће практичар буде поседовао ОзО, биће све сигурнији да треба да устабили то стање, на било који начин да прекине да доживљава НЕ. Нова реалност испада много привлачнија него претходна.

У човековом животу почиње нова епоха – људи почињу да истражују опажаје, да изучавају њихова својства и закономерности, налазе радосне жеље, чији је циљ да промене састав опажаја, почињу да стварају оптималне технологије за те промене. Током истраживања прошлости научници су откривали нове супстанце, које су поседовале невероватна, уникатна својства. Исто тако је и ту – током реализације праксе замена НЕ на ОзО појављују се скроз нови ОзО, толико необични, да никаква најлуђа машта не би могла ништа од тога ни да замисли. Настаје епоха инжењерије опажаја, који су део конгломерата „човек“. Почиње ново уникатно путовање човека, а особина тог путовања је у томе да то није обично „путовање сазнања“, за који углавном мисле да је емотивни или интелектуални процес, одвојен од предметне реалности, од осећаја, т.ј. од физичког тела, од свакодневнице. Човек се сав упућује у то путовање. Он не постаје само фантаст, који пребире филозофске термине, а уз то доживљава огромну количину НЕ, не доживљава радосне жеље, болује, осећа се све лошије и лошије. Његово физичко тело – то је збир опажаја које ми називамо „осећаји“, и те опажаје можемо да заменимо помоћу уложених напора (на пример, апатију да заменимо на живахност, „лоше самоосећање“), а осим тога физичко тело почиње да се трансформира, премешта, док НЕ исчезавају из целокупности опажаја, а њихово место заузимају ОзО.

На данашњи дан (2005 година) таквих путника је јако мало – мало више од 20 људи (мислим на „њушке“), али 2000 године, кад сам тек почињао ту делатност, није било ни једне њушке, тако да сам сигуран да ће их бити више, много више, јер за остварење таквог путовања нису потребне паре, аутомобили, образовање, везе, наследност и остало. Довољно је само да сазнаш да је такво путовање могуће (тај задатак решава ова књига), а такође је довољно само знати да си жива, и да стремиш ка срећном животу, да поседујеш ОзО, да преодолеваш растужености. Зато сам сигуран да ће се број „њушки“ из године у годину повећавати, и настаће доба, кад ће их бити неколико стотина или хиљада. Зато ја доживљавам интензиван предужитак кад остварујем своје радосне жеље по реализацији „ пројеката њушака“ – стварам инфраструктуру за културу њушака, преводим књиге на друге језике, помажем у провођењу пракси „њушака“, да би оне у међувремену постале експерти у тој пракси, носиоци ОзО и могли самостално да помажу почетницима у тој пракси. Ја трошим на то сво своје време и све своје паре, и мени се то јако свиђа.

Минимални задатак „њушака“ је, да прво постигну искуство увиђања снова, а после да науче да чувају увиђено током умирања физичког тела (кад и ако умре), у периоду између смрти физичког тела и рађањем новог, и после рођења, да би се у „новом животу“ сетио своје праксе и продужио је, а да је почнеш од оног места на ком си се зауставио „у прошлом животу“. Ја потврђујем, да ако хоћеш сигурно да оствариш тај експеримент, довољно је да уклониш растужености и да постигнеш беспрекидне ОзО. Човечанство већ има слично ограничено искуство (довољно је да се сетимо Далај – Ламе 14-ог, Кармапе 17-ог и стотине тибетских монаха, који нису много познати и који су постали „тулку“ – људи, који су пренели своје сазнање у ново тело са великим или малим прекидима у сазнању, у способности за сећањем прошлог живота и своје прошло искуство).

НЕ имају неколико особина:

1) за време њиховог појављивања и после њиховог појављивања настаје тупост (то јест нагло послабљење способности и жеље за одликовањем опажаја);

2) после њих се губи интерес, предужитак, ентузијазам, други ОзО, радосне жеље;

3) њихово протицање се не уклапа са јасним мишљењем;

4) док доживљаваш НЕ личиш на испрограмисаног робота – твоје поступке и реакције ја лако претпоставити; твоји поступци су скроз неефикасни.

5) из бујице НЕ је немогуће извући се без упорног рада и тренинга – чак ако у некој ситуацији будеш хтео да прекинеш да их доживљаваш, оне се неће прекинути – таква је јачина хиљаду пута утврђене навике.

Карактеристичне особине ПЕ:

1) то су супротности НЕ са гладком као огледало површином: завист – злурадост, незадовољство – задовољство, осећај сопствене ништавности („ОСН“) – ОСЗ, немир, мрвта смиреност, туга због усамљености – болесна друштвеност, ласкање и тако даље.

2) после њих настаје умор, прострација, равнодушност.

3) после њих долази до тровања, лошег физичког самоосећања, али не толико отворено, као после НЕ;

4) за време њиховог протицања постоји страх да ће кад тад да се прекину, и да ће се појавити НЕ;

5) њихово протицање скоро на 100% се не уклапа са ОзО – осим оних ситуација, кад ПЕ уравнотежују одређене НЕ, и у слободном зраку светлости може да промакне одјек ОзО;

6) током појављивања и после њих настаје тупост;

7) њихово протицање се не уклапа са јасним мишљењем, али не толико очито, као као кад су у питању НЕ;

8) та иста наликост на робота, лакоћа са којом се предвиђају реакције и поступци човека, који доживљава ПЕ; поступци такође нису ефикасни

9) жеља за доживљавањем ПЕ највише подсећа на овисност од наркотика – „ломљење“ због недобијених ПЕ може бити искључиво „болно“, то јест после њега могу да следе врло јаке НЕ.

Човеку, који је удубљен у НЕ, је јако тешко провући границу између ПЕ и ОзО баш зато, што ОзО доживљава јако ретко, зато је главни правац ППП уклањање баш НЕ, које стварно трују човека, муче га и непожељне су. Док се степен слободе од НЕ појачава, међу ПЕ ће почети раслојавање – неке од њих ће постати непожељни сапутници – двојници НЕ, друге ћеш пожелети и даље да доживљаваш, чистећи их од отровних слојева и док их чистиш појавиће се зрно ОзО. А неки ОзО се губе без улагања посебних напора, кад су НЕ са глатком површином као огледало уклоњене, на пример, при уклањању зависти губи се и злурадост.

ОзО се никад не губе током уклањања НЕ, а насупрот – ојачавају све њихове врлине: а) фреквенција њиховог појављивања, б) интензивност, в) дубина (то јест број тонова), г) продорност (степен раздвојености суседних опажаја, „чистоћа“) и д) резонанса (својство чији је смисао у томе да појављивање неког једног ОзО води ка пљеску одма целог „букета“ других ОзО.

Још једна карактеристична одлика ОзО од ПЕ је да ПЕ – какав код интензитет да имају – увек остају оријентиационо објективне. Чак јака злурадост – то је злурадост због конкретног разлога према конкретном човеку. Чак јака жалост – то је жалост према некоме конкретном у конкретној ситуацији. ОзО поседују уникатне способности да постану ОзО без објекта, кад је у питању повећавање интензитета.

Рис: „Кад настају ПЕ, не постоји жеља за одликовањем опажаја, немаш жељу да поставиш себи питање „ шта ја сад доживљавам“. Постоји само жеља да реализујеш жеље, које се појављују без икакве жеље да их одликујеш – не интересује те, да ли су механичке или радосне, шта следи после њих, умор и тровање, или супротно. И на крају, неизбежно настају ситуације, у којима се појављују НЕ, јер ако нема одликовања опажаја, онда нема ни јасноће, што се тиче тога, какве постоје жеље, зашто су такве, нема могућности да се оствари жеља за уклањањем механичке жеље и да почнеш да тражиш и реализујеш радосне.

Кад се појаве ОзО, жеља за одликовањем опажаја се појачава и сваки напор у вези разликовања жеља ствара посебну резонансу са ОзО.

ПЕ блокирају делатност разума, сузбијају способност за размишљање, упоређивње могућих интерпретација, жељу за постизањем јасноће према интерпретацијама. У ПЕ човрек бира једину могућу интерпретацију од њих неколико јер она највише одговара за продуживање доживљавања ПЕ, а не зато што је она најобразложенија. Уз то могу да се дешавају различита, чак најнеобичајнија избацивања и праве различите шеме и скице. То понекад води ка стварању опасне ситуације чије појављивање човек који се налази ван ПЕ може да предухитри и избегне.

Постоји термин „ психичка болест“. Он означава све, што је необично. Ако ходаш гола, значи да си болесна. Ако се купаш у просеку (рупа у леду на језеру), значи да си болесна. Ако уклањаш НЕ, значи да си болесна. Ако нећеш да се удаш, значи да си болесна. Ако не волиш родитеље, значи да си скроз болесна!!! Ја предлажем другу дефиницију – психички болестан је онај, који не жели да доживљава неке мисли, емоције, жеље, али их доживљава. Ако не желиш да доживљаваш НЕ, али их доживљаваш, значи да си психички болесна и јасноћа у то ојачава жељу за тражењем пута ка оправдању , то јест ка прекидању НЕ.

Једна од потешкоћа која настаје током уклањања НЕ, је лажна интерпретација НЕ као „неодвојивог дела себе“, као своје имовине, и што више човек жели да влада, све му је теже да пожели да се реши такве имовине, као што су јаке патње, посебно што рачуна да после уклањања НЕ доживи ПЕ. Ако почнеш да уклањаш НЕ, страхови и сажаљење постепено нестају , њихова апсурдност постаје очигледна, јер при крају ојачавају зраци ОзО и сваки тај зрак као да нам осветли дилему: или једно, или друго. На једном тасу ваге су НЕ, на другом – усхићење, изазвано додиривањем ОзО.

НЕ су неодвојив део личности, то је само оток. Често причају о тако званим „личним врлинама“, подразумева се да су те врлине – нешто што нам је својствено, независно ни од чега, нешто што смо добили при рођењу и што нам је усађено током васпитања, и ако може да се коригује, онда само у неким одређеним границама и количинама. Кад кажу „ја сам тако раздражљива“, показују да је то баш „лична особина“, „особина карактера“. Уз то се претпоставља да раздражење настаје неизбежно због одређених околности, то јест измишља се нека чврста и стабилна „веза“ између околности и НЕ. Осим тога, измишља се и нека посебна „природа“ те „особине“ која се одликује од „отока“, који може да се култивише или да се уклони. Све сличне „особине“ – то су дубоко укорењене навике за доживљавањем НЕ. Не постоје такве „везе“ – постоји само навика, која може да се промени.

Ако фиксираш да се све НЕ уклањају, или да сад НЕ нема, и уједно нема ни јасних ОзО, то значи да тренутно доживљаваш негативан фон (НФ). НФ – то су све оне исте НЕ са јако слабим интензитетом, које као да су „размазане“ као доњи НЕ. Оне немају изражених пљескова, а и кад се деси такав пљесак то је обична НЕ, и ти често можеш и да не схватиш да НЕ не настају на празном месту, а да постоји хранљив слој у облику НФ, који ти управо доживљаваш. Негативан фон је јако развучен у времену, може да траје сатима, данима, месецима, цео живот. НФ који је постао толика навика, није уопште лако пронаћи. Зато је целисходно искористити савет партнера у пракси, пошто човек који има искуство у уклањању НЕ, НЕС и НФ може да спази код тебе испољавања, која показују на НФ, са којим си ти упоређен и изједначен. Ако таква могућност не постоји, онда је неопходно повећати пажњу, применити различите праксе испољавања НФ. Ефикасна пракса емотивног глачања (гледај даље). Можемо да пребиремо мисли и да посматрамо – са којом ће од њих настати најуочљивија резонанса НФ, и то ће нам омогућити да пронађемо НФ. То може да испадне узнемиреност због несигурности од будућности, страх за дете, страх од родитеља, страх од критике са стране других људи, стидљивост, навика за доживљавањем тмурног стања – код свакога нешто своје.

Озарени фон („ОФ“) се опредељује као и НФ.

Увешћемо термин „негативна доминанта“. Често људи говоре да су доста ослобођени НЕ, а понеки чак говоре да сатима и данима не доживљавају НЕ и НФ. Али се очито види, да је пун НЕ и НФ, јер му је цело лице искривљено, тело напето толико, да је тако нешто не виђено, па се чудиш, како он то сам не види? Негативна доминанта – то је НЕ или НФ на које си се ти толико навикла, да не можеш да замислиш живот без њих, и чак не примећујеш да их стално доживљаваш! Понављам – ако би тог тренутка била ослобођена од свих НЕ, онда бих истог трена доживела најјасније, најстабилније ОзО, а ако их нема – значи да управо постоје НЕ или НФ,или НЕС, тачније – негативна доминанта.

Не заустављај се на разговороима о пракси, почни реалну борбу за ослобођење сад одмах. Бори се! Колико можеш да живиш са тим? Да, уклонити НЕ није лако, а да ли је живети са њима лако? Почни да уклањаш НЕ – то је први корак. Ако то ниси урадила, значи да ниси урадила баш ништа, и све је пред тобом затворено. Колико може да се изгуби времена на првом кораку? Испред су грандиозни простори ОзО, а ти се фино понашаш са тим отровом… Замисли да си планинарка и да се пењеш на врх планине. То није обичан врх. Постоји пуно људи који кажу за себе да су учитељи, озарени, да су мајстори, али да ли си ти видела бар једног човека ослобођеног од НЕ? На тај врх не може свако да се попне, не зато што је јако тешко доћи до њега, него зато што нико не поставља себи такав циљ. Нико не уклања НЕ улагањем правих напора, сви траже лакше начине, ВЦД – позе, мантре. Скупи сву своју упорност, љубав према животу – ако тај задатак не буде решен, чека те иста судбина, као људе који су око тебе. Погледај на старице које су постале физичко оличење НЕ – јел теби одговара такав живот?

Погледај на омладину са празним очима, који спазматички беже од НЕ и тупости у ПЕ и у још веће НЕ, у још већу тупост. Погледај на људе од 30 – 40 година са сталном маском НЕ на лицу, са одавно изгубљеном надом .

Хоћеш да будеш исто таква? Ако нећеш – бори се. Замисли да си амазонка, терминатор, планинарка или вештица – биће ти потребно јако пуно снаге, не само због „светле будућности“, а да би поседовала ОзО које доживиш одмах, чим уклониш НЕ. После сваког корака следи нови степен слободе, сваки дан – нови пљесак ОзО, схватања, живот се претвара у беспрекидно стваралаштво и уживанцију.

Код улаза у твоју зграду стоје клупе. А на тим клупама – старци и старице. Поред – дечица, омладина. И ти малишани ће се „НЕИЗБЕЖНО“ претворити у ТО што не могу ни речима да изразим. Завири у очи старцима и старицама. Хоћеш да постанеш ТО ИСТО?

Чим се уклоне НЕ, одмах се појави бљесак ОзО. Чак да се мало очистиш од НЕ, биће ти јасно да је пут према слободи превише прост! Само да уклониш неколико типова растужености и ГОТОВО! И почеће необично путовање у продорним, дубоким преживљавањима, која отварају нови свет у теби! Ти не посматраш издалека ни на шта привлачно, а сама се претвараш у уживанцију, откриће, путовање.

Иза вела НЕ немогуће је доживљавати ОзО, немогуће их је измислити или створити – оне или су већ изазване, или не, али ја могу да поседујем жељу за доживљавањем те ОзО. Што си слободнија од „растужености“ (гледај деље), жеља за доживљавањем ОзО ће бити све јача, и та жеља ће те приближавати неким тајанственим путем до испољавања ОзО, а ако је жеља много јака, онда она мења свој квалитет, и ја је називам „напор“, онда ОзО настају спонтано. Прво су то кратки пљесци који настају, као што нам се чини, без икакве повезаности са праксом. Онда се зависност дубине и јачине ОзО од интензивности и искрености уложених напора испољава јасније. Кад колутови дима постају слабији, иза њих се појави сунце. ОзО нису статична стања. Доживљавајући ОзО, ти се и сама претвараш у правац, који води у необичне мирове.

Јако озбиљна препрека за уклањање НЕ и за почетак упорног тренинга у томе је – реакција друштва. Негативна реакција. Агресивно – негативна реакција. Твоја околина – твоји рођаци, познаници, „езотерици“ на конференцијама у интернету – највероватније ће изражавати своју агресију према идеји о уклањању НЕ и дуго ће причати да је то немогуће, да то „није реално“, да ће то довести ка ужасним психичким болестима и т.д. Изузеци се срећу у Русији, али ретко. Прво се рођаци и пријатељи саглашавају у свему због друштвености или због страха да ће изгубити твоју пажњу, али што твоја пракса у уклањању НЕ и догматских концепција буде наизменичнија, све ћеш јасније видети њихов прави однос према томе. Такав узајамни агресивно – негативни однос према уклањању НЕ, а понекад и са израженим претњама и физичким насиљем, може озбиљно да поколеба твоју сигурност. Многи почетници у пракси кад се осете у вакуму, одмах се предају и постају они, који цео живот доживљавају НЕ. То је твој избор – решаваш ти.

Кад су испољени уобичајени опажаји и број НЕ у њима није велики, чак и да постоји жеља да их не доживљаваш, ти свеједно доживљаваш „осећај комфорности“. Кад почнеш да се бавиш праксом правог пута и да мењаш једне опажаје на друге, без обзира на то да се број ОзО у њима повећава, појавиће се „осећај неугодности“. Почињајући од неког нивоа засићења ОзО, неугодство, уз замену опажаја, препушта место усхићењу, стремљењу, срећи и осталим ОзО. Сат времена ван праксе се спомиње као колико толико гладак низ утисака. Сат времена улагања напора – као пролажење кроз џунгле, препуњено суочавањем са препрекама, преодољењем тих препрека и открићима. На почетним етапа праксе, док ОзО нису испољени до краја, може да користи осећај комфорности, као разлог да претпостави да „спава“ у уобичајеним „растуженим стањима“. За некога ће такав живот изгледати ужасно – исто као што живот путника твојој старој комшиници делује, као нешто ужасно глупо и као мазохизам.

НЕ су једно те исто, што и тумор. Човек, који се навикао да осећа жалост према себи (ЖПС), свесно разрушава свој живот сам, јер да би га жалили други, да би му удељивали своју пажњу, да би га тешили (управо то он и хоће) неопходно је да имаш разлог, да се истичеш посебном „несретношћу“.

Да би уживао у својој несрећи неопходне су ситнице, и што више – онда ћеш стручно и чак са осећајем велике значајности причати другима о томе и уводити их у „свет“ твојих „патњи“.

У човеку који је склон ка ЖПС („оЖПС“) настаје целокупност жеља која је слична тумору: онај завршетак, који води ка „непријатностима“ њему више одговара, јер што више патњи и НЕ он доживљава, дуже ће одржати своје ЖПС и ОСВ, а такође ће заузети најбоље место у табели о ранговима несретних људи који траже (и добијају) и сажаљење од других људи,и поступке који су везани са изражавањем жалости. „Несреће“ (реалне и измишљене) постају његова имовина, његова роба, која се мења на пажњу и услуге.И на крају, оЖПС твојим рукама почиње да разрушава твој сопствени живот, руководећи се дејствима са лоше одређеним циљем („длоц“) и дејствима са конкретно одређеним циљем („дкоц“). ДЛОЦ – то су дејства, које прате мисли „ја радим то“, „то се дешава“, али ако питамо човека или ако он сам себи постави питање „радим ли ја то“, „да ли се то дешава“, он ће одговорити „не“, то јест одбацује разумну јасноћу. Током вршења ДКОЦ човек се саглашава са тиме, што ради.

01-02 Уклањање и сузбијање НЕ

Уклањају се НЕ помоћу улагања напора – ти као да „се извлачиш“ из њих, као из живог песка, „присећаш“ се себе кад си била слободна од НЕ, „ускачеш“ у ОзО. Улагање тих напора се увежбава на многобројним тренинзима. Описи различитих варијанти ликова и мисли, који стварају резонансу са напором, гледај ниже. Уклањање НЕ – то је такав напор кад на крају: а) од НЕ не остане никакав траг; б) настаје слаб, али очигледан ОзО. Наравно да одмах нећете научити да „искачете“ из НЕ да бих доживели ОзО, и у почетку ће се чешће појављивати стање „ништа се не дешава“, али можете бар да се присећате стремљења ка ОзО после сваког покушаја у уклањању НЕ.

„Беспрекорно уклањање“ – то је стање у ком се НЕ уклони мање него за пола секунде. За то време НЕ не стиже јако да отрује и створи низ следећих НЕ, а такође не стиже да ојача НЕ.

Да бих остали социјално адекватни, људи често сузбијају НЕ, али то не води ка ослобађању од њих, а супротно – НЕ се претварају у тежак НФ који чврстим отровним велом покрива све остале опажаје. Како да одликујемо уклањање НЕ од сузбијања? Критеријум је у доживљавању ОзО – бар у кратким тренуцима, док се НЕ по навици не појаве опет. Такође можемо да се оријентишемо на карактер жеље за недоживљавањем НЕ – ако је следи предужитак, вероватност уклањања НЕ, а не сузбијања, је велика. Ако је жеља мотивисана страхом, срамом, ОСЗ и осталим НЕ, уклањања неће бити. Ако се после покушаја уклањања НЕ појави нека тешкоћа, умор, незадовољство, нема пљеска ОзО, то значи да се није десило уклањање него сузбијање.

Током сузбијања ти се не одричеш од НЕ, а само скриваш њихово испољавање, јер се плашиш последица, или срамоте и других НЕ, уједно сва шизиш, али се трудиш да изгледаш смирено. Зато НЕ често не постају још слабије, него постају још јаче, њихових многобројних огњишта се појављује све више и више, изазивајући смрдљиво кључлање, која ће кад тад изаћи напоље. Једна НЕ може да изгура другу (на пример, разраживост може да изгура стид или страх, или жалост према себи), али тровање ће се продужити.

Навешћу оно, што се не сматра уклањањем НЕ, што не може да те извуче из тог бесконачног вртлога:

1) Замена НЕ на ПЕ. Ако си љута на мужа, зовеш другарицу и она те забавља.

2) Избацивање – једна НЕ избацује другу. Уместо срамоте, ти осећаш агресију.

3) Лагање самог себе – НЕ и даље доживљаваш, али мислиш да нико то не види, и сама себе убеђујеш у то, убеђујеш да нема НЕ, умртвљујући на тај начин своју искреност, лишавајући се задње могућности да се промениш.

4) Бежање у тупост – НЕ и даље постоје, али ти си забранила себи да мислиш на то, просто одбацујеш те мисли.

5) Самообмана – постоји мисао „ја сад доживљавам НЕ“, постоји умртвљена жеља за прекидањем доживљавања НЕ, али та снага није довољна да надјача навику за доживљавањем НЕ и јачину механичке жеље за продуживањем доживљавања НЕ.

6) Сузбијање – трансформација НЕ у НФ.

Тај списак није потпун, попуни га сама, ако будеш хтела.

Једна од највећих препрека за уклањање НЕ је варање самог себе, кад човек само мисли да хоће да уклони НЕ, а уствари не жели то. Због тога је процес уклањања још тежи – постојање код тебе жеље за доживљавањем НЕ за коју можеш и да не знаш. Увек кад постоји НЕ, постоји и жеља за доживљавањем НЕ, и што су јаче те НЕ, јача је и та жеља. Кад схватиш да је та НЕ толико јака, јер ти хоћеш да је доживљаваш, а не зато што ју је јако тешко уклонити – појави се сигурност, усхићење и одлучност. Таква јасноћа може да доведе ка појављењу новог пара жеља –жеља за ојачавањем доживаљавања ОзО и жеља за послабљењем жеље за доживљавањем НЕ. Жељу за доживљавањем НЕ прате мисли – оправдања, „он ме је испровоцирао“, „та НЕ није праведна“ и остале.

Уклањање НЕ се догађа током улагања напора изазваних а) жељом за прекидањем тих патњи; б) схватањем да је немогуће живети у тако отровној смеси; в) стремљењем ка јасноћи, ка ОзО, чије се испољавање не поклапа са НЕ. Током уклањања не долази до замене једне НЕ на другу, јер те неће задовољити козметички ефекат, пошто ствар није у томе да је неко помислио да ти немаш НЕ, а у томе да их не доживљаваш, а да доживљаваш ОзО. На крају уклањања НЕ се увек појави лагано, али очигледно преживљавање ослобођења, тихе радости, спокојства, интензивног мира, предужитка и интереса ка животу. Кад је у питању сузбијање ништа од тога се не деси.

Ако детаљније размотрити процес уклањања НЕ онда:

1) Кратко, тренутно, мисаоно фискирање „постоје НЕ“.

2) Жеља за прекидањем доживљавања НЕ.

3) Улагање напора (то јест оштар, концентрисан пљесак жеље) за прекидањем НЕ.

4) Жеља за доживљавањем ОзО.

5) Улагање напора за појављивање ОзО.

6) Испољавање ОзО.

Само кад је одрађена 6 позиција, можемо да сматрамо да је уклањање завршено. Успешно уклањање НЕ не значи да се за 5 секунди она неће појавити опет, јер то је огромна навика, али ако је будеш упорно уклањао, та навика ће постајати све слабија, све док се не прекине скроз.

Током усавршавања, карике тог ланца ће постајати за тебе све уобичајеније, одвијаће се саме – исто аутоматски, као што су се пре аутоматски испољавале НЕ, тако да се навика за доживљавањем непожељних опажаја мења на навику за доживљавањем пожељних опажаја, и на крају можеш да научиш да беспрекорно уклањаш НЕ. Што дуже и беспрекорније будеш уклањала НЕ, она ће се све мање појављивати и на крају ће се прекинути скроз, тако да ћеш постићи тотално уклањање те НЕ. Кад учиш да возиш бицикл, јако ти је тешко да држиш равнотежу, а кад научиш, више и не мислиш о томе. Овде је исто тако.

На ранијим етапа тренинга у уклањању целисходно је да се подржаваш визуелним ликовима или мислима, који код тебе стварају резонансу са процесом чишћења од НЕ. Сваки практичар бира тај лик за себе, у складу са својим захтевима. То може бити нешто као сунчев зрак, који спаљује све НЕ или нешто као јак поток, који уништава све НЕ које сретне, или нешто као експлозија, која кида све препреке на ситне комадиће – било шта. Навешћу неколико примерака, који стварају резонансу са напорима у уклањању НЕ и које је сакупила Скво:

1) Повећавање интензитета напора – као подизање тешког и великог камена са дна језера, – прво га чистиш од муља, а после га беспрекидно дижеш горе.

2) Свака јака НЕ је као ураган, и да би преживео неопходно је очајнички забадати стабилан стуб, који не може да сруши ветар. Сваког тренутка тај стуб постаје све чвршћи.

3) Утврђивање власти у побуњеној држави. Луде масе самозванаца стално покушавају да добију власт у том месту. Довољно је само секунд да се опустиш да би изгубио власт, они ће ти је преотети. Кад се постигне стабилност власти, ја ћу да прогласим нове законе – закон о безбрижности, закон о стремљењу, закон о радости.

4) Лаган и непокољебив повратак пажње са НЕ ка паметовању о ОзО, као да ја, на пример, не умем пажљиво да гледам на неки предмет због хаотичног лутања погледа, и морала бих да се разадрмавам, да се шамарам, да намештам главу, да затварам са крпама остале предмете. Али ево, ја сам научила да гледам у једном правцу, лагано враћајући поглед, који полако нестаје.

5) Ласер је танак, али је моћан зрак светлости, који неизбежно чисти пространство.

6) Скокови тигра – на сваком издисају скупљам сву снагу и бацам се у ОзО, ускачем у њега, и чак да ме после 1-2 секунде доживљавања ОзО избаци напоље, ја продужавам да ускачем, и ускоро ће стање, које је било у почетку, да се промени, успевам да ускочим у ОзО већ на 3 – 5 секунди.

01-03 Први кораци ка истражвању и уклањању НЕ

Једна од метода помоћу које може да се расклима непокољебива навика за доживљавањем НЕ у одређеној ситуацији, је пракса цикличне промене интерпретација. Ако сад доживљаваш тугу због самоће, покушај да се концентришем на мислима: „што је добро, коначно могу да будем сама, не морам да се претварам, не морам никоме ништа да доказујем, не морам да одговарам ничјим очекивањима, правилима и пристојностима;могу мирно да размислим, да се опустим, да се препустим својим осећањима и маштама. Око мене је увек толико људи, а сад могу да искористим тај тренутак и да уживам у самоћи“. И на крају ћеш приметити да је НЕ самоће постала слабија. Сад промени своју интерпретацију и помисли: „ако бих овде био симпатичан момак, могла бих да придобијем његову пажњу, било бих нам занимљиво, ја бих могла да га додирнем и доживела бих усхићење од еротских осећаја. Неким паровима је сад лепо, а ја сам сама, и немам са ким да попричам, немам према коме да осетим заљубљеност“. И на крају – повећавање осећаја ненормалне самоће, ојачавање других НЕ. Ако се мало пољуљаш између те две интерпретације, добићеш добро искуство и схватићеш да појављивање НЕ не зависи од ситуације, а од њене интерпретације. Промена интерпретација није пут ка ослобођењу од НЕ, то је само први корак, јер је навика за доживљавањем НЕ испољавана већ сто пута, јача од сваке интерпретације, а сво то време док ти мењаш интерпретације, НЕ живи, развија се, трује, изазива друге НЕ. Циклична промена интерпретација даје само минимално искуство у слабљењу НЕ, али свеједно ствара сигурност у то да на НЕ можемо да утичемо независно од ситуације. Лажна концепција о томе да се емоције скроз опредељују ситуацијом, прави те беспомоћном, јер само ретко можеш да промениш околности; и на крају долази до безизлазности. У једном случају испада песимисткиња, која је удубљена до ушију у НЕ, а у другом – револуционарка, која покушава да промени околности тако да се НЕ не бих појављивале, а то није могуће, јер се после једних појаве друге НЕ.

Ако су обе интерпретације једнако могуће, зашто онда не изабереш и не учврстиш ону, која смањује дејство НЕ и дозвољава ти да се налазиш у привлачнијем стању? Замена непожељних интерпретација на пожељне је минимални задатак, који дозвољава да се лагано расклима навика за тренутним уваљивањем у интензивне НЕ.

Јако је важно што током реализације твоје праксе долази до скупљања искуства преживљавања ОзО – тренуци које си доживела у ОзО не скупљају се у неком „преносном“ смислу, а у најреалнијем, и кад тад (некад раније, некад, на жалост, касније) долази до пролома, и ти доживљаваш спонтано олакшање због уклоњених НЕ, а ОзО постају упадљивији, чешћи, стабилнији, јаснији, такође се појављују ОзО.

Ако постоје оне НЕ, којих ти је жао да се одрекнеш (то је у главном туга, жалост према себи, жалост према другима, љубомора, понекад и агресија, негативан однос) можеш да се ослободиш оних, које сматраш да су непожељне, болне. Навика за доживавањем НЕ је утврђена стотине хиљада пута, зато могу да се појаве одмах, чим их уклониш. Ојачавај своју непоколебиву одлучност и стремљење, да би на било који начин постигао свој циљ, да би савладао навику која те уништава. За тотално уклањање НЕ потребно је улагати пуно напора, али резултат ћеш добити сваки пут после успешно уложених напора, и искуство од тих преживљавања ће се накупити, што ће повећати ефикасност праксе, потпуност и смисао живота.

Јуриш конкретне НЕ је ефикасна вежба. Бираш НЕ која се често испољава, на пример незадовољство и доносиш решење – прва 3 дана (3 сата, сат времена) му не дозвољаваш да се испољи дуже од 1-2 секунде. Заједно са другим НЕ незадовољство се испољава на сваком кораку, и разликовати их није баш лако, а да не говоримо тек о томе да урадимо то за секунд, зато је неопходно сваке секунде (!) пазити на себе, и онда ће се уклањање конкретне НЕ претворити у концентрисан јуриш многих других. Чак сат времена такве праксе – јесте јако тешко, као да трчиш маратон, а ако таквог ефекта нема, то значи да се бавиш варањем себе, прихваташ жељено као реалност, и тотално уклањање незадовољства се неће догодити (прати обавезну атрибуту успешног уклањања НЕ – пљесцима ОзО). Током извођења таквих јуриша почиње да се формира и ојачава навика за моменталним уклањањем НЕ, догодиће се битан прогрес у брзини и чистоћи уклањања. Уклањање следеће НЕ ће бити много лакше, ако упоредимо са првим искуством.

Савестан мониторинг опажаја са циљем да их спазиш и уклониш сва испољавања НЕ, која је осуђена на уклањање, довешће до још једног важног резултата. Такав мониторинг је могућ само у том случају кад схватам (т.ј. фиксирам у УД) све што се самном дешава, па постајеш пажљивији према опажајима, постиже се искуство преживљавања радости због пажљивости. Само да живиш и да радиш нешто, и да живиш и да имаш у виду испољаване опажаје – то је велика разлика. Савестан мониторинг води ка почетку бурног процеса раслојавања опажаја, појављује се уметничко стање – појављују се занимљиве идеје, открића, неочекивани аспекти ОзО, појављује се осећај посебне дубине живота – као да се отварају вратанца и да се улива осећај потпуности. И писмена фиксација постаје радосна.

НЕ увек имају спољaшно изражавање (много упадљиво или скоро неприметно за неискусног човека) – слаб уздах, лагана гримаса, једва уочљив гест, специфична промена интонације – назваћемо то „телесне особине НЕ“( „тоНЕ“). Скоро 100% мимике, гестова, људских интонација неодвојиво је урасло у те тоНЕ. Контролисање тих тоНЕ нам омогућава да квалитетније похватамо НЕ које су искочиле, преживети ситуацију, уклонити НЕ и очистити се НЕ које се појаве успут.

Контролисати мимику, глас, гестове је много простије него НЕ, зато проналажење и уклањање тоНЕ омогућава праксу. Ако си пропустила НЕ и „пробудила се“ кад се она већ разрасла, зарасла другим НЕ, одмах прекини тоНЕ, а после и НЕ. „Чисти територију“, не стај на пола пута, уклањај најмање пљескове НЕ, док не постигнеш као минимум стање „ништа се не дешава“, а максимално – ОзО.

Ослобађање од НЕ води ка јасноћи, ослобађању од [лажних] концепција. Ако су те силовали, то може да буде непријатно и да боли (али није обавезно, јер ако даш насилнику кондом и сетиш се да није лако наћи полни орган, који сам квалитетно стоји и који се сам покреће да би те изјебао без „односа“, можеш да добијеш задовољство било које интензивности), али у томе нема ништа „психички трауматичног“ – само од тебе зависи да ли ћеш да доживљаваш НЕ или не. Кад сломиш руку боли много јаче, него кад те силују. Зашто онда после поломљене руке не врше самоубиство? Зашто се онда не организују клубови психолошке помоћи онима, који су сломили руку? Зато што није уобичајено да се доживљавају јаке НЕ кад поломиш нешто, то се не сматра као нешто „ужасно“, „срамотно“, а кад с у питању силовања – то је уобичајено. Полни орган су насилно угурали у вагину – ето то се десило, али то ме се придаје значај космичке важности – то је тотална глупост и лицемерство. После поломљене руке мораћеш два месеца да ходаш са гипсом, да разрађујеш зглобове, да радиш инекције од тетануса и т.д., а чак после грубог силовања неопходно је само намазати се колоидним сребром или још нечим због дезинфекције, предузети мере да не затрудниш, а маснице ће убрзо проћи – 10 пута брже, него што ће зарасти сломљен прст. Осим тога, без НЕ које паралишу, може уопште да се избегне силовање, или да се непожељни ефекат сведе ка минимуму (гледај „питања и одговоре“ – 0059).

Кад схватиш да те НЕ разједају у правом смислу те речи, можеш да користиш праксу „паметовања о томе да су НЕ – отров“:у тренутак кад се појављује НЕ, ти гласно или у себи понављаш – „Отров!“, „Ја не желим то да доживљавам!“.То нам омогућава да се продрмамо и мобилизујемо, да се сетимо свог односа ка НЕ, да смањимо механичку жељу за доживљавањем НЕ. То ће уједно да прикочи паразитски унутрашњи дијалог, који служи НЕ и који је огњиште многих пљескова.

Кад су у питању НЕ, не постоје ситнице!Чак „најништавнија“НЕ – је огроман отров, и кад доживљаваш ОзО одлично то схваташ, а кад ОзО нема, нема ни јасноће. Чак слаба сенка од НЕ одмах и то јако сузбија ОзО. Осим тога, слаба НЕ – је примерак тренутног негативног односа („НО“) или негативног енергетског стања („НЕС“) (тачније – „лоше физичко самоосећање“, апатија, тромост, „ништа се не дешава“) – може бити део огромног ајсберга НФ који се налази изнад воде. Уклони је, и подводни део ће се подићи, постаће приступачан за истраживање и уклањање.

„Негативни односи“ су слабе НЕ, понекад јако слабе, не трају дуго, и после њих не следе увек одређено изражене НЕ. На пример, довољан је кратак поглед на непријатно лице, а понекад и на било које лице да се моментално, на секунд, или део секунде појави сенка мржње, прекоревања или одбијања. Током увежбавања концентрације приметићеш да сваки твој дан продиру хиљаде НО. Најефикаснија метода за уклањање тог чопора је емотивно глачање, устремљено ка ОзО.

Сву ту групу – НЕ, НЕС, НФ и НО ћу у будућем означавати као „четири Н“ или „4Н“, све су то само врсте НЕ, зато ћу их најчешће означавати као „НЕ“.

Људи у главном и не схвате да НЕС може да се уклони. Та идеја се схвата као револуционарна. Сматра се да је та тмурност, тромост – неодвојив део „мене“, да је изазвана „објективним разлозима“, и ми можемо само да је прекидамо разонодом, оргазмима, храном и сном. Али НЕС може да се уклони, исто као и било које непожељно стање. Први корак је – издвојити НЕС као одвојен опажај, зафиксирати: „постоји тромост“, или постоји „ништа се не дешава“. А после већ постаје могуће истраживање тог стања, и доживљавање жеље, која има конкретан правац „не доживљавати то стање“, и улагати напоре у уклањање тог стања и уклонити га.

Увешћемо термин „растуженост“ – означићемо тим термином било коју целокупност НЕ, НФ, НЕС, НО, лажних концепција и механичких жеља (гледај у конкретним разделима).

Позиција непристрастног судије: замисли да си судија у конфликту између двоје људи (а један од њих си ти) и да говориш: „одмах ућутите, направите неутрална лица, а после ћемо се разабрати – шта је у питању“. Избаци сигурност у „праведност“ НЕ, прекини аутосугестију, јер ти јако често сматраш да су твоје НЕ „праведне“, а уклањање НЕ – као сагласност са „неправедношћу“. Зато реци себи – „ размотрићуу ситуацију и донећу решење, али хоћу да размишљам и решавам кад сам трезна, а не кад сам отрована НЕ, које ми блокирају размишљање“. Памти да су било које НЕ отров који трује тело, који га лишава могућности да ефикасно реагује, да логички размишља, да истанчано осећа, доживљава радосне жеље, зато оне увек морају бити неминовно уклоњене.

Да бих ојачао жељу за ослобађањем од НЕ, целисходно је пребројати све непожељне последице после испитивања, то јест оне последице, које не бих хтео да поседујеш. Такође је целисходно пребројати сва дејства, која воде ка слабљењу жеље за уклањањем НЕ. То су:

– сузбијање радосних жеља;

– кретање за механичким концепцијама – свакаквим је „важно“, „треба“ „неопходно“…

– преждеравање

– предуго спавање, хронична неиспаваност

– чести оргазми (чешће него што је уобичајено 2-3- недељно)

– задовољство и самозадовољство

Периоди упорних и одлучних напора у уклањању НЕ се мењају на периоде апатије и импотенције, али кад се после опет вратиш ка пракси, увиђаш да ти нешто испада сад лакше – то је резултат од уложених напора. Шта да радим у случају „скотрљавања“ или опадања? („опадање“ ћемо определити као стање у ком је жеља за доживљавањем растужености много јача од жеље за доживљавањем ОзО).

1) Минимално што можеш да урадиш, је да истражиш своје откотрљавање: да посматраш, да фиксираш, да анализираш, да експериментишеш, да тражиш закономерности. Истраживање улеће у процес скотрљавања и мења његову боју, и ти више ниси она која је одустала, која се предала, него она која истражује и посматра. Разлика је у томе, како се то преживљава, и та разлика је баш значајна.

2) Можеш да промениш друге навике. Ја то називам „конзервативне праксе“. Пушити, напијати се, користити речи – паразите, клатити ногу, мрштити се, резати хлеб држећи га у левој руци…навика постоји јако пуно, и непожељних, и оних према којима си равнодушна. Иако за успешну промену тих навика није потребна огромна концентрација и тотална одлучност, као кад уклањамо НЕ, свеједно та промена повећава ефикасност уложених у уклањање НЕ напора.

У белешкама Скво је написано о прекидању пушења:“ сврха прекидања пушења није у томе да почнеш здраво да живиш, – о „бонусу“ ја засад не размишљам. Пушење је велика механичка навика. Нереализована жеља за пушењем изазива гомилу НЕ, и степен те растужености је толико велики да омогућава ефикасно увежбавање уништавања НЕ. Услове праксе није целисходно стављати слабије, јер ће резултат бити сумњив и нећемо одрадити уложене напоре у „ратним“ условима. Ја наравно могу да одем у шуму, да трчим тамо, да читам тамо, да упражњавам секс и да „престанем да пушим“, али чим видим киоск са дуваном или пријатељицу, која са уживањем пуши миришљаве цигаре, моја одлучност одма нестаје, и то значи да нисам уложио довољно напора да бих уклонио ту навику. Мој задатак је да не бежим у услове у којим навика „спава“, а да је храбро дочекам и уклоним сваки пут кад се појави. У тој борби ја могу да „истопим“ своје напоре, да их „наоштрим“ беспрекорно, да би их после користио у борби са НЕ.

Да бих уклонио НЕ, неопходно је уложити јако пуно напора. Одрадити их, осетити – није прост, али веома интересантан задат, јер ја уклањам то што не желим да доживљавам и изазивам то, што хоћу да доживљавам!То ме наизменично мења“.

01-04 Пракса цикличног доживљавања НЕ

Искључиво ефикасна пракса „цикличног опажања“ („ЦО“) – проживљавање неколико пута и уклањање НЕ. Можеш сваког тренутка (на пример, помоћу мисли која има улогу окидача) да ствараш (или да се сећаш) ситуацију, у којој као и уобичајено доживљаваш НЕ, и чим се НЕ појави, ти је уклониш, после је опет изазовеш, па опет уклониш, и тако све док имаш снаге, а кад снаге више не буде било – научи да улажеш ненормалне напоре и да доживљаваш истовремено ентузијазам, стремљење, предужитак. Ако се после 50 циклуса не појави више ни једна НЕ, значи да си ситуацију искористила на 100%. Следећи пут аутоматизам појављивања НЕ ће бити слабији, и биће их лакше уклонити. Навика за доживљавањем НЕ убрзо нестаје, током такве праксе, и постаје ти јасно да доживљавање или недоживљавање НЕ скроз зависи од твоје жеље, од твоје упорности.

Циклично опажање НЕ, које настају током сећања – јесте одлично средство за уклањање глувог и чврстог НФ, јер многи саставни делови негативног фона потичу од догађаја из далеке или недалеке прошлости.

На пример, силовали су те или су покушали да те силују; или су те тукли, или су се дерали на тебе „ вољени и брижни“ родитељи, као што се често дешава; доживела си јако велику срамоту или осетила огромну кривицу и т.д. Сузбијене НЕ у тај тренутак су формирале чврст НЕ, који постоји и дан данас. За уклањање НФ постоји пракса емотивног глачања (гледај даље), али циклично опажање тих сећања је способно да промени и исправи многе ствари. Слична сећања могу бити испрекидана, нејасна, јер си ти стремила да их заборавиш, зато је прво неопходно да обновиш све детаље. Запиши сваку ситницу, које можеш да се сетиш. Ако се током проживљавања појаве још неке ситнице, додај их у тај опис. Присећај се тог догађаја, покушај да проживиш поново све то што си пре доживела, независно шта је то било: страх, ужас, стид, срам, брука – све што је било, све проживи поново. Све те године си сузбијала сећања о том догађају да би се заградила од НЕ, а сад имаш другачији задатак – да максимално доживиш све то, а после да их све беспрекорно уклониш. Замисли да си ти садашња сама решила да доживиш све то, да добијеш искуство, да би постигла највеће мајсторство у уклањању НЕ. Кад постигнеш такво стање, у ком кад се сетиш те ситуације и не доживиш НЕ, или их беспрекорно уклониш, схватићеш да та ситуација није „разлог“ за појављивање НЕ, а да је разлог навика, а понекад и твоја жеља да их доживљаваш. Доживљавати или не доживљавати НЕ – то је твој избор.

Ако тренутно поседујеш жељу за уклањањем НЕ, а ситуација је таква да јаке НЕ сад не постоје, можеш да употребиш машту, јер и измишљена, као и реална, ситуација може да покрене механизам испољавања НЕ. На пример, да би доживела љубомору замисли свог момка у загрљају са другом девојком и потврди ту фантазију мислима: „ не зна се – где је сад и са ким“. Ја, наравно, мислим да је он на послу, али ако буде хтео да упражњава секс са другом, може да уради тако да ја мислим да је на послу“. Не постоји разлика између НЕ, која је настала током реалне ситуације и између НЕ, која је настала током измишљене ситуације, и зато нам то омогућава да користимо машту за праксу цикличног опажања.

01-05 Друге праксе уклањања НЕ

Пракса ограничене тоталне контроле („ОТК“): 5 или 10 минута сваке секунде (!) пази да се не појави чак сенка НЕ, а да је не уклониш. ОТК нам даје искуство:

1) у улагању напора за тотално уклањање свих НЕ, без изузетака;

2) у налажењу и уклањању чак најслабијих НЕ;

3) за боравак у стању још веће слободе од НЕ, него иначе;

4) за учвршћивање , развлачење времена, за интензивнији и интересантнији живот; ОТК је концентрација свих снага, огромно узбуђење, потпуна мобилизација. Почни од мањег – од 1 минуте. Ако испланирам да ћу проживети без НЕ сат времена, али ћу их стално доживљавати и нећу одмах уклањати, онда ћу доживети пораз, стремљење ће постати слабије, скептицизам ће се повећати. Ако почнем само од једне минуте и успем у томе – то је победа, добијем искуство још веће слободе од НЕ него иначе, а такође жељу да продужим праксу.

Током ОТК уклањај НЕ, као да је то твоја задња битка, у којој не смеш да изгубиш. Ако хоћеш – дери се сам на себе, ако хоћеш – напрежи мишиће, ако хоћеш – угризи се за прст – ради шта хоћеш, али се не предај, не прекидај уклањање НЕ. Навика треба да буде укинута по било коју цену, а после ћеш научити да уклањаш НЕ без туђих гестова, дерњаве, и осталог.

Смисао праксе контролисања ситуације („СТК“) је у томе, да ти делиш свој дан на типске ситуације у којима се испољавају НЕ и НФ, који су карактеристични за те ситуације. Кад улазиш у своју зграду, доживљаваш гађење због мириса мишева, а кад идеш на посао – оптерећена си мишљењем шефа и т.д. Постигни бар један, али конкретан успех, заузми бар једну територију, коју више нећеш никоме дати, истргни је из власти НЕ. Биће наравно падова, узлета, разочарења и открића, али чишћење следећих ситуација од НЕ ће ти ићи већ мало лакше. Тебе – прошле – више нема, постојиш ти – друга, јер си ти – целокупност опажаја на том месту. Ти више не живиш прошли живот, јер си извршила замену многих опажаја, и ако хоћеш, можеш да се мењаш и даље. Та промена – је резултат радосне жеље, упорности и одлучности , који је добијен током њене реализације.

У твојим је рукама – проста и делотворна метода за постизање пожељних за тебе опажаја и уклањања непожељних, и улаз у зград,и који смрди на мишеве, ће се претворити у „озарени фактор“(„ОзФ“) , то јест опажај тог улаза ће стварати резонансу са ОзО. И што више буде било ОзО међу осталим опажајима, све више ће се претварати у ОзФ.

ОзФ – то је опажај – пребацивач, који води ка ОзО (посебно кад постоји жеља за поседовањем ОзО). То може да буде било шта – изглед бурног мора, високих планина, животиња, биљки, речи, људи, мелодија и т.д. На пример, гледаш на океан, доживљаваш ОзО. Долеће велика буба и врти се око тебе, залеће ти се у руке, стомак, и одједном као да нестаје вео тупости, долази до пролома бране, настаје продорна резонанса од два опажаја, и ти доживљаваш велику нежност према буби иако си пре увек била равнодушна према бубама, или си их се чак гадила. Од тог тренутка летећа буба је за тебе ОзФ.

Постоји механизам преноса ОзФ – ОзФ за један ОзО постаје ОзФ за други.

Ја саветујем да се састави списак свих ОзФ – таква фиксација ће га ојачати.

Кад описујеш ОзФ, велики значај имају детаљи који повећавају његово резонансно својство, и пошто унапред не можемо да их одвојимо од масе осталих сећања, саветујем да се све опише, а после да се сортира оно, што је важно. На пример, постоји ОзФ – сећање на то, да си седела на каучу са њушкама и да си доживела јасан ОзО. Описујући ту ситуацију, ти одједном схваташ да је јако значајан један детаљ: цртеж са браон слонићима на прекривачу. Разумно то објаснити ти не можеш, јер си у почетку уопште хтела да избациш са списка тај елеменат, као елеменат који нема никакав значај.

ОзФ може бити било шта – туп агресиван човек, блато напољу, тесан воз, реклама, пикавац у вц-шољи – ма било шта. Што беспрекорније будеш уклањао растужености, што више постоји ОзО, све више ће ОзО постајати за тебе ОзФ. Пре си се у возу досађивала, а сад сваког минута фиксираш, вршиш емотивно глачање, изражавање жеља, истражујеш концепције, уклањаш НЕ и т.д., и за месец дана ћеш одједном видети да се опажање тесног воза тако тесно испреплетало са напорима, са ОзО, и да се претворило у ОзФ. Ако си пре посматрајући тупа и сива лица доживљавала НО, сад кад си почела беспрекорно да га уклањаш и ти тупи људи су постали за тебе ОзФ.

Ти си увек у току, шта се дешава иза зида стана или офиса – тамо седе тмурне намргођене колеге или комшије и раде свој тмурни посао. Али ти знаш, да негде далеко, иза зида, постоји Јежетина, Бодхи, Фјорд и други практичари, а такође океан са глатком површином, и усијани планински врхови. Али по навици ти подржаваш у машти оно, што си навикла да замишљаш, а не оно, што је ОзФ. Та навика може да се промени.

Саветујем да водиш детаљана истраживања – извештаје о одрађеном послу, што се тиче замене опажаја, то јест, детаљан дневник са описима твоје борбе. Неопходно је да блокче и хемијска оловка урасту у тебе. Шта си радила, шта је испало, шта није испало, каква су била открића, интересантна посматрања, какав је интензитет НЕ и ОзО био током улагања напора и т.д. – детаљно гледај у поглављу „Описи и фиксације“. На пример, можеш различитим знацима да означаваш НЕ које си уклонио моментално, које си уклонио за 2-5 секунди, и оне које ниси уклонио (ако су НЕ трајале више од 5 секунди). Писмено фиксирање искуства ће противуречити скептичким мислима, биће необорив доказ да можеш да решаваш такве задатке. Пошто ћеш у том дневнику писати нешто, што је непожељно да знају други (јер могу да осете агресију према теби) да бих постигао највећу искреност, чувај своје записе у фајловима – на пример, у програму Word. А шифра треба да одговара следећим условима – не мање од 10 симбола, несме да састоји од делова простих речи, са коришћењем великих слова, цифри и специјалних симбола, као што су @#$%^&*.

Истраживање конкретних НЕ, њихова класификација омогућава ефикасније разликовање и уклањање.

Размотрићемо ради примерка раздраживост. Раздраживост и незадовољство јако одговарају за израду напора, јер се испољавају често, изражене су јасно, али немају тако моћан концептуалан ослонац као што је, на пример, љубомора или жалост. (Негативан однос, незадовољство, раздраживост, агресија, мржња – различит степен интензитета једне те исте НЕ и зато онај, који доживљава „само“ негативан однос, јесте човек, који у било у ком тренутку може да испољи мржњу).

Свака конкретна раздраженост може да се успостави са одређеном категоријом, а после већ да се почне уклањање. Наравно да ће бити немогуће постићи беспрекорно стање (т.ј. за пола секунде – секунду), зато је целисходно бавити се класификовањем НЕ само на почетној етапи, кад нема потпуне јасноће у карактер њеног испољавања. Кад се брзина уклањања конкретне НЕ повећа , и од појављивања до уклањања буде размак у само 2-3 секунде, сапостављање емоције са категоријом није више ефикасно, и ту карику можемо без сажаљења да избацимо, неће бити никакве штете, али у почетку ће делење на категорије имати предност у томе, и ако хоћеш да определиш ту категорију и њене особине, мораш јако пажљиво да размотриш све аспекте испољавања НЕ, и тако ћеш научити да је примећујеш у свакодневници, јер је без тога уклањање немогуће.

На пример, можеш да сортираш све раздражености по типу ситуације, у којима су се они испољили:

а) непожељно понашање других људи;

б) твоје непожељно понашање;

в) непожељне околности;

г) општа раздраженост „на цео свет“.

Није много битно да тачно опишеш све ситуације, у којима по навици настаје раздраженост, јер његово уклањање у једној ситуацији води ка општом расту способности примећивања и уклањања у свим другим.

Уклањање НЕ је целисходно завршавати изазивањем одлучности за окончавање уклањања НЕ својом победом, сигурношћу да ће се кад тад појавити ОзО и попунити све.

Још једна метода за разбијање емоција на две класе се оснива на разлици у мењању карактера испољавања емоција током посматрања, фискирања, истраживања. Једна постаје слабија и раствара се, друга – ојачава, раслојава се и постаје дубља. У складу са првим и другим типом понашања можемо условно да назовемо те емоције „негативне“ и „позитивне“. Занимљиво је, да су емоције које сам ја раније определио као „негативне“, у складу са тим дељењем, исто испале негативне. ПЕ се понашају двојако. Неке се исто распршавају, посебно оне, које се скроз одликују од НЕ (на пример, „ туга због губитка – радост због владања“). Друге почну да се раслојавају, то јест, тамо где си ти раније примећивала само једну ПЕ, сада примећујеш њих неколико. Неке од њих се распршавају или ти се појави жеља да их уклониш, а друге ојачају, па ти се појави жеља да их доживљаваш чешће, и постепено током таквог чишћења почне испољавање ОзО. Хоћу да вам скренем пажњу, да је ту особину емоција немогуће користити за уклањање НЕ, јер док будеш посматрао ту НЕ, она ће изазвати масу других НЕ, ојачаће НФ, и на крају неће нестати, а замениће је други опажај, али стална промена опажаја се дешава у сваком случају, и као што видимо, не води ка прекидању НЕ. Обично се таквој „пракси“ обраћају они, који се баве самообманом, и уствари не желе да се одрекну од НЕ.

Јако је ефикасно усклађивати различите правце у пракси – не по некој скици коју си измислила, а у складу са оним што изазива твој интерес, радосну жељу. Погрешмо је мислити: „ прво ћу да уклоним НЕ, а после ћу се позабавити концепцијама и жељама“. Растужености су тесно испреплетане између себе, и никад унапред не знаш – где ће се десити пролом, а кад се пролом деси, као кад конац за крај извлаче из тканине – материја је распарана на том месту, где се ти држиш, и по целој ширини. Постизање слободе у нечему одјекује по целом спектру опажаја, и често се догађа да прогрес у уклањању НЕ води ка томе да низ концепција постане очигледно лажан, или наопако. Књига је написана наизменично – параграф за параграфом, другачије се не може, али се у пракси увек руководи радосним жељама.

У складу са мојим искуством истраживања практичара, људи имају склоност према агресији, имају много мање шанси него они, што су се навикли да изазивају жалост према себи. (ЖПС). Безобразан, импулсиван, агресиван човек има много мање смисла за истраживање својих опажаја, него они што доживљавају ЖПС. Права борба са агресијом почиње тек тад, кад почнеш да уклањаш њене чак најслабије облике – лагано незадовољство, слабу раздраженост. Тотална контрола и уклањање чак најслабије сенке незадовољства или негативног односа, тренутно фискирање свог стања (оцењивање сваког тренутка по скали од 1 до 10 интензитета незадовољства) – само на тај начин можеш да се решиш агресије. Било каква агресија – то је страшна зараза, тежак облик разбољевања од негативних емоција, и мораћеш да се бориш за сваки тренутак свог живота, ако хоћеш да победиш. Никакав пут, никаква пракса, никакво духовно трагање – ништа није могуће док агресија није уклоњена.

Довољно је просто да постигнеш беспрекорно уклањање НЕ на „каучевој пракси“, то јест у комфорним условима, где нема посебних раздраживача, кад су поред тебе симпатични људи, и ако живиш у природи и не сарађујеш са растуженим људима и т.д. Али често током дуге каучне праксе настаје криза – посебно је то могуће на почетку праксе, док је још мала навика за доживљавањем ОзО. Термином „криза“ ја означавам оно стање, кад посебних растужених стања као и да нема, а уствари и ОзО исто нема. Није јасно – од чега почети, одакле кренути. Ојачава „ништа се не дешава“, смањује се до критичног нивоа ентузијазам, предужитак. У тој ситуацији неопходно је почети „активно трагање“ – то ће нам омогућити да испољимо дебеле слојеве НЕ и НФ, који се нису испољавали, јер није било раздражиоца. То нам омогућава да увежбавамо беспрекорно уклањање НЕ у тешким и јако тешким ситуацијама, кад је аутоматизам негативног реаговања посебно тешко уклонити.

За остварење активног трагања најцелисходније је да започнемо „социјалне експерименте“ („ СЕ“), током којих примаш ударце са стране других људи. Целисходно је пажљиво разматрати одступања, одбрану, методе за манипулисање околним механизмима (механизмима људског понашања) да негативан однос са стране људи не би довео ка непожељним последицама. Зато је пожељно поштовати закон, да бих имао могућност да искористиш механизме система чувања права у тешким случајевима.

Примерци простих СЕ:

*) доћи у продавницу и платити све најситнијим новцем. По закону, продавац мора да прими било какве паре, јер је то законско средство плаћања. Код практичара могу да настану НЕ – страх од агресије са стране продавца и других купаца.

*) у транспорту да не устанеш некоме. НЕ које настају код практичара: срамота, страх од агресије.

*) проћи по вагону у прљавој одећи и просити. НЕ које настају – срамота.

*) у друштву непознатих људи осећати се будалом. НЕ које настају – осећај сопствене ништавности, увреда, побуњеност.

Многи читаоци моје књиге негативно реагују на идеју спровођења СЕ, сматрајући да на тај начин практичари не вежбају уклањање својих НЕ, а такође успут „изазивају“ код околине додатне НЕ. Али ја оснивам своја размишљања на следећем:

а) Не могуће је изазвати код некога НЕ – човек сам решава да доживљава НЕ и да не жели да их се ослободи. У то је лако уверити се, и саветујем да се то уради: испричај било ком човеку (ког првог сретнеш или твом познанику) да постоји начин да не доживљаваш НЕ, и питај – да ли он хоће то да постигне? У 90% случајева ћеш добити одговор „не“ и сентенцију о томе, да „без НЕ човек постаје мртвац“. Осталих 10% ће се отприлике сагласити са тобом. Испричај им о својој технолозији ППП, и за пар дана питај – шта су урадили да би постигли резултат. Нек испричају детаљно – шта су радили, шта је испало, шта није испало, каква су била открића, посматрања, какве су им се појавиле радосне жеље у вези тога и т.д. Одговор ће бити ћутање – нико и прстом неће мрднути. То доказује да нико не жели да се ослободи НЕ, осим изузетака, наравно.

(Покушај да „изазовеш“ НЕ код „њушке“- т.ј. у том човеку, који хоће беспрекорно да уклања НЕ, и који то вежба упорно и одлучно – видећеш да ти неће ништа испасти, чак ако почнеш да га псујеш, да га тучеш и да му претиш и т.д.)

б) људи УВЕК, стално доживљавају НЕ или НФ, јер да их не доживљавају у неком тренутку, доживели бих истог тренутка ОзО. Која је разлика – да ли ће се дерати продавац на једног купца или на другог?Да ли ће доживљавати ужасну досаду или раздражење? Многи људи ће највероватније изабрати да доживљавају раздражење и агресију, него досаду.

в) практичар, који ради СЕ, не жели да се код других људи појаве НЕ. Он користи своја знања о механизмима, које људи култивишу у себи, и зна да ће се после одређеног понашања појавити негативна реакција. Али ако се уместо стереотипне раздраживости човек насмеје и осети бар жељу за дружењем, онда ће практичар одмах осетити симпатију према том човеку и интерес (чак кад се дати СЕ не спроведе).

Пракса „емотивног глачања“ („ЕГ“) за уклањање НФ и ситних НЕ. Уникатна особина те праксе је у следећем: ПЕГ омогућава прочишћавање чак оног НФ, ког тренутно не примећујеш и само на основу одсутства ОзО можеш да закључиш да постоји. Смисао ЕГ је у томе, да ти улажеш напоре за уклањање НЕ, иако не фиксираш никакве НЕ. Пошто већ поседујеш искуство улагања напора у уклањање НЕ, неће ти бити тешко да покренеш поново те напоре, иако не примећујеш НЕ. Вршити напоре можеш по одређеном распореду (на пример, наћи 10 минута за непрекидно ЕГ), и да се односе на одређене догађаје (на пример, везати их за било чији поглед уперен на пролазника – велика је вероватност да ће се догодити најмањи пљесак НО)и т.д.

Саветујем да се односите ка ЕГ као ка прању зуба, као према неопходној профилакси .

Све док не почнеш да доживљаваш беспрекидан озарени фон, пракса ЕГ ће бити ефикасна и никад је неће бити превише.

Да би се боље концентрисао на ЕГ, можеш да користиш подржавање визуелним ликовима, и да одрађујеш праксу појачаног емотивног глачања („ПЕГ“):

• Сваки пут кад удахнеш, изазовеш зрак светлости који се подиже са дна стомака до центра груди. Нека тај зрак светлости буде “опипљив“, „растегљив“, а његова светлост – јасна, упадљива и јака.
• Сваки пут кад издахнеш, изазовеш напор за уклањање свих опажаја. То води ка појављивању моћне светлосне експлозије, која се разлеће од центра груди на све стране и обара све на свом путу.
• Да бих олакшао фиксирање, целисходно је делити ПЕГ на активности, циклусе, серије.

Активност – то је једна активност ПЕГ на један уздах – издах. Серијске активности – неколико активности заредом без прекидања (не саветујем мање од 50). Циклус – неколико серија са прекидима између њих (не саветујем мање од 10 серија у дан). Коришћење бројаница одређене дужине омогућава нам да се не замарамо са прорачунима.

• Сваки циклус саветујем да завршите писменим фиксирањем добијених података током посматрања, користећи белешке које си урадио за време ПЕГ.
• Током дана може да се спроводи неколико циклуса. Колико хоћеш.

Уклањање НЕ у сну је могуће, то није много тешко, за то је није потребно да схваташ да спаваш, довољно је да упорно и искрено одрађујеш праксу кад си будан, па ће се навика за уклањањем НЕ појавити аутоматски и у сну. Што јаче пракса буде ушла у аутоматске снове, то ће више бити ниво схватања снова, биће већа вероватност да ће се појавити искуство схваћених снова (СС), да то неће бити један сан и да ће бити јако интересантан, јер: а) појавиће ти се могућност да истражујеш свет, неколико пута већи и разнобразнији, него свет опажаја, који се појаве кад си будан; б) У СС је много лакше доживљавати упадљиве и различите ОзО. Детаљније гледај у следећем поглављу.

Негативне последице које се појаве за време праксе у уклањању НЕ – повећавање способности за одликовање испољавања НЕ код других људи. Ти ћеш примећивати та испољавања код других људи, и то тако јасно и лако, као да се деру да би их чули. Можеш да читаш људе као буквар, као књигу, где је све написано о емоцијама. Нико неће моћи да сакрије од тебе да доживљава НЕ, јер се то испољава чак у најмањим гестовима, интонацијама, гримасама и речима. Зато ће ти бити још чудније, што они толико упорно поричу да доживљавају НЕ, и гледајући их, моћеш јасно да схватиш у каквој ужасној смеси од НЕ, неискрености, тупости живе људи.

Целисходно је уклонити страх од „ нелагодних услова“, јер кад кажу „нелагодан“ мисле на ситуацију, у којој се теби још није формирала навика за уклањање НЕ и доживљавање ОзО. Ако будеш спремна да уклониш НЕ и да се бориш за ОзО у било којим ситуацијама, онда ће уместо спазматичних страхова и конвулзија почети да се појављују радосне жеље за променом догађаја који воде, као што нам показује искуство, ка интересантном одвијању ситуације.

Упадања у растужена стања, као што је „ништа се не дешава“, се не преживљавају као и пре, ако испољаваш упорност и одлучност и идеш ка циљу. Назваћу такво стање „радост због никаквог резултата“. Та радост се појави, јер си испољио упорност, одлучност и постаје јасно да нећеш одустати иако ОзО тренутно нема.

Током уклањања опажаја постоје три главна момента: 1) пронаћи га и означити га као непожељан, [у свој целокупности опажаја], јер поседујеш жељу за прекидањем доживљавања тог опажаја; 2) престати означавати га као „ја“, „моје“ и почети разматрати га као одвојен непожељан опажај; 3) уложити напоре, уклонити непожељан опажај.

Прва карика је елементарна. Трећа само делује најтежа, али ти уствари поседујеш искуство улагања напора током конфликтовања жеља, и те жеље су онда радосне, следи их предужитак, постоји сигурност да „ти“ то желиш, да је то „теби“ интересантно, и онда се жеља, која је препрека, изводи из концептуалног означавања „моје“ и лако преодолева. Исто је тако и у пракси – опажај који се уклања, постепено се изводи испод штита концепције „ја“, и напори који се улажу да би се уклонио опажај, постају ефикаснији. Постизање јасноће у томе омогућава испољавање жеља за истраживањем тог процеса, за тражењем ефикасних метода, да би се уклонио непожељни опажај, који се налази испод ознаке „ја“.

01-06 Пракса узвраћања пажње (УП)

Још резонансан опис напора за уклањање НЕ – „узвраћање пажње“ („УП“), и одговарајућа пракса се зове „пракса узвраћања пажње“. Сматрам да је целисходно користити у почетку фразу „ узвраћање пажње“ за описивање напора у уклањању НЕ, јер је реч „пажња“ дубоко ушла у наш језик – исто као реч „прошлост“, иако је довољна чак површна анализа да би схватили да је било који опажај могућ само сад, и „прошлост“ – је реч која означава целокупност мисли које имају у свом саставу реч „било је“. Иста је ситуација и са „пажњом“. Кад говорим „ја сам обратио пажњу на краву“, то значи да се опажање краве почело испољавати на том месту посебно интензивно и стабилно.

Определићу одмах и реч „концентрација“, која се често користи заједно са речју „пажња“.

Тако да речи „концентрација“ можемо да дамо одређен значај, који је целисходно користити, јер се често појави жеља за опажањем само ограничене количине опажаја у датом тренутку, например опажати само ОзО или само размишљања на неку одређену тему. Ако се без обзира на жељу за концентрацијом на неки опажаја првенствено доживљава други опажај (на пример, по механичкој навици), ми говоримо да је „пажња добијена“, а ако уместо концентрације на обичан опажај постоји збрка различитих опажаја, говоримо да пажња „нестала“,“распршена“.

Смисао УП је у томе да је пажња обухваћена неким хаотичним апстракцијама (НЕ или механичким жељама, или механичким унутрашњим дијалогом, или визуелним хаотичним опажајима и т.д.) „враћа се назад“, „одваја се од објекта“, а после се или „баца“ у слободном стању, или „иде “ према пожељном опажају. Говорећи на језику опажаја, пракса УП састоји у замени једног опажаја на други, али живописан језик „заузимања“ и „враћања“ може да буде ефикасан за одрађивање навике за променом опажаја.

Механичке мисли краду пажњу помоћу кратког оштрог ударца, као што галеб хвата рибу, зато је ту целисходно упоредити брзински и концентрисан напор. НЕ краду пажњу јако, грубо, као што ајкула трга комад меса, зато је целисходно упоредити јак, бесан напор. Механичке жеље краду пажњу тихо, и не краду увек брзо, али су увек сигурни да ће да победе – као кад су римски пукови опседали Карфаген, зато је целисходно супротставити издржљив као слон напор.

Навешћу примерке „стенограма“ – фиксације опажаја током УП.

*) прекидам сваку делатност, седим, не радим ништа, уклањам УД и НЕ.

*) појављује се јасноћа

*) јасно стање нестаје у магли, распршава се

*) појављује се тмурно, сиво стање

*) рачва – или да уклониш тмурност и да се вратиш на јсаноћу, или да се препустиш тмурности. Замислићемо да је механичка жеља за тмурношћу већа од жеље за ОзО.

*) појављује се спазматична жеља за утисцима, да би „надјачао“ тмурност

*) почиње тражење објекта које би привукло твоју пажњу

*) налазиш неки објекат и скрећеш пажњу на њега

*) тмурност одустаје, настаје задовољство, појављује се интерес и т.д.

*) после неког времена појављује се засићеност, умор, незадовољство, губљење интереса. Тмурно стање се враћа.

*) поново је механичка жеља за тмурношћу већа од жеље за ОзО.

*) појављује се механичка жеља за новим утисцима, да би ућуткала тмурност.

*) опет налазиш објекат на који скрећеш своју пажњу

*) жеља за уклањањем затвореног круга „тмурност – тражење утисака – задовољство – засићеност, умор“ надјачава жељу за продуживањем подржавања тог круга, улажу се напори за узвраћање пажње – или се пажња одваја од објекта, или се враћа, или се „баца“ у слободном стању, или јој је правац озарени фактор (опажај – тригер, који је везан са ОзО помоћу асоциација).

*) појављује се жалост због губитка утисака

*) уклањам жалост

*) опет по навици покушава да се испољи и ојача тмурност

*) уклањам тмурност – замислићемо да то обављамо колико толико успешно

*) спазамтична жеља за утисцима се појављује опет и опет

*) опет и опет стрпљиво покушавам да повратим пажњу без обзира на то, да се сваки пут појављује жалост због губитка утисака, коју ја такође уклањам.

*) после завршетка низа таквих циклуса долази до велике преморености, али се она доживљава као нешто пријатно, као здрава премореност

*) појављује се и ојачава озарени фон

*) појављује се осећај препуњености, продирања у грудима

*) калејдоскопска промена тмурног стања и стања јасноће – тмурност може моментално да замени преживљавање невероватне дубине и свежине, и наопако.

*) интензивни „ продирући“ осећаји изазива потребност „одмора“

*) имам у обзиру да је „жеља за одмарањем“ – механичка жеља за повратком у уобичајено стање отсутности и тмурности

*) појављује се упорност у преодољевању жеље „одморити се“ и т.д.

Уклањање механичке жеље за утисцима ( МЖУт) је јаче кад је још јача та жеља, а та жеља је још јала кад је још интензивнији фон тмурности, досаде који јесте негативна доминанта, понекад се и не фиксира. Узвраћање пажње са МЖУт – јако тежак задатак. То узвраћање пажње извлачи све снаге, и понекад доживљаваш ужасне „конвулзије“ и то још једном доказује колико чврсто седиш на игли утисака са којима покушаваш да утишаш НФ. На самом почетку праксе УП, чак један или два сата гледања ни на шта (обичног седења или лежања на каучу) – мучење, права патња као да се удариш чело уз чело са НФ. Саветујем да повремено састављаш стенограм опажаја током одрађивања праксе УП, као што је горе описано, то јест да фиксираш све што се дешава током праксе УП. То ти омогућава постизање јасноће у догађајима и да контролишеш резултате. Упоређујући своје белешке и осећаје видећеш да је пракса УП сваког дана све лакша и да се све чешће појављују пљусци ОзО, предужици, интересовање за то искуство – наркоманија се полако преодолева, али ипак преодолева.

Током праксе УП могу да се дешавају стресови због огромне самоће, која убија својом бескрајношћу, тугом, очајањем, безразложеном агресијом и т.д.,и то значи да су све те НЕ део твог доминантног НФ и да су те цело време неприметно тровали, али сад се испољавају и можеш да их уклониш. Одричући се од МЖУт, лишаваш се убадања дроге, која се зове „утисци“, и тад почињу „ломљења“, желиш да добијеш бар мало утисака, и ако се намамиш на то, доживећеш малу смрт – биће ти мало „лакше“, али ћеш још јаче осетити тмурност и НЕ.

Ако признаш да си наркоманка, моћићеш са свом одлучношћу и озбиљношћу да уклањаш овисност, која ти смета да доживљаваш ОзО.

За време праксе УП време се јако развлачи. За један сат улагања напора скупиш толико открића, хипотеза, идеја колико иначе не скупиш за неколико дана. Одједном добијеш неисцрпив ресурс животног времена.

01-07 Типичне грешке

Из списка грешака, које још нисмо размотрили, издвојићу следеће:

1) Многи сматрају да је НЕ немогуће уклонити зато, што су то последице нетачних интерпретација и осталих догађаја. Они сматрају да требамо да се боримо против тих последица – то је једно те исто, као кад примимо лек против болова и мислимо да ћемо на тај начин да излечимо болест, а уствари треба да се лечи болест, а не бол, и треба да се прима антибиотик, а не аналгин. Понекад говоре да је довољно променити свој поглед у размишљањима и да се онда НЕ неће испољавати. А уствари је овако:

а) Минимално искуство у уклањању Не показује да рад на емоцијама не може да замени право утицање у уклањању НЕ, јер се навика за доживљавањем НЕ појављује без обзира колико је јака концепција, која је подржава.

б) Док ти размишљаш о разлозима, НЕ све то време живи и развија се, појављују се нове НЕ, храни се НФ, и на крају ти губиш, а беспрекорно уклањање НЕ води ка моменталном прекидању НЕ.

в) Минимално искуство у уклањању НЕ такође показује да је то могуће и да није уопште тешко, и постепено претходна навика за доживљавањем НЕ исчезава, а уместо ње се појављује нова – навика за уклањањем НЕ и доживљавањем ОзО.

г) НЕ – то је физички бол, и аналогија која је наведена на претхоној страни, је погрешна, јер само преноси закономерности из једне области у другу.

Како делимо догађаје на „последицу“ и „разлог“? Ако нас боли зуб, користимо лек против болова, али се бол опет појави и постане јачи. У том случају ја за бол кажем да је „последица“, а за каријес да је“разлог“, и лечим каријес, сматрајући да лечим „разлог“, и стварно – бол престаје. Али за три месеца каријес се појави опет, и онда ја за каријес кажем „последица“, а да је „разлог“ непрање зуба. Дијетолог ће определити још дубљи „разлог“ – неправилна исхрана. Психотерапеут може да каже да је неисправана исхрана „последица“ која је настала због дечјег комплекса – ништавности или звог траума, а психоаналитичар ће то назвати „последицом“, утврђујући да је „разлог“ – породична траума. Будиста ће за породичлну трауму да каже да је „последица“ због погрешног понашања у прошлом животу.

Зато независно од фреквенције и јачине бола, а такође независно од интересовања за то питање, ја утичем на бол на свим нивоима – прво примим лек против болова, онда идем код зубара, после купујем пасту и почињем да чистим зубе, користећи дијету, идем код психоаналитичара, почињем да читам мантре.

Размотрићемо другу варијанту: кад сам се порезао, ја прво дезинфикујем ту посекотину на руци (јер имам искуства у томе и чуо сам да, ако не дезинфикујеш посекотину, може да дође до гнојења), мажем посекотину са кремом од које ће брзо да зарасте, и ако посекотина почне да пролази, ја више нећу обраћати пажњу на њега. Замисли човека ког посекотина пролази, али он размишља:“не, посекотина – то је само последица, а тамо може да буде и разлог“, и почиње да тражи тај „разлог“, да га измишља, и чак одбија коришћење лекова од којих ће брзо да зарасте рана, јер хоће да лечи само „разлог“, а не „последицу“! Такво понашање је за нас глупо, јер ће рана брзо зарасти, ако користимо специјалне креме и лекове, зашто да измишља „разлоге“ и да одбија лечење, кад ће рана почети да се гноји?

Током уклањања НЕ је исто тако. Кад сузбијаш НЕ (то јест продужаваш да их доживљаваш, али сузбијаш само њихово испољавање), НЕ и НФ постају јачи, и постаје јасно да сузбијање НЕ не води ка ослобађању од њих. Кад почнеш да уклањаш НЕ (то јест „пребацујеш се“ са НЕ на ОзО, тотално прекидаш да доживљаваш НЕ тог тренутка), добијаш искуство у томе, да НФ постаје слабији, навика за доживљавањем НЕ постаје слабија, али не долази ни до каквих непожељних последица, а наопако – појављују се чак пожељне последице као што је ојачање ОзО, е па зашто онда и даље да причамо о „разлозима“ и последицама“?Доби своје сопствено искуство – уклони НЕ и увери се да немаш разлога да разматраш тај чин као „лечење последица“. Доби своје искуство у томе и схвати, да ако не уклониш НЕ и уместо тога разматраш „разлоге“, „рана ће почети да гњије“ – НЕ ојачавају, лажне концепција постају јаче, радосних жеља постаје све мање, тело почиње да боли, а живот се претвара у кошмар. Не веруј никоме на часну реч – ДОБИ СВОЈЕ ИСКУСТВО.

д) Шта је у том повезаном вртлогу растужености „разлог“, а штс „последива“, рећи је немогуће – једна растуженост вуче за собом другу растуженост.

е) Упоређење резултата од уложених напора у уклањање НЕ и резултата размишљања о основним разлозима, даје нам одговоре на сва питања.

2) Тражи се неки лукав излаз, који би нам омогућио да решимо задатак са уклањањем НЕ без улагања напора – нешто налик на Велико Црвено Дугме (ВЦД) – притиснеш и немаш проблема. Уместо тог ВЦД може да се користи било шта – да седнеш у неку позу, да прочиташ заклињање, да гладујеш, да се бавиш спортом, сексом, да медитираш, да мислиш да је све „јединствено“ и т.д. – било шта, само да не би уклањао НЕ помоћу улагања директних напора.То значи да тај човек или уопште нема жељу за уклањањем НЕ (мада он мисли да има), или је та жеља јако слаба – много слабија, него жеља за доживљавањем НЕ. Тражење ВЦД никад нема резултата, можеш чак и да се не надаш.

3) После успешног уклањања НЕ може да се појави страх, да ће НЕ опет да се појаве по навици, и мораће опет да се уклањају, а онда се појављује спазматична жеља да се ухватиш за већ постигнуто стање односне слободе од НЕ. И наравно, да ће тај страх неминовно довести ка томе, да ће се НЕ враћати све брже, него што би могло да буде, и зато се појаве нове НЕ.

Ја саветујем да не доживљаваш страх, да се не бојиш да се суочиш са НЕ, одлучно, са предужитком и упорношћу, и да се не бојиш тога, што ће се оне опет појавити – наравно да хоће, јер су навике много јаке, а ти ћеш имати могућност да доведеш до савршенства уложене напоре. Не буди жртва, постани ловац на НЕ, тражи их и предосећај уживање од добијања новог искуства, нове победе, нових пораза, који неминовно воде ка пожељном резултату.

4) Може да се склопи погрешна слика, да на крају времена није доста, јер различитих растужености има јако пуно и усавршавање бар најпростијег уклањања одузима јако пуно времена, и док се ја будем разабирао са једном растуженосшћу, друге ће ојачавати. Сви делови те претпоставке су лажни. Чак најнезначајније искуство у пракси је довољно да бих схватио да је уклањати НЕ тешко само на почетку, али постепено се формирају нове навике за улагање већих напора, ојачавају жеље за уклањањем НЕ и та доживљавањем ОзО, и уклањање сваке следеће растужености ће бити све лакше и брже. Постизање прогреса у уклањању једне растужености подсећа на извлачење конца из тканине – вукао си на једном месту, а на крају се тканина сва попреко распарала, то јест, током постизања прогреса у уклањању једне растужености, осећаш олакшање у раду са осталим растуженостима. Осим тога – што више напредујеш у пракси, све чешће се појављују ОзО, живот постаје интересантнији, појављује се више ентузијазма, предужитака, упорности, одлучности, а и време се јако развлачи – за један дати ти преживиш толико, колико пре ниси преживљавала за месец дана.

Ја сматрам да за све године интензивне и искрене праксе може да се постигне беспрекорно уклањање НЕ и непрекидан озарени фон.

5) Ако имаш жељу да избациш, да заобиђеш неки део те праксе (да не распршаваш концепције, или не развијаш сексуалност, или не уклањаш НЕ и т.д.), то онда значи да су у тој области твоје растужености толико јаке, да се ти унапред предајеш. Ако хоћеш да постигнеш прогрес у ППП, неопходно је да изабереш правац у текућој делатности, али само у складу са радосном жељом, а не због концепције, као што су „треба све да се развија“, али ако примећујеш одвајање од неког дела праксе, доживљаваш страх кад помислиш на тај сектор, онда то значи да у тој области имаш много јаке растужености. Имај то све у обзиру, уклањај страхове и негативан однос, хватај сваки пљусак предужитка због помисли да можеш да решиш и тај проблем, да је ствар само у твојој искрености и стремљењу ка ОзО.

6) Постоји овакво мишљење: „ако у тајги натрапаш на медведа, страх је бржи од мисли и емоција, тог тренутка се мења хемијски састав тела – избацује се адреналин, и пошто је то природна реакција тела, које није ошамућено разумом, онда, да ли може да се избегне таква реакција, да ли је то уопште потребно?“

Кад видиш медведа у зоолошком врту, не уплашиш га се, не доживиш усхићење, осећај лепоте, осетиш симпатију, и то доказује да се страх појављује не због опажања медведа, него због појављивања мисли, коју ниси успео да фиксираш: „дивљи медвед – на слободи – опасно је“, и баш зато су се појавиле НЕ и везани са њима непријатни осећаји у телу. Тај исти примерак доказује да хемијске промене не воде неизбежно ка НЕ, а наопако – НЕ неизбежно воде ка промени хемијског састава тела, о чему сам ја већ причао, кад сам тврдио да су било које болести, лоше самоосећање и старење – последице од утицаја НЕ. И наравно, навика за плашењем због суочавањем са медведом у природи, може да се уклони, што такође омогућава брже и јасније размишљање, реаговање на опасност, ако она постоји.

7) Основни проблем у уклањању НЕ није у преодољевању навике, као што може да се учини, а у томе да практичар није довољно искрен, да не примећује или не жели да примећује да уствари не поседује жељу за прекидањем доживљавања НЕ, и он тражи уместо директног уклањања НЕ неки други излаз, тако да би доживљавао и ОзО, и да не уклањаш НЕ. Такав практичар личи на лабуда, рака и штуку, зато напори остају неефикасни. Углавном неискрен практичар хоће да размишља о НЕ, а не да их уклања. Он може сатима да прича о својим проблемима, из дана у дан да поставља питања „како да уклоним не НЕ“, „а што се она појавила“, и да се правда да не може да схвати – коју конкретно НЕ он тренутно доживљава, иако разликовање није основни критеријум за уклањање НЕ – може да се уклони уопште то „лоше стање“. Кад постоје НЕ – немаш шта да размишљаш, јер то не води ка уклањању НЕ, а и размишљање не може бити јасно, јер због њега настаје тупост, неспособност за наизменично и стваралачко размишљање. Прво уништи НЕ, а после мисли, ако хоћеш – то је ефикасна позиција.

8) Многи се варају кад мисле да је довољно да прихвате све тако, како јесте, да би прекинули НЕ – као на пример „погледај своје НЕ, прихвати их, и запитај се „ко их доживљава“, опусти се, престани да делиш све на пожељно и непожељно, и оне ће нестати.

Таква позиција је правдање жеље за за доживљавањем НЕ , начин да превариш себе и остале. Та позиција је јако популарна међу „езотерицима“, то јест међу људима, који хоће да остављају утиске на друге људе својим речима, хоће да их признају као „учитеље“, али уопште не желе да прекину да доживљавају НЕ. Јер сакрити НЕ је немогуће – оне увек могу да се примете по твојој мимици, интонацији, навикама, зато езотерик каже: „ја не само што доживљавам НЕ, него их стварно сад видим, не упоређујем са њима“. То је уствари елементарно жонглирање речима – ако сад управо нема НЕ, не постоји никакав начин за „неупоређивање“ са њом, јер је „човек“ – целокупност опажаја, и ако у тој целокупности постоје НЕ, онда он у тај тренутак и јесте човек, који доживљава НЕ, и никакве игре са речима неће ништа променити. Ако човек не почне да уклања НЕ истог тренутка, чим се појавила, то значи да он хоће да продужи да је доживљава, и његова позиција постаје скроз бесперспективна, ако је неискрен, нема обзира да је жеља за доживљавањем НЕ много јача.Како такав човек може некога „да учи“, ако је неискрен, ако хоће да доживљава НЕ, и да лаже себе и друге, говорећи паметне ствари?

Док ти будеш „прихватао све како јесте“, „посматрати и не упоређивати се“, навика за доживљавањем НЕ ће постати све јача.

9) Током наизменичног развијања цивилизације долази до повећања количине људи, који стреме ка стварању и сакупљању више него ка ремећењу или животарењу (за изузетке знамо из вести). Али кад се запитамо, шта да сакупљамо, шта да стварамо, шта да усавршавамо, одма се збунимо, а кад се одлучимо, онда се руководимо стереотипима, лажним концепцијама, а не предужитцима.

а) Сакупљање новца. Колико је потребно новца да би човек добио све што му доноси срећу и од чега доживљава задовољство?Зар милион долара није довољно? С обзиром да паре могу да се ставе у банку и да се живи од ренте – скроз је довољно, чак и мање. У САД, на данашњи дан, више од милион људи има један милион $. Зар су сви они престали дасе баве бизнисом, ослободили место другим људима и уживају у животу? Таман посла. Они и даље троше по 10 сати дневно да би зарадили још један милион, а после још и још. То је наркоманија, то није сакупљање. Парадоксално је, али они немају времена за уживање – они тако и окончају свој живот, радећи као суманути. А колико дана у свом животу губе људи и не зараде ништа посебно?

б) Сакупљање ствари. Ствари се кваре, могу бити покварене или украђене и јако брзо излазе из моде, и све то претвара живот сакупљача ствари у кошмар. Чини ти се – ако имаш аутомобил, који возиш већ пет година и можеш да га возиш још десет година, зашто да купујеш нови? Само да би оставио утиске на околину? Да бих имао више комфорта, као да је то неопходно, као да ће те то направити срећнијим? Ако се потрудиш и зарадиш мало више, можеш да купиш лепши аутомобил (или викендицу, или намештај – ко шта хоће). А после, ако зарадиш још, можеш да купиш савременији аутомобил. А још можеш да купиш пуно свега на кредит – а после тридесет година да га одрађујеш… Зар то није наркоманија? Зар је куповина направила неког срећнијим? Погледај те на та лица власника аутомобила и све ће вам бити јасно – њихова лица су изобличена од патњи, НЕ, као и осталих људи, а можда још и више. Људи су заборавили да ствари могу да им служе, сами су постали слуге тим стварима.

в) Добијање образовања. Неколико година човек може да потроши да би добио диплому, која му понекад не омогућава ништа посебно, не даје неке посебне привилегије, или не помаже у контактирању са другим људима, ни на послу чак, а и не омогућава доживљавање задовољства. Осећај сопствене значајности се, наравно, повећава, али постајеш и беспомоћнији, и брже се наљутиш, више жалиш себе, ниси способан да будеш отворен, да исказујеш некоме симпатију, да следиш радосне жеље. Оптерећујеш своју главу бесконачном количином смећа, а после добијаш диплому, која сведочи да се у твојој глави појавило још једно сметлиште, да су твоје руке и ноге научиле да раде још неке ствари, које највероватније неће имати никакву примену. Информација се заборавља, подржавање навика захтева сталну праксу, и на крају можеш ладно да заборавиш на уживање у животу. Дипломе о вишем образовању, сертификати падобранца, морнара на подморници, туриста, који ти висе по зидовима, само те опомињу, да су ти сваки дан навике све слабије, а да се изгибљено време и паре претварају у прах, а управо те одолева досада, тмурност, остале НЕ, и уопште немаш радосних жеља.

г) Деца и унуци. Још једна боца без дна, у коју милиарде људи сипају своје животе. „Ја живим због деце“ – јеси чула тако нешто? На сваком кораку. Жена се порађа и после више нема потребе да тражи радосне жеље – нема времена за то, она сад има милион „треба“, „морам“, „има смисао“ и остало. Хиљаде обавеза, нема више ни за шта времена, чак ни да схвати да је сав тај „живот за децу“ – само наркотик, који убада себи до лудила. Требам ли да говорим, да деца уопште не желе да родитељи живе за „њих“ и да их претварају у мутава бића, која немају слободно време и слободу, кад требају да направе неки избор, да их претварају у ствар, у роба – они хоће слободу од беспрекидне контроле, која је понекад чак примитивна, или подсећа на грубо психичко и физичко насиље. И што више човек живи „за децу“, све је већа његова овисност од тог наркотика, од наркотика „васпитавања“. И ако се васпитање завршило „успешно“, појави се механизам, послушан и мртав, и они сад или тугују, или се свађају између себе, или преносе своју овисност од тог наркотика на унуке, а ако се васпитање завршило „неуспешно“, деца терају родитеље на све четири стране и НЕ су још јаче и има их још више.

Могу да наведем пуно сличних примерака, али свих њих уједињује 1 моменат – човек погрешно одабира објекат за сакупљање, и као за време сакупљања, исто и на крају доживљава појачане НЕ и овисност од утисака, повећану несигурност у то, да ће сачувати и искористити резултате од сакупљеног и осећај бесмисленог живота. Остаје без и чега или се коначно муњевито разваљује, или је принуђен да се трује и вара лажним причама да му живот није прошао упразно, и да тражи нове објекте за сакупљање и да се прави да није приметио ненормалну неспособност да направи свој живот бољи.

За разлику од свега тога, ППП даје човеку уникатан објекат за сакупљање – озарене опажаје различитих нивоа, који су у његовом саставу – т.ј. оно, што јесте, а не оно, што „има“. Да бих путовао у свету ОзО, ништа није потребно, осим да будеш жив. Сакупљено „благо“ је немогуће отети, оно не стари, не слаби, и не захтева да му бришеш прашину. То је искључива, уникатна шанса за човека, шанса да изађе из те лавиринте, у којој живи већ више од хиљаду година.

01-08 Пракса сабијања

Док се јаке НЕ уклањају, појављује се цели рој „ситних“ НЕ, које си стално доживљавала, али их ниси примећивала међу крупнијим. То откриће се догађа током испољавања жеље за појачавањем ОзО, или за време тражења разлога, због ког су ОзО и даље ретки и слаби, иако ти, наводно, беспрекорно уклањаш све НЕ. У том случају може да се уради „учвршћивање“ – то, што си пре означавала интензитетом „3“ или „4“, сад означаваш као „10“, и на тај начин „ситне“ НЕ, које пре чак ниси фиксирала, сад добијају доста упадљиву оцену интензивности, почињу да се испољавају и да се уклањају. НЕ које су се по старој скали оцењивале од 3 дом 10, сад се означавају као „НЕ са интензитетом ван нормале“.

Организуј „трке“ на одрађивање тоталне контроле и труди се да фиксираш чак најништавније пљускове НЕ, чак оне, кад ниси сигурна – да ли је била НЕ или не. На крају ћеш видети да за пола сата доживљаваш одједном 50, чак 100 НЕ, а не 5-6 као што си пре мислила! Оне ће бити јако мале, али кад почнеш беспрекорно да их уклањаш, појављује се оштар, неочекиван пљусак фреквенције и интензитета ОзО. Тад нам постаје јасно да „мало“ НЕ – уопште нису мале, чим остављају толики утисак на ОзО, а њихово уклањање води ка ојачавању ОзО.

Квалитетно одрађено учвршћивање води ка томе, да се тамо, где си пре фиксирала одређену количину НЕ, појави 10 пута више НЕ.

За време праксе учвршћавања, предлажем да поделиш дан на делове од 5 минута и да фиксираш количину НЕ (и наравно, да их уклањаш). Што потпунији буде дан и делови од 5 минута, успешније ће проћи учвршћивање. Ако радити то по неколико сато сваког дана и сваке ноћи, онда за 10 дана ће се формирати пожељна навика за примећивањем у уклањањем „ситних“ НЕ.

Уклањати микро-НЕ је технички лако, али захтева велику концентрацију – оне су тако ништавне, једва приметљиве, и јако је тешко прилагодити се ка њиховом беспрекорном уклањању. А оставити их без пажње је опасно и расипнички.Опасно је, јер се појављује једна после друге, хране НЕ и блокирају ОзО. Расипање је, јер беспрекорно уклањање НЕ води ка неочекивано оштром пјачавању интензитета и трајности ОзО.

Док се обим НЕ смањује, обим се ОзО повећава, појављује се и стално се повећава „ефекат дугачког дана“. Преко дана ти доживљаваш толико, колико си доживела за недељу дана, две, месец дана. Посебно се то добро осети, кад упоређујеш количину и значај открића. Посебно се добро то осети током спровођења праксе учвршћивања. И на крају се само због тога реална дужина живота постаје 10 пута већа.

01-09 Задовољство, „ништа се не дешава“, светло – сиво стање

Често буде тако да човек не фиксира ни ОзО, ни НЕ – „ништа се не дешава“. То значи да у том тренутку постоји НФ, јер тог тренутка, кад НФ и НЕ нема, онда постоје ОзО. Тај НФ се тако и зове: „ништа се не дешава“ („НСНД“). Ако НСНД има слаб интензитет, често долази до пљускова ПЕ, и тад се тај НФ зове: „Светло – сиво стање“(„ССС“). Три опажаја: задовољство, НСНД, ССС означићу скраћено „ЗНС“.

Док се уклањање јаких и честих НЕ приводи крају, проблем са ЗНС је очигледан, јер су апсолутно не ускладиви са ОзО. Напаћеном многогодишњим поседовањем НЕ човеку је јако тешко одрећи се њих. Понекад човек скроз „зарони“ у та стања, док му се не смучи, док се код њега не појави јасно стремљење ка ОзО, али је чак и после тога преодолевање навике за доживљавањем ЗНС јако тежак задатак.

На фону ЗНС се јако испољава жеља за доживљавањем ПЕ, које често називају „жеље за утисцима“ („ЖУТ“). Тај термин садржи жељу за свим оним активностима, помоћу којих човек мисли да доживи ПЕ – да чита књигу, да гледа филм, да прича, а понекад се чак „бави измишљеном праксом“, то јест имитира праксу, копира њене спољашње форме ( најчешћи облик имитације – празни разговори о пракси).

Да бих преодолео ЗНС и ЖУТ, саветујем да максимално активно користиш формалне праксе – изражавање жеље (доживљавање ОзО) наглас, изазивање ОзО, емотивно глачање и т.д. Формалне праксе ће бити ефикасне, ако будеш вршио најмање 1000 активности у данм у оптималним количинама, по 20-50-100 активности, и будеш завршавао сваки део слободним тражењем ОзО, „удубљивањем“ у ОзО.