Чарлз Дарвин се родио 1809 године. Тo је познати научник, у чијем делу „Порекло врста“, први пут била формулисана и разрађена теорија еволуције. Објављена 1859 године, та теорија, без обзира на подршку научне мисли оног времена, је била осуђивана богословима. Дарвину припадају и друга научна дела. Сахрањен је у Вестминстерском абатству. Не дај Боже, да постанеш такав пасус у енциклопедији.
Кад сам данас излазио из куће, одмах сам осетио посебан мирис јутра – тај мирис је сведочио, тај мирис је подсећао, тај мирис је захтевао одговор.
Уједињујућа мудрост је неразумност, бесмисленост и глупавост.
Морализам, аутоматизам, машина за млевење меса, прозорска даска, телевизор који светлуца – тај низ је бесконачан, он хипнотише, тај редослед је убиствен. Не одмичи од касе док не пребројиш паре. Купац је увек управу. Закон је суров, али то је закон. Не стварај разлог, не гурај се где не треба, не говори хоп, не дирај зло. Седам пута одмери. Ја волим живот, волим нежност, волим да се протежем ујујтру у кревету, волим да осећам самоћу као патњу која спашава, у чијој љусци ће заблистати сребрна нит која води ка нечем непознатом.
Погледајте, како се уклапају жути абажури, старински намештај, заобљене слике у заобљеним рамовима и свежи букет цвећа у јапанској вазици. Ево моје собице, лепо се сместите.
Ја би разгризао зубима те бетонске зидове. Дајте да поједем ту вазу, тај огртач и папуче, те рајске шуме. Лудост у лудачким кошуљама. Ненормални вес. О чему мисли пас, како расте бор, где живи јеж – около је извештачена људима природа, около су одвратни духови сентименталне беспомоћности. Ја видим другачије. Пас – има влажан нос, подижу му се бокови, само што не почне да млати репом, очи су му лукаве. Ја видим све то другачије. Ја гледам и у томе је суштина тог тренутка. Ја не живим, ја не дишем, и у то ме је моје дисање. А како може да буде другачије? Лаган осмех – продире као дим од ватре – прочишћава, али и боли.
Ми ћемо бити, ми ћемо постати, нас је пуно, нас је мало, они су потребни, садем на осам, зашто је тако тешко, а шта – зар није? Не. Ја мислим да није. Ми пратимо. Ми увек пратимо, и начи трагови су смрдљиви, тај смрад нас стиже и обухвата. Крик је тренутан, али мирис ће још дуго дрмати гњили мозак; преживљавање је умрло, а није се ни родило . шта ће им – они имају свој смрад. И то им је доста. Нека смрде. А ја ћу преживљавати. Ако се мисао родила током уживљања у преживљавању – онда треба да проживи свој живот скромно и тако и даумре, да се истопи, и ако јој је одређено да живи само један тренутак, нека то онда и буде тренутак, а ако буде дан – нека буде дан – умреће и неће оставити ни траг у мени, и неће затворити пут другим, неће постати маузолеј, неће постати чвор.
„Та искра се не задовољава ни оцем, ни сином, ни светим духом, ни Светом Троицом, све док је њихов смисао закључен у њиховим својствима. Стварно вам говорим, та светлост се не задовољава плодном урођеношћу божанствене суштине. Рећићу и више, да би звучало још необичније: светлост жели да зна, одакле долази та суштина, она тражи разлог, безгласну пустињу, где никад нећеш видети никакве разлике, где нема ни оца, ни сина, ни светог духа; у унутрашњим недрима – тамо светлост налази задовољство, и тамо је више уједињена него игде;јер је ту разлог – просто покој, непокретан, непомичан. Тако очишћени, озарени дух упада у божанствени мрак, у ћутање и непостиживо и неописиво једињење; и у том удубљивању губи све слично и неслично, и и у томе дух губи сам себе и ништа више не зна о Богу, ни о себи, ни о нечем сличном, ни о нечем, што није слично, ма ни о чему; јер се сад удубио у Божанствено једињење и изгубио све разлике“.
Говоре ми – ти си ђубре, ти си гњида, тебе треба сгазити, изрезати – а мени само преостаје да слушам, слушам и схватам – провалија је без дна. Прелепо вечерње небо, густи облаци, свежи мирис борова, снега на опалом лишћу. Ти сад – то је исто лепота, о којој може да се машта, коју можеш понекад да видиш, да осетиш, а ли са којом не можеш да се спојиш. Као што је шума – поред, али није моја, као што су планине – оне су у мојој души, али сам ја далеко од њих – ти си сад за мене и море, и планине, и шума, то си све ти – та мала девојчица.
И на увелој грани постоје цветићи.
У жуборењу поточића, у тутњави вагона, у шуштању лишћа се понекад зачује необична мелодија невероватних инструмената – без мотива, без познатих човеку атрибута. Али постоји и друга мелодија – целокупност мометалних преживљавања, која нису оптерећена ничим људским, и која се понекад претворе у грандиозну, скоро непоновљиву за унутрашње уво човека мелодију судбине. Које чуо те звуке, тај зна – не постоји грандиознији хор, тај зна – ту он додирује највећу тајну – он узима у руке срце света.
Понекад ми се чини, да ме нема. То јест да ме уопште нема. Чини ми се да лагани поветарац може да одува суштину мог бића и као што чистач чисти лишће са тротоара – тако ће бити очишћено и то, што се називало мноме. И ја ћу се вратити у оно, из чега сам био створен – у земљу, у ветар, у снег, у радозналост. Пред мојим очима се упорно појављује оваква слика – као да у далекој кућици на планини ван временског пространства живе старци, чија је судбина – непостижива, и који су имали жељу да споје невидљиве поточиће сазнања и да створе живо биће, ком би доделили свим оним, што би омогућило човеку да каже да он постоји – свако је дао тој играчки то, што је могао – осећања, утиске, успомене, мисли, љубав – сваки је дао нешто и човек се појавио.
Да ли ће остати нешто, кад фантазије више не буде било и кад играчка више не буде била интересантна? Поточићи ће се вратити поново, и ја ћу просто у том тренутку да се вратим. Чини ми се да ми дају шансу да сам решим то питање – да ли ћу бити довољно интересантан за њих? Да ли ћу моћи да их заинтересујем јачином своје искрености?
Кад слушам Matia Bazar обухвата ме тако слатка жеља за смрћу. А можда то и није смрт уопште? Можда је то баш живот? Скупља се срце и ја видим бљесак сунца негде дубоко у себи. Нејасна љубав и смрт – иду поред, једно уз друго, ка пљеску среће.
Вероватно сам смешан. Вероватно изгледам као трагач за средствима од самоће и туге, као потрошилац душа, како да објасним, како да кажем, да хоћу само да покажем – колико близу лежи то Нешто…
Један коњ и један јеж су шетали кроз маглу Кронштата, и тамо је за њих био само један лист, и тај лист је долетео и одлетео назад као Луи – де Бројљ из мојих дечјих снова – он као луда бескрајност Бердјајева – као симбол пениса код индуса, циљао је на нешто неодређено, то јест, на мекост тела и уједно жестоко срце у тој тужној слици листа. Сањао сам: дебели паук је седео, спустивши ножице. Пре пар месеци упознао сам девојку, која је имала мушку адресу. Онда сам то написао, али сам се сад сетио тога. Чудан укус.Одвратан смех. Укусни витриол. Тако се тај паук смејао нама, тако се смејао оном људском стваралаштву, које се зове савест. Савест – као дрвна печурка – као да је печурка, а уствари – то је чиста целулоза. Као да је део психике, али а уствари, то је само целулоза. Ето о чему ја озбиљно размишљам. Баш избиљно. „А како се ти зовеш?“- питао сам је? И што је најважније – куд? Јер ако те зову, значи да те обевезно негде конкретно зову. Шта треба да осећа човек ког патетички зову у смрт? Ја се сећам снега, који је клизио испод мојих ногу, сећам се леда, који се накренуо, сећам се одлучног решења: „Ако ме моје мачке не одрже, ухватићу се за лед зубима“. Подигао сам главу, усправио се и кренуо тамо, куд ме нико није звао – тамо сам био сретан. Океан нарова, који су се расцветали у долини Цинандали. Расцветала сакура на Фудзију – да ли још пуже или је већ стигао онај пуж и да ли се после тога завршила предивна епоха моменталних стихова и вечне љубави?
Бити као поточић, као речица – просто да течеш.
Када гледам на старца, који се вуче по улици са прљавом кантом у рукама, у старим гуменим чизмама – без обзира на ненормалну врућину – видим у његовим очима схватање онога, да ништа више није постиживо, да ни један циљ не може да допре у његову главу – нема више снаге, нити времена за његово остваривање. Нема више ништа – само оно, што постоји тренутно – та улица, та ненормална врућина, цео свет прође кроз његову главу, али не остави ни једног трага – као месечина у бари. У томе постоји нешто, због чега хоћеш да се зауставиш. Скроз да се зауставиш. Да се зауставиш тако да се заустави и цео свет. И да доживиш то сад – док још имаш снаге да издржиш то, да бих добио животну снагу, а не да доживиш то као ужас од безизлазности.
Ризиковати живот – каква ситница. Сви около само то и раде – како се може другачије назвати то бесциљно ландарање. А ризиковати смрт- ризиковати смрт – то је нешто сасвим друго!
Пљусак смеха, ударци мотком, крици, гестови, раскидани облаци, мирис зреле траве – тако сам смирио свој ум.
Кад нема музике – онда се рађа мелодија самадхи, када нема страсти – рађа се страст самдхи, када нема ума – рађа се ум самадхи. Када се сви троје роде, они умиру, и рађа се самадхи. Када се рађа самадхи, нема више шта да се прича.
Када сам јутрос излазио из куће – осетио сам неки мирис – то је био мирис сенке птице, то је био мирис шуштања дрвета у околини, то је био мирис пукотине на асфалту.
Слепи виде само слепе, глуви – чује само глуве. Ја ништа од прилике више не очекујем овде. Сваки дан све даље. Нешто оде без повратка, и ја то осетим свим својим телом, целом душом – свиме, што је у мени. А и немогуће је бушити рупе у оку да би боље видео. Ако нешто не видиш, нећеш ни видети, ако то не иде изнутра, а то значи да требаш да одеш да би се вратио. Почните да праштате.
Стање ума, које се не налази нигде конкретно. Стање ума, у ком се мисао не рађа, чиста површина океана, испољена дубина. Бачени камен одмах пада на дно и нестаје, а таласи само налете и покрију га, а онда их опет нема. Лице човека који се сагнуо изнад воде, види само свој одраз лица у води, иза ког светлуца дубина без дна.
Покушавам да пронађем необична преживљавања. На пример, да замислим да ће сад да ме убију и хладноћа, која те обухвати у том тренутку, па шумица која ће да прими моје тело и која добија боју необјашњиве ароме вечности? Не верујем. Као прво, то је начин за покретање нових жица у односу са светом, начин да се побегне од стереотипа опажања. Осећања постају свежија и прозирнија – кроз њих почињем да видим осовину стварности челичне боје. Или да замислим да седим испод дрвета у самадхију – и уз то одлази свака лажна одговорност, а можда чак и настаје самадхи. Неке целокупности преживљавања као да померају опажај у непознату површину. Искуство састављања таквих целокупности јесте највеће искуство, а с друге стране – можда у томе и јесте суштина сваког искуства. Наравно, свако налази то за себе, и зато је још необичније, што понекад много других људи налази у томе исту ефикасност. Мени је јако близак облик искуства који се испољава у јапанским хоку и танка. Постављам питање – а колико су разнолики ти светови, у које одлази мој опажај? Код њих сто посто постоји бар нешто једно заједничко – то је усхићење због тога што другачије доживљавам свет. Навика за променом правца у доживљавању ме спрема ка томе, да ћу наћи пут ка ономе, што мени највише одговара – ка самадхију.
Бука, која ми смета да се концентришем на удубљивање у себе – чује се само онда, кад је мој мозак оптерећен мислима. Кад ум постаје оно, што је по својој природи до појављивања мисли – сметњи нема. Уопште сметња – то је нешто, што стане посред потока и спречава га. Ако потока нема, сметњи исто нема. Кад нема потока, нема ни сметњи, онда нису одсутне ни сметње, ни поток. Управо се онда и појављује поток. Ко зна – тај ће схватити. Зашто ја сад нисам самадхи? То је једино питање, које ја хоћу да постављам тад, кад уопште постоје питања.
Кад сам јутрос излазио из куће – осетио сам неки мирис – то је био мирис смрти.
Што ме највише погађа право у срце – то је краткотрајност свега, што се догађа. Ништа није стално у мом свету. А у свету оних људи, код којих је све чврсто и стабилно и унапред одређено и везано за неки дуг или страх – тамо је још горе. Тамо уопште присутствује гњилост. Отвореност срца ка другим срцима изазива невероватан пљесак љубави – он је луд у том смислу, што не узима у обзира ништа, чак ни себе. Тај пљесак није одређен у временском пространству, јер сваки тренутак се појављује поново и нигде више не борави – ни у прошлости, ни у будућности, ни у садашњости – међувременост, одстутство растојања. Кад се ситуација завршила и кад је на њу пао танак слој прашине после догажаја од недавне вечери, онда се нови свет појављује пред очима, али у том свету већ нема два срца, постоји само нежан слој успомена – као линија магле, која се неизбежно распршава кад излази јутарње сунце… И смрт, и живот се спајају у тренутку неизбежног растанка – и смрт, и живот налазе своју неутралну зону, где склапају мир на проливеној крви осећаја, и њихове руке се спајају са нашим рукама и наши погледи се преплићу у мрачној светлости очаравајућих испољавања вечних свитања. То је свитање новог човечанства, то је бура нових промена у пространству и времену, али свака увучена у то мрвица стење и шкрипи у жрвању Калиа. Постоји у том кругу стара колиба, где бораве старци – њихове браде – означавају вечност. Ја не желим то. Боље ћу ући у око циклона и сачекати кад ће ме раскидати на комаде и разбацати изнад океана – у крајњем случају – тако ће моја душа постати слободна на космичким просторима.
Ја никад не читам оно, што сам написао.
Испред, неких сто километара, је бели снег, бело небо, беле планине – ветар завија и засипа планине. Ја сам сам у тој ужасавајућој вечности – не можеш да направиш ни корак до свог вољеног човека – дубоки наноси ће прогутати било који твој покушај. Ужас. Ужас који прочишћава. Ја га прихватам са захваљношћу – ја знам да ће он избацити све непотребно, све што је нането, и остаће само огромна потраба за љубав, жестока страст, која уврће у себе моје тело, сву моју душу, и кад тај тајфун буде ухваћен и однешен у бескрајност изнад планинских врхова – онда ће се појавити кристална чистоћа, кроз коју се види све, што је непостиживо за мозак, срце, ум. Љутита нота јесењег ветра. Нећу те заборавити дока сам жив. Таласи пред очима. Комадићи стихова. Грозница. Лупање срца. Песнице су стиснуте. Поглед продире све, и чак празнина – није препрека за њега.
Имам тридесет година. Коса ми је већ поседела. Ја је посматрам и схватам- искрена преживљавања не пролазе џаба. Једном ће се та резервна чврстина потрошити. Једном ћу напустити ову земљу, ове људе, које волим више од свог живота, ове животиње, које волим више него многе друге људе, те планине тако ужасавајуће стално, то море са његовим високим водама. Ја ћу отићи и они ће отићи, и где ћемо се срести?Где ћемо се наћи? Вољена – где ћемо се срести?
Занимације, које налазимо себи – сећам се оних времена, кад ме је стварно нешто интересовало. Интересовали су ме језици, математика, физика, тражио сам нешто у психолошким етидама и филозофији нових Платона, сажвакао сам приче о животима непознатих људи, далеких људи, плакао сам због несреће која је задесила јунаке тих књига и био сам сретан, кад би књига имала сретан крај. Познајем пуно људи, који су све то радили и пре мене и раде све до сада. Не рачунам оне, који раде то јер морају – оне, који од тога праве своју професију. Рачунам оне, који налазе у томе надахнуће. И не разумем. Јер ако искрено погледамо на те занимације, претвориће се у прах. Јунаци су измишљени или нису – то су само јунаци. Наука-то је само наука. Било коју делатност ограничава њен предмет. И на крају крајева губи душа. Наравно, можемо без краја вршити неке напоре у у култивисању и подржавању својих интереса, али само у ретке тренутке своје душевне опуштености. Али кад период опадања енергије прође – онда нас понови износи на највећи врх таласа и односи нас негде далеко. Можда сам просто болестан? Али не, видим све етапе свога пута и видим да је све било искрено и праведно и да не пустоји други крај, и да бих морао све то да прођем, ако бих кренуо поново. Ако је то болест – нека се зове тако. Значи да волим ТАКО да болујем. Значи да немам због чега да се осврћем. Значи да морам да устанем и идем даље. У сусрет себи. На састанак… никуд. Ја сам увек желео да волим. То је истина, колико год да сам се у детињству стидео тога и колико год да сам је крио од туђих очију сад. Ја сам увек хтео да волим. И увек сам ишао у сусрет томе. Може ли неко то исто да каже за себе? Хтео бих да видим тог човека.
У детињству се купала и одједном је осетила испод ноге клизави комад дрвета. Од тог дана се не боји да плива, али се боји дна. Пробајте да схватите ту просту ствар, пробајте да је још једном прочитате, да је проживите – и видећете да свет непостиживо продире наш живот и јури даље – ко сме да му се супротстави? Ко се не боји да ће он да га однесе? Скромно намештамо крила иза леђа – може да дуне ветар и онда нећемо остати на земљи? Како да се задржимо? Покажите ми онога, који би успео да се задржи на земљи? Како да се задржи? Кад је ветар у крилима – преостаје ти само да летиш. Проста прича, која се догодила са једном малом девојчицом – да ли је она онда знала, да ће та прича да је прати цео живот, као верни пас? Да ли осећамо, кад нам се нешто, што може да остави на нама неки нејасан неизбежан утисак за цео живот, дешава? Понекад само тренутни поглед, кратка речица, скоро досадни сусрет – и ти одједном схваташ – НЕШТО се десило. Никакви атрибути више не постоје. Колико год дубоко да погледаш – нећеш ништа видети – и свеједно ћеш знати – то се догодило. То је тајна. Права тајна и приблизити се ка њој – брррр, губиш равнотежу и почињеш да се гушиш.
Појављује се два „мене“, кад сам на планинама – ја и планина, планина – која поста „ја“. Појављује се два „мене“, кад се у мени бори жеља за животом и привлачност смрти – они воде диалог као „ја“ и „ја“. Појављује се два „мене“, када волим – ја сам онај, који воли и онај – кога ја волим.
Постоји слабост, која није циљ, која постоји само зато што избегава снагу, као елемент који замрачује прозирност опажања – та слабост ништа не омогућава, ништа не губи, та снага је снага растегљивости гране. Та слабосте је растегљива страна снаге. Ја би их уништио – неконструктивне су и мутне…али желим да кажем на глас. Ја не да се изражавам – ја живим у речима, када их говорим ономе, ко ми је пријатан.
Долази време, кад снови постају дубоки, грандиозни, када се будиш и знаш – то је била права реалност, а она такозвана реалност од пре – па нека, и у њој има део истине, али део смећа је толико велики да… Као мотор може да се користи различито гориво. У сваком случају, да би се покренуо – сва средства су добра – и сексуална упорност, и муке самоће, и т.д. Али прави скок напред даје енергија љубави. Као поштени експериментатор, као човек, који без сажаљења баца у смеће све што није право, који без сажаљења мучи и себе, и друге у агонији постизања истине – ја сведочим – љубав- то је нешто најнеобичније од онога, са чиме сам се суочавао до сада. Кад долази до пролома – а он се деси само једном – онда и пажња постаје близак пријатељ љубави, и цело моје биће вибрира од предужитка новог живота, и снови постају део стварности, и много друго… Наравно, ја мислим на ону љубав, која се одликује од љубави обичне – себичне љубави. Као инжењер своје душе – говорим себи – баш тај мотор ћу да узмем за свој ауто. Као чаробњак – видим да необична дубина иде мени у сусрет, као човек ја осећам – то је моја реализација, у томе је моја срећа.
Могу да видим многе ствари и видим многе, али просто не гледам тамо – у будућност, у оно – како и шта ће бити. Ја нисам бог, ја сам само дете, али рођено у самадхи. Како да будем неутралан ка томе, што видим, и често ми се чини да не могу да се супротставим свом интелекту, свом глупавом људском инстинкту “урадити све на најбољи начин“, и мешам се у највеће тајне, и тако разрушавам поток. Зато сам просто одложио своју видовитост док не будем скроз сигуран да се не мешам, да не покушавам да УРАДИМ нешто са виђеним – иначе се све губи.
Искашљао сам се, дигао се са земље, умотао се у јакну, кренуо према крају шуме. Плава трава, дрвеће, језеро, које се навалило на мене својим тешким брегом – све ме је пратило, шкрипело, завијало, пљескало. Свет се множио, срце је болело. Требам да урадим један корак. Морам да урадим само један корак. Али не знам – куд, али морам. Постоји корак, који не можеш да урадиш некуд. Ако је то корак – некуд, онда значи да то није тамо. Понављао сам те речи као заклинање. Корак не може да се уради некуд. Корак мора да буде урађен и готово. Просто урађен. Прост корак. Ето парадоке. Проклета гњила непостиживост простих дејства. Ја волим просте речи, ценим проста осећања, видим почетну једноставност љубави – и сад требам да уложим мало напора и да научим да радим просте кораке.
Први пут ми се та идеја појавила одавно, кад је била само роза бајка – и у њој сам више био онај, ког испитују, а не испитивач.
Године су пролазиле, бајка је остајала бајка, и настао је моменат, кад ја већ нисам могао да разматрам себе као пасивног учесника измишљених догађаја. А после је био дуг и неинтересантан свакодневни живот, који је у главном потиштио моји самобитност. Али у једном прелепом тренутку моја стара, већ умрла машта родила се поново у новом облику, замаглила ми је очи, и ја већ нисам могао да мислим ни о чему другом.
Између доручка и ручка донео сам одлуку да саградим нови свет. Емоција – то је ствар, која има дужину – дужину временску, а преживљавање је увек тренутно, оно увек живи само овде и сад. Преживљавање – то је тачка са нулти дужином. Као јачина ратног мача скупљена је у његовој оштрици – у тачки, која нема дужину – исто тако је моћ преживљавања скупљена у тренутку, тамо, где нема ни прошлости, ни будућности.
Испред лица неке сулуде вечности – све је то таштина. Свеједно, кад тад – данас, сутра, прекосутра – мораћемо сести насамо и схватити – ево сад ћу седети мирно и бројати минуте, а не сате. И онда ће се убрзо све завршити. Све има границе.
Ако се не вежеш за конкретан тренутак у свом животу, онда ће емоције ослободити место преживљавањима – јер су емоције увек последице, то је увек производ схватања преживљавања, чак ако се то дешава неприметно. А чисто преживљавање се јако одликује од емоција – то је суштина живота, и од праксе чистог преживљавања до Самадхи – постоји само један корак. Прелаз ка чистом преживљавању – то се осети, као да одједном изгубиш дах и пропадаш у област неке посебне дубине – невероватно засићене испуњеношћу живота. Најважнији квалитет тог преживљавања је – потпуност. Гушиш се у том осећају испуњености, осећаш да постоји одређена реализација. Свет показује своју невероватну дубину.
Постоји шанса, која је сакривена у неузвраћеној љубави. Може да се добије онда, кад идеш у сусрет својим преживљавањима без страха и укора. На дну очајања од неузвраћене љубави налази се велико благо, које је приступачно само оним најачим и најстрастнијим људима – који су спремни да се због њега спусте тако дубоко. То је задат за јаке људе, али уједно у томе и расте снага.
Када чујем напољу врисак неке девојке – далеко, једва се чује, није јасно – да ли се зеза, да ли ме дозива – увек ми се чини да зову мене, чини ми се да то неко нема више снаге да трпи, и ево, изашла је на улицу и просто вришти, и нада се да ћу ја да је чујем. Смањујем музику и мисли, обамирем изнутра, и слушам, и чекам, и желим брзо да се обучем и истрчим на улицу и вриснем на сав глас – овде сам!!!
Планине су ми отеле ваздух, љубав ми је одузела земљу, људи су ми одузели веру, бол ми је одузео наду. Постоји нешто, што не сме да се изгуби, али сваки пут кад то губим, заборављам о томе. И сваки пут кад се задесим на тој земљи, сетим се тога.
Приметио сам да Акутагава, кад је хтео да изрази неизразиву везаност догађаја, користио „но“: „Ару сигуре – но фуру бан – но кото дес“. Ја сам, посматрајући све што сам написао – видим да користим „и“, а такође занемарујем зарезе – беспрекидност ми је важнија од писмености. Што сам даљем све ми више сметају зарези, кад не изражавају природну паузу.
Први пут сам могао одмах фа се окренем и одем. И ништа ово не би било. Постојала би само тупа туга за неоствареним, као нека издаја самог себе, али, вероватно, не би много волело. Али тај избор није за мене. А овај изгледа јесте за мене.
Када седим у шуми поред ватре, кад дођем тамо са шатором на неколико дана или пар сати, да бих сео мало у природи и да слушам како шушти дрвеће, а и да прочитам књигу, или да на миру размислим о свом животу, кад су ми мисли концентрисане и док се не враћају ка градским обавезама – у такве тренутке сам концентрисан, осетим мирис свежег ветра, осетим како право стоје борови, свежина која допире споља постаје она свежина изнутра. Кад се враћам, носим то са собом. Не жели да осетим да је нешто моје, и зато тамо, где други не могу да побегну од таштине, осећам се као путник поред ватре – слободан, концентрисан, пун свежине, опуштен.
Низ имена која су ми увек блиска, без обзира на било шта, су – Кавабата, Фаулз, Кастанеда, Николл, Љоса, Фриш, Кришнамурти, Сузо, Таулер, Ошо, Ницше, Рамакришна, Миларепа, Газданов. То је хипотетички низ имена, које кад називам, онемим врели иње покрива моје срце – осетим себе изнутра, видим бесконачан редослед, чујем ужасно ћутање, које иде од срца ка срцу, чујем како се одазива кристалном тишином, и он је боје крви.
Понекад кад се будим, после сна остаје чудан осећај, и ако не додиривати главу рукама, ако се не мрдати неко време и препустити се полусненом дремању, можеш омогућити том осећају да се испољи јасније. Није везан, како ми се чини, ни са садржином сна, ни са још нечим – чудан је, долази са највеће дубине – доживљава се некако узнемирено, уопште не личи ни на шта виђено до сада. Чини се да допире из дубине. Грозан осећај – који плаши, али који је уједно и привлачан. Плаши зато што носи у себи неку претњу свима. Привлачан је, јер тамо води мој пут, јер је то продирање ка правом преживљавању празнине, која све попуњава.
Усамљени путник у свету раздвојености.
Сматра се да жена живи осећањима. Уствари осећања живе женом. Сматра се да мушкарацтреба да буде јак. У ствари, снага тражи мушкарца на свој сто – потребна јој је храна. Снага узима виљушку – част и нож – достојанство, ставља га на тањирић – предност и са уживањем жваће. Снага, осећај – они желе да живе и зато им је потребна храна. Али ја нисам спреман за такве жртве – излазим из тањира, остављам тамо своју одећу и одлазим. Нека ветар излечи моје ране, нека избрише моје име, написано на песку, и онда ме снага неће наћи. Играм се у жмурке. Ја сам поново дете. Пуштам балоне, буљећи на сунце и мрдам прстићима у води. Њена глатка као огледало површина, која се жубори говори ми нешто, али мени то не треба.
Бес – је мој верни пријатељ. Не разумем безнадано љубазне људе, који стварају своје односе са другим људима тако, што се односе ка храни као хијене – нема везе што је покварено месо, важи да је месо. Не примам љубазност због љубазности, контактирање због контактирања. Могу бити груб, могу бити нежан, могу бити бесан, кад је бес уперен на разбијање зида између себе и своје тупавости. Куд су нестали бесни људи? Где су ти јаја, мушкарчино? Где су ти нокти, жено? Бес – то није агресија, то није мржња и раздраженост, бес се не поклапа са свим тим смећем. Мржња, агресија, раздраженост – то су разрушавајући осећаји, они праве слабијим, беспомоћнијим, јер су обрнута страна жеље за владањем и изражавају потрошачке претензије ка свету. Ако свет није такав, као што бих ја хтео – постајем агресиван или раздражљив. Бес – то је нешто друго. Бес је светли осећај. Бес је задњи очајни покушај у потпуној напетости снага љубави и нежности. Не може бити по правом бесан онај, који не може бити бесконачно нежан; не може бити бесан онај, који није спреман да да свој живот ради живота. Не може бити бесан онај, који није спреман да жртвује свој живот за првог пролазника, у чијем погледу видиш одраз своје судбине. Бес – то је осећање, на које је способан само онај, који стреми, који сву своју душу улаже у способност за љубав и у потребу за љубављу – све остало је превише ситно да бих могло да изазове бес, а ситничав не може бити бесан. Не може бити бесан онај, који не може да се концентрише. Бес је неразуман, зато је и способан да ме извуче ван граница моје смрти. Бесни буда. Бес поједе све што је празно и привидно, дп задње мрвице – бесном човеку није стало до љубазности и лепих манира –он гризе зубима зид – па где су ту лепи манири и пристојност! Бес не може да циља на нешто празно и измишљено – бес ће се окренути и отићи. Бес је сам по себи избирљив – рађа се током суочавања са смрћу. Баш зато бес не може да циља на другог човека – он може да циља на глупоћу, која убија душу и исушује срце – и већ није важно – да ли је та глупоћа у мени или у теби.
Постоји у целом том кругу стара колиба, у којој живе старци – њихове браде су млаз вечности. Старост је благословена ка њима – не може да се приближи ка њиховој беспрекорној простоћи – она не може да учини старијим оно, чему није важна младост, не може да му нестане енергије, јер су је сами одбацили, не може да им понестане снаге – они су је давно сами издали, препустивши се бесконачној слабости. Кад човек све преда – постаје нерањив, необорив – као нерањива шумица, као нерањиви, необориви ливадски цветови. Кад је у питању такав фактор, обрушавају се планине, распадају се стене старе сто година и више.
Небеско плави простори земље бодхија – шта је још потребно?
Баш је чудно – једем и пијем – а живот свеједно одлази из мене. Шта ће остати после мене? Наравно, наравно,да… То се ја смејем и климам главом својој памети, која ми услужно приноси:
Шта ће остати после мене?
Цвеће – на пролеће,
Кукавица – на лето,
Чист и хладан снег – на зиму.
Природна анестезија – безбрижна хладна пустиња – она је у сваком човеку и кад муке постају неподношљиве – душа сама налази излаз и клизи у том правцу ка тој хладној тишини. Упадајући тамо, доживљаваш скоро блаженство – не осетиш бол, нема ничега. Скоро блаженство. Празна, кристална, али скоро срећа. Звецкајуће ништа. И само то „скоро“ остаје једини облачић на безбрижном небу. Могу ли да се помирим са тим „скоро“?
Свако има своју слабу тачку, своје слабо место. И то је баш оно место, које ти помаже да ојачаш.
Около су привиђења, привиђења…Сви се боје да направе корак напред, јер их тамо чека неизвесност, и на крају сви и даље седе у својој бари. Изашао сам из своје баре – и шта даље? Зар је сад дилема у томе да требам или да одем, или да се вратим у бару? Човек може да замишља да прави мостић између старог живота и новог – али та провалија не може да се прође преко тог мостића, јер сваки тај мостић води назад, никад неће бити саграђен до краја – растојање између извесним и неизвесним – то су просто различити начини живота. И све те градње – то је само супер начин за смирење и успављивање самог себе. Та провалија може да се преодоли само помоћу скока – скока очајног, безнаданог. Ко ће рећи – ја сам спреман? Ко ће, од тих што су се јавили, стварно да скочи? Сваки који скочи постиже – али ти нећеш знати шта, док не скочиш. Вратити се већ не могу, куд…у затвор добровољно…зато осећам, како полако, али стабилно улазим – све даље и даље. То што ме брине, ти хоризонти, који су испред мене – немам већ коме ни да их покажем, јер да би их видео,морам као прво да подигнем поглед и да испустим из вида тротоар са банкиницама. Сваких сат времена се базнадано удаљавм – само љубав може да сагради невероватну везу преко тих невероватних провалија – верујем само у љубав на први поглед и безобзирце.
Када сам је гледао у очи и видео у њима бесконачну љубав – шта је то тамо било у ствари? Сад требам да се упитам – не, сад требам да одговорим себи на то питање. Када сам посматрао њене очи – шта сам у ствари видео у њима? Можда су њене очи биле само огледало, у које кад сам гледао видео сам само одраз своје лудости? Очи, прикривене огледалом – у томе има нешто – доживљаваш досаду – видиш досаду – доживиш страст – видиш страст. А како ће моје срце- зар нестреми напоље, зар не крије глатке као огледале покрове? Изгледа – не, вероватно – страх и смрт су већ отплесали на том празнику.
Где је танко, тамо НЕ пуца. Само ако је то – танак осећај продируће љубави.
Не волим да сводим осећај ка разумевању. Јер разумевање сужава, обрезује, конкретизује. Како год да окренеш, разумевање одбацује сав свет због самог себе. А осећај – наопако – он носи у себи цео свет, одричући се од приватности. Све ствари се појављују из непознате провалије и кроз сваку можеш да погледаш у ту провалију. Ја више волим да гледам у провалију кроз љубав – не, љубав сама по себи јесте провалија. Кад осећај постиже највишу тачку, ти се ућутиш. Али испадне да постоји још виша, виша, још, још и још…
„Ако те питају – рећићеш.
Неће питати – неће рећи.
Шта је у твојој души сакривено.
Племенити Бодхидхарма?“