1. Нашли су једно друго – у путној прашини, у вртлогу личних збрка, надахнућа и таштине – нашли су једно друго. И то је било супер. Изнајмили су стан, посао их није много замарао – имали су времена, била је љубав, био је просто јасан осећај да се свет врти у потребном правцу. Изнајмили су двособан стан, у прву собу – која је била мања – набацали су ствари – а у великој су се сместили. У малој соби су хтрели да направе нешто необично – да не буде уопште намештаја, да буде мекан тепих, много зеленила, ваздуха и светлости – само прво треба очистити сво то смеће.
Прошло је месец дана. Соба се претворила у неко особито место, у вези ког су се често зезали – волели су да се зезају једно са другим и настављали су да кују планове о томе, како ће тамо бити лепо, кад га среде. Направили су нешто слично камерном – породичном – фоклору, у ком соба има важну улогу – то је било смешно и много је обећавало. Коначно је настао тај Дан – чим су устали, почели су врло енергично и одлучно да чисте и спремају стан. Боже, колико је смећа било изнешено, колико прашине, бесконачне књиге… Вече је настало, кад су били у кухињи – што би се рекло – уморни, али задовољни…Он је загрлио – она се засмејала. Пролазећи поред собе, нису издржали и завирили су још једном у собу. Соба је блистала. На поду је био мекани тепих. У углу – прелепа палма. Пријатни свећњаци, мекана фотеља – улазећи, осећаш неку ненаметљиву комфорност – тела и душе – нема шта да замериш – има много слободног пространства – има много пространства и у глави. Стајали су посред собе загрљени и одједном схватили – више немају ништа уахедничко – та идеја, изгледа је била једини мостић, који је био између њих и који их је спајао – а сад се мостић срушио и на његовом месту више није било ништа. Стајали су још двадесет минута, нису имали о чему да причају – чак су и разговори изгубили сваки смисао. Следећег дана су раскинули заувек.
2. То је био добар штос. Вероватно га знате – прилазиш девојчици и говориш – „Волим те…“, и после паузе – колико ко издржи – да не би успели да се засмеју пријатељи, али да бих девојчица стигла да поцрвени и да се збуни – додајеш:“…са метлом по ходнику да те јурим“. Свима је познат тај штос, али свеједно, увек је била ефикасна. Кад се у њихобом разреду појавила нова ученица – он је тачно знао да ће и са њом извести исту штос.
Скупила је торбу, концентрисано размишљајући о нечему, и кренула ка излазу. Стао је испред ње. Она се забила у његово раме и зачуђена његовим понашањем, – некако се незграпно ослоонила на клупу. Гледао је, продирући је погледом. Деловало је, као да су сви схватили, шта ће бити, и очекујући лудо смејање, тврдо је рекао:“Волим те…“ И паузирао…Знао је – што буде дужа пауза – биће бољи погодак. Видео је, како сви само што не почну да се смеју. Она није поцрвенела, пауза је постајала све дужа. Она је просто стајала и гледала – некуд далеко – некуд јако дубоко у њега…
Ишли су улицом – било је јако сунчано – баре су се већ осушиле.
3. Ушао је у град ујутру. Неко можда и види у томе неки симбол, неки знак, а неко не. Ја лично гледам на ствари опуштено – ушао, па ушао. Већ је излазило сунце и асфалт у уским уличицама се полако загрејавао. Та топлина није сагревала, али је обећавала да ће угрејати. И због тог обећања му је било јако драго. Ја га не разумем – обећање – то је увек свежије, продорније било које одређености – само ако та одређеност није таква, јер то у својој основи садржи празнину, у коју сваког тренутка може све да пропадне. Ишли су му у сусрет људи – где сте видели град без људи – али су им лица некако била замагљена – лагана магла, која је прекривала њихове црте лица, а код неких се лице уопште није видело. А можда – можда је то просто испаравање, које продиру сунчани зраци и који уставри и стварају тако необичну слику. Ишао је без неког конкретног циља – само што се родио и циљ још ни нема.
Понекад фасада зграде, понекад делови нечјих речи су му говорили више, него утисци – то би се могло назвати успоменом, али то наравно није била успомена, јер се он тек родио и не може ничег да се сећа. Кад га је море избацило на копно, кад се сагнуло дрвеће и мекано га спустило на земљу, трава се размакла пред њим, а пут је био јасан и то је било тако просто. Кад се трава завршила, прашина на путу се распрострла пред њима и пут је био исто тако јасан. Ни једна мисао се није појављивала у грудима – а мисли у глави он није волео – толико му нису биле симпатичне, да су осећале то из даљине и трудиле се да га заобиђу. Из дубине су извлачили своје необичне главе различита бића – али су се и трудили да се загњуре дубље, кад је његова пажња бацала свој тренутни поглед на њих. Кад је пролазио уздуж дугачке жуте фасаде са белим прозорским даскама, изврнутим наопачке, изронила је риба, која се звала Самоћа – мало је вртела главом, небо је било јасно. Није имао ни удицу, нити жељу да улови рибу – и риба је отишла, млатнула репићем и отишла, и због свега тога све је било тако лепо, чак се и пут искривио од задовољства и зато је морао да заобиђе малу барицу на асфалту.
У грудима је имао рупу. Наравно, ми сви знамо да тамо нема никаквих рупа, можемо чак руком да пипнемо, ако је неко баш скроз полудео, па не зна – да ли има рупу у грудима или не – али он је имао рупу у грудима – и кроз њу је дувао ветар, ветар је био љубичаст и био је лепљив, вртео је његову косу и стварао смешне фризуре.
Девојчица је седела са спуштеним ногама на прозорској дасци на другом спрату. Родитељи су јој, наравно, говорили да тако не сме да се седи, али њу није интересовало шта би рекли мама и тата, и да су умрли у истом тренутку – она би се, наравно, расплакала, али само мало – тако плачу, кад се сломи увенуло дрвце испод ког си се навикла седети у вртићу и гледала преко туђих глава. Седела је ту већ два сата – сунце јој је угрејало ножице, то ју је слатко голицало по ногама, а после испод сукње и после испод пазуха. Јел тако кажу – „испод пазуха“? Или некако другачије говоре? Ма свеједно – испод њеног пазуха је било слатко и топло.
Кад је пришао алеји, где су биле тополе, бације су му у лице хрпу паперја. Јако се развеселио, али није показао то – нека мисле да му је свеједно, нек мисле да се замислио о нечему своме и да му та хрпа паперја – ма, можеш мислити…а у следећу улице су га повеле његове сопствене ноге. Поглед му је одмах пао на девојчицине ножице. Биле су толико привлачне, нежни прстићи, који су се играли неке своје посебне игре, танко паперје на листовима, које можеш да видиш само на малом растојању, на тако малом да бих могао да осетиш мирис коже. Пришао је, стао и диго горе главу. Рози зечићи су скакали испод њене сукње и сметали да се сконцентришеш. Онда је погледао горе и видео њене окице. И онда је одједном севнуло и ударио гром.
***
– Да ли те знам?
– Да ли те знам?
– Знам те.
– Знам те.
– Била је магла, био је јоргован, била је црна земља, мој поглед је био прозиран, глас ме је издао, гутао сам кнедле, прса су ми вриснула, све се завртело као у вртлогу, пробудио сам се и ударао главом. Хтео сам поново да заспим, био сам спреман све да дам за минут сна – толико сам чекао, толико сам маштао, и шта сад – то је могуће само у једном тренутку сна? Сан, чист као суза – сузе, бескорисне, као сан…
– Нисам знала за тебе, нисам те видела, у капи воде нисам видела одраз твог, у буки ветра нисам чула твој глас, маштала сам… груба кора дрвета, брза вода поточића, небо без дна – тако сам те тражила. Седела сам са спуштеним ножицама, сунце ми је сијало у очи, сунчани зрак је блицнуо и заслепио ме, оборила сам очи. Тако сам те нашла.
– Шта можемо да кажемо једно другоме?
– Немамо о чему да разговарамо.
– Шта можемо да урадимо једно за друго?
– Већ је све урађено.
– Тако је добро.
– Тако је добро. Зар ћу тако брзо, тако просто проживети свој живот?
– Зар ћу овако, овако просто?
– То може бити само просто.
– Шта ће бити даље?
– Даље неће бити ништа. Просто ништа неће бити. Бива да не буде ништа даље. Постоји само дубље, постоји само другачије. Сад – другачије.
– Плашим се, весела сам, потпуна сам.
– Мени је вруће, мени је хладно, мирно ми је.
– Хоће ли нас пустити?
– Они ништа не могу. Они спавају. Погледај их у очи.
– Они ништа не могу…они спавају…како је добро…како је добро…значи да бива, бива, бива!Могу ли да поновим још хиљаду пута -„Бива!“
***
Када је почела киша, кроз отворен прозор је нападало мао воде и тепих је постао мокар – мораће да се суши – јер може сгњити – може да се осуши усисивачем или у крајњем случају феном!
4. Сагнувчи се, искочио је из урне – ту га тачно није нико очекивао видети – сви су побегли. А један је од страха потрчао право на њега. Притиснуо је окидач. „Тра-та-та-та-та-та“ – дрвени аутомат је убадао дечка у стомак, његове очи су изражавале огромну панику – иако је био убијен – трчао је даље. „тра-та-та-та-та-та“ – чуо је иза леђа – „доста је било живети – умири!“. Успорио је корак. „Доста је било живети!“
У грму се зачула врана.
5. Роскала је кишица – час јаче, час слабије – одједном је киша постала јача – и цео свет на аутобуској станици је оживео – људи су журили да се сакрио испод крова. Једним оком сам видео како су две старије жене поздрављале – већ неколико минута су трачале, лица су им била извештачено доброћудна. Она жена, што је чекала аутобус, замешкољила се, узела торбе и кренула. Одједном се лице друге жене искривило, па је гласно викнула – „аутобуса више неће бити“. Ваздух је испунила паника, направио се вртлог – две стрине су се механички вртеле у њему, а около је стајала мирна гомила људи. „Више неће бити аутобуса“ – и даље је сигурно и бесмислено вриштала. Жена која је трчала, окренула се – смејала сеи по њеном осмеху се видело – колико се плаши и колико је срамота – страх је, јер се јако уплашила. А срамота је, јер је схватала, колико је ситуација апсурдна, али ништа није могла да уради.“Више неће бити аутобуса!“ – викнувши још једном, жена се окренула и отишла. Сви су ушли у аутобус. Вртлог је нестао. Када сам прилазио својој кући у сусрет ми је ишла старица са псом – чудно… А говоре да хода са косом… И нема шта ту да шета – и онако сам све разумео. Каква безобзирност! Уосталом, у кеси сам имао укусне уштипке!