Стратегија ефикасне праксе

06-01-01 Ефикасна пракса – то је пракса малих промена без могућности за повратак

Ефикасна пракса – то је пракса малих промена без могућности за повратак.  Озбиљно корачање напред почиње тек тад кад се појављује спазматична жеља за епохалним потезима и кад почињеш да правиш ситне али конкретне кораке, мењајући навику по навику, опажај по опажај. Сваки такав корак има следеће карактеристике:

1) Постоји тотална, сто посто јасноћа  – шта конкретно желиш да урадиш.

2) Он је безначајан, зато нема (или скоро да нема) сумњи да ћеш моћи да урадиш то.

3) Постоје радосне жеље да направиш тај корак. Нису мотивисане ОСЗ, јер ОСЗ не може да се задовољи таквом „безначајном“ храном као што је ситан корак.

4) После постизања резултата долази ликовање, појачава се ишчекивање и антиципација, одлучност и упорност.

5) Често се појављује нова јасноћа, могу да се испоље нови ОзО.

Довољно је само постићи искуство у пракси прављења ситних корака да би јалове маште о великим потезима опале, нестале, а да би се ишчекивање, антиципација, одушевљеност, упорност и одлучност повећале.

Људи који су дубоко заглибили у растужености и који само желе да делују као озарени, занемарују ситне резултате, односе се ка њима надмено, са сарказмом. На питање о резултатима њихове праксе такви људи одговарају (осећајући се у том тренутку изиритирано) да се само мачке брзо рађају  а да се преко праксе до резултата долази јако споро.

Ако кажеш да си научила да уклањаш изиритираност због грешком притиснутог дугмета на тастатури, као одговор чујеш да то није никакав резултат, да је то глупост, да он има сасвим друге планове, да га не интересују такве ситнице, да стреми ка тоталном озарењу. Што је човек неискренији, лажљивији и хвата се за  та стања помрачења, све мање значаја ће за њега имати конкретни ситни кораци.

Појава која ствара резонансу: конац који се извлачи за крај из шире траке тканине. Вучеш на једном месту а ређа постаје сва тканина, свуд се повећава област високе слободе. Кад правиш ситан корак који не може да се поврати, примећујеш да се то примети и на другим странама твог живота. Кад правиш ситну непоправљиву промену као да помало размрдаш и остала стања помрачења, а интензитет и продорност ОзО се повећава.

Стално стављај себи до знања – које конкретне задатке решавање којих очекујеш, планираш да решиш сад, а које следеће недеље.

06-01-02 Позиција „ловца и природњака“

Током праксе учвршћивања желим да се максимално концентришем да не пропустим ни једну секунду јер те секунде може да пролети НЕ. Тако се ствара позиција „ловца и младог природњака“:ловац на најситније НЕ и млади природњак који прати ОзО који се повремено појављују у ситним пљусцима док ловац љутито и упорно тражи и уклања НЕ, фиксирајући сваки моменат уклањања.

Током праксе учвршћивања могу да се појаве:

*) Досада (јер сам лишен уобичајених утисака) – иде у уста ловцу

*) Жеља за утисцима – дели се на НЕ (иде у уста ловцу) и ПЕ од успешног посла ловца, од пљускова ОзО (иде за подршку,иако механичку, али ипак за подршку природњака).

*) НЕ које се стално појављују због ДО. Раније их нисам примећивао али сад видим да већина  ДО јесу извор НЕ, које могу да се примете само помоћу микроскопа учвршћивања (иду у уста ловцу).

*) НЕ пошто се ОзО не појављују ( у уста ловцу)

*) Ишчекивање ОзО, ишчекивање због њиховог појављивања, због процеса учвршћивања ( природњаку).

06-01-03 Истраживање

Истраживање – то је целокупност активности чији је циљ постизање јасноће оријентисане на неки објекат. Истраживање, потрагу за открићем и откривање увек прати ишчекивање. Посебно уочљиво ишчекивање се појављује за време ОзО, посебно онога који није био познат од раније, а такође током истраживања ОзО, зато није чудно да ОзО ствара резонансу са радосном жељом за истраживањем ОзО, што у ствари води ка појављивању јасноће и убрзавању путовања у свету ОзО.

Саставни делови истраживања:

1) Јасно и што конкретније одредити објекат, тему истраживања.

2) Саставити и стално освежавати спискове свега што се односи на истраживање објекта и што може да буде од значаја за резултативно истраживање.

3) Стално проживљавати стање које се истражује, процес.

4) Вршити напоре у одликовању опажаја, процеса.

5) Током откривања нових опажаја – без обзира на то да ли је јасноћа или су нови ОзО у питању – марљиво фиксирати, састављати описе.

Током процеса истраживања одржавати активно стање „ловца“ и „природњака“.

06-01-04 Шема аждаје, линије, латице и цветови

Један од начина да погледаш праксу правог пута у целини – направити шему која садржи најбитније елементе. На пример – шема аждаје:

1) Основа шеме аждаје – „Ловац“ и „природњак“.

2) Ловац и природњак су беспрекорни (њихова делатност је максимално ефикасна), ако поседују следеће 4 особине:

*) Пажљивост (према ономе што лове)

*) Одлучност (у остваривању своје делатности)

*) Упорност (да буде способан да врши активности током дужег времена)

*) Ишчекивање (резултати лова)

(Те 4 особине означавају било који ОзО из одговарајућег реда).

3) Ловац и природњак појачавају сјај 4 врлине ако су испољена 4 повољна фактора:

*) појачање испољавања ОзО.

Најдиректнију подршку испољавање ОзО пружа особини „ишчекивање“.

*) истраживање, фиксирање, кориговање спискова, описа. То су спискови свега онога што се односи на праксу – радосне жеље, састав озарене базе (то јест они ОзО који се испољавају бар повремено), озарени фактори, фиксирање формалних пракси, резонансни описи ОзО и т.д.

Најдиректнију подршку „фиксирање спискова“ пружа особини „пажљивост“.

*) „убрзавање“. Постепено може да се појави резултат од утицања неповољних фактора – смањивање интензитета ОзО, смањење јасноће, појачавање задовољства и свакодневности, а ја могу то и да не приметим – то је као кад живиш са дететом и не примећујеш како расте. „Убрзавање“ – то је убризгавање ентузијазма и јачине напора, проверавање квалитета искрености.

Најдиректнију подршку „убрзавање“ пружа особини „упорност“.

*) „самодовољност“ –  позиција усамљеног ратника, ослобођеност од везаности за људе, укључујући везаност и према практичарима, позиција човека који ће продужавати своје путовање без обзира на било шта, у било којим околностима.

Најдиректнију подршку „самодовољност“ пружа особини „одлучност“:

4) Ловац и природњак не смањују сјај 4 особине ако нису испољена четири неповољна фактора:

*) Механичка жеља за утисцима. Утиче негативно, као прво на „одлучност“.

*) Светло-сиво стање, пристиже НФ. Утиче негативно, као прво на „предужитак“.

*) Пристиже умор или санљивост. Утиче негативно, као прво на „пажљивост“.

*) Задовољство. Утиче негативно као прво на „одлучност“.

5) Темељ:

Састоји се од 5 позиција, свака од њих представља оптималну праксу за сваки скандхи (као опажаји).

*) „Сталкинг“ (скандха емоција – чишћење од НЕ, НФ, НО, НЕС, испољавање ОзО). Гледај поглавље о сталкингу.

*) „Аскетизам“ (скандха жеља – чишћење од механичких жеља, испољавање радосних жеља).  Гледај поглавље о аскетизму.

*) „Тишина“ (скандха мисли – чишћење од хаотичног унутрашњег дијалога, испољавање разумне јасноће). Гледај поглавље о уклањању УД.

*) „Сидхи“ (скандха осећања – чишћење од негативних осећања, испољавање физичких преживљавања). Гледај поглавље о ФП.

*) „Озарено одликовање“ (скандха сазнања које одликује – чишћење од механичког одликовања помоћу пракса као што су „није река, није планина“ и т.д., испољавање озареног сазнања које одликује). Гледај поглавље о ОСО.

6) Озарена база. Целокупност свих ОзО који се испољавају повремено.

7) Пет база Преживљавања (екстатичких ОзО) – пет врхова који су изнад мора ОзО.

8) Самадхи – синтеза од Пет Преживљавања – то су врата у необјашњива стања.

Целокупност свих осам елемената и јесте „шема аждаје“.

У шеми аждаје главно место заузима ловац и природњак, а истраживање је само део састава једног од 4 повољна фактора. Управо то води ка највећем напретку у путовању у ОзО. Позиција „научника“ у којој истраживање стоји посред, а све остало – около или се уопште смиче, врло је неефикасна, пажња се не додељује или се скоро не додељује оним факторима  без којих  постизање резултата у истраживању постаје немогуће.

Линијски опис може да буде замењен за неки бољи дијаграм: на пример – у средини су два слова: „л“ и „п“ која означавају ловца и природњака. Оба слова се налазе у средини тог круга у ком су на истој раздаљини написане четири скраћенице које означавају четири особине. Са леве стране и са десне стране круга – у усправном реду који садржи 4 реда. Са леве стране круга: повољни фактори, са десне стране круга – неповољни. Хоризонтална црта одоздо – темељ. Дуга која је изнад дијаграма означава базу са Преживљавањима и Самадхи. Док памтим састав дијаграма, мењам га на још лакши – слично хијероглифима: у средини „Л П“. Около – круг са четири велике тачке на једнакој раздаљини. Са леве стране – вертикални ред са 4 плуса, са десне стране – вертикални ред од четири минуса. Одоздо – хоризонтална црта. Одозго – дуга.

Ако постоји жеља за убацивањем у то неког емотивног смисла, може да се направи симбол. Симбол одликује могућност додавања детаља  колико их је год потребно. На пример – то је лик аждаје са две главе (ловац и природњак) – лева глава има одређени израз (ишчекивање ОзО), десна – крволочно-одбрамбени (лов на стања помрачења). Аждаја има четири крила (четири врлине), и четири шапе – две предње и две задње. Лева предња шапа има четири канџе са којима аждаја стиска плен (контрола 4 повољна фактора). Десна предња шапа има исто 4 канџе са којима одгурује нешто од себе (контрола 4 неповољна фактора). Две задње шапе су се ухватиле за темељ у облику фигуре са пет углова  – круна која има следећу конструкцију: многоугаони темељ (озарена база) на врху се спаја са 5 „пирамидица“ (5 базних преживљавања), у средини круне међу пирамидама – Самадхи кугла која сија.

Шема аждаје – то је фиксирање постављања акцената у пракси, одређивање првенствених циљева. Ако има волан, точак, мотор и фарови и ако хаотички користиш и једно и друго, нећеш далеко отићи. Шема аждаје спаја делове праксе у једнину, долази до кристалисања добијеног искуства, и то није само обични израз, то се баш тако доживљава, као појављивање нове врлине праксе – појављује се невероватна стабилност, независност од хаотичног утицања, повећава се антиципација, стабилно и изразито се испољавају ОзО, постоји стање „једног циља“.

Позваћу се на оно што је говорио Гурџијев (гледај П.Д.Успенски „Тражећи чудо“): обичан човек јесте колоидна смеса – течност у чијем се процењеном стању налази јако пуно различитих честица и било који утицај споља може да измеша све те честице, и онда оне које су биле доле долазе на врх и почињу да управљају том смесом, док следећи утицај не промени све. Бављење праксом води ка кристалисању – најпривлачнија стања постепено се скупљају заједно под утицајем снаге резонансе, неке врсте „гравитације“. Током борбе опажаја који се стварају против механичких утицаја, стварају се све јаче везе све док њихова јачина и количина не порасте толико да почне нови непознати практичару процес кристалисања који додаје  скупу тих ОзО не само посебну стабилност, него и скроз нови квалитет, исти као кристал створен у раствору и који поседује особине које се одликују од особина раствора. Шема аждаје јесте одраз таквог кристалисања.

Целокупност 4 особине ловца и природњака означићемо са термином „намера“ (тај термин сам узео из књиге Кастанеде зато што по мом мишљењу он означава оно што ја желим да означим). Испољавање намере – то је испољавање 4 врлине.

Размотрићемо – на које врлине и факторе утичу праксе које сам описао (наравно, то је расподела отприлике, а неке праксе имају велики допринос у неколико смерова). Разматрање табеле која се добије води ка схватању тога да ако у некој области постоји недостатак пракси и онда може да се појави жеља да смислиш праксе за развијање тог дела аждаје.

Упорност

Истраживање концепција (та пракса захтева трајно улагање напора у тражењу аргумената и контра аргумената),

Учвршћивање (јако је тешко одржавати улагање напора дуже време у уклањање онога што си се навикао да не примећујеш),

Фиксација од 10-15 секунди током дужег времена.

Одлучност

Социјални експерименти,

Поштовање 10 правила реализације радосних жеља

Пажљивост

Чишћење језика (јако је лако – пратити употребљавање речи, гестове, мимику),

Уклањање свакодневног лудила (јако је лако – пратити најситније уобичајене активности),

Беспрекидно фиксирање присутства или одсутства ОзО,

Уклањање гласног унутрашњег дијалога,

Интелектуалне игре

Ишчекивање

Стварање списка радосних жеља,

Реализација радосних жеља,

Стварање списка озарених фактора,

Истраживања

ССС

Прекидање или проређивање оргазама,

Сећање и преживљавање личне историје (на видело се извлачи јако пуно дубоких НФ, то их прави приступачним за уклањање),

Задовољство

Сећање смрти,

Директно уклањање задовољства,

Сталкинг

Жеља за утисцима

Повратак пажње (пажња се враћа од ДО),

Аскетизам (даје слободу од везаности за механичке спазматичке жеље),

Директно уклањање механичких жеља и испољавање радосних жеља

Санљивост/премор

Реализација радосних жеља,

Физичке вежбе,

Испољавање физичких преживљавања

Састављање спискова

Праксе које су усмерене на развијање способности за тражењем неких разлика, за расподелом на класе и спајањем у групе, налажењем и описивањем закономерности, за комбиновањем, бројањем,

Састављање описа објеката које одликује повећана хаотичност и сложеност структуре:жбун, пут било куд, лице, људско понашање,

Одређивање икаквих термина,

Одговори на питања, разматрања, коментарисања (реферисање двојице практичара) (док одговараш на десетине глупих питања по датој теми, почињеш сам да добијаш кристалну јасноћу),

Писање чланова (о обављеном истраживању),

Вежбање замене интерпретација (уклања јаки механизам стварања интерпретација, то јест тупост),

Изазивање ОзО

Цикличко опажање (ствара навику за уклањањем НЕ и доживљавањем OзО),

Емотивно глачање (уклања НФ),

Сталкинг (универзални начин за уклањање НЕ),

Уклањање механичких жеља,

Праксе кочења механичког сазнања које одликује (није река, нису планине, контролисање тренутка замене током успављивања и т.д.),

Беспрекидно имати у виду да сад нема ОзО/постоје ОзО.

Пожуривање

Сваког часа фиксирање резултата праксе,

5-10-15 секунди фиксирања, тренутна фиксација

Самодовољност

Схватање одсутства (схватање одсутства „ја“ руши и илузију самоће),

Уклањање додатних елемената (људи, посебно „блиских“ и који су ти интересантни) (везаност настаје баш према измишљеним ликовима),

Циклична замена личности (уклања везаност за своју личност),

Може се унети додатак у облику аждаје – на сваком крилу које означава ловца и природњака нацртати крљушти и на свакој од њих ће бити скраћеница од 2-3- слова која означава праксу која је усмерена на првенствено развијање или одговарајуће врлине директно, или сличног њој, повољног или неповољног фактора.

На темељу предлажем да се напише гесло (или симбол који ће њушка препознати као гесло), који је актуелан за њушку у овом тренутку, на пример:

Независно од праксе других њушки,

Независно од страхова и очекивања,

Независно од околности, победа и пораза,

Бавићу се праксом,

Продужићу путовање.

Размотрићемо детаљније састављање спискова. Свиђа ми се да делим спискове на а) сталне и б) свакодневне промене. Ево примерка састава сталних спискова:

*) Сексуалне фантазије које отприлике могу да се реализују

*) Сексуалне фантазије које је отприлике немогуће реализовати

*) Сви људи од којих ти је некад нешто било потребно, + који су хтели нешто од тебе.

*) Познати ОзО подељени у редове

*) Озарени фактори за различите ОзО

*) Перспективно истраживање за убудуће

*) Радосне жеље које ће бити реализоване у будућности

*) Бриге због будућности

*) Списак великих страхова који су некад били у мом животу, који су на крају били реализовани, описивање онога – како сам на крају проценио ранији и толико неочекивани завршетак

*) Списак открића по данима у недељи за цео период вођења те евиденције

Примерак састава свакодневних спискова:

*) Радосне жеље данас

*) Истраживања која су ти сад интересантна

*) Фиксирање формалних пракси које се данас спроводе

*) Испољене данас механичке жеље

*) Испољена данас физичка преживљавања

*) Која су данас била открића

*) Евиденција за 2 сата које си проживео

Модел линија ОзО делује успешан само онда кад је ОзО јако много, али кад се њихова количина повећа, постаје очигледно да тај облик није одговарајући, јер опажаји из једног реда могу да се испољавају истовремено, а могу и да се не испољавају што се не уклапа са свакодневном појавом „линије“ као нечег сталног. Управо та два факта, то јест да ОзО из једне линије могу да се испољавају истовремено а могу и да се и не испољавају, а такође постојање плански различитих линија у границама сектора једног преживљавања воде ка жељи да нађеш тачнији модел као што је цвет. Најтачније сличност – избијање ватре због неугашене рингле као један пламен изнад другог пламена, могу заједно да горе, то јест могу бити испољени сви истовремено, а могу и појединачно. Али појам линије не нестаје скроз, јер одређује редослед смештања латица по замишљеној кружници цвета.

Понекад је довољно да се испољи један нови ОзО да би се структура цвета у једном месту мало отворила, формирала. Детаљни списак ОзО гледај у одговарајућем поглављу.

Уопштено говорећи, оштрац сваке латице свих цветова јесте пламен, то јест сваки ОзО током увеличавања интензитета добија екстатичку особину – екстатичку симпатију, екстатичку упорност и т.д. Интензитет ОзО током ког почиње да се испољава особина екстатичности определићемо као 8 у скали од 10 бодова. Било који ОзО може да постигне екстатички облик, али што их се више налази у линији, лакше се постиже екстатички облик.

Постизање екстатичке особине означава додиривање области „спајања“ – почетни процес синтезе Преживљавања који води ка Самадхи.

Саветујем да на великом листу папира напишете списак ОзО који су подељени на секторе, који си подељени на цветове и линије. Окачи га о зид да бих га добро видео, држи списак у блоку или џепном компјутеру да бих ти увек био при руци. Прво ће се испољавати нежеља за одређивањем места за ОзО у тој шеми, али пошто то омогућава учвршћивање ОзО, повећава фреквенцију испољавања и појачава квалитете, дата одговарајућа жеља ће се убрзо испољити.

ОзО се често испољавају у  паровима и на тај начин ојачавају један други и чисте од смеса, што често води ка испољавању нових нијанси које не могу да се објасне као обично сабирање квалитета елемената пара. Парови бивају линијски (од једне латице) и они који нису линијски (од латица које се налазе поред) и интегрални (из различитих сектора). После тих парова почињу да се испољавају много теже врсте ОзО – „акорди“.

06-01-05 Ограничивачи и стражари

Док се уклањају механичке жеље и култивишу радосне жеље, разјашњава се још једна ствар која има велики значај – сазнаје се да у саставу мојих опажаја постоји целокупност жеља која има само једну функцију – да ограничава радосне жеље. Земља на којој расте та трава – то је страх. Различити страхови који су се стварали највероватније директно од рођења, хране тог ограничивача. Састав тих страхова је следећи:

А) страх због разочарења ако потребан резултат не буде постигнут

Б) страх од промене – у највећој мери конзервативан страх који ојачава механичку жељу да оставиш све како је било, да ништа не мењаш.

В) страх од свега новог

Г) низ других ситних страхова.

Целокупно дејство ограничивача (који се схвата као целокупност механичких страхова од промене) испољава се као неспособност да јако и радосно желиш. Кад доживљавам радосну жељу понекад се појављује такав осећај као да ме нешто држи „за грло“ и вуче уназад и спречава да јачина жеље порасте. Као да сам себе вучем са руком унапред а да се другом руком вучем уназад. Тако и јесте.

На крају праксе дејство ограничивача ће постати слабије, јер и директно уклањање НЕ и изазивање ОзО ради свој посао полако, али сигурно. Али можда можеш да нађеш специјалне праксе са ужим смером које ће контрирати ограничивачу?

Велики значај има сазнање да је постојање ограничивача нешто свесно, да је та целокупност механичких жеља издвојена из општег састава сивог фона који се повремено навлачи на практичара, јер се сад у саставу опажаја појавила нова радосна жеља – жеља за противљењем ограничивачу, жеља за уклањањем  ограничивача (они који се не баве праксом  и не доживљавању ОзО немају о чему да брину – реч није о скидању ограничења за реализацију жеља везаних за насиље, рушење, владање и т.д., а о скидању ограничења на ОзО – преживљавања нежности,симпатије, блаженства, пространства и т.д. Док ограничивач није био издвојен као одвојена целокупност опажаја није могло бити ни говора да се та жеља испољи. Како је већ било познато, постојање радосне жеље јесте покретна снага – управо то и води ка одабирању методе борбе са ограничивачем и испољавању одлучности и упорности у следовању тих метода.

Задатак изгледа овако: сад је испољен неки ОзО са интензитетом 5. Шта ми смета да га сад одмах доживим са интензитетом 10? Врло чудно питање, у сваком случају кад сам га себи поставио, врло сам се изненадио. А стварно  – шта ме спречава? Делује да ми ништа не смета – концентришем се на ишчекивање, на жељи да појачам дати ОзО… и ево сад испада да жељу за појачавањем датог ОзО не могу да доживим толико снажно, колико би то желео. Јако чудан осећај – као да покушавам да се истргнем напред, а да ме ластика вуче назад, и што више хоћу напред, све ме јаче вуче назад. Не постоји лакши начин да доживиш то супротстављање него да покушаш да повећаш жељу за појачавањем ОзО. Скроз јасан осећај затегнуте ластике. Та ластика и јесте један од саставних делова ограничивача – страх од пораза.  Страх да могу да не успем да доживим то што желим. Страх од пораза називам првим стражаром на путу према развијању намере. Тај стражар је заковао у ланце одлучност и тако опремио целу аждају.

Годинама си доживљавала разочарење због пораза и све те године страх због пораза се повећавао и кастрирао радосне жеље, јер то је најпростији начин да избегнеш разочарење – што слабије нешто желиш, страхови да не добијеш то су све слабији, што значи да је све слабије разочарење у случају пораза. Кад желиш нешто јако – јако, сва се изнервираш, не држи те место, а ако нешто не испадне или испадне како не треба – то може да буде читава катастрофа која ће да те избаци из колосека на неколико месеци или година. И сад кад нагло покушаваш да појачаш жељу за уочљивим ОзО, налећеш на тај ограђивач од патњи. Њега не интересује  то да ти више ниси жртва која пати, него да си сад борац који ће ударати у једну тачку док не постигне свој циљ. Не интересује га то што ти имаш спремног ловца ког учиш да беспрекорно уклања чак сенке НЕ. Страх се испољава аутоматски, убија одлучност скоро у корену и оставља само малу клицу, и да бих се тај механизам уништио предлажем да се прво изучи, а онда почне директно да се уклања.

Прво што треба да се схвати се крије у појму „пораза“ и мора се одвојити од појма „несрећа“. Обичан човек НИКАД не доживљава поразе јер је пораз по опредељењу – резултат напора усмерених на појачавање пожељних стања, а обичан човек никад не улаже напоре, он је играчка у рукама слепих снага, случајних нагомиланих околности. Обичан човек не може ништа да одабере, јер не влада, није сам себи газда. Ако штити нешто, то је зато што због склопа одређених околности не може да не штити то. Ако даје нешто, онда даје само зато што због склопа одређених околности не може да не да. Обичан човек није онај који РАДИ нешто, ко улаже напоре, јер било који напор у мојој терминологији – то је акт озареног сазнања, акт надвлађивања механизама и извор напора није у целокупности механичких околности, а у целокупности ОзО, извор је било који опажај из линије усхићења који не може стабилно бити испољен код човека који је заглибио у НЕ, концепцијама, механичким жељама и који не стреми да их се реши, и који чак зна да може да их се реши. Кад обичан човек говори да улаже напоре, то је онда погрешна мешавина термина. Ако те концепције и НЕ терају да се напрежеш, то онда и јесте напрезање, а не напор, и резултат колико толико хаотичних активности ће бити или срећа, или несрећа – околности ће се склопити  свакако, а ти ћеш то тумачити као срећу или несрећу, без икаквих разлога за то, јер једно следи после другог, и оно што те сад задовољава за сат времена ће ти донети плод, који ће те терати да патиш. Обичан човек не стреми ка ОзО, он не зна шта хоће, јер желети нешто – значи ослободити се од помрачења и уживети се у своје радосне жеље, а за обичног човека је то немогуће, јер се беспрекидно налази у кругу стања помрачења. Зато кад обичан човек нешто добија, то је увек оно што није желео, то увек није баш то или уопште није то, јер он просто не зна – о чему „томе“ се говори. Обичан човек стреми ка нејасном комфорту, миру, задовољствима али уопште не представља – шта истински жели јер не може да се ослободи НЕ, концепција, страхова, тупости, не доживљава ОзО и радосне жеље. И ако постиже постављени циљ, онда му он, као прво, не доноси жељено олакшање, не прави му живот интересантнијим, а ако и прави, онда само на кратко време и после опет долази до дубоког упадања у јаму сивила, НЕ, и зато и кад постигне резултат који је за човека пожељан, свеједно се не ослобађа страха од неизбежног губитка у будућем. Ако девојка жели мужа, кад га добије и када се заљуби, стално ће патити од љубоморе, недостатка пажње и осталог, јер сивило, тупавост и НЕ са мужем не можеш да зачепиш, а и у заљубљености ће свеједно ускоро доћи до кризе која води ка упадању у тоталну досаду и свакодневницу, јер НЕ пождиру свих и све. То је стварно ужасно стање, зачарани круг сталних патњи из ког не постоји никакав начин да се изађе,осим да почнеш да улажеш напоре у уклањање патњи и постизање ОзО. Смешни су они људи који се боје пакла – они не схватају да је пакао већ одавно настао за њих, да су већ тамо, јер је он вечан и неизбежан док не буду уложени напори у његово уклањање, то јест напори за излажење из тог зачараног круга помрачења.

Закључујем: обичан човек никад не улаже напоре – он стално лебди изнад и једне и другестране у другу и стално се напреже што на крају води ка његовом спљоштавању са свих страна. Обичан човек никад не доживљава поразе, него само несреће, јер је пораз по опредељењу резултат напора, а срећа или несрећа – то су тумачења механичког стицаја околности без икаквих основа.

Кад је реч о напорима све је другачије. Ако си уложио напор и доживео ОзО, онда то проживљавање и јесте циљ, смисао, садржај тог тренутка које никад и ни у каквим околностима не могу да изгубе своју цену, то постигнуће никад не може да се изгуби! И чак више! Ако си уложио напор и доживео пораз, то је на необичан начин твој корак напред. Подвлачим – ја не тумачим пораз као корак напред, јер он и јесте управо корак напред, јер се тако доживљава. Ако човек не одустаје после првих пораза, ако у њему има доста јаких стимула за очајање због немоћности да живи у стањима помрачења и радосног стремљења ка ОзО, онда ће сваки пут када буде улагао напоре и доживљавао поразе са кратковременим победама помрачења, неизбежно примећивати да га порази јачају и да ако данас уложи 100 напора у уклањање НЕ и уклони их само 5, сутра ће  се осећати још мало сигурније, а за недељу дана – још сигурније. Искуство улагања напора не нестаје! Говорећи другачије, напори никад не воде ка поразима, увек воде ка успеху, само се некад тај успех зове пораз, кад резултат није постигнут, а понекад се зове победа, кад је резултат постигнут. Током таквог схватања практичар види да ти победа даје крила, али пораз ти такође даје крила, јер ако има пораза, значи да је био напор, у сваком случају је урађен корак напред, у сваком случају је било доживљено нешто што је лепо само по себи – напор, била је учвршћена навика да се не предајеш НЕ, а да улажеш напоре.

Вратићемо се ка нашем првом стражару. Он се испољава у потпуности када је реч о срећи или несрећи, али када је реч о улагању напора, постаје јако рањив, слаб. Само се наслонио и стоји ту јер га нико не гура. Практичар који је схватио – у чему је ту ствар сада зна да, као прво, стражар може да се одгурне, а као друго, зна да то уопште није тежак задатак – није тежи од обичног уклањања НЕ, јер ако поседујеш јасноћу у разликовању пораза и несрећа, то ће разоружати стражара, то ће показати да има фалш – документа – он има лиценцу да нас штити од механичких жеља у постизању среће, а не да нас штити од радосних жеља за постизањем резултата у пракси. Стражаров задатак је да нас штити од разочарења и туге, он је био створен механизмима примитивног самосталног регулисања, али сад нам нису потребне његове услуге – ловац ће решити тај задатак на много ефикаснији начин него што је кастрирање радосних жеља.

Схвативши све ово, наоружан својом јасноћом, приступам ка уклањању првог стражара.

Прво оружје, као што се говорило раније – то је само радосна жеља да га уклониш, која сад може да се испољиш, јер сам успео да га идентификујем као одвојени објекат, као посебан опажај.

Друго оружје – директни услови за уклањање «ластике» која се вуче иза мене као да ми је реп. У време кад испољавам напоре за уклањање радосних жеља, осталих ОзО, потпуно остварујем своју праксу «резања репова» – вршим специфичан напор у уклањање страхова од несрећа. Технологија улагања тих напора је слична технологији емотивног глачања, ништа ново или тешко ту нема, зато се и резултат брзо испољи – неочекиван пљусак свих квалитета ОзО, испољавање целе хрпе нових нијанси и тонова, ојачавање ловца и природњака, корак напред ка стварању снажне намере.

Треће оружје – стварање навике за доживљавањем радости и усхићења за време пораза. Сваки пут кад ниси успео да беспрекорно уклониш НЕ, постоји избор – доживети нове НЕ или имајући горе описану јасноћу и велико искуство у улагању напора, доживети усхићење, усхићење због тога што је направљен корак напред, што је уложен напор, доживљен пораз, доживљена слобода од НЕ због пораза, сви су ти путеви отворени.

Саветујем те да искористиш праксу механичке замене, јер концепција о једнакости пораза и несрећа може бити јака. На пример, можеш да понављаш реченицу „пораз – то је резултат напора, то је корак напред“ или неку другу која ствара резонансу са усхићењем.

Што је више напора, слађи је пораз.

Што је ефикасније неутралисање првог стражара, што је брже испољавање ОзО, брже ћеш се сударити са другим стражаром  – одсутством жеље за промене. Он везује и руке и ноге и тако наоружава целу аждају и јако смањује њену снагу. Та препрека може да се још назове „инертност мрака“. Она се испољава као лепљива инертна и сирова смеса која се одједном спустила на практичара, прогутала све звукове и боје. У цик испољавања ОзО, кад делује да ништа не може да заустави у брзом напретку, одједном долази апатија, бела магла. То није сивило, то није светло-сиво стање, лишено је карактеристика и испољава се као заглибљено одсутство жеље и за чим. Упадајући у клопку те масе, поново се враћаш у старо стање – обим ОзО се враћа скоро на стари ниво али ипак виши него што је био пре почетка уклањања првог стражара. Као што је први стражар био одољен идентификовањем, одвајањем, јасноћом, радосним жељама и одлучношћу, други стражар је био одољен одликовањем, јасноћом, радосном жељом и упорношћу. Упорност подржавају формалне праксе, зато је њихов ниво у општим праксама целисходно повећати за време супротстављања тамној заглибљеној инерцији. Борба са тамном инерцијом је слична покретима дубоког разочарења после две непроспаване ноћи у живом песку. Али та препрека, наравно, може да се реши.

Током испољавана и истраживања ОзО (током савлађивања прва два стражара) понекад се појављују јако  неочекивани пљусци, кад ОзО – већ познати и непознати од пре – буквално падају на главу, падају као лавина, и онда се судараш са трећим стражаром. Кад уочљиве – скоро да ти застане дах, ОзО који се пресипају између себе беспрекидно (престајући само на неколико секунди) током сат времена, два сата, три сата, долазећи до екстатичког квалитета, кад делује да те кида на комаде од среће, кроз неко време ступа на снагу кочиона снага нове врсте – то највише личи на специфични умор од вишка кисеоника. Тако ћу је и назвати – „умор од вишка кисеоника ОзО“. Пошто је не прате непријатни осећаји, мој ти је савет – уклони је и трчи даље. Изгурај умор до задњег, хватај сваки секунд уочљивих ОзО – као да си први пут извукла нос из загушљиве собе и удишеш чист шумски ваздух, надиши се максимално да бих после надуго запамтио то искуство, да бих успео да упознаш што више нових ОзО, да имаш спремно за убудуће, јер сваки нови ОзО – то је нови ексер забијен у зид за који ће се качити у будућем твоје радосне жеље. Колико ћеш успети времена да проведеш на врху – зависи од многих фактора – сат или дан, али у сваком случају после пљуска ће доћи до неизбежног повратка јер умор од вишка ће се скупљати. Могуће је да ће за време експлодирања ОзО доћи до трансформације и бурног испољавања физичких преживљавања, могуће је да ће се то десити касније, али у сваком случају тело ће почети да се прилагођава и  на крају таквог прилагођавања ефекат „вишка кисеоника“ биће сваки пут испољен све слабије. Али опет, од многих фактора зависи – колико ћеш брзо успети да одолиш трећег стражара – могуће је да ће ти то заузети 2-3 месеца за време којих ће јаки пљусци ОзО који трају по 2-3- даба, бити замењени на одткотрљавања, (посебно у почетку) која могу да трају такође по неколико дана, или по недељу дана. Што беспрекорније буде уклањање НЕ, што активније се будеш бавио учвршћивањем и формалним праксама, што ће жешће бити стремљење ка ОзО, све ће краћи бити рокови за откотрљавање.

О четвртом стражару нема шта посебно да се прича – то је задовољство које те обухвата као сивом сладуњавом маглом. ОзО се испољавају, делује као да је све супер…и не примећујеш како се успављујеш у стању задовољства, а будиш се само због тога што су ОзО негде нестали. Сваки пут механизма, укључивања задовљства изванредно одради чим прођеш трећег стражара, и потцењивање способности задовољства да може да те избаци из колосека води ка огромној пропасти, ка испадању из јасних ОзО на пуно дана, ка ојачавању прва три стражара.

Прва победа сва четири стражара изводи практичара на нови ниво праксе кад, као што вам се чини, ОзО могу да се изазивају и појачавају неограничено, бес престанка. У стварности то се не дешава јер надвлађивање стражара – то није процес који се одради одједном, него постепено, и ако си их надвладала сад и доживела експлозију ОзО, онда, што је та експлозија јача и дужа, све ће активнији бити испољен трећи и четврти стражар. Мораће бити надвладана, али ће опадање бити неизбежно, па ћеш ти онда опет сакупити снаге, устремити се напред и поново ћеш видети стражаре. Проблем је обичан – одсутство навике за доживљавањем тако јасних и дугачких ОзО и за време твоје праксе навика ће ојачавати, навикнућеш се на све јасније и дуже ОзО, навикнућеш се да и физичка трансформација помаже твојим напорима.

После сваког очитог надвлађивања стражара упадаш у услове кад испољавању ОзО ништа не смета!То је необично стање, у њему стремљење постаје ликујуће, придобија особину непроменљивости, и та особина се развија сваки пут све више и више. У тим условима се појављује жеља за бављењем праксом „сабијање стремљења“.

За сабијање стремљења резонансне мисли јесу мисли о људима који су постигли невероватан степен слободе – читање књига Кастањеде са описивањем старих практичара који сачували свој живот током хиљада година, путовали у неизмеривим пространствима схватања; читање будистичких књига са описивањем практичара који су се истопили у „дугиној светлости“; резонансу стварају фразе „незамишљива реализација“, „бесконачни светови схватања“ и т.д. – све то ствара резонансу са осећајем онога, да је испред тебе отворена бесконачност и да ништа не може да те заустави ако будеш беспрекоран у пракси. То је неописив осећај – док не фантазираш о бесконачном путовању, не доживљаваш задовољство које сабија досаду, а директно удишеш мирис слободе, својим ногама чврсто стојиш на новој земљи.

06-01-06 Позиције и стања

Увешћемо термине „позиција“ и „стање“. Позиција – стабилна целокупност опажаја која се формирала у том месту у складу са (фиксираном) жељом. Стање – то је стабилна целокупност опажаја која се ствара независно од „фиксираних“ жеља. На пример, ако се бавим емотивним глачањем и одједном, по први пут, доживим опажај сфере празнине, онда ће се, пошто на том месту није постојала жеља за доживљавањем сфере празнине, него је постојала жеља за доживљавањем спокоја, настала целокупност опажаја по опредељењу звати стање, а целокупност опажаја која је саставни део тог стања и садржи жељу за доживљавањем спокоја, жељу за уклањањем НФ, жељу за вршењем емотивног глачања и спокоја, зваће се позиција.

„Позиција бодхисатве“: чим се појави опажај било какве врсте помрачења било ког човека, одмах:

1) беспрекорно уклонити НО ка помрачењима

2) изазива се радосна жеља за тиме да се ОзО испоље у сваком бићу које осећа

3) изазива се симпатија и оданост (или према бићима која стреме ка ОзО, или према ничему).

Неопходно је пресецати избацивање јасноће о присутству помрачења и додатака у другом човеку.

Једно од нових стања је – „уништавање бране“. Појава која ствара резонансу: велика брана из земље која се налази преко речице, вода се сакупља и почиње уништавање бране, кроз земљу пролазе поточићи и за неко време брана ће се срушити.

Карактеристичне особине „уништаване бране“:

• Јасноћа у то да си у затвору. Није обавезно да постоји разумна јасноћа у то – о којим помрачењима се говори конкретно, контуре затвора у главном само провирују из магле: ту је апстрактна концепција, ту је НФ, тамо је механичка навика и т.д., али засад није јасно – које ће помрачење да се уништава.
• Ишчекивање због пробијања бране, очекиваног скока на слободу, ка ОзО.
• Специфични осећај „затегнуте тетиве“ – цело тело (посебно у делу груди, стомака) доживљава мучење – сустегнуто али слатко, као да се тетива затеже и ускоро ће пући. Успут може да се појави механичка жеља да почнеш нешто да радиш, да некако скинеш ту напетост, али кад та жеља буде уклоњена физички осећај ће се наставити и биће пријатан.
• Појављује се чврста жеља да одликујеш – која је конкретно препрека срушена, где се конкретно концентрисала јачина тог потока. Та жеља је изазвана другом жељом – жељом за убрзавањем пробијања, а он ће бити убрзан ако настане јасноћа. Појављује се жеља за одликовањем опажаја; појава која ствара резонансу са њом – желим да додирнем ту област у коју се концентрисао потенцијал. На почетним стадијумима уништавања бране тражена јасноћа никако да се догоди, могу да почну да се појављују НЕ које је неопходно беспрекорно уклонити.
• Непостизање јасноће изазива жељу за животом коју желим да назовем „жеља да се зауставим“. Она се испољава тако да слаби увученост у делатност, повећава се пажљивост према ОзО. Стање ствара резонансу са појавом: „ја се претварам у слух, у прислушкивање, постајем нем, заустављам се“. Опажаји (они који нису ОзО) као да падају у маглу, постају провидни. Када жеља за заустављањем порасте, могу да се појаве физичка преживљавања и чврстина, сфера празнине. Такође то омогућава и ефекат „убрзавања“ – ја почињем да одликујем много више опажаја, него иначе, такође могу да одликујем и уклањам ситне пљуске НЕ, да фиксирам и појачавам ситне пљуске ОзО.
• У неком моменту долази до пробијања јасноће – нека целокупност помрачења одједном постаје очигледна, појављује се радосна жеља за њиховим уништавањем. Као правило, завршни радови се обављају брзо, без посебних напора, као да се лагано спушташ на санкама са брда.
• Стање уништаване бране посебно често се догађа у ситуацији кад излазиш из линије опадања у пракси (на пример, после оргазма или заглибавања у НЕ), на крају које се заборављају јасноће које су биле раније постигнуте, а ОзО постају невидљиви.
• Али такође је карактеристична и за следећу ситуацију кад правиш нова открића, али се само у том случају „спуштање на санкама“ не одвија толико јавно или га уопште нема, и неопходно је уложити напоре на свим етапама тог пута.

Стање „уништавање бране“ води ка рађању радосне „жеље за пробијањем“. Прво објекат није одређен, може се описати као чврста жеља за прекидањем доживљавања „због глупавог стања“. Затим – кад жеља да се пробијеш постане јача и постигне екстатички интензитет, појављује се јасноћа у  то  – која брана ће бити срушена.

Позиција „лагане упорности“ формира се као резултат јаке одлучности у савлађивању стражара. Директно противљење не може увек бити довољно ефикасно – потребно је улагање све више и више напора да не испаднеш из интензивних ОзО, а њихова ефикасност постаје све мања и мања, и на крају се повећава санљивост, и за неко време без обзира на то после којих напора се дешава откотрљавање. Уместо директног противљења целисходно је користити позицију „лагане упорности“: дозволићу да се интензитет ОзО смањује, као да „кочи при спуштању“, то јест, не покушавам да се по било коју цену закачим за постигнут интензитет (или дубину) ОзО, а пратим његово снижење улажући периодичке напоре у уклањање стражара и изазивање ОзО. На крају, успевам да фиксирам стање на много вишем нивоу него онај на који одлазе ОзО на крају тог супротстављања.

Позиција лагане упорности води ка томе да упорност ојачава, добија нове особине. Лакше ју је издвојити из целокупности осталих опажаја са којима је раније била измешана и испољавала се успут. Појављује се могућност за доживљавањем директне жеље за доживљавањем упорности, што води ка ојачавању упорности. Кад упорност постигне интензитет 4-5, са њим ствара резонансу појава чврсте стене, фундамента, непроменљиве чврстине. Појава дубинске снаге ствара такву резонансу, као да је жива на дну језера. Настаје и физичко преживљавање чврстине.

Док се те промене скупљају на граници постизања беспрекидних ОзО, једна реч постаје мото и главна тема унутрашњег дијалога, и израз стремљења, оданости, одлучности – „радити!“. Појављује се јасноћа да сва пракса која је претходила постизању беспрекидних ОзО да су то само први кораци, да су то само први трзаји бића које доживљава велику жељу да се ослободи од мртвог сна, да изађе из гроба. Онај који није урадио ни то, вара се да жели ОзО. Коначно нестаје жеља да бринеш о навикама, јер је брига – жалост према њима, додавање њих као оних што „хоће, али не могу“. Постаје скроз јасно  да у пракси уклањања помрачења, посебно после детаљног разматрања у књизи, у члановима практичара, и ако човек „није способан“ да постигне беспрекидан озарени фон, то значи само једно – жеља за помрачењима у том месту је јача од жеље за ОзО. Суделовање практичарима постаје све  тачније и радосније – на пример, жеља за разјашњавањем једног те истог питања једном те истом практичару може да се испољи десет или двадесет пута, али не више од тога – после толике количине разјашњавања тај је већ сам у стању да успостави ток мисли, садржај препорука, и ако не може да реши тај проблем, онда већ никакви савети више ништа неће променити, све остало зависи искључиво од његових напора.

Позиција „управо сад сам неискрен“. Ја само мислим да сам искрен, али тако је било већ много пута кад сам мислио да сам искрен, а после је испадало да сам се страшно варао и деловало је да је такву превару скоро немогуће приметити. Зато ћу се сад увек сматрати помало неискреним, да бих увек било испољена радосна жеља за тражењем и уклањањем неискрености, постижући нова продирања ка ОзО.

Граница довољног сећања – такав ниво прихватања ОзО у коме је довољно сећање о ОзО да бих се ОзО одмах испољили. Пратња присећања се увек бирала по жељи – на пример, мени се увек свиђало да пратим присећање постављањем питања „шта сад доживљавам?“

Битно повећава интензитете праксе преузимања ОзО.

Узећемо за пример прекомерни напор. Можеш да доживиш према мени јаку симпатију (не мању од 7-8), оданост, да доживиш јаку жељу (интензитета не мањег од 7-8) преузети опажај прекомерног напора, концентрисати се тој жељи довољно дуго док се не појави специфично напети – пријатни опажај, назваћу га „магнетизам“ – као да си се „залепила“, појављује се осећај попуњености, али уз то на неко време постаје слабије твоје иднетификовање и на крају се на најтајанственији начин мењаш као да имаш много интензивније искуство у доживљавању прекомерног напора, него што је било у реалности, то јест, у следећим покушајима за изазивањем прекомерног напора доживећеш га много лакше и интензивније, него што је било могуће за тебе раније.

Коришћење фотографија, гласа или одличног сећања, или лично присутство човека од ког желиш да преузмеш  ОзО, олакшава преузимање. Назваћу то „усмереним преузимањем ОзО“.

У том случају ако се дати опажај не испољава у мени много јаче и јасније него у теби, таквог опажаја „магнетичког залепљивања са растурањем твоје идентификације“, као и резултата у облику одједном порасле способности за вршењем напора изнад очекивања, неће бити чак и за време поштовања услова присутства симпатије и радосне жеље. Такође тог резултата неће бити и у том случају ако само лажеш себе у то да доживљаваш према мени симпатију на 7-8 (а не породичност, на пример) и и то да доживљаваш радосну жељу за преузимањем тог опажаја (а не поступаш из ОСЗ, на пример).

Постоји и неусмерено преузимање ОзО, кад преузимаш скроз нове за тебе ОзО.

06-01-07 Промена личности. Везаност за људе.

Могућа је комплетна замена опажаја – „промена личности“. Што је шири спектар обухваћених опажаја, лакше је прећи од једне личности ка другој. Ако си се навикла да будеш укочена и несигурна, онда ће бити јако тешко да се исчупа из тог састава опажаја неодлучност и да се замени на одлучност као што се одмах мења већина опажаја (име, одећа, навике, манири, околина, твој речник и т.д.) и онда замена може да постане искључиво лака.

За нову личност је потребно целисходно изабрати опажаје који стварају резонансу са ОзО.

Интересантна је пракса цикличне замене личности. Болесно „раздвајање личности“ и остали непожељни успутни ефекти не настају.

Да бих се фиксирала нова личност, састави списак њених елемената и репродукуј их истовремено:

*) Одећа. Спреми различите врсте одеће за различите личности и никад не користи одећу „за једног и другог“.

*) Избор фраза, речи. Спреми различите уобичајене изразе за различите личности.

*) Музика коју они слушају.

*) Кулинарски укуси.

*) Места за шетање.

*) Интересовања – омиљене књиге, теме разговора, начини одмарања и т.д.

*) Друштва. Да бих беспрекорно дотерао нову личност, створи нове пријатеље који ће те знати само као нову личност. Пошто још увек немају створен стереотип за схватање тебе, примиће те онакву каква јеси, такву каква им се прикажеш, и тако ће олакшати навикавање на нову личност.

Стварање нове личности – то је јако интересантан, уметнички процес који је повезан са испољавањем ОзО.

Можеш створити одмах неколико личности – сталне или периодичке. Ако формираш личност која се састоји од опажаја који стварају резонансу са ОзО, онда ћеш наравно хтети да та личност постане стална, да бих у међувремену или одмах прешао на њу тотално. Али могу се изазивати периодичке личности за конкретне задатке. На пример, да бих се научио да уклањаш страх да испаднеш глуп у очима других људи, ефикасна је улога будале. Уђи у ново друштво и натерај их да поверују да си тотална будала. Унапред научи неопходне гестове, речи, увежбај идиотски смех, одговарај неповезано и т.д. Видећеш – колико си овисна од мишљења других људи, колико си била у илузијама, што се тиче твоје слободе од оптерећености њиховим мишљењем.

Мењајући личности, примећујеш необичне за себе радосне жеље. На пример, улога будале ће много ојачати сексуалне и еротске опажаје, јасније ће се испољити неки ОзО – значи да твоја стара личност спречава испољавање сексуалности, а ти чак и не примећујеш то колико си се јако срасла са НФ, оптерећеношћу мишљењем, навиком за сузбијањем сексуалности, а кад си будала, немаш са чиме да се оптерећујеш – ионако си будала, сви то тачно „знају“ и можеш да се зезаш до миле воље. Стање слободе од оптерећености мишљењем исто као и друга привлачна стања можеш да упамтиш и да ускачеш у њих директно, укључивши их у састав нове личности.

Ослобађање од жестоке фиксације једне, механички слепљене личности води ка јаком слабљењу „везаности за људе“ („ВЗЉ“) – целокупности НЕ, ПЕ, концепција, механичких жеља, механичких одликовања који спречавају позицију „самодовољност“ и које стварају резонансу са ОзО. ВЗЉ садржи забринутост мишљењем, механичку бригу, досаду, задовољство, љубомору, страх од самоће, концепције „мог“ и много друго.

„Заједничка пракса“, „заједнички живот“ и уопште тако звано „заједничко“ – то је јако често начин испољавања и учвршћивања ВЗЉ. Типично испољавање се састоји у томе да човек почиње да говори не за себе, а за „колектив“ – „ми претпостављамо“, „он разуме“.

Пошто је практичару најинтересантније са њушкама, онда за њих настаје везаност, и ако се она не уклони, ефикасност контакта ће се катастрофално смањити.

Повремено се налази у тоталној самоћи – одлазећи у шуму на неколико сати или одлазећи у други град на неколико дана. Можеш устати у 3-4 сата ноћи и почети да радиш своје послове док сви спавају. Можеш да изазиваш појаве које стварају резонансу са радосном самоћом. За мене је то, на пример, замишљена прича о томе да сам се у току мојих експеримената случајно  задесио у другом „пространству“, „времену“, у „паралелном свету снова“, и пут назад је изгубљен. Топло послеподневно сунце, мали забачени градић, долази јесен, прашњава стазица у малом парку, повремено пролазе људи који су бесконачно далеко од мене, ја никад нећу ту наћи блиско биће, сви су они у дубоком сну, загњурени у безнадежно далеки за мене живот.

Тотално сам, избачен заувек из уобичајеног света, и све што ми преостаје је да осетим усхићење усамљене птице која лети, бурну екстазу непредвидљивости због онога што је испред, да осетим екстатичку оданост према онима које никад нећу видети и да продужим своје путовање без обзира на све.

Фиксирај битне разлике у стању кад си сама, и кад си са њушкама. Постигни ОзО кад си сама. Налазећи се међу њушкама периодички изазивај ОзО као да си сама, доживљавај радосну самодовољност, озбиљност тоталне одговорности за своју праксу – онда ће контакт бити ефикасан, и уместо задовољства и сивила ће се појављивати оданост и симпатија.

Независно од праксе осталих њушки,

Независно од страхова и очекивања,

Независно од околности, победа и пораза,

Бавићу се својом праксом,

Наставићу своје путовање.

06-01-08 Социјални експерименти

Социјални страхови – грандиозни слој ВЗЉ и баш зато огроман значај имају социјални експерименти („СЕ“), намена којих је да а) испољавају помрачења и уклањају помрачења, б) доживљаваш ОзО не само док седиш на каучу (тако звана „каучна навика“), а налазећи се у центру људских односа, то јест у условима кад се помрачења испољавају посебно интензивно, а нису дубоко и недоступне за одликовање НЕ. Било који контакт са људима води ка беспрекидном низу помрачења, али и кад си сама социјални страхови и остала помрачења која су везана за друге људе, свеједно су испољена, хранећи НФ, механички УД.

Док спроводиш СЕ ти вршиш потезе на које људи одлучују да реагују негативно, и ти примећујеш да њихов негативни однос (НО) и чак мржња према теби, њихов презир, гађење, агресивни потези – да то није страшно. Да бих изазвао према себи НО или мржњу – довољно је само један корак да се отклониш од уобичајеног живота – да се обратиш са „ти“, да за куповину платиш ситним парама, да не кажеш „хвала“ и т.д., тако да су могућности за спровођење социјалних експеримената многобројне. Везала си се многобројним ограничењима, сузбијајући радосне жеље  само да бих се НЕ са стране људи (врло често замишљених) испољавао мало ређе, али то уопште није целисходно. Уклањање религиозног страха негативног односа са стране људи и других који настају због СЕ НЕ, води ка томе да социјални страхови одједном нестају, пропуштајући ОзО напред.

Ако се на крају СЕ дешава нешто што некако утиче на мој живот (на пример, удариће ме или ће ме казнити), то свеједно води ка топљењу страхова, јер у будућем религиозни страх НО ће бити промењен на хладнокрвна процена непожељних последица.

Чак најпростији СЕ изазива у будућем целу буру и на крају беспрекорног уклањања помрачења која се појављују, практичар постиже високи степен слободе од НФ и НЕ, појачава способност за доживљавањем ОзО.

Поновићу још једном: СЕ се не спроводе да бих се постигла „праведност“ или да се казне будале, а и не да се некоме узврати, не да се осветиш, не да повећаш своју значајност и осећај надмоћности, јер ти опажаји категорички се не поклапају са ОзО. СЕ се спроводе да се савладају  механички страхови, да научиш да изазиваш ОзО у било којим ситуацијама, да извадиш социјалне страхове из дубоког НФ на површину, да их растуриш и уклониш; да испољиш и уклониш много ситних и крупних концепција.

Обични људи, као правило, упорно не желе да схвате намену СЕ, окривљујући практичаре у жестини и попуштању пред ОСЗ. Они не могу да се замисле на месту практичара јер немају жељу да уклањају помрачења и немају стремљења ка ОзО, а кад се замишљају на месту „жртве“ одједном доживљавају те исте интензивне НЕ које настају код реалних објеката СЕ. Наравно, у СЕ нема жестине јер код објекта СЕ на хиљаду пљускова НЕ које он изабере да доживљава свакодневно додаје још десет, које бих могао да не доживљава да не бомбардира негативним емоцијама због сваке ситнице, јер НЕ – то није физички бол који  ће доживљавати сваки независно од његовог избора. Бол може да се „нанесе“, а НЕ „нанети“ није могуће – свако сам бира – да ли да их доживљава или не.

Типични однос обичног „езотерика“ према СЕ – према глупости, ситном и ништавном занимању. Кад се замисли на месту практичара, он доживи ужас, али не може то да призна себи да не бих повредио свој ОСЗ, он компензира своју ужаснутост понижавајућим односом према СЕ.

06-01-09 Описи и фиксације. Формалне праксе

„Описивање ОзО“ – то је изазивање било којих опажаја који се одликују тиме да ступају у резонансу са тим ОзО. Ако у датом тренутку нису испољени ОзО, испољавање целокупности опажаја коју називамо „описивање тог ОзО“, води у већини случајева ка томе да се нека друга особина тог ОзО појачава.

Дакле, „описивање“ може бити и реч, и бесмислени звук, слика, музика, покрет тела, биљка, животиња, распоред предмета на столу – било шта, али се најчешће користе описивања у облику речи (мисли):

• мисли (или појаве, ликови) чији садржај називамо „асоцијацијама“, „упоређивањима“, „небо на заласку“, „земља која се ослобађа снега“ и т.д.
• Мисли које описују карактер промена било којих опажаја који се испољавају паралелно ОзО који се описује, који су му претходили или га пратили.
• Мисли које описују карактер промена особина ОзО који се описује, укључујући и зависност од испољавања других опажаја.

Да бих се описивање максимално стварало резонансу са ОзО, неопходно је:

а) максимално читко подвући специфичне особине тог ОзО које га одликују од других ОзО

б) не користити песништво, филозофске мудрости и остале речи које не означавају конкретне опажаје (такве као што су космички, ван нормале, сазнање ван очекивања, задивљујући, божанствени, непостиживи, истински постојеће и т.д.) а користити само речи које имају скроз јасан значај (такве као што су пас, јела, хладан ваздух, хтети дисати и т.д. – то јест оно што си доживљавао много пута).

Током увеличавања искуства доживљавања ОзО, описивања се коригују, чисте од терета, урастају у детаље који стварају резонансу. На пример, Скво је за описивање „прострације“ покушала да користи речи које је прочитала у „езотеријским књигама“, али џаба – резонанса се није стварала док се није појавила реч – ослонац „одећа“.

Коначни опис: „кад се појави стање прострације, лични опажаји почну да се схватају као одећа – оно што може да се обуче или скине“.

„Фиксирање“ –  фиксирање тога да је опажај био (постоји).

Фиксирањем може бити или описивање опажаја, или било који начин маркирања – подвући или написати неку скраћеницу која означава дати опажај, или написати број.

Јако честа грешка у открићима. Записујеш га одмах после његовог испољавања и затим се појављује задовољство и хаотична одсутност. На крају на папиру остају слова превртање којих не води ни ка сећању постигнуте јасноће. За спречавање таквог исхода неопходно је неколико пута проживети откриће, вратити се ка њему неколико пута, кориговати описивање које ствара резонансу.

„Формална пракса“ („ФПР“) – то су следеће активности:

• које се врше више пута и у потпуности,
• које су мотивисане и које прати радосна жеља,
• које прати сећање о ОзО,
• имају као циљ (директан или индиректан) изазивање или појачавање ОзО,
• који стварају резонансу са ОзО (пожељно),
• које прати фиксација.

Током вршења фпр неопходно је спречавати механизам планирања ма  колико год да желиш да кажеш себи „данас ћу да урадим толико активности“, и доживети задовољство. Такве фразе се дозвољавају само  у виду озареног фактора. Планирање не спречава испољавање радосних жеља само у случају кад се оно што желиш постиже током вршења многоструког процеса у ком планирање иступа као регулатор који повезује снаге. ФПР није такав процес јер планирање ФПР – то је увек противљење радосним жељама и води ка ненаданом снижавању ефикасности.

ФПР у целини, и фиксације такође праве праксу испољавања ОзО максимално ефикасном, јер:

• обезбеђују лагано, неминовно савлађивање НФ и „ништа се не дешава“
• формирају стабилан „мостић“ ка ОзО, учвршћивајући многоструким понављањем навику за њиховим доживљавањем
• учвршћују навику за доживљавањем радосних жеља, а такође за упорним и одлучним реализовањем
• тражење описа који ствара највећу резонансу и подразумева многоструко проживљавање ОзО

„Описивање технологија“ искључиво је ефикасно за резултате праксе у испољавању ОзО.  Од првенствених „сирових“ записа проживљеног, кроз многоструко понављање искуства, испољавање битних и небитних елемената, ка коначном формирању списка неопходних и пожељних етапа – тако се формирају елементи технологије постизања пожељних стања.

Описујући ОзО који се испољавају у датом тренутку, издвајамо „особине ОзО“, то јест карактеристичне особине које одликује сазнање које разликује: „екстатичност“, „попуњеност“, „дубина“, „интензитет“, „продорност“, „магнетизам“.

Описе особина гледај на крају поглавља „списак ОзО са описима“.

Шта могу да радим у овом тренутку?

А) да доживљавам НЕ, ПЕ, да се препуштам ДО.

Б) да доживљавам ОзО.

В) да улажем напоре у постизање ОзО, вршећи фпр (јер управо фпр јесте начин за стварање и учвршћивање навике за доживљавањем ОзО због многобројних промене опажаја).

Више нема шта да се бира.

Кад почнеш да се бавиш ФПР, понекад се појављује санљивост, чија јачина може постати несавладива. Покушаји да се наспаваш не воде ни ка чему, јер разлог није у неиспаваности, него у томе да се ти задесиш у непознатом раније стању – прекида се беспрекидан низ хаотичних апстракција, постоји озарени фон. Досад си познавала само два стања – сањање и бдење са неизбежним НФ и хаотичним апстракцијама. Уклањање сталних атрибута бдења механички води ка склизавању у друго познато стање – сан. Ако се не препустиш поспаности и наставиш да се бавиш ФПР, да правиш паузе све док поспаност не прође, проблем ће нестати. Најефикасније санљивост уклањају  било које интелектуалне, психичке и физичке игре, такмичења, ПЕ.

Праксе свакодневне, праксе по два сата дневно, по сат времена дневно, по минут дневно, по 15-, 10-, и 5-секунди фиксирања могу да се комбинују и мењају вршећи се стално или током одабраног временског периода. Оне воде ка повећавању интензитета и  испуњености живота на неколико пута.

Свакодневну фиксацију саветујем вршити увек – на крају дана евидентирати урађене записе, направити закључак о проживљеном дану као кад се прави закључак о завршеној години – издвојити открића, фиксирати резултате проведених експеримената и ФПР, освежити списак радосних жеља, сабрати секунде проживљене у ОзО и т.д. Људи су навикли да се односе ка једном дану као према некој ситници, али цели дан ван праксе означава цео дан заглибљености у задовољству, сивилу, НФ и НЕ – то је веома велики корак ка смрти иза ког ће се видети јако дуго траг сивила и НЕ. Целисходно је поделити свој живот на дане и бројати живот у данима, а не у годинама – то омогућава уклањање механички неутралног односа према дану.

Ако се дан изравна са „годином“, онда свака два сата могу да се означе као одговарајући месец. Свакодневну од два сата („2сф“) или по сату фиксацију („јсф“) саветујем вршити увек у било којим условима, укључујући и ноћ, јер то омогућава квалитетније спавање, јер се сан прекида због испољавања ОзО, не дешава се дуготрајно заглибљивање у НФ, а такође то омогућава постизање вантелесног искуства и искуства у свесним сновима. Чак и да као резултат тих сат времена буде запис „ништа није урађено“ или буде фиксиран само списак доживљених НЕ, и то ће бити довољна активност која покреће и стимулише.

Типичне грешке током јсф: „почетна ужурбаност“ (спазматични покушаји да почнеш нешто да радиш, лагана паника); „почетна инертност“ (мисли „имам још целих сат времена, сад ћу завршити посао и приступићу ка пракси“ – самообмана која води ка поразу); „ трајна ондулација“ (почетна инертност траје скоро сат времена и води на крају ка ужурбаности); „коначна ужурбаност“ (спазматични покушаји да бар у задње тренутке нешто урадиш – означава пораз, самообману, одсутство интереса ка пракси).

За време фиксације од једне минуте („јмф“), од 15 секунди („15сф“) и 10 секунди („10сф“) фиксира се, на пример, уопштено процењивање стања за указани временски период. Предлажем да се користи скала од 1 до 9, где ће „5“ одговарати фрази „ништа се не дешава“, „6“ – слаб озарен фон, „7“ – стабилан ОФ са пљусцима ОзО, „8“ – стални ОзО, „9“ – јаки ОзО са пљусцима екстатичности. И исто тако надоле: „4“ – слаб НФ и т.д. током јмф постоји могућност да се стави одмах неколико оцена, на пример да се фиксира максимални интензитет НЕ и ОзО, интензитет уложених напора и т.д. – по избору.

Током фиксације од 5 секунди („5сф“) може да се користе те исте ознаке. На почетку може да делује да је јмф (да не говоримо о оним чешћим фиксацијама) – нешто немогуће. На пракси испада да се јмф тотално поклапа са било којом делатношћу (фиксација може да се спроводи и у мислима), и не само да не „одузима време“, него насупрот – употпуњује га, захтевајући да се стално присећа праксе, о ОзО, онемогућавајући заглибљивање у НФ и НЕ, дуготрајним хаотичним апстракцијама, водећи ка постизању стабилног ОФ и неочекивано велике количине интересантних посматрања, открића. Искусни практичари су способни да спроводе јмф током неколико сати заредом, а 15-10-5 сф током 10 минута. Може се упоредити: ако дискета није формирана, значи на њу не можеш ништа да запишеш – живот обичног човека је управо такав, пролети као сан. Ако се дискета формира, онда може добро да се попуни – живот за време фпр је препун до крајева и проживљен дан се доживљава тако, као да је прошла цела недеља.

Јако су ефикасне праксе изражавања жеље наглас („ИЖН“). Ако ситуација не омогућава да се жеља изрази наглас,  то може да се уради у себи, по могућности пратећи то бар лаганим покретом усана. Саветујем следеће:

• Да се спроводи ИЖН периодички, не мање од 10 пута у тури, оптимално је од 50 до 100
• После сваке дуже туре правити паузу и прислушкивати ОзО које настају, уклањајући хаотичне апстракције.
• Ако хаотичне апстракције за време паузе постану много досадне, целисходно је почети нову туру.
• Бирати конкретне жеље: „желим да доживим оданост“, „желим да се осетим у сну као на јави“, „желим да сви могу да доживљавају озарене опажаје“.
• Скраћивати изговарану фразу ако се на крају многобројног понављања скраћена варијанта чврсто асоцира са тоталним звучањем, на пример, уместо „хоћу да сви могу да доживљавају озарене опажаје“ – „желим за све ОзО“.
• Имати у виду да пракса води ка видљивим променама када се буде вршило око 1000 пута ИЖН током дана.

Кад се неколико дана заредом будеш интензивно бавио фпр, саветујем да направиш паузу 1-2, чак ако то буде водило ка опадању у слаб ОФ. Ако се ОФ буде мењао на непожељне опажаје, пауза ће се скраћивати, јер ће се појављивати радосна жеља за продужавањем фпр, постижући стабилни ОФ. За време пауза саветујем да се чешће (без фиксирања) враћаш на питање „шта ја сад доживљавам?“

За време паузе могу да се десе значајна открића – нове јасноће, нови ОзО.

Саветујем да се током ИЖН контролише следеће:

• да понављање фразе не постане механичко, да сваку фразу прати бар слабо, али ипак испољавање одговарајуће жеље.

Трајност сваког ИЖН је отприлике једнака 5-10 секунди.

• Постоје ли ОФ или пљусци ОзО за време ИЖН
• постоји ли управо сад радосна жеља за продужавањем ИЖН, ишчекивање

Кад се постигне значајно искуство у ИЖН, и кад се жеља очито одликује као одвојен опажај, ИЖН може да се модификује као „беспрекидно испољавање жеља“ („БИЖ“): али уз то изговарање жеља се прекида (укључујући и УД), и контрола се врши само да би се жеља очито испољила. Трајност те активности се смањује на 1-3 секунде, што убрзава испољавање интензивног ОФ, али је уз то неопходно имати у виду да се за време одсутства изговарања повећава могућност „успављивања“, кварења праксе, склизавања у хаотичне апстракције – посебно у време кад је ОФ још нестабилан и слаб.

Ка фпр се такође односе следеће праксе:

*) механичке замене (очигледно лажне концепције).

*) проживљавања (значајних догађаја из личне историје са уклањањем НЕ и изазивањем ОзО)

*) фиксације јасноће. Уз то се понавља фраза која ствара резонансу са јасноћом. На пример, док понављам  фразу „ја сам другачији“, концентришем се на јасноћи у то да ја имам свој правац независно од тога – ко шта о томе мисли и што ћу реализовати своје радосне жеље независно од тога – ко шта ради и што нећу механички да копирам друге. То уклања везаност фона за људе, води ка испољавању усхићења, бесконачног путовања и т.д.

*) враћање пажње (са хаотичних апстракција ка пожељном стању). На пример, постављање питања „шта је сад?“ повећава пажњу према текућем стању, сећање о ОзО и радосним жељама изазива лабаве и успорене НФ и слабе НЕ.

*) емотивног глачања.

ФПР су „спасилачки круг“ за време опадања, јер је то нешто најпростије што може да се уради – вршити једну од ФПР, па ће се на крају стање почети бар мало, али ипак мењати.

Често се појављује радосна жеља за спровођењем ФПР чак у време кад су испољени јасни ОзО, фон екстатичности – појављује се ефекат „напумпавања“, кад се повећавају квалитети ОзО. Жеља за бављењем ФПР нестаје само на стадијуму постизања екстатичних ОзО, кад екстатичност постиже стадијум „неподношљивости“.

Стварање „озарених навика“: реализација радосне жеље за постизањем онога да неку одређену активност (пожељна је она која се врши неколико пута на дан) прати, као минимум, напор по испољавању одређеног ОзО, и као максимум – по испољавању тог ОзО. На пример, може се постићи то да сваки пут кад сипаш воду у чајник доживиш радост или осећај лепоте. Али управо СВАКИ пут. Могуће је да ћеш у почетку губити пет пута више времена да бих ставио чајник да проври, али за недељу-две доживљавање ОзО ће ући у навику и моћићеш да почнеш нову борбу. Иди један по један корак – остави срљање онима који се никад неће променити и прави један по један конкретан корак у складу са радосним жељама.

06-01-010 Сталкинг и аскетизам

ОСЗ  – осећај (сопствене) значајности. ОСН – осећај (сопствене) ништавности. Жалост (према себи). Увредили (су ме). Агресија (према ономе ко је против мене). НЕ које сузбијају и кидају – то је реакција на сузбијање „ја“, а ПЕ – реакција на подршку „ја“, тако да важност самог себе која проистиче из илузије „ја“ – јесте основа НЕ и ПЕ. Чак ОСН јесте последица ОСЗ, јер се појављује онда кад је „ја сам важан“ потиштен и кад не постоји могућност да се заштити та значајност. Кад постоје ОзО, мисли о „ја“ постају слабије, прекидају се, постају мање битне, а кад постоје екстатични ОзО, „ја“ постаје уопште невидљиво.

Ако си искрена, брзо ћеш приметити да размишљања о илузорном „ја“ ништа не мењају и да је неопходно да се уради нешто конкретно да се ослаби најумртвљенија страна те илузије – ОСЗ. Као најефикаснију праксу предлажем праксу „сталкинга“. Пракса социјалних експеримената је прелепа претходна вежба. Много различите информације може да се нађе о сталкингу у предивним књигама Кастањеде. Сталкинг се састоји у намерно створеној ситуацији од којих људи у главном беже као од ватре: у којима се максимално сузбија твој ОСЗ и ти беспрекорно уклањаш НЕ и ПЕ које настају. Најприхватљивији начин да створиш такву ситуацију је да се нађеш на власти или у сфери утицања тирана: тупог, агресивног, надменог човека (или групе људи) који стреми да вређа, понижава друге људе, који уме то да ради и има за то довољно могућности. „Најужасније“ ситуације, које може да замисли обичан човек, су најпривлачније за практичара који се бави сталкингом.

Сталкинг се завршава падом ако престајеш да стремиш ка постизању беспрекорног уклањања НЕ, а такође ако се појављује жеља да се светиш, да убијаш, да нашкодиш тирану, јер то значи да си заузео позицију жртве, то јест, да си изгубио рат са ОСЗ и сам си почео да постајеш тиран.

Сталкинг се завршава тоталном победом ако а) без обзира на то да твоја издржљивост и одлучност не могу да се поколебају и ти и даље беспрекорно уклањаш НЕ и доживљаваш ОзО, и б) држиш позиције које си одабрао (на пример, сачувати физичку целину, или целину банковног рачуна и т.д.).

Да бих се постигао максимално јасан резултат, неопходан је одличан прорачун. Истинити тирани су реткост, и ако пустиш једног, онда ти нико не гарантује да ћеш наћи другог. Кад сретнеш тирана неопходно је да упаднеш у сферу његовог утицаја, да изучиш његове механизме, да нађеш начине за манипулисање њиме, усавршавајући искуство промене својих личности и показујући му се тако да бих могао најбоље да покаже своје особине тирана. Никада не одмарај – увек можеш да урадиш још више да бих игра постала још реалнија, да бих се повећао притисак на твој ОСЗ са стране тирана.

Списак резултата истраживања тирана може да садржи следеће позиције:

*) које начине сузбијања твој ОСЗ тиран поседује, на пример, да ли је способан бесно да се дере или иронично да се смеје, или да се руга некоме и т.д.

*) које „дугмиће“ и како можеш „да притишћеш“ да бих манипулисао са њиме, терајући га да те малтретира.

*) који постоје начини да изађеш испод његове контроле, завршивши експеримент, његова основна слаба места. То  може, на пример, бити:

а) страх од старијих тирана (шефови, рођак, друг и т.д. – сви они, које он призна као своје „законске“ тиране)

б) страх од губитка имовине, статуса, дужности, пара и т.д.

в) страх да постане ругло, да буде избрукан – један од највећих страхова тирана, јер бити тиран значи имати јако „рањив“ ОСЗ.

г) страх због нејасног понашања. Нејасно понашање изазива страх, јер је њиме тешко управљати и увек постоји могућност да се измакне контроли.

Ако тиран не узима секиру и не убија те без предговора, то означава  да има цео низ „слабости“, онога што ограничава његово понашање. Проналажење и истраживање тих ограничавача и јесте циљ за изучавање тирана.

Пракса сталкинга је дознала да значајни (ако не и већински) део забринутости будућношћу није само због страха од неких околности, него и због страха од сузбијања ОСЗ. Нагло слабљење страха од будућности води ка ненормалном расту усхићења и других ОзО.

Критеријум успешног сталкинга – уживање које доживљаваш у моменту сарадње са тираном. Кастањеда пише да су ратници целисходно користили сарадњу са тиранима да би доживели интензивно уживање – то се дешава јер на крају беспрекорног уклањања НЕ у врло тешким условима, кад су максимално заузети најјачи механизми њиховог настајања, почиње јако испољавање ОзО.

Аскетизам – то је пракса која је усмерена (то јест беспрекорно уклањање) на савлађивање другог дела забринутости будућношћу – страх због околности. Ја стварам ситуације у којима постоји навика за доживљавањем јаких НЕ (најпре ЖПС) и уз то морам да пазим да не нанесем непоправљиву штету физичком телу.

Примерци:

*) по врућини пити врелу, јако неукусну воду

*) спавати у бучном, смрдљивом, неудобном месту

*) јести неслану храну

*) умотати се у дезинфиковану бодљикаву жицу да би од сваког покрета настајао физички бол (не дозволити загнојавање),

И тако даље – могућности су бесконачне.

Али није важно колико ће твоје активности бити важне страном посматрачу, важно је шта ти доживљаваш. Ако ти, вршећи „подвиге лажног аскетизма“ спаваш на ексерима, и уз то доживљаваш ОСЗ, ЖПС, остале НЕ, онда ће те такав „аскетизам“ довести исто тамо, где и сва помрачења – ка лудилу и разлагању.

06-01-011 Слобода од додатних елемената и избацивања

Жеља за додавањем и избацивањима („ЖДИ“) је увек механичка јер радосне жеље увек стварају резонансу са разумном јасноћом. Лако је поверовати да ЖДИ одговара особинама механичких жеља.

Немогуће је култивисати искреност у нечему једном, и неискреност у нечему другом.

Одсутство жеље за одликовањем и истраживањем испољавања других људи, праћено жељом за подржавањем њиховог пожељног лика, неизбежно и нагло смањује способност за одликовањем опажаја у самом себи, а то води ка тупости, НЕ и осталим помрачењима.

Рад са додацима – камен спотицања  за велики број практичара, зато желим да направим збирку примерака о анализирању додатака по типу збирке „питања и одговори“: парови „део из извештаја“ – „коментар“.

Најопаснији додаци се испољавају према људима које сматраш „блиским“ или их „добро познајеш“. То је везано са тиме да се и чак околина практичара врло агресивно односи према његовом бављењу праксом, јер ако стреми да одликује опажаје, да развија јасно мишљење, уклања концептуалност, прекинуће да прихвата ликове које људи стварају и подржавају – пожелеће искрено да изучи опажаје људи из околине и да направи своје мишљење према њима.

Јако је распрострањен лажни ослонац на додатке у испољавању ОзО. Ако замислиш да девојчица коју мазиш доживљава нежност, та нежност ће се повећати. Ако замислиш да она доживљава злурадост (на пример због тога што је одбацила твоје реалне или замишљене конкуренткиње), нежност нестаје. Одавде и мисао: „ја желим да доживљавам нежност“. Ја додајем у њу нежност и сама је доживљавам. Нежност је за мене привлачан опажај, зашто да је одбијам?“

Дакле, додатак се схвата као начин за доживљавање ОзО. Али ипак, без обзира на то да такав ход мисли делује очигледан, он је лажан и додатак јесте помрачење, то јест, не само што не омогућава испољавање ОзО, него насупрот – спречава. Ако желиш да доживљаваш ОзО јаче, чешће, разноврсније, неопходно је да се разумеш у то. Да бих све разјаснио, неопходно је да обратиш пажњу на следеће:

а) додавање – то је култивисање неискрености, сузбијање искрености. Искреност увек ствара резонансу са ОзО, са јасноћом – независно од тога, шта си пронашла на крају испољавања искрености. Неискреност увек води ка општој  тупости, ојачавању НЕ, неспособности за одликовањем опажаја и – наравно – за бирањем пожељних, а то значи да води ка неспособности за доживљавањем радосних жеља, ка култивисању ОзО. Такође, неискреност је искључиво привлачан ОзО.

б) додавање често прати забринутост да ће бити раскринкане, НО због тога што може бити убрзано раскринкавање или се може  повећати контраст између „бодљицама“ и додацима, осталим НЕ. Што је удаљенији додати лик од „бодљице“, све је јача у теби забринутост.

Из тога се може направити закључак да међу осталим опажајима у човеку имају и трагови разумне јасноће у то да је она неискрена и додаје друге – на пример, у облику дела слепог унутрашњег дијалога, која се активно сузбија. То значи да било који човек може да пронађе и уклони додатке, ако му се појави таква жеља, и продужетак додавања означава само одсутство жеље за искреношћу.

в) додаци – препреке за нежност, симпатије и остале ОзО, јер да се додатак не би срушио, неопходно је прекинути прихватати испољавања човека, стално сузбијати јасноћу у његова испољавања, и на крају уместо живог човека ћеш држати испред себе само гипсану фигуру према којој нећеш моћи да доживиш нежност или симпатију. Избирљива неискреност на коју се позивају они који желе да помоћу додатака доживе ОзО, је немогућа.

г) покушај да „ништа не представљаш“ води ка тешком облику самообмане, кад само мислиш да ништа не представљаш, али се понашаш тако, као што се понашају људи који додају. Са стране се то јако добро види и лако је испољити помоћу искреног истраживања самог себе.

д)  кад се на било који начин култивисани додатак сруши (а то се увек кад тад деси), количина и интензитет НЕ се повећава до катастрофално високог нивоа и може чак да се појави жеља да никад не доживљаваш нежност и симпатију. На крају тупавости си неспособна да разјасниш да је разлог за те НЕ то што си култивисала тупост, а не  ОзО. Када се додатак руши на крају жеље за постизањем јасноће и искрености увек доживљаваш јако јасне приливе ОзО и радосних жеља.

е) жеља за додавањем је увек механичка жеља. Замисли да си изгубила могућност да контактираш са својом девојком/момком – одмах се појављују јаке НЕ: осећај губитка, ЖПС и т.д. То за разлику од опште прихваћеног мишљења није знак „љубави“, а наопако – најбољи знак механичке жеље, то јест жеље мотивисане помрачењима, а не ОзО ( на пример, ЖПС, ОСЗ, жељом за владањем, љубомором, страховима због самоће, досадом или сивилом и т.д.). „Љубав“ се схвата као целокупност ОзО, као што су нежност, симпатија, оданост и др., никад је не прате НЕ са мислима о растанку, немогућности контактирања.  Ако се НЕ појављују, значи да је твоја симпатија измешана са довољном количином механичких жеља које УБИЈАЈУ нежност и симпатију. Везаност која се схвата као целокупност механичких жеља и НЕ, увек се појављује у оноликој мери колико ти придодајеш човеку. Везаност се појављује само према додацима. Ако почнеш да истражујеш човека и прекинеш додавања, онда независно од резултата тог истраживања ћеш приметити да је безосећајно брвно или јасно усмерена, амбициозна личност – у сваком случају твоја везаност ће нестати а ОзО ће ојачати.

Жеља за додавањем се повећава после оргазма, заглибљивања у сивилу, досади, ЖПС и осталих НЕ. Кад постоје ОзО, постоји и стремљење ка искрености по било коју цену. Кад постоји НФ, појављује се болесна везаност за „цену“, то јест нежеља за растанком од додатака, као средством постизања задовољства,спасом од сивила.

ж) што су јачи додаци, све више НЕ се појављује као одговор на предлог за истраживањем тог човека, а посебно ако неко покуша да га истражи сам, а и тебе уједно. Кад си искрена, сличне понуде и иницијативе испољавају код тебе само пљусак симпатије, оданости, ишчекивање бог тражења помрачења и ослобађања од њих.

з) пошто се  додаци испољавају највише са „најближим“ људима са којима најчешће контактираш, па чак ако у друго време постижеш искреност, уклањаш НЕ и испољаваш ОзО, ефикасност напора ће стремити ка нули, јер већи део времена ћеш култивисати тупост и везаност (то јест НЕ и страх од НЕ). Немогуће је не приметити да уклањање додатака пуно повећава ефикасност праксе у свему осталом, а појављивање новог таласа додавања је пуно смањује.

и) али шта да се ради са најважнијим аргументом – зар додаци „помажу“ да се доживљавају ОзО? Ако додајући нешто човеку доживљаваш нежност  према њему, то означава само да се нежност испољава УПРКОС, а не захваљујући додацима, и да бих могла да доживљаваш и нежност и остале ОзО директно сад још јаче и још дуже, ако би приступила ка уклањању додатака. Према том човеку или неком другом, или према никоме одређеном.

к) појачавајући везаност за гипсану фигуру, лишаваш се јасног одликовања, и на крају, искључиво интересантан теби човек ти може проћи право испред носа, а ти, препуњена тупошћу и НЕ га нећеш ни приметити и тако ћеш изгубити могућност да идеш ка ОзО много брже, јер ништа толико не убрзава испољавање ОзО, као што убрзава стварање резонансе са оним испољавањима код људи, која ти омогућавају да претпоставиш да они доживљавају ОзО – а да не говорим о губитку ретке могућности за размену искуством у пракси постизања ОзО.

л) додавање нечега човеку је неускладиво са симпатијом према њему! То може да делује апсурдно, али то је ипак очигледно. Кад додајем, стварам фиксирани лажни лик и доживљавам задовољство због тога. А иза стакла тог лика се налази биће које доживљава помрачења и могуће је да стреми ка ослобађању од њих. И ја би могао да утичем да то биће престане да доживљава помрачења, да утичем на његове напоре у постизању јасноће и ОзО (ако ти напори постоје а не додају се), али ја одлучујем да не примећујем његова помрачења, а насупрот – мотивишем га да одржава самообману.

Додавати нешто човеку – значи закуцавати ексере у поклопац његовог гроба. То значи да култивишеш задовољство и тоталну незаинтересованост према њему. То је категорички неускладиво са радосном жељом да се ослободи од помрачења и доживи ОзО, са позицијом бодхисатве.

Истраживање опажаја других људи садржи:

• Састављање списка питања које би поставио себи ако би одлучио да постигнеш искреност и да истражиш самог себе.
• Добијање одговора на та питања од човека ког истражујеш
• У случају општих, нејасних одговора – постављање додатних, детаљнијих питања
• Упоређивање понашања човека и његових одговора, проналажење супротности, нејасноћа, ново постављање питања
• Стварање ситуација у којима ће човек који се истражује понашати тако да ће се можда појавити основе за претпоставку о саставу његових опажаја
• Ако човек говори да „жели нешто“, онда треба сазнати (и посматрати) – шта је урадио за реализацију те жеље, какви су резултати
• Ако човек говори да је „разумео нешто“, онда треба сазнати детаљније – шта је конкретно разумео, и посматрати – да ли се променило његово понашање у складу са његовим претпостављеним схватањем, сазнати – шта је урадио да бих променио понашање у складу са претпостављаним схватањем, какви су резултати његових активности
• За време интерпретација одговора или поступака човека не ограничавати се са само једном интерпретацијом – сваки пут налазити 2 или 3 и више, а после истраживати њихову образложеност, непротивречивост осталим поступцима и речима човека.

Типичне грешке током истраживања:

• питања се постављају „безуба“, унапред припремљена за тог човека да се не би изазвао НО, да му се не би створиле потешкоће током давања одговора

*) решење: додати у свој списак питања из спискова, састављених „њушкама“ (гледај у збирци чланака), предложити „њушци“ да дода у тај списак неко питање.

2) Одговори се прихватају са вером, а не као материјал за следећу анализу – не траже се супротности, не стварају се ситуације у којима би се истраживани човек понео тако да би се појавиле основе да потврдиш или оповргнеш или конкретизираш његова питања.

3) Истраживани је неискрен и жели да превари самог себе, добивши по било коју цену потврду својих представа. То је тешка ситуација, јер ако је човек одлучио да се превари, нико не може да га спречи у томе.

*) решење 1: замолити „њушку“ да прочита записе о твом истраживању

*) решење 2: прочитати своје истраживање тако да делује као да читаш записе неког другог, непознатог човека

4) Без разлога се претпоставља да истраживани човек зна – које конкретно опажаје он означава којом речју и да су њихове ознаке једнаке твојим ознакама. У ствари, људи никад не размишљају о таквим стварима, сулудо понављајући оно што се говори у одређеним ситуацијама. Зато, ако човек каже да, на пример, „доживљава нежност“, он у ствари може да доживљава оно што није нежност, него жалост, брига, друштвеност, осећај кривице, и чак злопамтивост и злурадост! (На пример, ако девојчица мази дечака мислећи да га отима својој конкуренткињи).

*) решење: прихватати саопштења о опажајима човека само као предмет за анализирање, упоређивати са другим речима и испољавањима, правити закључке ослањајући се на здрав смисао и твоје искуство у посматрању за собом и другим људима.

5) погрешно је претпостављати да је немогуће разјаснити опажаје другог човека. Прва достигнућа јасноће ће се давати јако тешко, основни проблем неће бити у томе што је јасноћа неухватљива, испољавања запетљана и т.д., а у томе да се треба савладати инерција тупости, страх од постизања јасноће. А само јасноћу добити је у главном јако, јако лако.

*) решење 1: уклањај страх од јасноће и остале НЕ

*) решење 2: вежбај

*) решење 3: ако нема јасноће, онда се и понашај као да је нема. Један од облика самообмане је да мислиш  „па не знам ја шта он доживљава“, али се уз то понашаш тако као да тачно знаш – шта он доживљава, то јест култивишеш додатак.

6) Додаје се неко „ја“ осим оних опажаја који постоје у том месту. На пример: „ да, сад се понаша као скот али је ипак добар човек – негде тамо, у дубини душе, уопште, тако да га ипак волим“. Дакле, ствараш додатак и стављаш га преко свих опажаја трудећи се да се концентришеш не на опажајима које имаш, него на својим додацима.

*) решење: имај у виду да ти чак немаш опажај „ја“, а да не говоримо тек о опажају „он“ – постоје опажаји, постоје разлике у тим опажајима, постоји однос према различитим опажајима, тако да у сваком конкретном тренутку имај у виду и њихова испољавања, интерпретације тих испољавања и свој однос према томе, имај у виду своје радосне жеље.

7) Додавање нечега човеку се дешава „издалека“, не улазећи у близак контакт са њим. На пример, јако често се додаје нешто глумцима, писцима, политичарима и осталим људима које видиш јако ретко и у специфичним условима, кад тај човек зна да је објекат твоје пажње и улаже напоре да одржи њима пожељни лик.

Типичан примерак – погрешна је представа о томе да  ако је слика или песма или слично за тебе озарени фактор да то значи да човек који се створио да је доживео (бар у том тренутку) ОзО. Понављам, озарени фактор може да буде чак опушак од цигарете у вц-шољи. Дато додавање је занимљиво тиме што је жеља за његовим  одржавањем јако стабилна, без обзира на то да минимално истраживање испољава много „бодљица“.

*) решење: успостављај са људима што приснији контакт, истражуј их ако желиш да добијеш представу о њиховим опажајима. Никад не знаш унапред – који детља у њиховом понашању може моментално да сруши цео солитер створен од додатака.

8) „Лажно прекидање додавања“. Мислиш: „вероватно он уопште није паметан и осећајан човек“, и престајеш да контактираш са њим, мислећи да је додатак уклоњен. У ствари то уопште није тако, ти си само једну концепцију „он је паметан и осећајан“ заменила на другу, вероватно кад си била мотивисана са НЕ. Парадоксално је али у том случају можеш да га сматраш тупим и безосећајним само у мислима, али мораш да наставиш да се понашаш тако као да је он паметан и осећајан човек, и да доживљаваш жалост због губитка контакта са њима да чезнеш за њим и т.д.

*) решење: истражуј човека, а не прави збрку од негативних и позитивних додатака

9) Облик самообмане – почети „истраживати“ човека тако да мисли да је доживео према теби НО и прекинуо контакт – тренутно или заувек, после чега ћеш ти мислити: „покушала сам да га истражим, али ми није успело – одбио је, наљутио се и отишао“. Уз то, наравно, ти настављаш да одржаваш недирнуте своје додатке.

10) Додавање због испољавања спољних атрибута одговарајућих опажаја.

На пример, живот људи је толико несретан да желе бар ПЕ, иду у биоскоп, праве „празнике“, али на крају свеједно са разочарењем виде да се ПЕ никако не појављују или се јако брзо прекидају, а замењују их досада и НЕ. Онда у очају испољавају спољне атрибуте ПЕ – почну гласно да се деру, смеју, „веселе“ и околина без икаквог анализирања мисли да човек стварно доживљава ПЕ. За намрштено чело кажу да је то уметничка замишљеност, за осмех – симпатија и безбрижност и тако даље.

*) решење: исто што је у позицији 7)

11) Погрешно је да “па не може човек тако да лаже!“ Може. Независно од ичега – социјалног статуса, професије, односа према себи и т.д., човек је способан да ужасно лаже и да ту лаж одржава, развија колико год требало. Често људи почну и сами да верују у своју лаж.

*) решење 1: слушај приче других људи о себи које си ти пратио неко време, истраживао и упоређуј их са својим успоменама. На пример, родитељи могу да ти кажу да „никад нису контролисали твоје мисли, да те нису терали да мислиш као они“. Упореди то са својим сећањима. Директно им реци своје мисли које се не поклапају са њиховим концепцијама и погледај њихову реакцију.

*) решење 2: истражи  своју сопствену лажљивост, несикреност која се испољава тренутно, која се испољавала у прошлости.

*) решење 3: читај одговоре других практичара о истраживању себе, других људи.

*) решење 4: чврсто се држи своје позиције у складу са којом да бих нешто изјавио потребно је да имаш основа за то, и „искрена фаца“ говорника није тај основ.

*) решење 5: детаљно и написмено фиксирај резултате својих истраживања, спречавај механизме њиховог сузбијања.

12) Кад се човек запетља у својим исказима, неспосбан је даље да одржава лаж или да брани концепцију, ако рачуна бар на минимални здрави смисао, па понекад призна своју лаж или лажност концепције,

или постојање код њега НЕ и т.д. Погрешно је то схватати као појављивање јасноће – то може бити само начин да врати твоју друштвеност, ПО, да промени тему и заборави на све, а затим опет да почне да се понаша као пре.

*) решење: ако је човек постигао јасноћу, после тога следи одређено понашање – провери да ли постоји:

а) улаже напоре за промену свог понашања у складу са јасноћом, може детаљно да исприча о тим напорима – шта сам радио, шта је испало, шта није испало, која су била открића, посматрања, питања и т.д. Ако нема детаља – значи није било напора, није било жеље да учврсти јасноћу, значи – није била јасноћа, то је само био такав потез.

б) уноси поправке у друге своје представе које противурече јасноћи.

в) не доживљава раздражљивост кад поново потегнеш ту тему.

г) сам потеже разговоре на ту тему да бих учврстио јасноћу и тако даље.

13) Понекад је лагање само стратешки ход који се користи да бих се показало колико си ти упућен у све, да смањиш накаљеност због супротстављања, да замениш улогу учитеља која није упалила, на улогу пријатеља, са надом да ће то да упали и да успешно утиче на тебе.

*) решење: исто што и у позицији 12.

Неке типичне реакције људи и најчешћа објашњења за њих:

• Не знам, нисам размишљао о томе“ – најчешће то значи „ не желим да мислим о томе“ или „имам мишљење које желим да сакријем од тебе“. Провера: замоли га да размисли о томе, погледај му реакцију.
• На питање „како се односиш ка том и том понашању тих људи“ следи одговор „свако има право на свој начин живота…“, „нормално се односим“, „никако се не односим“, „ја прихватам људе такве какви јесу“. Провера: реци му да се ти или њему близак њему човек тако понаша и погледај на његову реакцију.
• „не може се изразити речима“, „осећања не могу да се објасне“, „може све да се прихвата онако како јесте“, „може се просто бити у хармонији са светом“, „ако се тако све буде анализирало, губи се целовитост“ =>> „не желим да размишљам о својим опажајима“, „желим да доживљавам НЕ, тупост“, „дојадила су ми твоја питања, то ми није интересантно“.

Истраживање самог себе, напори у разликовању (својих) опажаја битно олакшавају процес додавања, стварају основе за образложене претпоставке.

Процедура стварања додатака, искуство њиховог откривања, вежбање формирања образложених претпоставки, буђење озареног сазнања које одликује и много друго је јако ефикасно остваривати током упознавања и зближавања са новим човеком. За многоструко учвршћивање навика и спречавање котрљања у механичку жељу „додати и заборавити се“ неопходно је створити неколико типских ланаца постепеног зближавања. Пожељно је учествовање другог практичара који ће пратити твоје понашање, анализирати твоје дописе, твоје извештаје, закључке – са стране се додаци и избацивања виде 10 пута боље него што видиш ти сама кад си увучена у процес.

Навешћу један примерак таквог ланца: упознавање девојке преко интернета.

За време стварања сваког новог „портрета“ саговорника упоређуј га са претходним. Током стварања портрета по могућности образложи сваку своју претпоставку о њему.

Унапред састави списак параметара и испољавања на основу ког ћеш оцењивати (по скали од 1 до 19) сваког човека.

*) Постави оглас на сајту за упознавање. Максимално одговора од дечака ћеш добити ако напишеш да тражиш партнера за секс. Напиши да писма без слика нећеш читати. Кад добијеш гомилу писама, одабери она са којим ћеш надаље радити – пожељно је да узмеш она писма која су те највише заинтересовала. Напиши им нешто охрабрујуће у одговору на писмо да бих и даље добијала писма. Замоли их да ти пошаљу слике на којима се читко види тело и оне на којима се одлично види лице.

*) Пажљиво прочитај две три реченице из писма. Детаљно опиши портрет његовог аутора,то јест, како си га замислила.

*) Прочитај сва његова писма до краја. Састави нови портрет.

*) Одабери најмању и најлошију слику, састави нови портрет. После исто – по слици са телом, по слици где се лице добро види.

*) Напиши писмо са сексуалним текстом и доби одговор на то писмо, а кад га добијеш, састави нови портрет. Напиши писмо које састоји од празних интелектуалних формација. Прочитај одговор и састави нови портрет. Напиши писмо које ће он протумачити као исказивање јаких НЕ. Прочитај одговор и састави нови портрет. И тако даље. По жељи и по могућности настави дописивање, сваки пут смишљајући неку нову замку. Да саговорник не би изгубио жељу, напали га са напола еротским сликама (својима или не својима, у складу са жељом), убеди га да желиш што пре да се видите, само да нађеш слободно време

*) Назови га и причај дуго са њим на различите теме, укључујући оне врелије: сексуалне фантазије, искуство, хомосексуалност, насиље, рођаци, љубомора и превара, рад, циљеви и интереси. Састави после сваког разговора нови портрет.

*) Нађи се са њим на некој неутралној територији, попричај, прошетај, погледај га уживо.

*) Ступи у сексуални однос са њим.

*) Саопшти му да сад имаш новог дечка (муж, деца, посао, родитељи ти бране и т.д.), и да се са њим нећеш забављати – погледај на његово понашање после прекида односа.

*) Упореди све портрете. Проанализирај, направи закључке, напиши открића.

Та шема је оријентациона, у стварној ситуацији ћеш сама одредити приоритете, проширићеш или ћеш прекинути процес на било ком месту.

Обичан човек проживи само неколико таквих прича током живота, и наравно, ништа не истражује, не анализира, не прави закључке, то јест не добија искуство. Можеш целих месец дана да добијеш много више искуства у постизању јасноће што се тиче других људи, него остали људи за цео живот.

06-01-012 Трајекторије

„Трајекторија развијања“ – то је стабилна хрпа узастопних етапа у развијању.

(опомињем (гледај поглавље „списак термина“): „развијање“ је целокупност промена у којим се повећава спектар или интензитет било којих особина ОзО.“Промена“ – то је стварање нове навике током улагања напора. „Напор“ – то је концентрисана и интензивна радосна жеља. „Резултат“ – то је испољавање пожељних опажаја после напора уложених у постизање тих опажаја. „Радосна жеља“ – то је жеља која ствара резонансу са ишчекивањем и осталим ОзО).

Трајекторија развијања отприлике изгледа овако:

• На првој етапи улажем напоре на свим фронтовима – вршим најразличитије праксе према којима доживљавам радосну жељу. Означићу ту етапу као „фронтални притисак“. Интензитет рж се колеба од 1 до 6, стабилност рж је мала или средња.

• У неком тренутку због раста фронталног притиска настаје „пробијање искрености“, јасни пљусак јасноће у то да сам ја цело то време у некој области био неискрен, избацивао нека снажна стања помрачења на која сам се навикао, нисам хтео да их одликујем (помрачена доминанта).

• После пробијања неискрености следи појављивање „циклона“ усмереног на испољавање и уклањање те неискрености.

(Поновићу дефиницију циклона: то је радосна жеља

*) са интензитетом више од 5-6, чак и до 10;

*) искључиво стабилна од утицаја са стране осталих опажаја, са јако великом трајношћу испољавања, чак по упоређењу са осталим рж;

*) праћена не само ОзО, ишчекивањем до 10, а и (бар повремено) „физичким преживљавањима“ – на пример „са исказивањем воље“, чврстином, уживањем и др.

*) која ствара јаку резонансу са „бесом“, „стремљењем“.)

Време које прође од почетка фронталног притиска до тренутка пробијања искрености (tp),

а) Обрнуто пропорционални квадрату „коефицијента аждаје“ („коефицијент аждаје“ – „Оd“ – интензитет и фреквенција испољавања упорности (у испољавању и уклањању НЕ, изазивању ОзО), одлучности  (у беспрекорном уклањању стања помрачења, у оданости доживљавања ОзО), искрености, предужитка);

б) Обрнуто пропорционални „коефицијенту ОзО“ – „Оо“ (интензитет и фреквенција испољавања осталих ОзО, ФП, радосних жеља, напора у одликовању и т.д.).

в) Обрнуто пропорционални квадрату „коефицијента агресије“ – „Na“ (интензитет и фреквенција испољавања агресивних НЕ).

1. g) Обрнуто пропорционални „коефицијенту помрачења“ – „Nn“ (интензитет и фреквенција испољавања свих осталих НЕ, НФ, механичких жеља, инерције тупости и т.д.)

tp = (Na ² * Nn) / (Od ² *  Oo)

• Циклон води ка наглом повећавању обима напора у одликовање опажаја, појачавање беспрекорности у уклањању помрачења („пракса учвршћивања“). Циклон изазива посебне и директно усмерене олује радосних жеља.

• Резултат праксе учвршћивања је „каскада открића“ или „пробијање“:

а) појављује се једна, па друга јасноћа

б) са непознатим досад интензитетом испољавају се већ познате и нове особине ОзО, повећава се стабилност њиховог испољавања

в) учвршћује се „позиција аждаје“ у целини

г) снажне и стабилне радосне жеље воде ка бурном развијању.

д) постаје очигледна радосна жеља за изучавањем литературе о Пракси –  читати књигу, чланке. Тачно и кратко излагање за које је раније говорио да је „сувопарно“, почиње да ствара јаку резонансу са радошћу, стремљењем.

е) појачава се радосна жеља за формалним праксама, учвршћивањем открића

ж) појачава се радосна жеља за фиксирањем резултата, стварањем описа, технологија

з) појачава се радосна жеља да још и још улажеш напоре у одликовање опажаја

„Фаза ланчаних реакција“ – прва и најактивнија фаза у каскади открића. „Везана реакција“ – то је појава током које се јасноћа и делимично (понекад значајно) ослобађање од помрачења појављује скоро моментално, скоро без улагања напора током концентрисања на одређеној теми.

У целокупности открића јасно се издвајају а) „ситна открића“ и б) „крупна открића“. Карактеристична особина крупних открића – успутни пљусци екстатичких ОзО.

„Фаза сакупљања плодова“ – друга фаза у каскади открића. Карактеризује је радосна жеља за интензитетом од 5 до 10 учвршћивања открића – многоструким доживљавањем постигнуте јасноће и осталих ОзО, фиксацијом резултата.

• Због деловања механизама које сам назвао „четири стражара“, појављује се опадање. Трајност и дубина првих пет етапа је боља, а опадање је мање, кад су ОзО које се појављују ближе према екстатичким. Знајући да ће шеста етапа наступити неизбежно, практичар је спреман да се позове на праксу „лаганог одустајања“, чим примети да упркос његовим напорима та етапа настаје, што омогућава да опадање буде мање развучено и да буде блаже.

Почевши од неког тренутка, опадање више не води ка појављивању помрачења, а постаје одустајање у позицију „лагане праксе“:

а) испољен је беспрекидан ОФ – малог и средњег интензитета

б) ОзО су испољавани скоро непрекидно – у главном малог и средњег интензитета

в) напори у улагање одликовања опажаја су испољавани скоро непрекидно

г) присећање  ОзО

д) ловац на НЕ ради беспрекорно у случају њиховог појављивања

е) не појављују се знатна открића

ж) врши се лагани одрађивање ситуација по избору (плус прегледање прошлих ситуација) да бих се у своје понашање унела нека нова открића

з) формалне праксе су периодичне

и) одржава се јасноћа у то да „лагана пракса“ у било ком тренутку може довести ка тоталном опадању, ако се успаваш у задовољству, ако се предаш навици за доживљавањем опадања

к) одржава се стални ниво пажљивости ка испољавању нових радосних жеља, нових напора.

Јасноћа у постојање линије развијања, жеље за њеним истраживањем, искуством одликовања, посматрањем, истраживањем њених етапа – све то води ка испољавању „импулса“ – радосне жеља за мешањем у те етапе, уношењем у њих нових елемената, мењањем линије са циљем повећавања ефикасности уложених напора.

„Импулс унакрст“: током јасноће у неизбежност наступања опадања на крају циклуса, на етапи каскаде открића појављује се радосна жеља за повременим  вршењем фронталног притиска већ са нових висина. У том случају опадање постаје посебно кратко и ситно.

06-01-013 Додатни параграф – списак пракси које нису ушле у претходни

У том додатном параграфу ћу ставити оне праксе које су се доказале као најефикасније у тим или другим ситуацијама али нису биле укључене у претходне параграфе.

*) „Милион ОзО“ – појављује се жеља за вршењем милиона аката у испољавању ОзО и један од разлога тога што рж може јако да ствара резонансу са ОзО је да жеља таквог продорног сакупљања уклања једну од распрострањених помрачења која се састоје у нападању мисли – скептичара (и импотенције која следи после њих) као што су „сад је већ вече, данас у сваком случају пуно не може да се уради, оставићу за сутра). Пракса сакупљања и фиксирања опште количине изазваних ОзО води ка томе да чак појединачни акти ОзО прати ентузијазам и ишчекивање.