Bodhi - "Неминовност озареног света

01. Добро и зло

- Не, то је немогуће, - оштро се успротивио странац.

- Зашто?

- Зато – одговорио је странац, и суженим очима погледао у небо, где су, осећајући свежину вечери, тихо кружиле црне птице, - што је Анушка већ купила сунцокретово уље, и не само купила, него чак и просула. Тако да састанка неће бити.

Добра и зла више нема! Има само добро, кога може бити мало или пуно. Тако неочекиван закључак добија се на најједноставнији начин кроз најпростија посматрања на ОзО и везана за њих дешавања. Ако ти јако желиш да верујеш у светско зло, у ђавола, у пакао, у вечне загробне муке, у лошу карму и у неко срање тог типа, не читај овај одељак! У ствари, хајде, читај! На крају крајева – зар је пријатно живети у стању сталног страха, сталног осећаја кривице?

Чудно, како ретко људи посматрају, и како још ређе доносе закључке. Да узмемо на пример равну Земљу, то јест – представу о Земљи, као о равној. Кад су се појавили први чамци, не знам – можда пре десет хиљада година или сто? Али, кад год да су се и појавили, није могло толико много отад проћи времена да су се први чамци, са људима у њима, који за њих нису ни знали, бивали одвучени морским токовима и одвучени иза хоризонта. И тада свако, ко је пратио обухваћен воденом струјом чамац, и такође било који други првобитни морепловац, који је успешно отпливао од обале и вратио се назад, није могао да не примети тај ефекат, који је, као што је сформулисао Птоломеј у другом веку наше ере, јесте, да се приморска брда виде из мора тако, као да штрче право из воде, што наравно, значи да су оне делимично опкољене воденом масом. Из тога се може закључити, да наша Земља никако није равна. Како су стари индуси, који су имали толико опсежан приступ ка океанским просторима, смислили теорију Земље као равног диска, и хиљадама година је подржавали, преостаје нам само да се чудимо.

Нећу се изненадити, ако се испостави да и данас представа о равној Земљи, у центру које се налази брдо Меру, чврсто доминира у сеоским рејонима Индије, - може се проверити. Али ипак, 330 године до наше ере Аристотел, напокон је утврдио да је облик Земље сферичан, и иако су многе народне масе настављале још две и по хиљаде година да верују у свакакве дискове на корњачама, свет научника је већ тада то знао. Упркос распрострањеним представама, чак је и црква још од средњих векова прихватала чињеницу да је Земља сферична.

Можемо се посмејати у вези многих, и тотално чудних представа о облику Земље, које су постојале у неким регионима у разна времена. Ту је и свет на више нивоа на гранама огромног дрвета јасена, ( стари скандинави), и цилиндар (стари грк Анаксимандар, који је живео пре 300 година до Аристотела и који је био аутор закона о сачувању мајке), купа (стари будисти) и чак четвороугао, прекривен куполом (Козма Индикоплевст) – чувени путник 6 века). Вероватно, да су били и такви оригинали, који су замишљали Земљу као поцепани кондом, али хипотеза тог Козме је интересантна тиме, што је била популарна на хришћанском Истоку, и многи народи дуго су веровали, да је Земља равни правоугаоник, у центру ког се налази тамни небески свод, прекривен океаном. Сунце се увече крије иза брда на северу, ноћу се креће за њом ка истоку, да би ујутру изашло поново. На врху изнад небеског свода, у облику дуплог свода налази се рај, где почињу све највеће реке, а свет по његовом мишљењу, изгледа као сандук.

(Дакле, не обраћај пажњу на аргументе типа «код нас је то тако», «још је моја прабаба тако радила», и тако даље. Као што видиш, свака глупост може бити популарна.

Можемо се посмејати због свега тога, али смех ће да ти се „заглави“ у грлу, кад се сетиш, да и дан данас многи људи у некој мери верују у рај, пакао и друге глупости. И чак образован човек, верује у неки зли почетак, који заједно са добрим почетком, управља у тој или другој мери овим светом и бори се за власт.

Сумњаш у то у вези образованих људи? Ја волим просте експерименте, па, хајде да урадимо један такав. Узми лист папира, и новчаницу од 100 рубаља. На папиру лепим рукописом напиши: Ја, доле потписани, продајем према овом уговору своју бесмртну душу са правом да буде препродата ђаволу за 100 рубаља. И предложи некоме образованом човеку да потпише тај докуменат. Мислим да ће твоја стотка остати код тебе у 99 случајева од сто. Ја сам такав екперимент већ радио са студентима. Опростио сам се од пара тек на двадесетом или тредестом човеку.

Ја истражујем Озарено Опажање, радим различите експерименте, помажем у томе другим људима. Али да би се спроводили експерименти тог типа, неопходно је да бар разликујеш своја опажања. Ево сада ја осећам иритацију, а сада – задовољство, а сада – осећај лепоте и антиципацију, и тако даље. Када се опажања разликују, и пожељно је када се знају, тада може да почне «инжењерија опажања», а ја могу истовремено осетити антиципацију и одређеност, као на пример, посматрање тога како утичу једни на друге, каква опажања (то јест «стања») произлазе из тога лакше, а која теже и тако даље. Отприлике – скроз прости експерименти - али шта је чудно - чим почнем да разликујем опажања, У ТАЈ САМИ ТРЕНУТАК настаје резонанца са озареним опажањем.

У неком тренутку то ме је изненадило. Тако се некад дешава – гледаш на нешто, што си видео већ 100 пута, и одједном почињеш да схваташ, да је то тако необично. Кад сам скренуо пажњу њушака («њушка» – то је човек, који изучава Озарено Опажање), на то, као и што сам очекивао, нисам видео у њима да су изненађени – па да, постоји такав експеримент, да разлика опажања ствара резонансу са Озареним Опажањем, то је сасвим обична појава. Али «обична» – не значи «незанимљива». Постоје ствари занимљиве и необичне, а постоје и обичне, али занимљиве. Да узмемо например воду – скроз обична супстанца. Али ако размислити о томе, да је вода - фактички «пепео, који се створио после сагоревања водоника», појављује се изненађење. Вода – то је спаљени водоник, то јест водоник, који је ступио у хемијску реакцију са кисеоником – такву реакцију ми обично зовемо «горењем». Када «горе дрва», та целулоза ступа у хемијску реакцију са кисеоником. Хемичари то зову «оксидација».

Хајде да замислимо неког старог хемичара. Пре него што се појавила хемија, било је неопходно да се супстанце деле на елементе, и после тога већ да се тражи закономерност у њиховом узајамном сарађивању – све то, чиме се ја сада бавим у Озареном Опажању. Једно је када испробаш нешто «пријатно», и сасвим друго када делиш то «пријатно» на елементе опажања. Ако је то «пријатно» било па отишло, онда код тебе не остаје никакво разумевање тог процеса. Али ако ти разликујеш конкретна опажања, од којих се састоји то «пријатно», ако знаш закономерности, везане за њих, онда је могуће то «пријатно» и да продужиш и да развијеш. Чини се као јако проста мисао, и зато је скроз необично, колико јако порицање, одбацивање она изазива код тих научника, који се успешно баве физиком и хемијом! Некад се стварно осећам као стари хемичар, који мора да се пробија кроз некултуру и тврдоглавост «савремене науке», која попустљиво указује, да концепт «отказ» није тачан и да уопште није никако дефинисан, имајући у виду предузете мере за дефинисање било чега. И кад ја говорим да је дефинисање само по себи тачно одабрани опис речи, они љуто одговарају: «нема тога у науци». Наравно да нема. Тачније, није ни било. А сада – има.

Колико год да су, бар отприлике одређена та или нека друга озарена опажања, тога је ВИШЕ НЕГО ДОВОЉНО, да бих се створила практична делатност за њихово култивисање и истраживање, и размени искустава међу њушкама, и тако даље. Тренутно нам је то довољно, као и што је раније то било довољно старим хемичарима, који су још пре пет хиљада година знали да набаве и да искористе бакар из различитих извора (помоћу угља), такође су знали набавити сребро, олово. Скептичари су могли у оно време колико год хоће да се препиру, али они, који су били оријентисани пре свега на практичан резултат, радили су своје посао. После 2500 година ти прагматичари нашли су начин да добију меркур, сумпор, фосфор, различите њихове соли, и процес је брзо ишао даље. И исто тако биће са опажањима – то је сасвим неминовно. Средином 18 века, Ломоносов, штитећи тезу о томе, да је хемија – наука, написао је: Хемија – то је наука о променама које се дешавају у мешовитом телу, јер је оно мешовито.

Не сумњам да ће се наћи многи, којима ће се та дефиниција учинити недовољном, жалити због одсутства почетка делења, спајања, чишћења и других израза, којима су испуњене скоро све књиге из хемије, али они, који су промоћурнији, лако ће приметити, да наведени изрази, које многи писци имају обичај да користе у књигама без разлога, могу бити схваћени као једна реч: мешовито тело. Стварно, ко има знања о мешовитом телу, може да објасни све његове могуће промене, делење, спајање и тако даље. Таквим путем идем и ја, говорећи, да све што проучавају људи – то су «мешовита опажања». И та опажања, упркос заверама надувених езотеричара, могу да се разликују, да се проучавају одвојено, мешају један са другим, проучавају као у мешовитом, тако и чистом облику, а и могу се проналазити нови. Као што је као хемија елемената невероватно јако променила наш спољашњи свет, тако и хемија опажања мења и промениће наш свет унутрашњи – нашу психу, наше тело, могућности нашег целог људског бића. Средином 18 века нико у најлуђим фантазијама није могао да замисли оно, што је сада доступно због развијања хемије. За 100-200 година исто то ће моћи да се каже и о «хемији опажања», само (молба потомцима) – немој да ме цртате на фронтсписима као неког старца са седом брадом (ако је будем имао). Немој да заборавите, да је «Селекција опажања» била смишљена кад сам имао 32 године, кад сам био обичан енергичан момак, а завршена за 10 година, кад сам постао још енергичнији и нисам престао мање да волим пешачење, секс, дајвинг и остало. Не, тачнији је овај редослед: секс, пешачење, дајвинг и остало.

И, ево, да се вратимо ка хемичару. За њега процес дељења је посао прелиминарни, који се уопште не односи на хемију. За нас то уопште није тако. Сам процес у разликовању опажања већ ствара резонансу са Озареним Опажањем!

Ја понављам ту мисао по неколико пута и сваки пут осећам чуђење, и сетим се речи Ерика Роџерса: онај физичар, који не добија задовољство од праћења пада истовремено тешког и лаког камења, то је човек безосећајан.

Замисли – сам по себи акт разлике опажања ствара резонансу са Озареним Опажањем. Говорећи детаљније - ја могу да испробам било шта – оно пријатно или мање пријатно, или не знам какво, и ја ћу једноставно то да испробавам. Али појављује се жеља – да схватим – а шта ја то испробавам? Та жеља може да настане као чиста радозналост или као последица друге жеље – жеље променити на неки начин испробавано стање – небитно. Али ако та жеља настаје, оно може или да остане неплодно (то јест, после њега неће доћи до акта разлике опажања), или ће се видети та разлика. И у другом случају спонтано - сами по себи – настаће, нека и слаба и нејасна, али ипак Озарена Опажања.

И то је неочекивано.

То значи, да «разлика опажања», није несто спољашње у односу на та опажања (упореди са тим, да подела хемијских елемената је нешто спољашње у односу са тим хемијским реакцијама, које настају ако се измешају). То јест, можемо да кажемо, да је акт разлике опажања, наравно, сам по себи део наше психе (што је у принципу очигледно), и да се односи или на она Озарена Опажања, или на ону другу групу опажања, који нису Озарена Опажања, али јасно и дефинитивно стварају резонансу са њима, а то већ није очигледно, иако је лако приметити уз најпростије експерименте.

Једна девојка ми је једном написала: «кад покушавам да разликујем опажања, почињем да обраћам пажњу и на ситне детаље Озареног Опажања. У такве тренутке у мени се појављује сигурност, да сам баш ја нашла разлике међу њима, и појављује се чуђење и мисли: како их раније нисам примећивала? Понекад, у таквим тренуцима настаје жеља да испробам то опажање, у ком сам пронашла разлику, чешће и јаче». Та девојка је донела погрешан закључак – она је помислила, да у тај тренутак, када она почиње да разликује своја опажања, да она почиње да примећује та Озарена Опажања, која су и раније била, просто није обраћала пажњу на њих. У ствари, када постоји Озарено Опажање, онда не постоји начин да га «не приметиш». Озарена Опажања су настајала код ње баш због јачине резонансе у разликовању.

Савремени научници – ако би знали о том простом експерименту резонансе разлика и Озареног Опажања, неби правили такве грешке, какву су направили, кад су тумачили експеримент Хелен Келер, описани у њеној књизи, која је написана почетком 20 века. Првих годину и по дана свог живота она је била обично дете, њен мозак се развијао као код осталих. Али касније – или због грознице, или због менингитиса изгубила је вид и слух, и тек после неколико година почела је поново да учи да говори, а у њеној судбини је участвовао онај Александар Бел, који је у то доба радио са глувим људима.

Ево како Хелен описује своје прве утиске од почетка њеног самообучавања:

«Она (Ен Саливан – њена двадесетогодишња учитељица) донела ми је шешир, и ја сам схватила, да идем на улицу, на сунчану топлоту. Та мисао, ако мисао може да се назове тај осећај без речи, натерала ме је да скачем од задовољства.

Ми смо се спустили стазом до бунара. Неко је вадио воду, и учитељица је гурнула моју руку испод левка. Кад су се моји прсти нашли у хладном млазу, она је сигнализирала мојој другој руци реч «вода». Ја сам стајала, бојала сам се да се померим, фокусирајући сву пажњу на покрете њених прстију. Одједном сам осетила неки чудан осећај нечега заборављеног – неку трему од нејасне мисли, и одједном ми се открила тајна говора. Схватила сам, да је «вода» нешто невероватно, прохладно, што је текло по мојој руци. Та жива реч је пробудила моју душу, дало јој је светлост, наду, радост, ослободила је! Наравно, било је још баријера, али било је могуће да се превазиђу.

Напуштала сам бунар са великом жељом да учим. Испоставлило се, да за све има своје време, и свако име је будило нови живот. Кад смо се вратили кући, свака ствар, коју сам додиривала, чинило се да одише животом. То се дешавало због тога, што сам сад све то видела са друге тачке гледишта.

Ту Хелен описује баш то, о чему ја причам – резонансу акта разликовања и озарених опажања. Она је издвојила, одабрала неки део опажања после чега га је означила као «вода». Баш тај акт разликовања довео ју је до блица Озареног Опажања, а не нека мистична својства «живе речи», као што се њој чинило.

Врло слично, скоро идентично, али мање живописнијим речима ја сам описивао себи своје утиске у тај тренутак, када сам први пут схватио – Озарена Опажања могу да се разликују, да се одвоје један од другог и од других опажања, сваком од њих могла би се дати своја лична ознака – реч! Кад сам читао опис Хелен, сетио сам се тих момената када сам направио лично откриће – то је било откриће новог света, много лепше, јер тај предметом разликовања су били озарена опажања, јер на крају те изолације од других опажања, између осталог и Озареног Опажања, Озарена Опажања постају много интензивнија и продорнија.

Наравно, чак најпростије експерименте из хемије и физике не можеш радити, ако немаш најпростију, али најнеопходнију опрему. Не можеш бацити камен, ако га нема, и не можеш измерити време његовог пада ако немаш сат. (Пре су физичари мерили време помоћу свог пулса, а шта да се ради, ако немаш пулс? Вероватно је то питање је на раскрсници физике, физиологије и некромантије – то јест тешко питање). Ту је слично. Да бих радио експеримент са резонансом разликовања и Озареног Опажања, потребно је, да експериментатор буде у стању, у ком ће он осетити озарени фон, или барем, да осети задовољство, иначе ће утицај негативних емоција (НЕ) и негативног фона (НФ) негирати ефекат разликовања, а и сама та разлика не може бити довољно јасна у таквим стањима.

Из књиге «Селекција привлачних стања»: Озарени фон (ОФ) – укупност Озареног Опажања слабе интензивности. Нема јако изражена прскања, развучен је у времену, може да траје минутима, сатима, данима, месецима, цео живот. У њему је тешко разликовати Озарена Опажања. На озареном фону лако настају блицеви озарених опажања. Ако је ОФ јак, лако настају Озарена Опажања, уживања, радосне жеље и тако даље.

Шта је то «акт разликовања» или тачније «акт разликовања опажања»? Ма, ко то зна! Ја не знам шта је то. Такође ја не знам, шта су то «емоција» и «мисао», и сећам се, како једном давно за то моје незнање су ме окривиле неке психопате, који су били спремни да се одрекну секса са лепом девојком, ако нису знали на који начин да сазнају њено име. Ја не знам, шта је то «емоција», али то ми не смета да је приметим, да управљам њом, да је истражујем. Ја не знам шта је то – «акт разликовања», али ја могу да радим то – то што ја зовем «разликом опажања» и што ја то на неки начин разликујем од свега осталог. Ја могу да осетим емоцију, да осетим мисао, и иако ја не знам – шта је то мисао, ја могу да је искористим – да испричам другом човеку, створим закључак и на основу тога урадим нешто. Иако ја не знам – шта је то емоција, ја могу да је ојачам или да је ублажим, или да је прекинем, могу да је разликујем од мисли, могу да опишем њена својства и прогнозирам утицај, који она има на друга истраживања опажања и сада, и који ће имати за неко време. Ја могу да не знам – шта је то «бакар», али могу да опишем чиме се разликује од дрвета или камена, могу да укажем на његова својства, могу да искористим та својства и да направим секиру од бакра, којом ћу сасећи дрво и направити колибу, живети тамо, ваљати се у ђакузију, чудећи се оним простацима, који се смрзавају од хладноће и влаге и не следе мој пример, само зато што се у њиховој глави формирао неки чудни затворени круг - «ја не знам шта је то – значи тога нема».

Шта уопште значи то питање – «шта је то»? Оно може да се сформулише другачије, например као «из чега се састоји». Јасно је, да ако ја не знам, из чега састоји веш машина, то ми не смета да кроз погађање или кроз истраживање научим да перем ствари у њој. Нико од нас нема чак ни удаљену представу о томе – од чега се састоји мобилни телефон – то не смета нама да зовемо. Физичари пре Резерфорда нису знали – од чега се састоји атом, али то им није сметало да манипулишу тим атомима. Наравно, када су сазнали сасвим мало - од чега он састоји, добили су више могућности. Очигледно, кад тад и наша знања о томе шта је то емоција и шта је то акт разликовања биће боља, и ми ћемо наставити своја истраживања, наставићемо да се мењамо.

У вези тога има једна смешна прича, која се догодила једном познатом физичару – имена се сада не сећам. Седео је тај физичар, још док је био студент, на испиту из физике, и екзаменатор га упита: «шта је то електрон»? Физичар је размислио и каже – «не знам». Екзаменатор је већ хтео да га обори, али у том тренутко је ушао или Ландау, или неко од његових ученика и заинтересовао се за ту ситуацију. «Шта је то електрон»? – промрмљао је он, ма и ја сам не знам - «шта је то електрон». Студент је био спашен. Могао је и сам да се спасе, да је читао књигу познатог физичара Фејнмана «Ви се наравно шалите», у којој се он изразио овако: «Електрон – то је теорија, коју ми користимо».

А какве везе са тим има «добро и зло», које је у наслову поглавља? То је једна од најлогичнијих последица, које следе из тога, да сама разлика опажања ствара резонансу са Озареним Опажањем – немогућност постојања неког «апстрактног зла», «ђавола» и тако даље. Шта су људи, опчињени религијом, када причају о «првобитном злу», или «ђаволу», или неком другом «шљаму» – даље ћу користити реч «ђаво». Кога они себи замишљају, када се од страха одричу да потпишу папирић са уговором о продаји душе ђаволу? Вероватно не клошара са великим песницама и не неваљаљу ћерку, која не жели да једе гриз, који јој гура баба. Они замишљају себи неку суштину, која је почела од тога, што није слушала бабу, после наставила још горе, и постепено еволуционирала у неку тоталну ужасну суштину. Ђаво – није само клошар или зликовац или прекршилац. Он је тај, који је свесно, имајући здрав ум и јасну памет, донео одлуку да се мења у неку одвратну страну, да култивише агресију, мрзњу, освету и тако даље.

А сада хајде да размислимо – на који начин би то могло да се уради – да се култивишу таква опажања? Хајде да замислимо ђавола као невиног балавог младића који гледа голе девојачке ноге и осећа нежност и има мисли – не, не желим уопште да осећам нежност, ја ћу ту нежност да престанем да осећам, то јест «елиминисаћу је», као што ће рећи Бодхи за 12 милијарди година, ја ћу осећати љутњу и мржњу. И престаје да осећа нежност и почиње да осећа љутњу.

Све је у том опису отприлике нормално, сем једног детаља: да би тај ђаво могао да култивише опажања која жели, пре тога мора да их разликује! Да их разликује и да их одвоји од непожељних. А како другачије? Никако. Ако ти просто будеш осећао љутњу, мржњу, презир, осветољубивост и остале негативне емоције (НЕ), никад нећеш постати ђаво, него бићеш као она баба, која седи на клупи испред твог улаза – матора, смрдљива, глупа лешина. Или као твој отац – тупав и агресиван. Нема то никакве везе са ђаволом. И завршићеш ти свој живот не владањем у просторима пакла, а са инфарктом или раком. Да би на неки начин еволуционирао у тим НЕ, (чак да претпоставимо, да је таква еволуција могућа) – неопходно је да разликујеш - пожељно и непожељно. И баш ту је камен спотицања – јер разлика ствара резонансу са Озареним Опажањем. Застој. Неће бити никакве еволуције, неће бити никаквог ђавола. Током процеса разликовања опажања такав баксузни ђаво или ће да примети, да разлика води ка пљусцима Озареног Опажања, или ће једноставно да престане да разликује било шта (шта се у ствари и дешава таквим људима) и тонуће у сивилу, тупости, НЕ и осталим опаким болестима, које ће брзо уништити његову психу и његово тело.

Нема ђавола. И не може да постоји. Сада можеш опсовати бабу, која ти гура у грло следећу туру хране са видом спасиоца, можеш се посвађати са мајком, која покушава да те налупа због свађе са бабом. Можеш се испишати на икону и посрати се на крст и – јао ужас, шетати зими без шала. Испод камена који лежи, вода не тече. Једном их ставиш на место – више те неће дирати. Агресивне кукавице сматрају твоју неодлучност као стимул да настављају насиље – запамти то. Запамти, да имаш зубе, песнице, одлучност и број службе заштите деце од кућног насиља. И ако ти предложе да продаш душу за 100 рубаља – слободно продај – за 100 рубаља можеш купити укусан сладолед!

Гете у «Фаусту» ставља овакве речи у уста ђавола: «Ја сам – део те силе, која вечно жели зло и вечно ради добро». То је исто као и оно – о чему сам ја написао – ако неко пожели да култивише агресивне негативне емоције, и са тим циљем се узме за селекцију опажања, уз коју ће покушати да устрани Озарено Опажање и да култивише НЕ, он ће да се суочи са 3 ефекта: 1) разлика опажања није заједно са Озареним Опажањем, вуче за собом резонансу са Озареним Опажањем, 2) елеминисати Озарено Опажање је немогуће - то је такође један од резултата, и доста простих експеримената, у ком истраживач покушава да елеминише Озарено Опажање истим методама, којима елеминише НЕ. Озарена Опажања током таквог елиминисања само јачају, 3) што више Озареног Опажања ти осећаш, више га желиш. Могуће је да Гете, покушавајући да уђе у улогу Мефистофела, кроз скривене страхове (јер је вероватно он веровао у «силе зла», чак и да је сам сматрао, да не верује у њих), покушавао на себи да испроба – како је то култивисати «зло», и у том случају, ако је успевао да испуни експеримент искрено и квалитетно, и неминовно се суочавао са описаним ефектима, које је можда чак нејасно осетио и изразио у горе наведеној песничкој форми. Сасвим је могуће.

Занимљиво је размотрити још један облик ђавола – булгаковог Воланда. Искључиво паметан, то јест није клошар или разбојник, иако убија и иако је умешан у то. Али шта је интересантно – Воланд – то је скроз позитиван лик, и његова дела су подржана и одобрена, и не код оног аудиторијума, који проналази инспирацију у идиотским сатанистичким култовима. Јасно је, да Воланд има много сличности са Христом! То је и нека спољашња сличност Иешуа и Воланда – усакаћено лево око и део уста, и лик Иешуе који гори на крсту на сунцу, личи на опис коже на лицу Воланда, који «као да је заувек спалио кожу». Воланд је пре почетка бала, «обучен у неку дугу ноћну мајицу, прљаву и закрпљену на левом рамену», што подсећа на претвореног у прљаву крпу светло плаву хаљину Иешуа. Исуса називају месијом, а Воланда – месиром. И главно – Воланд у роману чини највишу правду, - што није могао да учини Исус, али за шта је имао намену. Да ли се на томе одразио лични експеримент Булгакова, који је такође покушао на себи да провери – шта је то «култивисати зло» – тешко је рећи.

Занимљиво је, да и са чисто хришћанске тачке гледишта постојање Ђавола, или Антихриста, не подразумева неке «универзалне силе зла», јер префикс «ант» и значи не само «против», у смислу «непријатељ, противник», него и «заменик». Смешно би било мислити, да је «контра адмирал» – противник адмирала. Једноставно брод контра адмирала требао би у ратном реду да се налази супротно од брода адмирала, одатле и потиче тај назив.

Можемо се такође сетити, да се по Библији Исус једном издерао на Петра користећи речи: «смакни се од мене, сотона!», кад је Петар призивао Христа да не иде добровољно на суд и неминовну казну. Занимљиво је такође, да је апостол Павле говорио да је «Сотона» способан да се прерушава у анђела светлости! Један од назива за ђавола је «Луцифер», значи, онај, који «доноси светлост»! Како то да се објасни? Највероватније је да су стари хришћани сматрали да је сотона обичан човек или анђео, који просто спречава планове Исуса, рецимо, због свог незнања, али касније, свештеници су измислили неко Апсолутно Зло, да би могли да плаше глупаке, који су долазили у цркве, као што је у средњим вековима било измишљено, осим раја и пакла, чистилиште, са циљем да се реше озбиљне логичке противречности у богословској доктрини, чинећи је скроз апсурдном за свакога. Као доказ хипотезе о томе, да је «сотона» за древне хришћане, «понекад не баш мудар, али добар човек» (или биће), могу да подсетим, да је у књизи Иове Сотона подчињен Богу, да је један од његових слуга или синова Божјих, или по старогрчкој верзији, анђела. И битно је, не сме ништа да ради без дозволе Бога! И нигде у тексту Сотона није противник Бога или једнак са њим по снази противник.

« Неминовност озареног света »