« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 45

Пробудило ме је јако сунце. Два зида зграде изгледала су као 2 велика прозора, због тога је сунце било унутра скоро по цео дан. Тек је 9, а греје баш јако… и то у новембру! Можда да спустим жалузине и још мало да отспавам…кад сам се окренула на другу страну, видела сам нешто, што ми је скроз отерало сан – на супротној страни седео је Кам и гледао кроз прозор.

-Кам!

Данас ја одлазим и пре одласка желим да причам са тобом.

-Куд идеш? Можда би могао да кренем са тобом?

-На Шри-Ланку, али не можеш са мном да кренеш.

-Зашто?

-Не желим то.

-Могу ли нешто да урадим, да пожелиш да идем са тобом?

-Мислим да да.

-Уклањати негативне емоције?:) – извукла сам се испод ћебета, протегла се, свиђало ми се да се купам гола у погледу Кама.

-Наравно, шта још. Дошла си у Индију, срела си се са практичарима, добила мало информације о томе, шта је то пракса правог пута, и све, шта ти сад преостаје, то је да почнеш тиме да се бавиш, или да се одрекнеш тога и да се вратиш обичном животу домаћице, или новинарке, или туристкиње – небитно.

-Ја…

-Ти си тренутно – нико… - Кам је то рекао тако нежно, да ни на трен нисам осетила увреду, и чак нешто голицаво се пробудило у срцу, слатко заскакало, и отишло у леву руку, где је и нестало.

-Тренутно, ти си празан звук, гробарска апологија. Ветар је задувао, лист отпао са гране и пао на колено. Бацио га је –  нема га. Људи се рађају, живе и умиру, и све то, то је само шуштање сувог лишћа, ништа више.

-Ја ћу се бавити праксом, сигурна сам…

-Ја нећу…

-Зашто? Чини ти се да нећу моћи, да нећу успети?

-Не, него чак и не мислим о томе, не размишљам о будућности, јер нема никакве будућности, има само текући моменат, постоји само сад, и сада ти или осећасш просвећена стања, или мрачна, и никакве речи неће променити оно, што постоји сад. Тренутно сада ти се не бавиш праксом, и не видим никакве разлоге да ћеш се тиме икада бавити.

-Ја ћу почети тиме да се бавим, верујем да моје речи ништа не значе, али почећу.

-Нисам рекао да те твоје речи ништа не значе, Мајо. Те речи, које си изговорила први пут, ништа нису значиле. Сада си поновила исте речи, али сада си осећала нешто друго – ти, не само да говориш оно, у шта једва верујеш, него и осећаш се одлучније. А то већ нешто «значи». Још ако почнеш да се трудиш око тога, почнеш да се бориш за овај минут, па за овај, онда ће после сваког твог оикушаја  твој живот  значити све више и више – не само за мене, него, пре свега за тебе саму.

-Разумем, борићу се за то разумевање.

-Опет «ја ћу»? Не постоји «ја ћу», Мајо. Почни сад одма – не сутра, не после ручка, а сад одма, и тако и говори «ја се сада борим» или «ја се сада не борим», све остало је – самообмана. Ако се сад не бориш, онда не говори «ја ћу» - то су само слатке речи, којима саму себе лажеш, јер нису најбитније твоји планови, него оно што постоји сад.

-Сада се ничим не бавим. Не правим спискове својих негативних емоција, не фиксирам – колико су биле интензивне и колико су трајале, не трудим се много да их уклоним, не покушавам да заменим негативне емоције на опажања.

-Да, то је другачије, - задовољно се насмејао Кам. – Осећаш разлику?

-Разлику?

-Да, прво си рекла «ја ћу», а после – «ја ништа не радим». Посматрач са стране, који нема никаквог искуства у пракси, претпоставио би, да је прва фраза више позитивна – а друга негативна. А јел ти видиш разлику у ономе, како се осећаш?

-Да, да осећам… У првом случају – нејасност… ништа конкретно не могу да кажем. У другом – више сигурности, више жеље, да тачно – више жеље и…радости.

-Предосећај?

-Да, и предосећај… знаш шта, Кам, мислим да нема смисла овде да останем. Ни у насељу, ни у Дарамсали, ни у Индији, и тек нема смисла ићи у Шри-Ланку. У насељу сада немам шта да радим, ја сам још пиле, а у Индији… ту нисам пронашла ништа занимљиво, то је само друга држава, други људи, ни мање ни више живи, него игде другде. Ево шта ћу да урадим… мислим, да ћу да кренем кући. Тамо ће бити јако пуно ситуација, у којима могу да се бавим праксом. Само чим замислим, да ћу поново да зароним у ту мочвару, да ћу видети своје родитеље, своје познанике, да ћу кренути на посао…одма се појављује толико негативних емоција! Не можеш да замислиш!!!

-Замишљам:) – Кам се гласно насмејао, климнуо главом. – Још како могу да замислим, нисам се ја из јајета излегао, и ја сам прошао свој пут од тоталне апсорпције до овог момента. Да, свиђа ми се то што си одлучила.

-Мислиш да је то добра одлука?

-Заборави речи «добра», «има смисла» и тако то. Понављам – то ми се свиђа. Свиђа ми се да замишљам, да ћеш се вратити кући, да ћеш уронити у своју мочвару – баш своју, Мајо, јер те негативне емоције, које се појављују код тебе, то су баш твоје емоције, према томе немој да говориш «та мочвара», реци «моја мочвара». Свиђа ми се да замишљам, да ћеш почети као тигрица да се бориш са својим очајањима, да ћеш их побеђивати, умирати због њих, упадати у депресију, сијати од радости. У неком тренутку, одлучиш да манеш на то све – на праксу, на практичаре, на Сарта, на мене и на остале…

-Кам, …

-Знам шта говорим. Ти ћеш се ОДЛУЧИТИ исто тако, и не једном. Ти ћеш тонути, па испливавати, и то ми се свиђа, јер је то борба у којој ћеш ти победити. Ако нема те борбе – то је чист пораз.

-Не могу да замислим, да би могла да прекинем са праксом…тобом…, ма добро, ти си говорио, да је битно само оно, што постоји сад, а што онда причаш о томе, да ти се свиђа то да замишљаш, јер то може да буде, а може и да не буде?

-Каква си ти девојка, - насмејао се Кам. Та врлина биће ти корисна, ако успеш да је окренеш против својих очајања, и на тај начин привучеш на своју страну. Нисам рекао да ће нешто бити, рекао сам да ми се сада свиђа да замишљам то, и та опажања постоје баш сад – желим да те замишљам опасном тигрицом, која скаче на своје негативне емоције, задовољство ми је то да замишљам. Али одатле не почињу никакве заблуде – не настаје страх, да све може бити другачије, не настају бриге, незадовољство од тога да имаш озбиљан задатак пред собом и тако даље. Озарено опажање ствара само озарена опажања. Жеља, да те замишљам опасном тигрицом се појавила заједно са пљуском симпатије ка теби, а одакле се појавио тај пљусак? Ма ко то зна – немам појма. Можда у оном тренутку, кад си почела да набрајаш оно, шта ти НЕ радиш, у том тренутку си направила напор, одрекла се од успављујућег спокојства, показала акт искрености, осетила устремљеност, - а то су исто озарена опажања, и онда једна варница је створила другу, а после још једну, јер Бриге не припадају некоме једном, персонално, - то је оно, шта је ван «ја» и «ти», зато је твоја искреност створила моју радосну фантазију, коју је пратио прилив Блаженства, и она ће кад тад да се отвори у теби, или у неком другом, и кад будеш у најтежем стању, скоро побеђена очајем, она ће одједном да плане у теби, даће још једну шансу да скупиш снаге и да победиш. Или обрнуто – кад будеш радосно гледала поље битке, очишћено чак од лешева очаја, она ће се упалити у теби сјајем бескрајности или непоколебивом тврдоћом, или блаженством – ма чиме год, ко то зна, тако да ниједан акт искрености, ниједан акт твојих напора неће пропасти тек тако, према томе бори се за сваки тренутак, јер тај тренутак може да се проживи или у озареним бригама, или у негативним опажањима, или у борби са негативом – нема друге.

-Тајга ме је позвала вамо следеће године, хоће бити она ту?

-Она жели да буде, а шта ће бити, шта ће се десити  - као што знаш, то се не зна. Ја би исто хтео да ти ту будеш, и то шта ће се десити међу свима нама и у сваком од нас, скроз зависи од тога, како ће свако да проживи ову годину.

Ма јасно је то све, шта још има да се каже…само се појављује питање, и одједном, као жилетом избријано – а шта сам ја урадила да бих одговорила на то питање? Засад ништа, онда шта да питам? Шта ја могу да схватим у свом тупавом стању? Желим да се очистим од глупости, желим да уништим негативне емоције, и свиђа ми се да замишљам да ћу следеће године доћи oвамо поново, скроз другачија, скроз ДРУГАЧИЈА – не зато, што ће бити таква ситуација, него што мене, каква сам била раније, више неће бити, јер ћу ја постати други човек…и кад замишљам, да ће ме Кам, и Сарт и чак «онај човек», нечему научити…појављује се такав..такав осећај…испред мене је цео живот, цео живот! Ја уопште још нисам живела, али ћу се борити за то, да почнем да живим, да бих искористила своју шансу.

-Желим да прошетам са тобом, Кам. Идемо? Имам још једно питање.

-Какво питање?

-У вези негативних емоција као што је «оно, што стоји иза њих» – желим добити јасност, колико је год то сад могуће.

-Добро, видимо се испред капије за 20 минута. Идемо у планине, па ћемо причати.

Када смо се спустили ка МакЛеод Ганџу, кренули смо ка водопаду. Код «Грин Хотел»-а замало да ме није набила на рогове крава, и шта би то могло да значи, ја још увек не знам:). Прилично се осети, кад ти набијају испод ребра тврду кост…куцка…зашто је то баш мени урадила? Сунце нам је облизивало рамена, нимало се није стидело окружења.

Ево шта сам схватила из претходног разговора…Човек има способност да учи, да ствара врло тешке навике, способан је на чуда, ако пожели, али са негативним емоцијама ситуација је другачија – као прво, нико и не жели да их се ослободи, чак и не помишља, да је то могуће урадити. Као друго, чак и ако пожели, без улагања јаких напора неће успети, мора се буквално из «коже» изаћи, да бих се уклонила наобичнија иритација, ја то добро знам… И када они, који могу да виде, виде процес  доживљавања тих негативних емоција, они то виде, као да нека бића једу човека, јел тако?

-Они виде нешто, што тумаче као јеђење.

-Али ако је то поједавање, значи у човеку нечега постаје мање, а бића – више?

-Наравно, тако и јесте, али ипак «поједавање» - то је баш тумачење, јер ако у бањи ти постајеш чистији и са тебе спада прљавштина, то може да се тумачи, да вода поједа тебе, јер на теби има све мање прљавштине, а у води – више.

-Колико ја схватам, у случају са негативним емоцијама је ипак другачије, бар због тога, што се после купања осећам боље, а после негативне емоције – ужасно.

-Мада, ипак се трудим да не заборављам на то, да је «поједавање» - само тумачење, и не постоји никаква гаранција да се у међувремену неће појавити нови аспекти твојих опажања, који ће се мало боље описивати другим тумачењем, почевши «они нас спашавају још од веће несреће», и завршавајући се са «они су направили од нас своје доживотне робове».

-И шта да се ради, ако је све тако недефинисано? Експеримент се наставља, и ми никад нећемо имати коначан комплет опажања, увек ће нешто ново да се отвара у будућем, нешто што ће моћи да промени одговарајуће тумачење… шта да радимо, Кам? Како може било шта да се уради, ако ниси сигуран да тачно осетиш шта се дешава.

Кам ме је загрлио, полако смо ишли путем који је водио ка Багсу.

-Мајо, још једном понављам, - нема никаквог коначног тумачења, и не може бити. Има само оно, које се теби чини логичним у овој ситуацији, ако имаш опажања, која имаш. Рецимо, видиш, како се неко замахује на тебе са ножем. Да ли ћеш размишљати, да ли ће те он убити или само заплашити, или не тебе, и да ће видети, да си то ти, а не неко други, и на крају спустити руку?  Увек може свашта да се деси, али ти то не смета да учиниш несто одлучно – избијеш нож, измакнеш се, разрешиш то. Тако да на питање «како нешто урадити, ако нема скроз истинитог тумачења» постоји једноставан одговор – ради оно што хоћеш. Оно што ћеш пожелети у  условима таквог тумачења.

-А ако се после испостави да је твоје тумачење било погрешно?

Кам ме је погледао са осмехом.

-Мајо, ти ме подсећаш на маму, која се тресе око своје деце, плаши се да им се нешто не деси… ако се испостави, да си током тих својих дела пронашла нове аспекте, ти ћеш променити своје тумачење, или ће се променити твоје жеље. Тако ћеш учити, како другачије? Никако.

-Не, Кам, мени се у ствари свиђа такав прилаз, али ја хоћу намерно да уђем у позицију такве маме, да бих то све схватила. Неће ли испасти тако, да ћу тиме себи нанети штету?

-Да, може и тако да испадне. Ако пробаш да научиш да возиш ролере, задобићеш повреде, да ли  те то неће изнервирати? Ако хоће, ти ћеш престати да учиш да возиш ролере и почећеш да се бавиш нечим другим, и кад видиш људе, који  возе ролере, нећеш бити тужна, што они то умеју, а ти не, јер ћеш знати – да си хтела, пробала си и оставила то – не привлачи те. Не треба да се односиш ка својим интересима, ка својим жељама, као ка нечему слепом. Жеље, интерес, предосећај – то су жива опажања. Код обичног човека је то све атрофирано, јер је он од детињства навикао да треба да се ради не оно што он хоће, него оно шта је прихваћено, дозвољено, и кад почиње да извлачи себе из тог затвора, онда схвати, да су његове жеље несавршене, противречиве, да су ретко праћене антиципацијом и често – негативним емоцијама, али подићи дете можеш само на један начин – мораш да му дозволиш да расте. Дозволи својим жељама да се показују, ослобођај их од мрачних опажања, стварај озарена опажања, и оне ће брзо почети да јачају, и скроз нејасним за мозак начин повешће те ка проналасцима.

-Да, знам! Ја сам то већ много пута откривала! Све си тачно описао, Кам:). Значи, без обзира на то, што ја разумем да тумачење негативних емоција као опажања, која прате наше поједање од стране других бића, може да ми се учини на крају делимичним или чак неадекватним, али ипак, негативне емоције су стања, која ја не желим да осећам, желим да престанем да их осећам, и користим то тумачење, јер сада оно има логике, јер ми омогућава да мобилишем напоре.

-Да, сад си добро разумела.

-Супер… свиђа ми се да причам са тобом, испада нешто попут наштимавања клавира по камертону:), стварам звук (то јест рађа се мисао), у теби се тај звук одражава, упоређује се са еталоном (јасним разумевањем), враћа се назад ка мени са ознаком – ту је грешка, ту исто, а ту је – тачно. И чудно је… ја се сваки пут чудим – зашто сама нисам то схватила? Зашто сама нисам могла да увидим ту грешку и да је поправим. Не прихватам ја на слепо твоја објашњења, ја разумем!

Кад смо прошли даље, ми смо изашли на неки пут од камења, који је водио ка водопаду, и кад смо престигли групу тибетанских монаха, кренули смо горе.

-Добро, Кам. Да ли бих могао још нешто да испричаш о том тумачењу негативних емоција? На шта бих ја могла да обратим пажњу, да бих могла да учиним јаснијим своје схватање онога, да је тумачење стварно могуће? Ја немам та посебна опажања, зато мени преостаје само… а шта ми преостаје, ако опажања нема? Не желим да стварам нову концепцију, нову веру, и зато могу да се одбацујем само од опажања, која постоје, али ја их немам, шта да радим?

Ти можеш поштено да размотриш факте, које имаш. У суштини, нико то не ради.

-А шта онда сви раде?

Они филтрирају информацију, подвргавају цензури своје мисли. Ако ти будеш поштено упоређивала податке које имаш, доћићш до занимљивих закључака. Ајде, добро, ја ћу урадити тај посао уместо тебе. Гледај, шта испада.

Кам је скинуо мајицу, и ја сам са задовољством провукла дланом по његовом стомаку и по леђима, испред очију избезумљених туриста-индуса, који су ишли према нама. За њих је то перверзија.

-Прво. Видимо, да многи људи уче јако тешке ствари – решавање диференцијалних једначина, вожњу на једном точку и тако даље. Али научити уклањати чак најмању, најелементарнију негативну емоцију… говорићу просто «НЕ» -  тако је краће, уклањање НЕ је јако тешко, скоро немогуће. И то, иако сваки човек има искуство у томе, да у сличним ситуацијама НЕ могу да настану, а могу и да не настану. Свако има искуства у озареним опажањима – нежности, заљубљености, симпатији, радости, према томе, има из чега да се бира. Зато, може да се претпостави, да постоје неке силе са стране, које не дозвољавају човеку да чини те напоре, и раде те силе у различитим смеровима.

-Друго. Обрати пажњу на овај чудан моменат. Чим се појавило хришћанство, одмах су се појавили јереси. Чим се појави нека теорија, одмах се нађу људи, који почињу ту теорију да проучавају, истражују. На Земљи нема једне религије,  - постоји десет «основних», и хиљаде њихових врста. Људи не иду редом – њима се свиђа да иду тамо, где желе. Ако Влада узима програм развоја државе, одмах се нађу браниоци, адвокати, политичари, који због својих циљева почињу тај програм да «обарају», мењају. Ако је речено да Америке нема, одмах се нађу људи, који ће хтети да плове и да је траже. Ако се сматра за секс у јавности да је то «лоше», одмах стотине људи почну да се скидају на улицама. Ти сама можеш сад одмах да наведеш стотину таквих примера, а сад погледај на НЕ. Врло чудно, што цело човечанство верује у то, да је живети без њих немогуће, да их је немогуће уклонити, и такве идеје биће схваћене у најбољем случају са неповерењем, а у најгором – са агресијом и у Аустралији, и у Јапану, ма, било где. Тако светски распрострањена религија против које се нико не буни! У праведност које нико не сумња! Нема ниједног човека, који бих рекао, да поставља себи циљ да се тотално реши НЕ! Тотална друштвена сагласност! То је јако, јако чудно. Сада замсли да си пастир, чуваш краве. Најбољи начин да добро сачуваш стадо је да урадиш тако, да краве не мисле да постоји неки други живот ван ограде, тада оне, не само да неће налетати на ограду, чак је неће ни тражити, неће мислити о њој, просто ће се набити челом и кренути назад. А ако нека крава реши то да уради, њу ће у трену атаковати цела војска изграђених института, почевши моралом и завршивши отвореним насиљем.

-Ајмо даље. Треће. Погледај, како људи реагују на епидемије, ратове. Рецимо, цео град болује од грипа – сви су јако лоше, људи непрестано пате, губе здрав разум од болова, њихово здравље се оштро погоршава, појављаују се друге болести… Шта ће учинити становништво? Они ће акумулирати све силе, увешће прунудну вакцинацију, болеснике ће изолирати од осталих, и настаће хаос. А сада гледај – НЕ су погодиле цео свет, људи их непрестано осећају, ниво погађања те болести је просто ужасан. Не треба никоме да се објашњава, да су НЕ – патња, то је ионако јасно. «Нанео си ми бол» - типична реакција као одговор на наношење бола, после ког је човек доживео увреду, љубомору, љутњу, ма било коју НЕ. Људи знају, да су НЕ – патња, али они НЕ РАДЕ НИШТА ДА БИ, бар покушали да размисле – како да реше тај проблем, како да престану да пате, како да уклоне извор патње. Зар то није чудно? Зар није чудно, да људи, који тако стреме ка задовољству, комфору, здрављу, НИШТА не раде против једне од главних својих патњи? Хајде, поново замисли себе као пастира. Ако процес дојења буде за краве мучење, ти ћеш се потрудити да се оне односе ка томе као ка нечему логичном, да чак не бих помишљале да се ту може нешто учинити.

-Даље. Четврто. Погледај на нашу културу, књиге, филмове. Нема ниједне књиге,у којој бих се култивисао тај или неки други облик НЕ, која бих се приказивала тако, да живот учини дубљим. Она књига, онај филм се сматрају добри, ако успеју да изазову много различитих емоција, али погледај на састав тих емоција? У најбољем случају 5% радости и нежности, а остало – НЕ. Ако би ти била пастир – наравно ти би се побринула да краве знају, да не смеју да гледају преко ограде која их вуче да доживе везаност за матерње стадо, да страдају само ако помисле да се стадо може напустити.

-Пето. Погледај на науку, као што је психологија. Чини се да, ко, ако не психолози, да требају да истражују, траже пут ка срећи, ка слободи? Они траже, али како? Погледај – како они то раде и где траже? Паметан пастир ће створити «психологију» која ће тражити слободу од стада… у самом стаду, наравно. Ево ти само један пример – у Великој Британији под покровитељством не било кога, а Краљевског Научног Друштва, проводе семинаре научника-психолога у вези проблема људске среће, и такође разматрају откриће неког Мартина Селигмана (америчког психолога са универзитета Пенсилваније) – теорију «позитивне психологије». Он је створио ту теорију, 30 година је изучавао депресивна стања, и током рада схватио, да се треба разматрати не лоше расположење, а добро расположење. По његовом мишљењу, да кад се проучи оно што осећа сретан човек, могу се схватити критеријуми среће. Ти критеријуми, по његовом мишљењу, моћиће да се проецирају на несрећне људе, тако, што ће их учити да буду срећни. Селигман, после проглашења своје теорије, добио је за истраживања 30 милиона долара, и сада заједно са научницима са Кембриџског универзитета, жели да промовише своју теорију у Европи. Шта ту има занимљиво? Ево теби, Мајо, је ли ти нешто делује сумњиво у његовој теорији?

-Ма не, ништа… човек тражи рецепте среће:)

Ето видиш, и теби ништа не делује сумњиво. А суштина је у томе, да обичан човек, кад прочита то све, мисли: «Добро, напокон ће они наћи рецепт среће и усрећиће мене, смислиће за мене потребно стање». И на крају, он седи и чека  - када ће да измисле пилулу среће. И наравно, неће му ни пасти на памет да сам нешто тражи. Како тако може! Чак најбољи научници из највећих универзитета никако не могу да пронађу начин како бити срећан, а камоли ја… Сви чекају пилуле среће, и нико чак не мисли о томе, да је све у његовим рукама. Тако да, таква «наука» једноставна пресеца у људима било коју жељу за потрагом.

-Не, шта ти хоћеш да кажеш… да се та бића прерушавају у људе, спонзоришу погрешне правце…

-Наравно, да не… Уосталом, није чудно, што чак и теби сад пада на памет најбесмисленија варианта, скроз фантастична. Зашто то треба? Та бића имају баш директан утицај на човека, јер они руководе емоцијама! А теби се чини да они не руководе његовим мислима, тако што их вежу за емоције и тако ограничавају слободу мисли јаким оквирима неких измишљених концепција? Замисли, да имаш такву могучност  да постанеш  цар света! Једног човека ћеш научити да осећа мржњу према људима, који се теби не свиђају, другог – друго, и тако даље.  Тако да седе ти научници и слушају извештача, и не просто да га слушају, они доживљавају емоције, Мајо. Њихове мисли су ограничене концепцијама. Узми у руке контролу над њиховим емоцијама и мислима, и добићеш све остало.

Слажем се за емоције, али у вези концепција… научници су…

Научници – то су обични очајници. Они могу да решавају једначине или да истражују емоције, али питај било ког – зашто треба поштовати старије, и он ће са избезумљеним очима одговорити: «Па то је очигледно, зар си мала, па не разумеш»? «Тако је увек било у друштву» и тако даље. Или питај га – зашто живи са својом женом, која њена опажања му се свиђају? На то ће ти одговорити агресијом или бесмисленим фразама. Имаш пуно илузија у вези научника. Попричај са њима. Сваки има свој комплет концепција, ван којих не само да не може да изађе, него чак не сме да помисли на то. И зато што је код различитих људи комплет тих шема мало другачији, они никада не могу да се споразумеју. Типична вавилонска гужва. Да сам ја био бог, који бих хтео да сруши торањ, никад не бих урадио такву глупост – да дам људима различите језике – каква је сврха тога? Они би врло брзо смислили речнике или научили би неки један језик. Ја ћу им дати различите концепције, оградићу их обезбеђењем НЕ, и тад ће бити постигнут резултат, зато што уместо дискусија и расуђивања људи просто пљују једни на друге својим концепцијама, јер немају ни најмању жељу да се упитају – зашто они сматрају да су њихове концепције тачне.

-Што више причаш, све ми је непријатније…

-Идемо даље, Мајо. Замисли, да је нека крава побеснела, протрезнила се и хоће напоље, у прерију, почиње да боде роговима ограду, расклимава је, и понаша се непристојно. Шта би ти, као пастир, урадила? Хајде заједно да размислимо.

-Па, пре свега, ја би ојачала ограду.

-Тачно. Ако почнеш да се бавиш праксом правог пута, приметићеш, да се НЕ појављује ВИШЕ, да почињу да се пројављују активније, јаче, и чак некад почиње да се чини – ма каква је то пракса на крају које НЕ има све више и више! Ако почињеш да се бавиш праксом завршетка на ивици оргазма – исти је ефекат! Прво ти почињјеш да се кидаш од НЕ и од жеље да свршиш! Е, то и јесте процес ојачавања ограде испред наше бесне краве…

-Кам… ја схватам да ти сада ништа не измишљаш, ти једноставно показујеш мени, оно што свако зна, али… стварно ми постаје страшно.

-Шта бих ти још урадила са кравом, ако она и даље покушава да пређе преко ограде, и још мало па ће направити рупу, и не само да ће сама побећи, него ће и друге кренути за њом?

-Па, не знам… што се мене тиче, вероватно бих је пустила:). Што би се мучила са њом… можда би је убила…јој.

-Баш тако.

-Кам, ти мислиш, да постоји опасност за живот онога, који покушава да уклања НЕ?

-Не, ја тако не мислим. Немам разлога тако да мислим, јер сви они, који се баве праксом, не само да не умиру, него имају јако добро здравље. То и јесте разлог, зашто ја скроз не подржавам тумачење тих бића, као опасних сила за нас. Ево ишла си ти путем, видела кравицу, она има укусно млеко… везаћу јој поводац, повешћу је са собом, посебно што она нема ништа против… ах има?... повућићу је јаче… противи се?... нема везе, иди даље. Ја се придржавам баш таквог тумачења. Кад се узе навуче превише јако, нас пуштају.

-Али убити је лакше, зашто не убијају? А и други ће се плашити. Ево, сад ја и ти пузимо по планини, само ме мало гурни – и нема практичара:)

Чудно размишљаш, Мајо… ти сама идеш тим путем – «убити је лакше», кад се срећеш са неким, ко омета твоје планове?

-Не, сама не!

-Па, и они не ометају. Такође не заборављај, да они не могу да гурну, они могу само да изазову мржњу у некоме, и тада ће већ моћи да те гурну. Не бих ме изненадило, ако повремено то раде… они такође могу бити различити, као и ми, људи. И то је један од разлога, због ког желим да будем социално адаптиран. Ако мене сад ставити заједно са првим људима, које сретнемо, и направити такмичење на «нормалност», ја чу победити у том такмичењу, ја ћу се показати као утицајан и поштован господин, јер се ја јако добро разумем у механизме, који руководе очајним људима.

-Чуди ме да са једне стране нешто сасвим тајанствено, додири са тобом рађају у мени толико… необичног…, али са друге стране, ти можеш сасвим адекватно да причаш о науци, а док смо ја и ти ишли по Дарамсали, ја уопште тебе нисам препознавала, стварно си постао скроз другачији – обични страни туриста, и само у твојим очима ја сам препознавала тебе онаквог, каквог сам те упознала у Бодхгаји, тебе – стихију.

-То је искуство. Искуство опстанка. Тебе ваљда не чуди, да када човек одлази на планине, он учи да се пење по планинама, да користи канап и планинске куке. Па, и ја, када идем у друштво људи, снабдевам се опремом и искуством опстанка у том окружењу.

Дигли смо се са камења, на ком сам ја седела са Леси пре неколико дана. Осећала сам да је дошао моменат, кад ћу морати да останем сама, да је остало само неколико тренутака и да ће се завршити још једна фаза мог живота. Шта ће бити даље… Водопад одлази у долину и губи се у њој у виду сребрне змијице… Кам седи са затвореним очима, на његовом лицу се очитава дивљење и чудно, непознат  напон у  целом телу. Он прелази у једва приметно зујање. Тело почиње благо да се љуља у стране без икаквог мог учешћа. Слика звецка као у сну… Оштар напад поспаности, силом отварам очи… Кам!… То је немогуће!!! Нисам могла да заспим тако дуго да бих он успео да оде, ја уопште нисам спавала! Кам! Сузе су кренуле из очију, - нисам хтела тако да се растанем, просто нисам хтела да заспим… Али он је сам хтео да оде баш тако, баш тако… Кам, али зашто? Опет сам села на камен и почела да плачем, не знам ни сама због чега. Мени је било бескрајно жао себе, нисам хтела да остајем сама и нисам хтела да се враћам кући… Стоп! Ударац, још ударац, трзај, фиксирам се, сечем, још ударац, опет фиксирам, одмор. Мало острвце слободе.

Тибетански манастир! Ја сам скочила и потрчала доле по камењу… Небо, облаци, долина, борови, птице, - све се завртело у вртлогу, који ме је ухватио у налету ка слободи. Уживање, смех на цео свет, како ја волим живот! Ја  сам утрчала у манастир као мали тигар, спреман да увуче у своју игру свакога, кога сретне успут… Монотоно певање, смирење, златни Буда, концентрисање.

Села сам у ћошку, наслонила се на зид… Негативне емоције. Ја сам управо опет уклонила негативне емоције. То је реалност. Због те реалности се отварају светови, чак њихова слаба сенка се чини грандиозна. Како је танак тај зид! Треба само да уклониш негативне емоције!... Али колико страсти, очаја, одлучности, храбрости треба дати «само» томе!

Једном сам имала хрчка који је сваки дан гризао метални кавез. То је узроковало чудне осећаје које сам увек хтела да протерам. Он је јурио по кавезу, скакао у точак, вртео га у једну страну, па у другу, а после опет почињао да гризе металне шипке. Ја сам знала да он никад, НИКАД неће изаћи на слободу… А шта ако сам ја исто такав хрчак? Шта тад??? То ништа не мења. Ја ћу гристи кавез, никад се нећу помирити са точком.

Спустила сам главу, стиснула песнице, протерала те мисли, мисли вечног скептичара, који увек уђе својим мрзним гласом у било који почетак, у све, где год има варница очајне храбрости. Жестока бацања, страст према животу! Ја ћу успоставити у овој држави друге законе. Нећу дозволити да тај хаос кида моју пажњу. Ја ћу успостављати СВОЈ закон у том месту сваки секунд. Закон Тихе Радости. Закон Спокоја. Закон Стихије.

-Таши делек!

-Таши делек!

Са чуђењем разгледам малог тибетанског монаха… Необична визуелна опажања… електрична топлота по целом телу, зујање, лагано звецкање…

-Хајде са мном:)

-Куд?.. Наравно, хајдемо!

Дижем се тешко, што изазива пријатељски смех код дечака са тако неваљалим погледом, што је  чудно, и како са таквим погледом може бити монах… Чудне физичке бриге. Цело тело као да је отекло, осећам се као космонаута у тешким ципелама и огромном скафандру, којим још нисам научила да управљам. Не могу рећи да су то пријатна осећања. Али тога никад раније није било! Та мисао је била прихваћена са одушевљењем, и ја сам кренула напред. Скроз на нејасан начин, мене је као падобран пренело у двориште манастира, у којем сам седела пре неколико дана.

-Лагани јесењи ветар кружи жуто лишће у празном малом дворишту. Дрвеће светлуца и лагано се њише… Ако гледати директно на дрвеће, делује обично, а ако гледаш бочно – опет почиње да светлуца. Зачарана, буљим на њих, тако да сам скроз заборавила куда  идем. Мисли нема.

-Еј, хајдемо, чекају нас!

-Ко? – сад сам сесетила да сам ишла за малим монахом.

-Сад ћеш видети, хајдемо, бре.

Капије нема! Чудно… али то не може бити сан.

-Шта је то, сан?

-Сан? На шта мислиш?

-Како на шта? На сан.

-Ја не знам шта је то – по изразу његовог лица сам схватила да стварно не разуме о чему причам.

-Па, зар ти никад не спаваш?

Дечко се погубио, па је изгледа заборавио, да негде идемо. Гледа ме изгубљеним очима…

-Стварно те не разумем.

-Значи то је стварно сан:)

-Чудно си ти биће! – насмејао се и потрчао тамо, где је требала да буде капија. Али сада тамо стоји само жуто дрвеће.

Осврнула сам се према манастиру, и тек кроз неколико секунди успоставила се визуелна слика. Около ни живе душе, а раније када сам ту пролазила, било је тако пуно људи! И ипак то није сан, то је нешто друго.  Шта? Ја опет замало да сам заборавила за дечака. Као да сам пијана. Чак не могу главу да окренем уназад! Не, само не то, само не то… Како да је окренем?

-Помози ми! – викнула сам са све снаге и одмах осетила, како ме је неко ухватио за руку, и повукао за собом.

 То ме је подсетило на оно стање, када сам се напијала до бесвести, и пријатељи су морали да ме вуку кући, и јасност се враћала само у ретким бљесцима. Ненормално сам се уморила, спавало ми се.

И опет бљесак! Ми смо у некој малој пространој соби, гледам по странама… Ко су ти људи? Сви они гледају на мене… Монаси… Златно смирење, сунчев спокој, тиха радост, неуништиво поверење, - зар је могуће тако нешто?

-Једва сам је довео овамо! – пискави глас дечака расуо се у виду варница по леђима.

-Хајде дечко, немој да се уобразиш! Та девојка може свачему да те научи, ако не будеш будала.

Вероватно је то Лама, од њега произлази таква моћ, али уједно сви покрети излучују мекост, спокојство, лаганост.

-Јел то сан? – како желим да схватим, шта се десава.

-Зависи шта сматраш сном, - ступио је у разговор високи Лама са крупним и лепим цртама лица… Како он личи на Лобсанга! Управо сам га тако и замишљала!

-Јеси ти Лобсанг?

Он се благо насмејао.

-И ја сам хтео да те нађем. Знао сам да ме тражиш.

-Ко ти је рекао за то?

-Ти га познајеш као Тај.

-Тај??? Он је ту?

-Не, сада га овде нема.

-Сада? Лобсанг шта значи «сада»? Тако желим да га видим! Како то да урадим?

-Ти то знаш и без мене. Уклањај негативне емоције, постигни непрекидну свесност себе у сну и ти ћеш га пронаћи… Шта узрокује у теби тугу? Ти мислиш да не можеш то да постигнеш? Што више будеш тако мислила, биће ти теже то да постигнеш. Нема другог начина, само напори. Непрестани, непрекидни напори. Зар ти желиш неки другачији живот?

-Не!

-Онда прекини да кукаш и почни да радиш. Шта ти смета да сад престанеш да осећаш негативне емоције?

Стиснутее песнице, љуто резање, још, још, још! Уклонила сам.

-Гледај, малиша, пажљиво гледај како она то ради. Е, тако могу да се замене сва опажања, без изузетака.

Кроз две,три године напорног рада ти ћеш бити потпуно слободна од негативних емоција, онда ћемо се опет срести и ја ћу ти помоћи да се сетиш онога, што ће ти помоћи у твом будућем напретку према раскрсници брига.

-Куд?

-Раскрсница брига – тако ми зовемо биће које се ослободило негативних емоција, хаотичних мисли, механичких жеља, слепе свести и обичног опажања тела.

-Зар га ви не зовете Буда?

-Да, може се и тако назвати.

Свака његова реч улива се у мене златним нектаром. Реч?... Не, то се дешава и сад, и када он ћути. Разумевање се рађа, као кад се цвета цвет, све стаје на своја места, у грудима се шири океан радости.

Ја разумем, како је могуће не бити безосећајан, а и не осећати ни мало патње. Ја разумем… шта ће речи, оне само коче, ја се предајем очима Лобсанга, зачарано му гледам у лице, и разумевање се лије широком, лаганом реком… Који је пут он прошао? Шта ЈОШ да тражи? А Тај?.. Кам, Сарт?... Лица стихије, позив коме је немогуће супроставити се.

 

<< Back