« Maja »
Том 1: « Форс-Минор »
Поглавље 43Изаћи из насеља је испало лакше, него ући. Надохват руке је било добро познато дугме – притисла сам га, врата су се отворила. Како га нисам одмах приметила, док сам тражила излаз, хтела сам да чачкам жицу…шта ипак страх ради са човеком…а страх је такође негативна емоција, не волим тај осећај. С друге стране…идем стазом, не смем да направим корак у страну иначе ћу се разбити, значи да ме страх чува, штити, помаже ми да преживим? Или не? А зар својом главом не могу да схватим да ћу се разбити? Наравно да разумем. Скроз ми је јасно да је већина страхова бескорисна и бесмислена, то је просто бреме које вуче за собом свеопшти спазм, тоталну удубљеност у негативне емоције, и у главном су то будаласти страхови, па сам хтела коначно да их се ратосиљам.
Гомила мајмуна је одједном испала из шуме – десет, двадесет…четрдесет…ма колико их то има?! Џунгле су оживеле, љуља се стотину грана, шушти жбуње, одасвуд се чују неки звуци, појављује се све више и више мајмуна различитих величина – од оних најмањих до оних људске висине, нешто слично сам видела у цртаном филму за Мауглија – никада нисам мислила да цртани филм толико подсећа на реалност! Просто поток – прави мајмунски поток. Окружују ме са свих страна…хвата ме паника! Стојим укочена посред тог живог потока, а шта ако ме нападну?
Два минута је цурила жива река из џунгле са обе стране пута од џунгле и нестала исто тако брзо, као што се и појавила. Џунгле још увек шуште, дишу, као море, али смирујући се, одлазе назад. Само женка са двоје малишана је остала на ивици пута, седи, гледа ме – да ли тужно, да ли сажаљиво – седи и гледа, смешно се чешка, а сићушни малишани су се закачили за њену длаку и висе као…као мајмуни, наравно:) Да није гладна…а немам ништа да јој дам, нисам апсолутно ништа понела – проверила сам џепове – нема ничега. Жао ми је, пришла сам ближе, чучла, гледам је, погледи су нам се срели, тако су јој тужне очи….јао…ЈАО!!!Не могу да верујем!!Тужна мајмуница се одједном претворила у фурију! Чим су нам се погледи срели, очи су јој се зацрвениле, мајмуница је отворила уста, избацила све зубе и кренула према мени! Иза жбуна је искочио велики мужјак и за трен ока се нашао поред мене, ослонио се на широко растављене предње шапе, исправио рамена, само што не скочи!Зуби!О!...Ђавољски широко отворена уста су имала ТАКВЕ зубе – права ајкула! Коначно сам схватила да морам да престанем да их гледам – то их очигледно раздражује. Али, изгледа је већ касно…Страх као да ме је паралисао, али када сам схватила да ми не гине да ме нападне, урадила сам оно, што никако не би од себе очекивала – нагло сам се спустила према мужјаку, само што нам се нису додирнуле њушке, широко сам отворила уста, почела сам јако да шиштим на њега, почела да млатарам рукама, направила злобно, љуто лице и крволочно почела да шкргоћем зубима…да ме је само неко видео у том тренутку:) Е, сад ће ме убити, ђубре…опа!...упалило је!Мужјак се мало смирио, направио корак уназад, окренуо се и кренуо…и на томе се све мирно завршило. То ми је наук за убудуће – не смем да гледам мајмуна у очи. Изгледа страх ипак некад помаже да нађеш правилно решење – никад се не би сетила да урадим тако нешто, тако да режим и шиштим, да ли су се то неки древни инстинкти код мене испољили? Значи страх понекад ипак помаже да нађеш правилно решење? Дакле – оно што ми смета, покушаћу да уклоним, а остало морам да решавам. Није искључено да кад конкретна тура страхова и негативних емоција ишчезне, да ће јасности бити много више.
А иначе, јако чудно некако испада…Каору је рекла да је она ултра умерена, а Мишел – командос, а и изгледају сасвим супротно: Каору је прибрана, активна, чак груба, мада је јако осећајно лупила дечака по гузи…безобразна кучкица, то је сто посто… А Мишел је ватрена, мирна, шапуће нежне речи на увце…испипкала ми је груди…све ми се преокренуло од таласа узбуђења, који ме је обухватио у том тренутку …а Кам…не, засад не разумем – каква је разлика међу њима.
Већ десет минута ходам горе-доле око офиса ЊЕГОВЕ СВЕТЛОСТИ, сва врата су отворена, али нигде никог. Усамљени старац-тибетанац незаинтересовано ме посматра, вртећи у десној руци неку тибетску стварчицу са ланчићем на крају, његове усне се померају у такту са његовим покретима, - вероватно је то његова пракса. Зар се нада да ће нешто постићи ако буде вртео ту металну стварчицу?...Али ја не знам шта он још ради, осим што врти ту стварчицу. Покушала сам да га питам, али он, наравно, не говори енглески, па ми се само насмејао и наставио монотоно да је врти.
Разочаравши се да ћу успети уопште ишта да сазнам, села сам на криву столицу коју је неко поставио у осунчаном дворишту. Овде је сасвим другачији живот, сад је немогуће замислити да негде постоји метро, журба, тмурност, зима, посао…успорени, монотони, очаравајући ритам тибетског света се фино уклапао са усмереношћу у тренутном сјају живота, - као два испреплетена, али не измешана потока топлоте и хладноће. Волим да се љуљам тамо-вамо, као на љуљашкама - од безбрижности до одлучности, од смирености до стремљења, од озбиљности до невиђене страсти. Љуљашке које се њушу изнад света…Каква сам ја? На то питање никад нисам могла да одговорим себи.
- Јел некога чекаш?? – набијени тибетанац, малог раста, појавио се на крају дворишта.
- Да, треба ми неко ко ради у офису.
- Ја радим у офису.
- Јел? Супер:) Па, онда ми реци како да стигнем на семинар код Кармапе.
- Сутра мораш у 11 сати да будеш у његовој резиденцији са пасошом.
- А како да стигнем тамо?
- Па, може да се узме такси, мада је то јако скупо. Најлакше је аутобусом, само ћеш морати прво да стигнеш до доње Дарамсале, а тамо да преседнеш у други аутобус који иде према Норбулинги. Па, то није тешко:), наравно, ако ниси први дан у Индији.
У Индији нисам први дан, али ка таквој појави, као што је “local bus” нећу моћи никад да се навикнем, па још и у планинама! Уопште ми није јасно, како та метална крнтија може да прави такве пируете и заокрете на серпантину. Два индуса који су седели поред мене на једном седишту (у Индији су три седишта спојена, али су изгледа прављена за јако мршаве људе), мало-мало па су ме притискали уз прозор, љењо се одлепљујући после «принуђених» прилепљивања. Звекетање метала, сирена која је нон-стоп одзвањала у глави, шкрипање точкова, а уз то још и сулуда овдашња музика и песме, које је певало пола путника аутобуса. ..Фуј, дођавола…Јел то већ доња Дарамсала? Даље ћу таксијем, ма колико год да коштало. После тако екзотичног спуштања било ми је мука. Аутобус ме је избацио на уску прљаву улицу у саму гужву, био је неки празник. Заглушујући звуцима труба, које су се пресијавале на врелом сунцу и звекетом огромних бронзаних тањира, у које су нагло и без икаквог смисла за такт ударале десетине маскираних богова, гужва се полако ширила надоле, низ улицу. Изашла сам на тротоар, али лепљиви талас празничне масе ме је и ту захватио, па сам у очају ушла у прву продавницу да бих одахнула пре него што кренем даље, према Кармапи. У продавници се осећао јак мирис овдашњих хемијских производа…Ма дођавола, можда је ипак боља улица…не требају ми још ти смрадови.
Користећи све начине пентрања по планинама, коначно сам успела да дођем до такси-станице и ускочим у први ауто.
Згуривши се у холу на првом спрату, посетиоци су чекали своје време. Да, изгледа Кармапа нема најбољу карму, чим мора да гледа све те људе. Сви имају исти осмех – као да су га купили у истој продавници. Шта доживљавају сад? Па могу да приђем и питам! Прилазим младом пару – момак нешто прича безличној жени у годинама, поздрављам их, питам, шта осећају сад, пре сусрета са Кармапом.
- О! О! Тако сам узнемирена…Па то је живи бог! Осећам се као дете, иако имам 40, а он 17, - њено лице у том тренутку је било празно, досадно, али је било развучено у осмех.
- Ја такође осећам да ће се сад десити нешто важно у мом животу, - одговара момак.
Изгледа да баш хоће да види «живог бога», али такав интерес могу да замислим да има и према…Ма шта да замишљам! Делује да га уопште никад ништа не интересује, као да ништа не изазива код њега жив, страстан, прави интерес, ради ког бих све напустио, све дао…А да ли уопште постоје такви људи? Да, постоје, видела сам их у Бодхгаји, у насељу…Али сви остали људи, који су сад овде, беспрекидно изражавајући своје вештачко усхићење, - да ли у њима има нешто живо још?
Па и ја понекад будем тако извештачена! Научили су ме, где и кад требам нечему да се дивим, па се понекад правим да ми се нешто свиђа…Шта ме је одржавало у животу пре него што сам дошла у Индију? Увек ми се чинило да је мој живот испуњен, интензиван, а сад ми се учинило као да ми је пролетео пред очима за неколико тренутака…Све оно што сам сматрала јарким и интензивним, сад нема никакав значај. Застрашујуће и радосно откриће. Али није било само то. Не само то. Кроз сву ту извештаченост у облику нерва пролази стремљење, које се у почетку једва да приметити, које нема циљ, а затим постаје све јасније и јасније, па се на крају испољава прекидањем старог, прошлог живота и путовањем у Индију, у облику очајног стремљења ка нечем непознатом.
…И шта ће све то Кармапи? Тај глупи ритуал уручивања црвених кончића и та празна лекција, те формалне фразе, које он изговара већ по који пут и тако монотоно? Па он има само седамнаест година…Очи као код тигра, усне…пулсирајућа жеља…Шапе, поглед, - гледа ме као дечак!Док други монах преводи речи Кармапе на енглески језик, он ме гледа да ли као дечак, да ли као звер…Да ли да га ухватим, одвучем са собом, да се ваљкам са њим у високој трави, да се смејем, да га гледам у очи. Страствени тибетски дечак у монашкој одори…Интересује ме, да ли има еротске снове?
Ништа не разумем тај будизам за масе. Шта значи видети своју мајку у сваком бићу? Зар је мајка оно биће, које ми је најближе? Зашто? Било би ми логично да су ме приучили да у сваком бићу видим Далај-Ламу, Буду, али мајку??? Ма не, ако ја будем видела у свакој травчици своју мајку…Идеја саосећања ми исто није јасна. Из тога како они о томе говоре, испада да није најважније оно што ти доживљаваш, него оно што ти радиш – помажи, давај и тако даље. Као да се помоћ само закључује у томе да дајеш! А ако ја дам, а тај човек због тога постане још похлепнији, још више упадне у помрачења? Не, не слажем се да постоје неке активности које могу довести човека ка нечем бољем…Ка бољем? А шта је то боље? Јер оно што је боље за мене, може за неког другог уопште да не буде добро…Па чиме онда да се руководим? Испада да будисти сматрају да њихово «боље» јесте оно «право», ако сматрају да су њихове активности помоћ другима?
Предивне стазице парка Норбулинга су ме довеле до малог поточића са декоративним мостићем. Ту сам стала да бих прибрала мисли. Боље-лошије – шта је то уопште?Ако желим просветљење, значи да ће за мене оно боље бити све оно, што ће ме довести до просветљења. Али то не значи да ће ми то и пријати! Баш обрнуто – што су већа моја страдања, све гори ће бити мој живот и значи да ћу још више стремити ка ослобађању од негативних емоција. Испада да за мој циљ – за слободу, саосећајан човек који жели да ми помогне треба да створи такве ситуације, у којим бих се код мене појавио осећај саосећања, ако у том тренутку желим управо то! А да ли ме неко пита – шта ја уопште желим у овом тренутку? Зар о томе прича бар неки будиста? Нисам чула за то. Они сви говоре о неким добрим делима, па је логично да сви то тако и схватају – дај оно задње, саслушај, не изражавај бес…Нејасно ми је.
Шта је уопште саосећање? То није узајамно страдање? Раније сам управо тако мислила – ако видим да неко страда, значи да ја морам да осећам то исто, то је био за мене критеријум моје «велике душе». Каква глупост! Уместо једног страдаоца сад их има два. Да ли је то просветљење?
Не, нема никакве јасности. Морам да кренем назад. Мада сам могла још мало да седим у прохладној лепој гомпи са црним подом и беспрекорним тибетским сликама и шарама, али ја желим нешто друго, не могу сад да седим. Потребне су ми активности.
<< Back Forward >>
