« Maja »
Том 1: « Форс-Минор »
Поглавље 42Сваког дана мисли су ми се све упорније враћале на парче папира са адресом, коју сам добила од Тајге. Заправо, тамо је написано да ме тамо очекују тек следеће године, али како могу да чекам годину дана? Како да знам, шта ће се десити за годину дана? Могу уопште тамо да не одем, могу да се разболим, да умрем... А можда је то просто испитивање мене? Можда Тајга на тај начин жели да провери, да ли у мени постоји права страст за слободом? Jер, ако постоји, како онда може да се одложи бар за недељу дана оно што се директно тиче те страсти?
Па, могу бар да прошетам тамо, да погледам шта има тамо... идем.
Ма, то је само условно адреса - више личи на опис маршруте, као онај што се добија на такмичењу у спортском оријентисању. Тим путем ићи горе, до неког скретања, онда опет скенути негде тамо, још горе, поред каменог лица, поред оронуле стене... и на крају крајева стазица ме је деовела до почетка брда које се поносно уздизало изнад Дарамсале и који је зарасло у густе чупаве јеле. Даље се требало пењати нагло у вис, десетак метара или двадесетак, узаном стазицом направљеном од камења, - као благо пентрање:)
Како су се забарикадирали... попевши се на сами врх, закуцала сам се у капију на којој је било написано крупним словима да је то приватни посед и да је категорички забрањен улаз. Натписи на хинди и тибетском језику, судећи по свему су били идентични. Као потврда озбиљности написаног, са обе стране капије, доста високо, у неколико редова је била провучена бодљикава жица. Зашто ми тако лупа срце? Забринутост и физичка оптерећеност, све се измешало... Шта да радим даље? Да одем? Како да одем? …Чини ми се да већ нећу моћи да одем, радозналост искаче испред мене, ја чак плешем у месту. Ма која је за њих у суштини (срце је почело брже да лупа, ја ништа не знам о томе, ко је то, а шта ако...или?...) разлика – сад или за годину дана? …А шта ако ме истерају? Па, значи бар ће бити нека одређеност... А шта ако ме не пусте? Да, тачно, а шта ако ме више не пусте, јер нисам испунила услове за састанак? …А да ли ме интересују људи који не пожеле да контактирају са мном само зато што не желим да чекам годину дана до онога што ће променити мој живот? Значи да ја нисам о њима најбољег мишљења ако претпостављам да због тог мог поступка могу да ми забране да контактирам са њима. Па, можда ја нешто не знам, не разумем, и ево, сад ћу направити неку глупост, неку непоправиву ствар. Шта да радим? Чиме да се руководим?
Са тог места испред капије није могуће видети било шта са оне стране, а да прођем уздуж капије је скроз немогуће због бодљикаве жице, изражене косине и огромне количине бодљикавог жбуња. (да ли је намерно ту посађено?). Цупкајући у месту, одједном сам ухватила погледом црну тачкицу изнад капије. Невероватно! Па то је камера! А ено је још једна! Значи, већ ме виде? Забринутост је расла. Забринутост ме је лагано додирнула и застала негде у жбуњу. Узгред, звона нема. Како се тамо може ући? Да бацам камење, је ли? Да вриштим? Или је ту одмах негде у стени још једно чудо технике? Нешто налик излазном компјутерском панелу... Док је фантазија исрцтавала слике налик онима из космичких ратова, брава је шкљоцнула и капија се отворила.
Не могу да кажем да ме је то јако обрадовало. Забринутост ја скакала све више по боровима, јурила наоколо, претећи да ће ме напасти и закачити ми се око врата. Некако превише ратнички - камере, бодљикава жица... јер очигледно није могуће не само "тамо" ући, него и судећи по свему, немогуће је и изаћи "оданде"!
Скроз сам заборавила да ми је ту адресу дала Тајга! О чему се ту још може причати? Одлучно улазим унутра, на секунд застајем - да затварам капију за собом или да оставим отворену? Одједном су ми налетеле мисли - а шта ако је то нека банда која тргује људима? Русија и државе из СНГ-а годишње извозе до 30.000 жена. Намаме их обећањима о послу у иностранству или их просто украду, претворе у неми скот, који одрађује свој хлеб на ниви проституције у најразличитијим крајевима света. Шта ако је и та пракса правог пута - само "но-хау", згодан начин за намамљивање у своје шапе различитих будалица које падају на слатке речи? Тек тако те залуде, намаме, затим одбаце, да би их се ужелела, и дају ти адресицу... дођеш овамо, а они те ћап - и готово, мишеловка се затвори... Опет је испливао Тајгин лик која ме љуби у уста посред улице... Да ли треба да ризикујем? …Али Тајга није Сарт или Кам... Шта знам о њој? Какве има везе што је била са њима, ја не знам како се они односе према њој и ко је она међу њима, можда је и они познају само пар дана, а она је искористила моје поверење према себи да ме намами у своје шапе... Ту се опет појавила радозналост и мољикаво замахала репићем – ма само једним оком, па, хајде да уђем на пар минута... Не, не, ништа не знам о Тајги и о томе куд сам дошла, овде ме нико неће наћи ако се нешто деси. Написаћу им, заказаћу састанак у локалном кафићу...
Шкљоц! Види кучку! Док сам ја ту цупкала, капија је доказала не само да може аутоматски да се отвара, него и да се аутоматски затвара. Вероватно ме је неко пратио преко камере и када је видео да сам пустила капију, ухватио је моменат и затворио је. Непријатну језу сам осетила по леђима. Налетела сам... налетела... луда Тајга...бодљикава жица... Шта ми се све врти по глави - час имам жељу да се бацим на бодљикаву жицу и покушам да се вратим назад, час сам мирна, посебно када се присетим Тајгиних очију, њених руку... усана. У реду, нека буде шта буде. Не свиђају ми се те паничарске ноте - нешто ме у томе потсећа на оне хистеричне нападе, које су имали моји родитељи, када сам требала да путујем у Индију. Неко се спушта одозго! Убрзано корачање иза стене, скупила сам се, напрегла...ближи су...сад! Иза камења искаче девојчурак - онако мала, са тако нежним окицама, да моји страхови моментално пролазе. Нервозно сам се насмејала, чиме сам је вероватно изненадила. Да ли је јапанка?Корејанка?
- Каору, - пружила је шапу. Јапанчица:)
- Охајо годзајмас [јап. «добро јутро»]. Ја сам Маја. – Стишћем њену шапицу, топла је, пријатан дланић... Шта је то?! На руци носи чак три сата! У туристичким агенцијама понекад висе сатови који показују време у различитим тачкама света, али шта ће њој то? Узела је из моје руке папирић за Тајгу, пажљиво погледала њен рукопис.
- Икимасјо, [јап. «хајдемо»] – моментално прелази на јапански, окреће се и лаганим корацима одлази горе, а ја за њом.
Још неколико метара у вис, и појављује се поглед на куће, на обасјане сунцем ливадице. Редови густог високог жбуња одвајају ливадице једну од друге, деле их на посебне делове, тако да се у свакој ствара јако пријатна атмосфера. Много скривених ћошкова, где може лепо да се седне са књигом, да се лежи на чврстом травнатом тепиху... базен са малом трамболином... тениски корт... супер је овде! Стазице од пљоснатог камења кривудају као змијице, а по њима брзо протрчавају гуштерчићи грејући се на јарком сунцу. Каору ме води дубље. Поглед ми прелеће са једног на друго, завирујем свуда, куд ми омогућава да завирим жбуње, које се отвара. На једној ливадици има отворени туш и испод њега се пере гола девојка...супер:) У даљини, у сенци дрвећа, право на густој трави, седи момак и нешто брзо пише на нотбуку - кабал од нотбука иде према стубићу, који вири испод траве. Ето какви су стубићи у питању и који вире свуда наоколо! Па, шта је то - тако је опремљена цела територија? Генијално!
О господе! - случајно ми је излетело, када сам после још једног скретања налаетела на пар који се кресао. Девојка је лежала посред стазе, раширивиши ноге, и деловало је да само што није свршила... вероватно је ту негде ухватио... или она њега:)… гребе га по леђима, извија се, стење, страствено га љуби у уста... личи на италијанку, висока је, буцмаста, сисата, босим ножицама се упире о траву, када се страствено уздиже, извијајући се, као да покушава да одбаци јахача. Изглед помало буцмастих листова, бесрамно разбацаних у стране, згодно момачко тело које се страствено кретало, испрљане од траве девојкине петице, све то је изазвало талас узбуђења при дну мог стомака...велике шапице… зачуо се њен глас: «Мото! Мото!!». Чуди ме... на јапанку ми никако не личи... а, ево шта је у питању - момак је јапанац.
Каору је принуђена да их прескаче, али се неочекивано сагиње и доста осетно шљопка дечка по голој гузи, као да потерује коњића, а он убрзава, снажно се крећући напред-назад, лево-десно, љубе се, гледају једно друго у очи. Каору застаје неколико секунди, дивећи се ономе што се дешавало, и затим, покретом главе, даје ми знак да кренемо даље, а ја са неком дозом опаске, прескачем преко пара, који је све ближи оргазму и идем даље.
Са опаском… са опаском због чега??? Чудно… хватам се на мислим да сам, како се испоставило, доживљавала осећај напетог ишчекивања - односно, да ли ће ме упецати кад их будем прескакала. А због чега је у ствари та напетост? Слика пара који се кресао посред пута ме јако узбуђује... можда просто не знам како да се понашам ако ме увуку у своју игру? Нелагодност?... да, делимично… али то није разлог. Невероватно, никад нисам мислила да управо изглед испрљаних од земље девојачких ножица, може тако да се одазове у мени... желим... Чисте сада не желим, желим само испрљане од земље, које миришу на траву.... како је добро када се пробуди сексуалност, када живи свој живот, када се појављују спонтане жеље - обичне и необичне...
Иза дрвећа се појавио још један низ котежа, који су изгледали привлачно - као бунгалови, од црвене цигле, окружени густим низом жбуња и чупавим травнастим теписима. Већ док сам прилазила котежу, куд ме је одвела Каору, схватила сам разлог моје напетости - осећала сам негатив према пару који се кресао! Код мене се пробудило ехо мржње, коју доживљавају обчини људи према отвореном сексу. Замислите, да негде у Москви, посред пута, неко има секс, па ћете знати каква ће бити реакција пролазника...Мда... Свима су нам заболи штап у дупе, и тај штап је идеја "интимности" секса, и још - то је и навика за осећањем мржње према ономе, ко не крије свој "интимни" живот. Невероватно... после свих мојих сексуалних догодовштина, после тога, откад сам почела да осећам привлачност реализације "најперверзнијих", најневероватнијих сексуалних фантазија, да откријем у себи старицу која мрзи секс! Па како је то могуће?... Да… ту гадост морам да избацим из себе, морам да је избацујем део по део, а она расте иза сваког ћошка, где још нисам завирила...
У котеџу је било пријатно. Ја и Каору смо се развалиле на меканим мадрацима једна насупрот друге, кроз отворени прозор је упадало сунце, шуштало лишће, цвркотале су птице, чуле су се нечије вриске - изгледа се неко бацакао у базену.
- Да ли имаш одређени план?
- План? Не… - зачудила сам се том питању, али сам се правила да није тако.
- Чудно... па зашто онда… - Каору се угризла за језик и заћутала – Тебе је Тајга овамо послала, зар не?
- Тајга. А када си отворила капију - како си схватила, да нисам просто радознала?
- Они који су просто радознали, другачије изгледају, Мајо, и за њихово протеривање имамо довољно адекватних средстава, осим тога, видела сам у твојим рукама цедуљицу са шемом за пролаз - насмејала се, упитљиво ме погледала. - Па, шта ћемо радити?
Не знам шта да јој одговорим... одговорићу како јесте...шта сад...
- Слушај, Каору, ја немам појма шта ћемо овде радити:) Немам никакву представу зашто ме је Тајга овамо послала. Колико сам схватила, овде живе они, који се баве праксом правог пута, и мени би било занимљиво да попричам са њима.
- Да попричаш?... И она ти уопште није причала о томе, шта се овде догађа?
- Не… - опет сам се забринула.
- Јасно. Па, добро. Чим те је послала овамо, без обзира на то да ти ништа не знаш о овом месту, значи да је видела смисао тога... - Каору је савила ноге испод себе и наместила се као мали Буда.
- Овде је – насеље «ултра».
- Шта?
- «Ултра». Тако се зову они, који у својој пракси одлуче да утичу на себе на екстраординаран начин.
- На пример?
- Све ћу ти испричати, не жури. Погледај како живе људи – баве се чиме хоће, иду у биоскоп, на посао, купују различите ствари, опремају своје станове, полако шетају улицама - у главном, свако се труди да буде задовољан животом. А сад замисли да је дошло до рата, или поплаве, епидемије куге, у главном - десила се катастрофа. Погледај - како се мења живот људи. Мења се све! Облаче исту гардеробу - војну униформу, добровољно се потчињавају војном животу или радној дисциплини, групишу се у нове социјалне структуе - армију или добровољне пожарне екипе и тако даље. Они тотално мењају свој лични распоред живота - већ немају одмерен одмор и одмерен посао - све је стављено на карту, све снаге, све се дају за борбу за опште дело, јер је цена те борбе - живот. Они почињу да живе по законима војног времена. И не може се рећи да то изазива само патње. Наравно, људи трпе неудобства, немају могућност да доживе одређена задовољства, али свеједно често доживљавају радост, пуни су ентузијазма јер схватају да све што раде, раде за будућност своје деце, за добробит и будућност своје породице, ради спасења њихових породица, њих самих, њихове деце од катастрофе - од епидемије или неке стихије, или од тероризма, и због тога су спремни на све. И још један битан моменат - непријатељ је познат, и смисао живота је скроз јасан. Е, а ми...
Врата су се отворила и ушла је она иста италијанка! Гардероба јој је неуредна, она више подвлачи лепоту полуобнаженог тела, него што је скрива, и види се да је сад изашла испод свог дечака. Бацила се на колена, смешно, као куче, допузала до мене, попела ми се на леђа, снажно се привила уз мене, наслонивши се на јастуке, и врело ми прошапутала на увце: "свиђаш ми се". Види кучке :) И кад је успела да ме види... прија ми што ме тако стишће. Ништа не ради - просто ме је стиснула и седи, дише ми у врат.
- … е, па ми – живимо по законима војног, ратног времена, али те законе бира за себе свако сам.
- А који је рат? Са ким?
Каору се однеочекиваности насмејала, пљуснула рукама.
- Како то «са ким»? Са негативним емоцијама, наравно! Са свакодневне тачке гледишта негативне емоције су нешто као невини грех, као кад се наљутиш, па се извиниш, као "нисам био у праву, извини"... Вероватно су се тако некад односили према сифилису. Али ово је страшније од сифилиса, и јако је могуће да ће се за петсто година човек, који осећа љубомору или злобу, схватати околином, као неко ко има сифилис и не жели да се лечи, а покушава да зарази друге. Негативне емоције су страшна болест, ужасна! Она изједа човека изнутра, изједа сву твоју душу, претвара те у живи леш, лишава те доступа доживљајима.
Док је говорила о "страшној болести", Каору није ни променила своју нежну интонацију, нити израз лица. Са стране би се могло помислити да ми причамо о временској прогнози.
- Ја сматрам да сам умерени "ултра", али, међу нама постоје они, који су крајње лево крило, и њихова тачка гледишта се одликује од моје...уосталом, они ће ти све испричати о себи и њиховој пракси.
Замислила сам слику "скроз левих ултра" - замислила сам људе са аутоматима, затим су их замениле слике изнурених аскета, који умртвљују себе, који воле своје негативне емоције, у главном, замислила сам свакакве глупости, и морала сам да уложим напор да бих одбацила надолазеће глупости.
- А где могу да видим скроз леве ултра, Каору? Да ли са њима може уопште да се контактира, или су они...
- Тренутно, Мајо, најлевија ултра управо гура своју шапицу према твојој мачкици! - Каору се насмејала, и за секунд сам схватила на шта мисли, када сам видела италијанку, која је постепено спуштала своју руку ка мом стомаку, па ниже, још ниже... и сада је већ пребирала моје длачице.
- Јеси ти лева ултра? – окренула сам се ка њој, а она је одмах додирнула мој нос својим уснама.
- Да, да, после, после ћемо попричати, сада слушај Каору...- врело шапутање, додиривање мог носа њеним уснама... сладак талас је прошао кроз цело моје тело од горе, па на доле, задржао се негде доле, одвибрирао у виду слатког вира и нестао, оставивши иза себе чудна "електрична" осећања на језику, на уснама, на брадавицама и петицама.
- Они се још у шали зову «командос».
- Па, ипак, укратко - која је разлика међу вашим позицијама?
Каору се замислила.
- Објашњавати – значи изгубити безвезе време, боље је показати, онда ћеш лакше схватити... али ја не могу то да урадим... једино можда...Кам? – Каору је упитно погледала Мишел.
Ова је климнула главом.
- Кам? Кам је ту? Ту је? – само што нисам скочила од радости.
- Ту је, ту је.
Тог тренутка је Мишел испружила руку према Каору и одједном снажним тоном гласно изговорила - "негативна емоција"! Каору се благо штрецнула, опустила поглед, стиснула песнице, и истог тренутка је Мишел поновила ту исту фразу, пропративши је тим истим енергичним гестом. Овог пута је Каору само благо раширила очи, неколико секунди ћутала, није се мрдала, а затим је унела неке записе у своје блокче.
- Имала си негативну емоцију?
- Да. Прво сам доживела негативан однос због твог импулсивног крика, и да си била пажљива у потрази и уклањању негативних емоција, приметила бих то по мојој интонацији, по мојој мимици. Када ми је Мишел скренула пажњу на то, осетила сам огорчење три због тога што сам доживела негативан однос, огорчење два што сам га сама пропустила и нисам га беспрекорно уклонила, осим тога, појавило се незадовољство три Мишел... Чим пропустиш једном помрачење, оно окупира плацдарм, и одмах се навале остала.
- Чекај-чекај… које незадовољство пет… пет због чега?
Каору је променила позу и поново унела запис у своје блокче.
- Шта – поново негативна емоција?:)
- Да.
- Аха… али ја сам то само пробала да се нашалим…
- Шала шалом, али то не мења чињеницу да се опет испољило незадовољство три због твог питања. Ако си га пропустила и ниси уклонила цео низ помрачења, онда ће они у скорије време покушати да се пробију са још већом снагом, па су се и сад пробиле. Заправо, овог пута иако не беспрекорно, али ипак доста брзо сам је уклонила - мање него за секунд.
- Да ли имаш у виду интензитет?
- Да, интензитет по скали од један до десет. Постоји огромна разлика у томе - како фиксираш своје НЕ. Ако покушаш да користиш своје лиричне описе као што су "било ми је лоше, али сад ми је боље", или " прво је било јако незадовољство, затим је ослабило", онда се никуд нећеш померити, а ако говориш " прво је било незадовљство снаге 5 по скали, а после три секунде сам успела нагло да га смањим до 3, а још за три секунде да га уклоним, а после тога сам успела да изазовем осећај блаженства тог и тог квалитета" - то је онда нешто сасвим друго, онда процес контроле и уклањања НЕ иде мало брже.
- Чиме је то изазвано?
- Не знам… ево, гледај, овакав пример – на пример, имаш задатак да дигнеш температуру прста. Ако будеш просто седела и трудила се да твој прст постане топлији, ништа ти неће успети, и страни посматрач, који ће да прати температуру твог прста, ништа неће видети. Сасвим је друга ствар, када сама видиш показатеље температуре. Видиш како је одједном температура кренула на горе - сасвим мало, али на стоти део степена. То је неки спонтани скок, скроз безначајан. Када постанеш очевидац неколико десетина таквих спонтаних скокова, и ти на неки начин почињеш постепено да примећујеш везу између свог стања у том тренутку и повишеном температуром, и на крају ти почињеш помало да управљаш температуром свог прста. То је јако познат ефекат, кoји се навелико користи у аутотренингу. У нашем случају не постоји такав прибор, који бих одређивао интензитет твојих НЕ, уосталом то није ни неопходно - ти и сама можеш доста добро да процениш, и на тај начин да научиш да осећаш - који управо напор води ка слабом снижењу интензитета НЕ, који - ка јаком и тако даље.
- Да, јасно ми је то... узгред, зашто се код тебе појавило незадовољство због тога што сам тако бурно одреаговала? Да ниси љубоморна?:)
- Као прво, имам стару навику да тако реагујем на било које бурне емоције. Као друго, Кам се руководи својим жељама, а не мојим:), и онда се испољило разочарење због тога што сам пожелела мало ближе да попричам са њим, али је у овом тренутку то немогуће, јер он то не жели.
- Зашто?
- У ком смислу «зашто»?
- Али зашто неће?
- А треба да буде «зашто»? Нема жељу и готово. И, ако се нађем у сивом стању, ако пропаднем у свом послу везаном за емотивно глачање, онда се саме од себе појављују негативне емоције, свакаве мисли, као што су " изгубљен сам случај", «тотална сам будала, ако он жели да контактира са мном" и тако даље. Када пребродим то, при свакој мисли о Каму осећам радост, нежност према њему, почињем да схватам да ја ни са њим немам шта да причам - сада је испред мене скроз јасан и велики фронт радова, и ја не желим да ми ишта скреће пажњу, него желим из све снаге да ударим и избацим ту навику за доживљавањем омрачења.
- Испада да… - чула сам кораке иза прозора, Каору је постала напета, кораци су се приближили, врата су се отворила и... ушао је Кам!
Шта да радим?? Мисли су ми се у паници узврпољиле по глави. Пожелела сам да кажем "здраво", али то је глупо, али што је глупо, ако сам сретна што га видим, ако сам одједном сретна што просто сама не видим свој фронт радова и што ћу изгледати глупо, иако је мој фронт радова повезан са радошћу, али шта ако се ту некако другачије контактира међусобно, шта значи "ако је тако"... Кам је стајао на улазу и гледао ме, а ја чак нисам могла да се померим, стајала сам укочена и неодлучна. Када ми је пришао, аутоматски сам устала, и он меје снажно загрлио, широко се осмехујући и помазивши ме по коси.
- Драго ми је да те видим, девојчице!
Тако непосредну реакцију никако нисам очекивала, али пошто је тако... - загрлила сам га, вриснула, стиснула, ка мени су скочиле остале две бештије, и нас троје смо срушиле наш улов на мадрац. Опет сам могла да погледам Кама у очи, којима није било краја... опет сам осетила пљесак нечег тананог, што засад не могу да опишем речима.
- Каме, покажи јој шта су негативне емоције. Показаћеш? Показаћеш… видим да ћеш показати:) – Каору нас је брзо, пословно, поређала по одређеном редоследу. Мене је наслонила на Мишел и она се задовољно надула и обухватила ме шапицама око стомака...или мало више...:) Кам је сео насупрот мене и кренуо да води игру, а Каору је села поред њега.
- Прво ћемо мало померити твоје опажање на најелементарнији начин - путем тровања кисеоником, а затим ћу ти помоћи да заузмеш положај из ког ћеш видети.
- Шта ћу видети?
- Небитно, хајде – направи двадесет дубоких удаха-издаха, затим дубоко удахни и задржи дах, а Мишел ће стиснути твоја прса. Сви су се у детињству тако зезали, не брини, не брини. Када осетиш да губиш свест, погледај ме право у очи, је ли у реду? Гледај ме у очи, важи?!
- Па, добро, почињем.
Двадесет удаха-издаха пуним плућима ми се није дало лако - мислила сам да не могу, али сам успела, и када сам радила задњи удах, Мишел је лагано притискала јаче, па сам почела да пливам, из задњих снага, задржавајући своју пажњу на Камовим очима.У неком тренутку сам већ скоро изгубила свест - у ушима ми је одзвањало, у грудима - хладноћа, пред очима - надолазећи мрак, и одједном нешто као да ме је закачило...не знам како да се изразим.Усред слике света који се распадао, мене, која сам се распадала, појавило се острвце – у почетку сам се просто држала за тај осећај, не схватајући шта се дешава, али од тог острвцета су почеле да се разилазе таласи јасноће, вид и слух су ми се повратили, а Мишел је смањила постепено стисак, и коначно скроз смакла руке.
- Не престај да ме гледаш право у очи, је ли у реду? – глас Кама је био помало пригушен. Опет су ми се запушиле уши.
Тог тренутка сам схватила да су његове очи биле то острвце које ми није дозволило да упаднем у несвесно стање. Концентрисање на његове очи ми је омогућило да одржим стање најсвежије јасноће, јасног виђења онога што ме окружује, али, с друге стране, ја нисам схватала због чега се појављује такав осећај кристалне јасноће, јер сам све предмете около видела бочним видом исто, као и раније, мада, сада мало магловито.
- Не смичи поглед с мојих очију и гледај искоса на моје тело. Да ли видиш нешто необично?
Необично? Не, ништа необично нисам видела…
- Гледај на ивице слике, на границе!
- На ивице?
- Сконцентриши бочни вид на видљиве контуре мог тела!
- Видим! - против своје воље сам вриснула.
- Опиши оно што видиш.
- Право по целој контури твог тела пролази јарка, бела, светла линија, као да тело лучи нешто.
- Погледај ту линију бочним видом, сконцентриши се, тако да одлично видиш слику.
Још минут сам се колебала у том чудном опажају, али сам брзо укапирала од чега постаје мутнија, а од чега јаснија.
- Сада пребаци свој поглед са мојих очију на ту светлост, али не жури, полако, обухвати својим погледом цело моје тело.
- Да, да… испада… испада ми, видим.
Обухватила сам погледом цело његово тело и свуд сам видела ту јарку светлост, ширине отприлике петнаест центиметара. Граница светлости се скроз подударала са свим кривинама његовог тела.
- Сада се налазиш у стању необичне за тебе стварности, видиш оно, што обичним очима не би видела. Не ради нагле покрете, не препуштај се лажној сигурности, добро прати свако своје стање, да га не изгубиш, да се не спотакнеш, јеси разумела?
- Да. Шта да радим даље?
- Сада ме поново гледај у очи, полако, уз то не губи концентрацију на белу светлост, Полако, Мајо, полако...
Осећала сам се као неискусни пливач испод воде - сви покрети су успорени, свет видим мало другачије. Само обичан покрет захтева неке напоре, а у овом случају напори су били потребни да не изгубим стање у ком бих могла одлично да видим белу светлост. Погледала сам Кама у очи.
- Гледај беспрекидно.
Ја већ не би ни могла да прекинем... јако ме подсећа на оно, што се дешавало са "његовим" очима у сну... КАКО ЈЕ ТО МОГУЋЕ!!!?? Вероватно сам зинула или нешто тако, јер је Кам чврстим гласом наставио да понавља: "Концентриши се, само гледај". А било је шта да ме деконцентрише... његове очи су се ПРИМАКЛЕ ка мени толико близу, као да сам стајала тик испред њега и да сам их гледала кроз лупу. Та сличица као да је легла на друго виђење света - обично, где је Кам седео метар удаљен од мене.
- Не раздвајај се, не бави се глупостима, концентриши се на крупни план! - глас му је био помало пригушен, као да прича кроз вату.
Добро, концентришем се на његове очи...каква велика... језера... невероватно дубока језера невероватно продорне светло плаве боје...
- Сада погледај првим погледом на моје тело. Шта видиш?
Поново пребацујем пажњу на "општи план" - ето ти...!
- Шта видиш, Мајо? Говори.
- Ја видим… не знам шта видим, Каме:) Нешто невероватно…
- Мање епитета, девојчице моја, говори суштину, - врели шапат и пријатна експлозија у левој брадавици коју цури по грудима - то ју је Мишел нагло стиснула својим прстићима... да, тонизира, трезни:)
- Видим... боје, много боја...оне су такве...које не могу никако да назовем, не знам како да их назовем, такве нисам никад видела, наранџаста...али то није наранџаста...љубичаста...ако како могу "ТО" да назовем "љубичастом"... немам речи....
- Добро, све је јасно. А сада пребаци поглед на Каору и погледај пажљиво - пажљиво!
Глас је придобио тон звона, и одједном сам видела како је црна сенка промакла и забила се у тело Каору! Од неочекиваности сам се здрмала.
- Видиш, девојчице? – поново ми је шапнула Мишел на уво – Гледај даље.
Поново је клизнула сенка, као одраз огромне количине рубова, невероватном брзином пролетела и нестала (и како уопште могу да видим нешто што јури ТАКВОМ брзином!).
- Шта види? – питање је за Каору, није за мене.
- Засад само сенке.
(Откуд он зна!?)
- Мајо, концентирши се, не растежи се. То нису сенке, погледај пажљивије!
Упрла сам поглед, стиснула усне, гледам... Још сенка, још.
- Само су сенке, Каме, више ништа не видим.
- Погледај пажљивије, привуци сличицу ближе.
- Како??
- Не питај, него ради! «Како» нека те не оптерећује, ради, помажем ти!
Привукла сам… сенке су се повећале, постале више… видљиве...
- Имају боје, Мајо, гледај - којих су боја.
Немају боје, просто сенке...Одједном је једна од сенки стала, престала да јури око Каору, окренула се као истебљивач и нагло кренула на мене, постала огромна, тотално црна, па ударац!Ударила ме је! Још један ударац! Како ме боли! Као да су провукли бодљикаву живу по мојим цревима и грудима.
- Удари ти заузврат, не спавај!
Ударам – не знам како, али ударам, још, још, она не одустаје, осећам бес који ме обузима због борбе и дивљи страх уједно.
Појачавам напор, допуњавам - не знам "како", али радим све то!Сенка још једном креће у један борбени захват, сад ће ударити, удариће... скупљам снагу, само што не вриснем од напетости, и ударац! Опет нисам успела да је зауставим, и опет се бол разилази по целом телу. Шта ће да ради даље? Још један борбени захват мрачног гада, појавио се страх, гад је постао невероватне величине, деловало је да ми заграђује цео свет, као да га крије од мене, гуши ме, удара, и у том тренутку сам вриснула на сав глас - «Каме! Каме!». «Друга» сличица ми је одмах постала јаснија, поново сам видела Кама кроз црноћу сенке која је висила изнад мене, и одмах сам осетила да ме нешто испуњава, у мене или из мене се лио неки јак поток - тешко је описати на шта је то личило - све је клокотало, али не бурно, јако тихо, била сам на граници суза и смеха, и била сам тако радосна да сам се плашила да ћу уплашити тај осећај, појавила се безбрижна симпатија према не знам коме, и јака, снажна сенка, која ме је атаковала, одједном се распала у милион ситних комадића, који су светлуцали и били јарко црвене боје. Боја је веома густа, али некако тешка, чудно је да се тако прича о бојама, али се у њима испољио скроз нови квалитет који ја и покушавам да опишем речима "тежак" или "који сија", као што је било са оним бојама које сам видела у Камовим очима. Густе, тешке нијансе црвеног се пресијавају, преплићу и одједном... ово лудило, не, то је лудило!
- Види ли?
- Мислим да види, види… - Каору и Мишел су тихо причале између себе.
- То је немогуће… - то је већ мој глас.
- Ма тачно види, - кристални смех, тако пријатан, одбацује ме на страну, све се разлеће...
Кад сам се освестила, била сам у Мишелином наручју. Кам, не губећи ни секунд, наставио је да управља са мном.
- Не губи време, одмах опиши оно што си видела задњег тренутка, иначе ћеш заборавити, натераћеш се да поверујеш да тога ничег није било. Научи да одмах описујеш своје необичне опажаје, посебно доживљаје. То ће ти помоћи да пребродиш аутоматизам уграђеног скептицизма.
Чега сам се сећала... Оно чега сам се сећала, није могло да се деси.
- Ти ћеш говорити или си већ почела да се увераваш да ничега није било?
- Чини ми се да сам већ почела…
- Мајо, говори све заредом, не бирај речи, нека то звучи глупо. Речи ћеш тражити после - просто говори све што ти падне напамет, чак и да ти делује глупо.
- Па, добро… видела сам биће, дивље, које не личи на нас, некако је живље и било је свесно, схватало је да га видим, и то га је изнервирало, али то нису била људска осећања, нису праве речи... Обоје - ја и оно - схватали смо да разумемо, да... уф...запетљала сам се. Шта је то било?
- Негативна емоција, наравно:) Тачније – прво си видела негативну емоцију, а после си видела оно што се крије иза ње.
- ??
- А шта мислиш, «негативна емоција» - шта је то?
- Па… не знам, Каме… ево – оно што доживљавам.
- Наравно, то је оно што доживљаваш, али ја не причам о томе... претпоставимо да си затворила очи и да ти је пришао пас - трља се уз тебе, лиже те, грицка, ево, као Мишел сад...:) и ти све то осетиш, и ако те питамо - " шта је пас", ти ћеш рећи да је то оно, што сад осећаш, али, шта је иза тога што осећаш? Јер «пас» - није просто збир оних осећања који се појављују када те неко додирује, то је нешто веће, и ако сад отвориш очи, појавиће се опажања "пса" - моћићеш да га видиш, да видиш његове очи, његове емоције, радост и остало, и онда на питање - "шта је то пас" већ нећеш одговорити да је то збир осећања длаке и шапа - већ ћеш га описати као личност, јер га схваташ другачије, видиш га као личност. Хајдемо даље – а шта је "иза" онога што доживљаваш као личност? Да ли разумеш моје питање?
- Питање разумем, да, врло га јасно разумем, али никад нисам мислила о томе...
- Наравно, за тебе је свет – свет «објеката», где су у улози објеката и збирови осећаја, и збирови емоција, и мисли. Али шта стоји "иза" тога?
- Како ја да знам?
- Управо тако – ти не можеш то да знаш, и док можеш само разумски да поставиш себи такво питање, али поставићеш га себи тек, када доживиш јасноћу, иначе нећеш моћи себи никакво питање да поставиш, али, то је друга тема..., дакле, док не поставиш себи питање, неће ти се ни појавити жеља да га решиш, да нађеш одговор.
- И какав ће то бити одговор?
- Је ли очекујеш неке речи?
Не могу да схватим… његов поглед је и нежан и строг истовремено, а притом мимике нема уопште, као да његово лице лучи и нежност и строгоћу...
- А шта онда?
- Одговор неће бити речи. Замисли да си слепа и да ти причају о псу, који је сад за тебе само збир опажаја.
- Па, да, схватила сам, јасно ми је. Одговор могу бити само нова опажања.
- Тачно. Нова опажања. Ако поставиш себи питање које је изазвано проживљавањем јасноће, ако имаш жељу за одговором, одговор ће се управо и појавити у виду нових опажаја. То могу бити познате теби врсте опажаја, али се могу отворити и нови. Сада немаш могућност да урадиш то самостално, и ја сам ти помогао да добијеш "одговор" на питање "шта је то негативна емоција" - пренео сам ти на неко време способност да имаш нова опажања, и ти сада схваташ да "негативна емоција" није само "оно, што ти зовеш опажањем негативне емоције" - то је још и нешто, интеракцију са чим ти и доживљаваш као "негативну емоцију". Је л' видиш разлику?
- Наравно!
- Сада знаш да негативна емоције јесте нешто што се изазове за време интеракције са тим "бићем" и одговор на питање "какво је то биће" такође захтева појављивање нових опажаја, који ће и бити одговор на то питање.
- И какво је то биће?
- А каква опажања имаш, да би добила одговор? Ти поново просто желиш празне речи? Желиш да створиш себи нову религију уместо старе? Ми овде не плодимо религије, ми се од њих ослобађамо.
Мишел је села са стране, обухватила ме и посматра ме са свих страна.
- Леви «ултра» тумаче своје опажаје везане с оним схватањем, које си ти имала, као што су на пример то нека бића која се хране нама, а оно што ми зовемо "негативне емоције" - то је просто начин да се та храна добије - толико разнолика, колико су разнолике негативне емоције.
- Па, значи да ми њима хранимо негативне емоције?
- Не, понављам још једном - негативне емоције су специфични опажаји који се појављују у тренутку наше интеракције са тим бићима и прате процес нашег "пождирања". То ти је исто, као што је храна за јело и што има укус. Укус су негативне емоције, а хранљивост је нешто друго, о чему ти засад не могу испричати - ту нису потребне речи, ту је потребно искуство које ти немаш засад. И ако човек почиње да ратује са негативним емоцијама, он на тај начин прекида хранљиву струју тим бићима, и та бића, за разлику од многих других, испољавају исту реакцију, коју леви ултра тумаче као "рат". Са њихове тачке гледишта, та бића започињу рат са сваким, ко покуша да уклони негативне емоције, зато је тако лако научити се серфингу, зато је тако лако решавати једначине, и зато је тако тешко уклонити најпростију негативну емоцију.
- Ти сво време говориш "који имају склоност да тумаче", али шта се стварно дешава ? – разговор ме је толико занео, да сам изгубила сваку представу о времену.
- А шта је то " у ствари"? Постоји збир опажаја, постоје непротивречива у овом тренутку тумачења, постоји још таква појава, као што је резонанца тумачења са доживљавањем јасноће, постоји још много онога, о чему ти још немаш ни представу. Леви ултра виде у својој борби са негативним емоцијама реални рат са гоничима робова, са угнетавачима, са вампирима, који им исисавају крв, и односе се ка томе врло озбиљно - као ка правом рату. Моћићеш да погледаш како они живе, чиме живе, моћићеш, ако пожелиш, да осетиш атмосферу њихове потраге, њихове борбе.
- А је л' се теби та атмосфера не свиђа? Зашто ти ниси «леви ултра»?
- Склон сам да тумачим своја опажања мало другачије, другачије речено, резонансна интерпретација код мене изгледа некако другачије.
- Па како…
- Па никако! – сви троје су се истовремено насмејали – Никако! Нема апсолутне истине, Мајо, нема "партијске линије", нема " у ствари". Свет је такав какав га ти видиш, и ако нам је успут, значи да нам је успут, ако није - значи није. Ми путујемо по океану свести, и наш брод је искреност, а једра су нам стремљење, а морнари - жеље.
Појавиле су ми се сузе у очима после тих речи.
- Каме, рекао си "за разлику од многих других". Да ли постоје друга бића?
- Па, шта, зар не постоје друга бића? – шапат на Мишелино уво. – То је твоја религија - видети око себе само "мртву природу", а стварност је другачија, скроз другачија...
- Да, то је моја религија и мени се свиђа.
Кам се наслонио на јастуке и наставио да прича, а ја сам га гледала у очи једно време, па сам онда почињала бесрамно да гледам његово лепо телце, и постајала сам све одушевљенија, док су Мишелини прстићи посталаји све упорнији...
- Ако ставиш у уста комадић отровне печурке и сажваћеш га, осетићеш горчину и испљунућеш га - неће ти се допасти укус. Када доживљавам негативну емоцију, испљувавам је - не свиђа ми се тај осећај, појављује се жеља да га прекинем. Испљувавајући печурку, одустајеш од контакта са тим бићем, које видиш као "наизглед отровну печурку или као укус отровне печурке", али свеједно не успеваш да избегнеш последице вашег контакта - још неколико сати ће те болети стомак. Други човек може да поступи другачије. Приметиће да ако не поједе сирову отровну печурку, него скувану, жигање у желуцу неће бити толико јако, а стања промене свести у којима ће се човек наћи, деловаће му занимљиво. Иста ситуација је са тим псом - ако му приђеш и почнеш да га вучеш за реп када је гладан, гризе кост, можеш доживети непријатне ствари, а ако га прво нахраниш, а затим помазиш по глави и т.д. - онда можеш да доживиш и пријатне доживљаје.
- Свеједно морам то да сварим… иначе могу да уједем:)
- Сварићеш:)… дакле, овако... у тој својој маси људи поступају управо тако са негативним емоцијама, као онај човек са отровном печурком - покушавају да јој дају облик, који не би био смротоносан, а који би тровао само помало, и тај осећај отрованости - то је на одговарајући начин промењено схватање - свиђа им се, као што наркомани воле да се боду и пуше.
- Испада да је дрога иста таква ствар, као што су оне ствари, које се појављују због испољавања неких бића, неког схватања?
- Наравно! И они нису ништа мање "агресивни", него оно схватање које је иза негативних емоција, али неки тумаче његове поступке као "агресију". Зато се и на хероин можеш навући буквално од првог пута, и више се никад нећеш извући из његових шапа, а и на марихуану се људи обично тако јако навлаче, да после не могу да се скину. И негативне емоције...
- Колико ја знам, марихуана не изазива навику, зашто говориш да од ње нема одвикавања?
- Знам шта причам, Мајо... према марихуани се често појављује физиолошка везаност, на то мисле, када причају да марихуана не изазива навику - нема болова, нема ничега онога, што се појављује као када се користи на пример хероин. Али постоји друга страна - навика психичке врсте. Без марихуане свет постаје тако сив... и што идеш даље, све је сивљи, и ти желиш све више да се удубиш у марихуанин дим, и све су мање шансе да ћеш кренути у оном правцу, у ком би ти желео, а не у оном у ком те води наркотик. Марихуана је затвор, ужасан затвор. Зидови су му гумени, али испод гуме је челик.
- Рекао си «куд води наркотик». На шта си мислио?
- Испричаћу ти то касније.
Каору је погледала на сат, притисла неколико дугмића, извадила из ногавице блокче са оловком и кренула да уписује неке знаке и бројеве.
- Ако сад имате посла, ја могу да прошетам, а затим да дођем овамо поново.
- Да прошеташ? – Каору ме је погледала. Мајо, ти си у свету "ултра", овде нема времена "за шетњу", овде нико "не шета", "шетати" ћеш улицама Дарамсале, - Каору је равномерно изговарала фразе, сваки пут наглашујући реч "шетати".
- Шта ће ти толико сатова?
Ћутање.
- Колико имаш година? – док је Каору наставила да бележи, Мишел је почела да прича. Дубок, низак глас, свиђа ми се...и њене руке ми се свиђају...
- Имам 26, што?
- А ја имам 6649.
- Не разумем…
- Знаш ли зашто имаш 26?
- Па…
- Зато што ти спаваш, а не живиш.
- Не разумем на шта мислиш?
- Замисли да си спринтер, трчиш сто метара. За време док трчиш тих сто метара, ти одживиш цео део живота. Пратиш сваки трен – како се осећа овај или онај мишић, како је прошао старт, како се додаје брзина, стадион са гледаоцима остаје негде са стране, ти не чујеш ни аплаузе, ни крике – све је то сконцентрисано на тој јеиној секунди... ма на овој, а било која од њих десет је цела прича, а ти можеш подробно, на две стране, да опишеш сваку од њих... сада узми тркача, који трчи маратон. Питај га - шта је било између осамдесетог и стотог метра? Избечиће се и насмејаће се. Е, па ми, немамо када да трчимо маратон, ми имамо у резерви само 50-60 година, и то у најбољем случају. А и ствар није само у томе – просто смо ми по карактеру спринтери, по темпераменту. Не желим да чекам озарење које ће ме сустићи за 100 или 500 година – желим да живим сад, хоћу да се гушим од испуњености живота, схваташ? Зато не мењам своје године, то је апсурдно, а и немогуће, јер ја сад дневно проживљавам више, него што сам раније доживљавала за месец дана – то је лако видети и по дневницима, а и сама се прелепо осећам. Ја мерим свој живот у данима! Мој дан је подељен на условне „месеце“, јер дан има 24 сата. Прва два сата – јануар, следећа два су фебруар и тако даље. И сваки „месец“ ја подносим себи писмени извештај о том шта се десило за то време. Шта сам радила на пракси, шта ми је испало, шта није, које су се нове мисли појавиле, нове идеје, нове нијансе опажања и тако даље. Каору сада ради исто – пише о оном битном, што јој се десило у протекла два сата, што је успела да уради у својој пракси. Како ти се чини такво сагледање живота?
- Невероватно! И шта – СВАКА два сата у твом животу се дешава нешто битно?
- Да. Обично мој извештај о проживљеном „месецу“ заузима једну страну текста, а понекад две и пет, понекад само неколико реченица, али тако, да не буде ништа написано – то се дешава јако ретко, и то не сведочи о томе да сам се испуцала, него само да сам се тај „месец“ успавала.
- И шта ће Каору да напише о томе шта се десило задње „две недеље“ њеног „месеца“, ако је причала са мном и ничим се више није бавила? Ето, пар негативних емоција…
- О… уверавам те – уписаће много чега у свој дневник, много чега, Мајо! – обе су се насмејале, Мишел ме је мало снажније, као меда, обухватила рукама и ногама. – Грешиш, ако мислиш да она ништа више није радила, него да је само причала са тобом. Као друго, сам разговор јесте одређена пракса, јер сваки разговор јесте смеса надолазећих жеља, емоција, мисли, оптерећења, стереотипа, осталих стања. Само обични људи говоре препустивши се потоку речи, који је прихваћен у тој ситуацији. Ми тако не комуницирамо, јер тако како је „прихваћено“ – то нама не одговара. Ми озбиљно пазимо на сваку реч, сваки пут преиспитујући себе – да ли желим то да кажем и урадим? А ово? Или је то просто увлачење у добијање утисака? Или ја то говорим јер ми је незгодно да ћутим? И, наравно, јако пазимо да се не појаве негативне емоције за време комуницирања, бавимо се емотивним глачањем. Немој да мислиш да су испред тебе озарена бића:) И ја, и Каору, и други људи, које ћеш овде срести – обична су омрачена бића, и све што нас у овом тренутку одликује од других људи је непоколебиво стремљење ка изласку из тог блата.
- Ма не, колико ја видим, нисте баш тако „обична“ омрачена бића... и још нешто – не знам шта је то „емотивно глачање“.
- Па добро, не можеш да кажеш да смо баш обични, али ултра не воле да се истичу. Не волимо да мислимо овако: «ево, ја проживљавам то и то, и провалија између мене и обичног омраченог човека је огромна“, него овако „да, понешто је урађено, и свеједно испред мене је још пуно послова, испред мене су огромна пространства стања, у која не могу да крочим због своје омрачености, и провалија, која ме одваја од озаренијих бића је огромна, али је преодолива“.
- А то не води ка разочарењу, ка…
- Таква позиција води ка различитим ефектима – ка разочарењу и забринутости такође, али још и ка предужитку, ка расту стремљења, ка повећању симпатије према озареним бићима, ка ојачању жеље да се извучеш из блата и тако даље.
- Јасно. Односно, разочарење и друге будалаштине уклањате, а оно што вам се свиђа – култивишете и одржавате.
- Сасвим тачно.
- Желим да питам за емотивно глачање.
- То је јако просто. Ако сад не доживиш негативне емоције, тачније, ако мислиш да их не доживљаваш, не примећујеш их, а у исто време немаш никакво Проживљавање, никакво озарено стање, ако не осетиш невидљиви сјај, који као да се појављује од твоје емотивне чистоће, ако немаш осећај благе екзалтације, онда то и значи да у том тренутку, када не осећаш то, у теби постоји „слаб“ негативан фон. И без обзира на то што је доста „слаб“, то је свеједно јак отров, јер он онемогућава испољавање Проживаљавања. Активна потрага омогућава да се нађу оне негативне емоције, које нисмо примећивали раније, али ако и она више не доноси нова открића, а ако Проживљавања која се беспрекидно појављују нема, онда је право време да се приступи пракси емотивног глачања, тако да мислим да то није посао твоје блиске будућности, Мајо, мада...не знам, то је питање твоје жеље, ти одлучујеш од чега ћеш почети. Та пракса се састоји у томе да ја почињем да улажем напоре у уклањање негативних стања у то време, када тих негативних стања...као и да нема! У ствари, то се мени чини да их нема, јер ако Проживљавања нема, негативна стања постоје. И те напоре ја улажем независно од било чега – сада имам светло стање, сиво, мутно или још неко, примећујем код себе негативно енергетско стање или га не примећујем – свеједно улажем напор, као да сам сад приметила код себе неку негативну емоцију и хоћу да је уклоним.
- То је јако важно, јако је важно што си ми то испричала, Мишел, јер то је мој камен спотицања... Ако нема негативних емоција, онда не можеш ни да се бавиш њиховим уклањањем? Aли шта онда да радиш? И некако ми није долазила у главу мисао да у ствари ја не доживљавам сад негативне емоције, и зашто онда мој живот и даље остаје сив? И никако ми ни није падало напамет да уклањам негативне емоције чак онда, када их нема...
- Не «кад их нема», а када их не примећујеш!
- Да, на то сам мислила…
Мишел и Каору су се моментално погледале, затворила ми је својом ручицом уста и није је смицала све док је Каору говорила, а она ми је мазила прстићима усне.
- Мајо, сваки пут када говориш нешто што ниси хтела да кажеш, сваки пут за то постоји разлог. Велика је грешка да мислиш да си то случајно рекла. Ево, сад си хтела да кажеш „када их примећујем“, а рекла си „када их нема“. Говорећи „када их нема“, колико год чудно звучало, настављаш да се увераваш себе у то да у ствари нема негативних емоција, а то је незамисливо за праксу.
- Добро! – Каору је устала. – Иди, шетај по Дарамсали, доћићеш овамо у шест, немам сад жеље да се бавим тобом.
Погледала сам Кама – он већ дуже време није учествовао у разговору, и сада никако није одреаговао на Каорине речи. И шта је занимљиво – знам да ће се вероватно појавити осећај благе наљућености због такве некултуре, јер ме „терају“, појавиће се незадовољство јер се испољио бес, и уопште не сматрам да та некултура може да увреди, обрнуто, свиђа ми се када људи говоре једни другима оно што мисле, без штапова, без јастука, који ће да смекшају речи - и СВЕЈЕДНО, бес се појављује:) Невероватна упорност. Да… да се то протера није довољно да просто то желиш, није довољно просто „све схватати“ – потребно је више...чини ми се да сада схватам шта желим – желим да упознам рад „командоса“.
<< Back Forward >>
