« Maja »
Том 1: « Форс-Минор »
Поглавље 41Рано јутро у Дарамсали. У даљини се чују тибетски рогови (музички инструмент), продорно хладно сунце, тупи ударци бубњева, пулсирајућа страст – пробудили су ми мисли о Тају. То нису мисли, то је нешто сасвим друго... Опет сам сањала да је он поред, да ме је једва додирнуо, а моје тело је одмах плануло. Ја опет живим, данас је почела нова вечност, данас је већ други свет, јуче је било тако давно. Јуче. Тај дан ће горети у мом сећању, - јуче сам уклонила негативне емоције. Не знам како сам то урадила. Сва сам се претворила у жељу, у страст, у јару жељу да живим. Јарост ме је запалила изнутра, све је било спаљено и постало је тихо, тако тихо, као што још никад није било. Да, Дени, да, моје нежно биће... како си ми близак сад... да, ја сад исто знам шта је тиха радост. То су управо те речи, сада и ја знам да не могу да погрешим, да не могу да измислим то стање, немам никаквих сумњи да је то то. Ја и сад чујем његов ехо, цело моје биће ме вуче ка њему, отвара се у сусрет. Дени, дечаче...:)
Само двадесет минута ходања планинским путем од централног трга Дарамсале (тргом се Маклеод може назвати јако условно), и ја и Леси смо стигле у Багсу. Овде је све другачије, него у Маклеод Ганџу. Не знам како да опишем, али просто осетим да је другачије. А-а… Скоро нема тибећана, храм Ханумана, примитивне црне њушке које те маме у своје киоске… Јасно ми је, овде живе индуси. За јучерашњи дан док сам шетала и разгледала дечаке (потрага се није завршила успешно, - наоколо су изроди и напушени изроди), успела сам да схватим-сазнам-осетим, да иако између тибећана и индуса нема нетрпељивости као између израелаца и пакистанаца, свеједно није све тако мирно, као што бих то желели да виде туристи. Тибећани држе најскупље продавнице, - сребро, сувенире, одећу, музику. Индуси тргују са поврћем и досађују са рикшама и таксијем. Тибетски дечаци шетају загрљени са европљанкама, а индуси буље презриво и похотно. Тибећани изгледају задовољни животом, а код индуса као да нешто сазрева, - мутно незадовољство, тиха мржња (исто јако добар термин).
…У главном, што пре до водопада, - кроз лепу арку капије храма, поред безличног Ханумана (тако и нисам схватила хиндуизам), заобилазећи камени базен, испуњен индусима који се купају, кроз металну вртешку (ког ђавола је ту постављена?), са слинавим дечаком који виси на њој, - ка планинама.
Широка стаза води на горе, у даљини се виде тачке боје малине, - монаси исто иду у планине. Ми додајемо корак, да брже прођемо групицу ознојених индуса, који пукћу и беспрекидно причајући иду са целим породицама на врх, а породице су им велике.
Како је добро што са Леси можеш просто да ћутиш. Понекад ме замоли да станемо, савије танке трачице дувана и пуши их, али не увлачи дим, смешно испуштајући дим са озбиљним изразом лица. Свиђа ми се да просто будем са њом. Ако је не гледам, а просто ослушкујем своја осећања, онда се на месту где седи Леси отвара рано пролеће – почетак априла, свеж и влажан ваздух, таман асфалт са воденим поточићима, црно влажно дрвеће, танка сунчана светлост, кроз вео пролећне магле, предосећај моћи који се појачава.
Вруће је. Свиђа нам се да се пењемо на врх, иако смо скроз мокре. Неко нас дозива, али се не осврћемо, - зашто, ако знамо шта хоћемо?
Кафић Шиве. Дрвеће марихуане, растиње са људским фацама, мали базенчић са плавом водом, лепи цртежи на камењу, него игра шах (вирим крајичком ока, не могу да прођем поред табле за шах, - колико треба да се испушиш да бих краљ посред игре стајао на том месту!), неко лежи на сунцу, а неко испод дрвећа… надам се да ми идемо навише? Изгледа је Леси приметила моју зачуђеност, па је ме је гурнула напред. Спустили смо се низ стазицу доле, право до водопада, и ускоро смо, скачући по великом камењу, које пере планински поток, се попеле на велико камено одмориште поред малог језерцета имеђу камења чија дубина је била једва до мог струка.
Са олакшањем сам свукла са себе скроз мокру мајицу и ставила угрејано због успињања тело наспрам благог, али осетно прохладног ветра. Леси се исто одмах свукла, и сад сам могла да буљим на њено мршаво тамнопуто тело, дуге згодне ножице, мале груди са крупним розим брадавицама… Спретно прешавши преко оштрог камења, ушла је у воду, мало се стресла од хладноће, а затим са благим ускликом брзо запливала. Усхићена, бацила сам се ка њој.
!!! Каква ледена вода!Парајући ледена! Од неочекиваности сам толико јако вриснула да се Леси засмејала.
- Ниси очекивала?
Као метак сам искочила напоље, сћућуривши се као лоптица, грчевито тражећи велику мараму на којој сам мислила да се сунчам.
- Невероватно! – никако не могу да дођем к себи.
Леси се опет насмејала.
- Какву фацу имаш! – гледала ме је још неколико секунди, па је онда изгубила интерес и извалила се на великом пљоснатом камену, загрејаном од поподневног сунца.
Коначно сам се угрејала, било ми је скоро вруће (како је пријатно то скоро «вруће»). Блокче, вокмен, врели камен, шум водопада, планине, сунце, - могу да будем овде бесконачно.
Шум водопада ме одводи у слатки полузаборав са сликама које се брзо мењају и које су измешане са сунчаном топлотом, музика се меша са звонким смехом и деловима фраза из снова… сад ће, сад ће, ево га!... шум водопада, музика… Сад ће!... то је само сан…како је добро… једном ће ме сунце одвести заувек.
Нисам приметила како је прошло неколико сати. Тако ништа нисам ни записала. Вечерња прохлада ми је ропко напоменула да је вероватно време да се враћамо и да не би било лоше да нешто поједем, можда ћу данас наћи дечка, и како је добро што могу да радим што хоћу.
Протегла сам се, разбацавши руке у стране, - како је добро!... Све се опет променило, - водопад који грми, рефлектујући безбројне бликове и шаре јединственим потоком мокрог камења, воде, планина, које су зарасле у жбуње, стреми доле, у далеку долину. Сунчана топлота преузета дисањем невидљивих одавде санти леда, кружи наоколо, призивајући у игру…Живот је уопште другачији када нема негативних емоција! Зар сам могла да замислим оно, што могу сад? Чак не знам како то да опишем, толико то превазилази сва моја ишчекивања и представе о томе шта могу да доживим. Али како да останем у томе? Немам никакав други пут, - само уклањање НЕ, само то. Али каква је јарост у мени сад, када знам да желим ДА желим да се борим. Сада опет мислим да ће тако бити увек, да се више ништа неће променити, али тако је већ било, много пута је тако било, па су се опет појављивале НЕ, опет није било ни најмањих изгледа Тога. Али то може да траје колико хоћеш! Ја стално чекам, мислим да може некако другачије, да, ево још мало, па ће се све десити само по себи, без борбе. Такво ишчекивање је равно смрти… Не, оно и јесте смрт. Када почињем да се борим, тог самог тренутка већ постоји То! Већ постоји нешто из другог света, из скроз другог живота. Невероватно! Невероватно откриће, можда чак најбитније у задње време.
- Тако си сад лепа, Мајо:)
- Да? Да ли видиш ти ту лепоту?
- Па, не знам… Јуче увече си постала тако напорна. (Види ти то, приметила је! …срамота ме је.) А сад си скроз другачија. Тако се брзо мењаш, - сад је Леси личила на мало дете, које очарано гледа на чудо. Она се исто променила.
Допузала сам скроз близо ка њој и почела да је гледам право у очи. Талас пролећне свежине је обухватио све покрете, неочекивано ме је Леси узела за рамена и нагло ставила на леђа. У глави ми је све пулсирало због наглог скока узбуђења, дисање ми се пореметило. Леси. Од кочоперног тинејџера се претворила у малу вештицу са власним и нежним очима, које су миловале моје тело успореним погледима… Невини и дубоку пољупци у образе… стење ми се. Танки прстићи једва ме додирују по раменима и спуштају ка грудима… Изгибам се због продорног и неподношљивог уживања… стишће се вулкан оргазма који се приближава… Стани!... Стани, Лисичице, иначе ћу сад свршити… Е, тако… Још! Топлим дланићем притишће ми чело, другом руком прса, гледа у очи… Пролеће, крај априла. Влажно дрвеће, мекана земља, нежно свилено-сиво небо – потоци дубоког океана који се уплићу у једва видљиве огромне спирале… крајња граница нецветања, пик пролећа које ће сад постати безвучни и безбрижни почетак цветања… Колико то може да траје «управо сад»? …Стварно????!!!
Враћали смо се назад по тамној стазици, понекад се стресајући од бучних моторикши, који су пролетали поред нас. Данашње јутро је било тако давно, покушавам да се сетим, да ли да упоредим то са уобичајеним опажањем времена, али ми ништа не испада, - као чеп излећем на полутаман пут који води до светала, која осветљују још високо вечерње небо. Мисли као да ми се леде, немам никакву снагу да их оживим. Мекано и голицаво блаженство кружи у празном и лаганом телу… У неким тренуцима тело нестаје, - малецке сребрне тачкице у прозирном густом пространству и свака лучи уживање. …Како могу то да опишем? И сви, сви визуелни опажаји исто постају те тачкице – лагане, сјајне, прохладне. Слобода! Желим да будем слободна! Да ли ме чујеш??? Чујеш ли ме??? .. Високо небо, ватрени поглед, јаросно дозивање. Да ли чујеш???
- Леси, желим да поседим у неком манастиру, да ли знаш, где је то могуће?
- Да, показаћу ти пут. То је тачно поред резиденције Далај Ламе. Тамо је увече супер, - никога нема… А преко дана певају. Сваки дан четири монаха. А када су пуџеви и свакакви празници, скупљају се сви монаси. И може се седети са њима.
- Стварно???
- Шта те је толико зачудило?
- Ма не да ме је зачудило… Ма да и то исто… Није ваљда да тек тако може да се комуницира са монасима?
- Па, да.. Само што не говоре сви енглески. Осим ретких изузетака.
- Ја тражим једног човека. Он тачно говори енглески.
- А, јасно.. Добро, одвешћу те.
- Јеси се наљутила што одлазим без тебе?
- Па, мало:) Али не желим да се растужиш пошто ја одлазим. Не свиђа ми се већ то, што сам се већ помало везала за тебе, зато сад желим да будем сама. Ено, гледај, овим путем идеш право и доћићеш до манастира.
- Не тугуј, бебице:)
Степенице, степенице, скретања, овде се изгледа можеш изгубити… А, ево! По великом поплочаном дворишту полако ходају монаси, пребирући бројанице. Испод лампи такође седе монаси и благо се љуљајући у стране, певајући, читају тибетске књиге. Сваки је сконцентрисан на својој пракси. Нема никаквог брбљања, друштвености, задовољства, и у исто време та мрачна атмосфера старих православних цркви, - ништа заједничко. То више личи на научну академију, где су сви заузети својим истраживањима, и озбиљност посла не прави од људи мрачне и отуђене типове. Када ме је видео, стари монах се широко насмејао, намигнуо и кренуо даље, тихо певушећи „Ох Мани Падме Хум“. Осећам се овде као код куће! И уједно знам да сам по први пут у тибетском манастиру. Јарки ликови, који толико личе на успомене, завртели су се у виду прелепог вихора... Села сам на металну клупу са које се може гледати у даљину, на долину, која нестаје у ноћи која долази.
Ћелија. Малени прозор, који је заливен сунцем, светли зидови и неколико обичних предмета, - итисон, танак прекривач, дрвена чинија, дугачке тамно-црвене бројанице... Велика сала, златни Буда, монотоно и зачаравајуће њихање тела, јаки ударци тањира, који се разилазе као ехо у празном као звоно телу... Жути трон, прошивен златом... Аромати...Радост, која се прелива. Далај Лама! Лице, лице, какво има лице? Не могу да се сетим.
Скочила сам са клупе са чврстом намером да сада све и разјасним. Прилазим првом монаху и кажем му да желим да видим Далај Ламу. Он се насмејао и позвао остале монахе, па се на крају нашао неко, које јако слабо причао енглески.
- Његова Светост сад није у Дарамсали, али ће се можда следеће недеље вратити и имаће јавни наступ.
- А је л‘ знате Лобсанга? Постоји ли међу највишим Лама Лобсанг?
Погледали су се и слегнули раменима.
- Треба ми неко ко је близак са Далај Ламом.
- Можда његова Светост Кармапа?
- А како да га нађем? Да ли могу да се видим са њим?
- Да, наравно. Лако га је наћи – потребно је отићи у доњу Дарамсалу.
- И зар је са њим тако лако видети се?
- Па, да.. Трипут недељно он има јавне наступе на које је лако упасти. Можеш да сазнаш то у офису који се налази код хотела Тибет, у Маклеоду. Али данас је субота, па ћеш морати да сачекаш пет дана.
- Пет дана? Добро, хвала… А где живи његова Светост ДалајЛама?
- Ено тамо, - монаси су показали капију поред.
Разговор нам је тешко ишао због енглеског, па ми је било јасно да осим те пословне информације, коју сам успела да добијем, ништа више нећу сазнати, и, помало разочарана и због тога и због тога што Далај Лама није у Дарамслаи, кренула сам ка капији.
Чувари, високи индуси са безизражајним лицима и оружијем из времена првог светског рата, су погледали у моју страну. Питала сам их, да ли може да се уђе унутра... Па, наравно, да не сме... Невероватно, извињавају се... Па, добро, значи – дечаци, храна (дођавола, гладна сам као животиња!), интернет. …Можда сад одмах да одем да нађем Леси?
<< Back Forward >>
