« Maja »
Том 1: « Форс-Минор »
Поглавље 40Црвенкасто – љубичаста вода густим и успореним токовима се спушта са високих и стрмих обала, цветним тепихом одлазећи у блиско небо, које се уврће у невероватне спирале блаженства. Тај ме је довео овамо, осећам то, осећам да је близу… И Сарт, и Кам, и Кјара, - као да су негде у близини… Можда тамо, иза оближње кривине реке ? …Зашто су ти снови тако кратки? Испуњавају ме предужитком, - ако не будем могла да их нађем у стању бдења, моћићу да их нађем у сну. Та чудна и ирационална сигурност ме не напушта већ неколико дана. Никако не могу да се сетим, шта се то такво десило да бих се појавила. Сада, ево сада, окренућу се и видећу их…
Дарамсала. Чак нисам приметила да је прошло 15 сати откако сам у аутобусу. Сунчано јутро у Маклеод Ганџу, узане уличице у облику звезде се разилазе у све стране, у даљини мирис ватре, планинска прохлада изазива језу по целом телу. Куда даље? Гњурам у првом правцу и осећам да управо тамо и требам да роним. Мало је фалило да скачући не потрчим, - руксак ме је зауставио.
Каква лица! Жене, деца, монаси, старци, - то је скроз други свет, како се то само осети после шаренолике и бучне Индије. Мали Тибет који машта о слободи. Желим да се смејем свим пролазницима, да гледам њихове уске озарене очи, да будем међу њима, да будем што ближа том сунчаном самозадовољству које је окренуло поглед унутар себе. Ево, чини ми се да сам нашла место, где бих хтела да живим, - малени црвени котеж недалеко од пута са прозорима са белим решеткама, отвореним према јасним јутарњим планинама. «Чоколадна јазбина», - тако се зове месташце са маленим чоколадним кафићем, каменим степеницама које се спуштају између дрвећа ка зеленој ливадици, на којој се, жмурећи на сунцу, грејала мала тамнопута девојчица.
Газдарица ме је свиме изненадила, - и беспрекорним енглеским, и италијанским изгледом, и експресијом у слободи изражавања коју никада нисам видела код индускиња. Тако ме је лагано одвела на највиши спрат да нисам ни приметила да сам већ седела у раскошним за индуске појмове апартманима и била сретна, јер је тамо било све што је неопходно за живот, чак фрижидер и шпорет на плин.
Мали ђаволак у мени је опет хтео напоље, као у детињству, када сваког тренутка желиш да одјуриш у занимљиво путовање чак и да је то путовање само до ћошка куће. Металне спиралне степенице треште на цело двориште када се спуштам доле и званично престају када се заустављам на задњој степеници и скачем на траву.
Ливадица са њеном плавом гошћом са радозналошћу ме посматра, шуштећи сенкама и играјући се са сунчаним блицима.
- Куд трчиш? – плаве очи ме изучавају исто толико јасним погледом, као што је данашње јутарње небо.
- У сусрет животу. Ко си ти?
- Ја сам Леси.
- Леси:) Какво нежно име! Ти живиш овде?
- Да.
- Дођи данас код мене.
- Доћићу:)
- Хајде навече, ОК? Хајде у пет сати, је ли у реду то?
- У реду.
- Идем! Дођи обавезно, важи?
- Обавезно ћу доћи.
Леси… Само што је нисам одвукла сад одмах са собом, хтела сам да је замолим да ми све ту покаже, али сам брзо схватила да то није то, и да ако сад то урадим, све ће се одмах сад и завршити свакодневницом, досадом, сивилом. Па, како то? Зашто када размишљам о томе да ће вечерас доћи код мене, да ће бити нешто сјајно и јасно, размишљам да ако сам одмах остала са њом или је повела са собом, онда сигурно ничега не бих било?
Стално живим тако, као да прелазим из тачке А у тачку Б, то је кретање само право. Мене као да су затворили у ту линију, и која је разлика када ће се на тој линији појавити тачка «Леси»? Да ли сат времена раније, да ли сат времена касније… Колико има мртвила у свему томе! Као да ме са свих страна притишћу бетонске плоче и могу само да пужем.
Живахне жеље – ето шта одбацује бетонске плоче и отвара свет-путовање! Не знам шта ме очекује на следећем кораку и сваки покрет је избор оне реалности, у којој ћу се наћи следећег тренутка, то је утврђивање нове, у којој је битно свако скретање. Само мало да се деконцентришеш и да испаднеш са таласа живахне жеље, одмах се враћаш у свет свакодневнице. Да, то бих била два сасвим различита живота, - са Леси сад и са Леси, која ће доћи вечерас. Зашто је то тако? Не знам, немам никакво објашњење, али постоји јасноћа, која као златна нит води до нових и нових открића.
Из капије, украшене гневним њушкама будистичких богова, истрчале су две скроз наћелаво ошишане младе монахиње. Подигавши своје бордо хаљине и гласно се смејући, устремиле су се надоле, ка широком путу, који се још није осушио од ноћне росе, брзо су нешто причале на очаравајућем језику, који се прелива, и како бих желела да знам о чему причају, чиме живе… ветар врти разнобојне заставице са тибетском симболиком, сунце се рефлектује у светло-жутом здању манастира, који се утврдио на врху ниског брдашца, окруженог боровима.
Високо небо је ишарано јатом врана, које доносе свету неку важну вест. Желиш да ходаш полако, да ослушкујеш сваки корак, - пупољак који се отвара, стихија која експлодира изнутра.
Бучна групица неспретних кучића у виду чупаве лоптице испада из врата окићених прошивеним прекривачем. Дижући репове, лајући и грицкајући један другога, трчкарају цело време око мене, али чим се на прагу појавила црна кучка са лукавим очима и са два низа обешених тамно-смеђих брадавица, заборављају на све и бацају се ка њој, захтевајући пажњу и храну. Нежност се појавила у грудима и у виду тананих поточића обухватила целу ту животињску групицу, осећајно одговарајући на сваки њихов покрет. Па овде су чак краве другачије! Или ми се просто толико свиђа овде? …Занимљиво, а како ћу наћи Лобсанга? И да ли ћу моћи? Дени је писао да мора хитно да се враћа у Француску, а ја још увек не знам шта му се десило. Ма ја чак не знам како изгледа Лобсанг… Зар се одмах иза зидова тих манастира решавају чуда? Зар се баш ту одвија беспрекидни, радосни рад на себи, који те са сваким кораком води у други свет? При тој мисли врели талас ми се подигао од ногу и обухватио цело тело изнутра црвенкастом ватром.
Неки чудан умор због толике испуњености опажајима. Никада нисам мислила да се можеш уморити од среће, а сада желим да се опустим, да одем до продавнице, да помислим о глупостима. Желим да затупим себе! Укусно се најести, купити нову мајчицу, послушати музику у оном киоску који се отвара са певањем тибетских монаха.
Свуд су дечаци… Шта је са мном? Не знам за шта да се узмем, а можда је најбоље да одем у неки манастир и да останем тако неко време у самоћи? Занимљиво, али да ли је то могуће? Морам да потражим одговарајуће место… Дечаци. Девојчице. Леси. Данас ће доћи.
И ипак укусна храна, музика, дечаци. Роним.
- А шта је то «момо»?
- Момо? – тибетски дечак – конобар ме је погледао радознало – ти не знаш? Па… Момо – то је момо:) Ако хоћеш, могу да ти покажем.
- Хајде.
За пар минута ми је донео на тањиру равиоле.
- А-а! Јасно ми је:) Хоћу то. Са јабукама и медом… А шта је тибетски хлеб?
- То је велика лепиња, изнутра је празна…Јако је укусна, свима се свиђа.
- ОК, узећу је, са сиром. И ево ону чоколадну торту. И топлу чоколаду.
- Толико волиш слаткише? – гледа ме са дечијим усхићењем.
- Аха:)
Малени кафић са масивним дрвеним столовима, расеченим сунчаним зрацима и ћошком за компјутер, одвојеним оградом, био је скоро празан. На столу велики плакат са црвеним словима – «Ми не продајемо кинеске производе». Ма, наравно!
Кинези су, као имун на антибиотике вирус, окупирали Тибет и судећи по свему неће смањити свој притисак све док уместо Тибета не остане зјапећа ћела, на којој бих могли да саграде своје паклене споменике комунистичким лидерима и бараке за било ког неистомишљењика. За време свог упада у Тибет кинези су разрушили 6.000 манастира, убили милион и двеста хиљада тибетских монаха! Милион!! А тибетанаца има свега 6 милиона. Тотално сузбијање било ког националног карактера, крајњи степен дискриминације у свим социјалним испољавањима, дугогодишње затворске казне, мучења, масовне смртне казне, тотална стерилизација мушкараца и жена - ето шта је живот тибетанаца који нису успели на време да се склоне из Тибета. Уосталом, Тибета више нема, сада има само тибетска провинција Кине.
Мир је слеп и безразличан, и само маленој гомилици лудака је некако свеједно шта се дешава на Тибету. Али то ништа не мења. Ко ће ићи против тог светког економског гиганта – Кине? Ма и ради чега? Због тамо неких тибетанаца… не, долари су важнији. Далај-Лама није добио визу у Русију – тако је спокојније, зашто да нервирамо наше кинеске непријатеље? Ено, уговор са постављањем истребљивача је већ ту, гас, струја… ма, нема то везе са Далај Ламом, на крају крајева Русија је православна држава, не требају нам сви такви… Насиље? Расна дискриминација? Мучење и терор?Па није добро, није добро, наравно...али визу Далај Лами свеједно нећемо дати. Шта? Шакалска сагласност на насиље и расну дескриминацију? Не, ма, шта вам је – то је просто стратешко размишљање за благо нашег многострадајућег народа.
Леси, Леси, Лисичица, девојчица… Сад ћу лећи да спавам, а када се пробудим, одмах ћеш ти доћи. Доћићеш, је л’ тако?:) …Испоставило се да сам се ипак уморила од вожње аутобусом, - чим сам легла у кревет, као да сам се залепила за њега, поглед као да ми је прекрила слатка и тешка магла…Пријатно је успављивати се и мислити о плавокосом ђаволку са јутарње ливадице, чак и да остане само јасна успомена… Ништа се неће променити, ако не дођеш, ништа се неће променити, бебице… Како је дубока тишина океана сна, као да те прибијам уза себе, предосећајући мирис твог тела, - то је мирис нежности.
Куцање на врата ми се учинило чудно. Као да обично неко куца, а тачно знам да то није Леси, то је вероватно неки непријатни… Ма, тачно, - лажљиви индус, који служи газдарици котежа. Скроз одвратно се смешећи и уједно пробадајући ме хладним ситним очицама, тражи ми да му дам пасош. Подозриво га погледавши, кажем му да ћу му сама донети пасош. Тај тип, по мом мишљењу, је на свашта способан, иако се стреса због забринутости која прераста у страх. Врло често иза маски јадних и ропких људи сам виђала таква чудовишта и диносаурусе да сада не верујем никаквој спољној безаштитности и преплашености. Можда је то просто лукави трик његове злобности, коју је принуђен да прикрије, да бих без препрека постојала!
А ево је и Леси!
- Хајдемо на кров, допашће ти се тамо, ја тамо свако вече седим. Сада је управо залазак сунца, - глас јој је био као поточић који се жубори на раном јутарњем сунцу. - Само понеси нешто топло.
Са округлог и пљоснатог крова смо могли да гледамо планине, замишљену долину доле, манастир, сада обухваћен сумраком, када су, на пример, планине гореле као црвено злато због залазећег сунца. Скроз блиске круне затајеног јесењег манго дрвећа и планинских топола које крију у себи вечерње игре птица. Дарамсала пали светла и сада је испод нас тамно-зелена провалија, која светлуца и гњура у далеко море «светала» у долини.
Не желимо да причамо... Прво тихо, као ропко, манастир нас додирује својим женским хорским певањем, али за неколико минута се у њега уливају нови гласове, и све нови, и нови! Како можемо лако да замислимо те безбрижне девојчице-монахиње које сада делују сконцентрисане, озбиљне, - управо тако ја схватам тибетско певање. У себи осетим исту стихију, - рефлекторна смиреност, грмећа бура, сунчане пенушаве таласе, сребрно нежно таласање.
…Како да нађем Лобсанга?
- Је’л се ниси још смрзла, Лисичице? – привукла сам ка себи Леси, и она се као маче угодно наместила.
- Да, мало је хладно… Волим када је топло, али када је вруће – не волим. Увек желим пролеће:)
- Је’л ? А ја јесен! Управо такву, као што је сад овде. Тамо, где ја живим, таква јесен буде само неколико дана годишње.
- Ускоро ће на океану бити супер. Да ли си била на Гоа?
- Не, засад не.
- Тамо је сад још вруће, а у децембру ће бити лако и увече прохладно.
- Лако? Како то мислиш?
- Па.. То је кад уопште не примећујеш време, када ти није ни вруће, ни хладно…
- А, схватила сам, схватила сам, и ја волим, кад је тако лако, то није просто осећај, у томе постоји још нешто, нека кристалност ваљда…
- Како си добро то рекла – кристалност!... Да, то личи на кристалност, - још се више привила уз мене.
- Није ваљда да путујеш сама?
- Сад да.
- Колико имаш година?
- Шеснаест.
- Шеснаест???
- Аха:) Дошла сам овамо са родитељима, они су се овде упознали, на Гоа, па сам ја стално овде са њима долазила, од самог рођења… И још је са мном била моја другарица.
- Другарица? Мислиш на другарицу или си имала девојку?
- Моја девојка. Ја сам лезби.
- Охо! Први пут срећем девојку која тако отворено говори да је лезби. И да ли твоји родитељи знају за то?
- Да, и њима се свиђа што имам девојку. Мој тата је рекао да када је имао шеснаест година, да је исто имао дечка, и он сматра да је најбоље прво добити хомосексуално искуство, па после онда већ почети јебати се са девојчицама (тако ми је чудно било чути од ње ту реч «fuck»)… И обрнуто:)
- Стварно? Невероватно, не престајеш да ме изненађујеш! Шта се десило са твојом девојчицом?
- Посвађале смо се. Прво смо хтеле да наши односи буду слободни, отворении, да бих и она и ја могле да се јебемо и са другим дечацима и са другим девојчицама. Али када сам нашла момка… ма не чак момка, просто дечка за једну ноћ… она је упала у такву љубомору, да није просто могла то да ми опрости. Схватила сам да не могу тако да живим, пошто волим да се јебем, и не желим да будем само са њом… И никада више не желим да видим њену љубомору. То је било ужасно, она је плакала, вриштала, чак ме је ударила неколико пута. Тада сам рекла да иде, јер после тога између нас више ништа не може да буде. Ти ме разумеш, је’ л тако?
- Подразумева се. Љубомора – то је смрт за све живо, то је још гори отров од цијанида калијума:)
- Тачно, тачно! – одједном се грубо насмејала.
- И зар су те твоји родитељи тако лако оставили саму?
- Па рекли су ми да желе да останем овде још пола године, да се зезам, да се јебем са дечацима, са девојчицама.
- Леси! Је’ л ја то сањам? Испричај ми о својим родитељима.
- Они су некад били хипици…
- А, јасно:)
- …живели су неколико година на Гоа, у шатору, и не чак у шатору, него испод мреже за моските. Тада је Гоа био другачији, није било туриста, хотела. Нечега се сећам, али слабо… Када сам имала 13 година, родитељи су ми дали да пробам марихуану.
- А они, је’ л је пуше?
- Цео живот. То је код њих цела филозофија. Али ја сам другачија. Ја не волим наркотике, журке и већина дечака ми се не свиђа. Желим секс само онда, када имам правилан осећај.
- Правилан осећај?
- Па, да:) То је кад гледаш човека и без икакве сумње знаш да га желиш, као да све у теби почиње да се вуче ка њему.
- Па наравно да знам! Добро си то успела да објасниш – правилан осећај. А шта је са девојчицама?
- Девојчице ми се чешће свиђају и ја мислим да се можда уопште нећу јебати са дечацима, нешто то није то…
- Ма не, Леси, просто је нежнее дечаке тешко наћи. Али сам их познавала:) …хајдемо да пијемо чај код мене, јер је скроз хладно.
- Аха, али гледај какве су зато звезде!
Али мени није било до звезда, - да ли сумња, да ли незадовољство собом, да ли сивило, да ли све заједно - нешто ми је магловито проналазило пут у стомаку, провлачећи своје пипке према грудима, грлу. Не знам, као да се умешало и разочарење, - очекивала сам да видим у Леси нежну и ситну девојчицу, а она се све више показивала као луцкасти тинејџер са грубим смехом, иако је некад као право маче. Ишчекивања, ишчекивања, - ево шта доноси разочарење, ево шта ме затвара од света. То је свеједно што доћи у воћњак који цвета, са справицом на носу, која реагује само на један мирис, и ићи са незадовољном фацом, говорећи како је све тако сиво, неукусно, не мирише…
И шта сад? Сад ја сама не разумем шта хоћу, - да ли да останем са Леси, да ли да се договорим са њом о састанку за сутра и да за то време размислим шта желим. Ма, вероватно ћу тако и урадити. Чај! Па сама сам је позвала. Ма, добро, још петнаест минута вишка неће ништа променити…Осећам у томе нешто не тако јарко, али мучно, а и сетила сам се састанака са другарицама у Москви, - као и сама сам их звала, али када су долазиле, опет је било досадно и сиво, и желела сам просто да седим и ћутим, или чак да их истерам, али страх од досаде и љубазност ми никад нису дозвољавали да схватим шта ја заправо желим.
- Јао, како је код тебе добро! Први пут видим тако нешто у Индији. Чак имаш телевизор!А колаче најбоље купуј ту, код Шерил, овде су најбољи.
- Да ли се нечим бавиш? – осећам све већу и већу дистанцу између нас, њена питања ми делују празна. Ја сад као да сам или њена старија сестра, или мама, која тачним тоном поставља тачна питања.
- Па да…
- И чиме? – што ја то питам?
- Читам… понекад, - очито је да јој је досадно да одговара, постала је другачија, као да осећа да сам се и ја променила.
Једног лета у свом животу сам радила као аниматор у Турској, од раног јутра до касне вечери сам била са људима, - разговарала сам, водила аеробик, конкурсе, дискотеке, шоу. И приметила сам такву закономерност, - увек, када сам била добро расположена, орна, весела, није ми био проблем да «запалим» свих око себе, да увучем у било коју авантуру, да насмејем, очарам. У те тренутке сам се осећала као талас који подиже капљице воде и односи их у виру јарке игре. Али када сам била сива и када ми је било досадно, шта год да сам радила, како год да сам показивала своју радост и орност, ништа ми није испадало, - капљице воде су се сушиле на врелом сунцу и лењо бленуле на све стране… Ево и леси сад осећа да није то то… Али шта могу да урадим? Могу ли ја то да променим? Како сам увек хтела да нађем кључ за то да стално будем талас! И увек сам мислила да је то немогуће, да треба да чека следећу плиму… Али сад, сад имам… не, не кључ, засад не кључ, - имам правац, у коме могу да тражим. Али како? Опажања је потребно мењати, могу сад одмах да доживим оно што желим. Могу да испружим руку и узмем оно што желим. То је исто… Ево, Леси гледа телевизор, могу да не обраћам пажњу на њу, дете је нашло само себе:)… када сам била беба исто нисам умела да користим руке и морала сам сваки месец да се трудим да бих научила то. Па зашто онда сад мислим да ће ми то одмах испасти? Зашто дозвољавам себи да се разочарам и почнем да сумњам после само неких сат времена борбе? …Сат??? Која лаж! Нисам се ваљда некад борила сат времена? Желим да верујем у то, желим да говорим себи то, али која је то ужасавајућа лаж. Али управо помоћу ње се смирујем и настављам да живим по старом… Не, никад се нисам борила сат времена. Не знам, колико сам се стварно борила, снажно, максимално се уносећи у то… Двадесет минута? Десет? Пет? Зар само пет минута? Отишло би ми неколико година да научим да приносим кашику ка устима, да сам толико времена удељивала томе у детињству, колико сад удељујем уклањању НЕ.
Леси лењо пребацује канале и уплиће колаче, - изгледа је ја уопште не занимам, а ја сам већ неколико пута ухватила себе на жељи да јој кажем да не једе слаткише без чаја. …Можда, на крају крајева, да родим и да се смирим? Уместо да се љубим и стишћем груди малој лезбијки, бдим над њом као нека квочка… немој то, немој ово, Леси, не гледај ту глупу серију, хајде боље да попричамо о смислу живота. Осећам се као нека тетка, ма чак као нека баба на самовару, - седим, надувена као жаба, прекрстила руке и са висине гледам на глупаве игре глупавог детета.
Коначно је са чајем завршено, говорим Леси да умирем колико ми се спава (колико у мени има лажи) и да можемо да се видимо сутра.
- А јеси била на водопаду?
- Не још.
- Доћићу по тебе ујутро. Тамо је супер. Можемо да се сунчамо голе… Мада понекад пролазе монаси:)))
- Добро, сврати, Лисичице, - можда ћу ујутру доћи к себи после своје лажљивости?
Легла сам да спавам, а као да сам упала у сиву јаму. Како сам успела тако брзо да умрем – јутрос сам имала такву страст према животу, такво усхићење, а чим сам попричала са Леси двадесет минута, неприметно за саму себе сам се претворила у празно место, - у тотално одсуство жеља, у сивило, у фригидност, у разочарење и незадовољство? Зар је то могуће уклонити? Како бих то било просто – пожелети и доживети оно што желиш. Ја сад чак не могу ни на секунд да се сетим, шта сам доживљавала јутрос. Сећам се да је било само нешто јарко, и сваки корак је одзвањао на цео свет радошћу и предужитком… А шта ако се то више никад не понови??? Чак сам подскочила у кревету, упалила светло. А одакле толика сигурност да та страст према животу није ишчезла заувек? Нет, само не то. Па то и јесте смрт. Сад сам мртва, како то јасно видим! Како могу да спавам у таквом стању?!?!
Вртлози бетонског сивила су се завртели по соби, као да су зидови почели да се топе и да ме заливају потоцима ужаса безизлазности. Склизавам у вртлог сивог мрака, летим са огромном брзином и немам зашта да се закачим. Где су сви моји ослонци? Где је бар мала шанса да упаднем у познато и уравнотежено стање? Зашто сам пробила тај под, ако је испод њега таква мрачна провалија? Морала сам да спавам, требала сам да се натерам да заспим… Јаки зидови смирености и обичног људског живота у том тренутку су ми деловали као ништавни картончићи, однети ветром стихије, чим сам их додирнула. Али где је пристаниште? Зар томе нема краја? Све је деловало мучно – електрична светлост, тишина, ноћ, самоћа, тешки хладни покривач на поду… Тешко дишем, као да немам ваздуха. У стомаку имам спазме, осећај ужасне мучнине, само што се не извратим наопачке од те затрованости. Ма шта је све то, ништа не схватам, никад се нисам тако лоше осећала због негативних емоција. Шта сам такво направила, шта сам скривила? …То ми већ почиње нека хистерија и делује ми да ћу заплакати, а не знам ни због чега – да ли ми је одједном било себе жао, да ли сам се уплашила, и никаквих изгледа за бар неку сигурност. Још мало, па ћу утонути у бетону, поклопиће ме и готово…готово……готово… Не!!! Притисла сам јастук уз лице и завикала са све снаге, бацила у зид, и као кроз пукотину у разбијеном пространству се појавио пламен беса! Не!!! Ја!!! Нећу се предати.
Тишина. Каква чудна тишина…Не, то није баш тишина… Спокојство? Смиреност? … Тиха радост? Тиха радост??? Тиха радост!!! Тиха радост.
Сада, само што сам уклонила негативне емоције.
<< Back Forward >>
