« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 39

Још један трик на Интернету – писмо од мог старог пријатеља – како је брзо одговорио! Супер:) Вероватно седи на послу, нема шта да ради, па чита пошту. Мало сам га се ужелела... Његово мишљење треба бити занимљиво – увек сам волела да се испричам са њим, развијен момак, прочитао је скоро све на тему духовног развијања, стручњак за медицину, психологију, воли нестандардно да размишља, тако да сам њему међу првима написала „тест-писмо“ – о својим напорима, о идејама праксе правог пута. То ти нису мама и тата – то је човек који размишља.

«Здраво, Мајо! Којим глупостима се ти бавиш... шта те је одвукло у ту будалаштину? Била си нормална девојчица, паметна...

Какав је то идиотизам – је ли то сузбијање негативних емоција? Ко је рекао да су негативне, зашто? Бог нас је створио онакве, какви смо, и требамо себе да прихватимо онакве какви јесмо – то је прави пут ка истинитој хармонији,  а уместо тога ти предлажеш неки терор  против саме себе! Па код нормалног човека никад неће изазвати интересовање неко, ко је без емоција! Како суви безосећајни пањ може да их изазове?

Првостепена грешка те "методе" је у томе да се уводи замаскиран термин греха, лошег, онога што треба да се уклони, чега се треба решити. И ево, чим су ти "мудраци" определили такозване НЕ као нешто негативно-лоше, сада им ништа не преостаје него да природно поричу нешто негативно. Још је Буда пре хиљаду година рекао да се насиље никад не може уништити насиљем, него само љубављу! И сада ти, уместо да постанеш целовита личност, да се спајаш са хармонијом (и западна реч "религија" и источна "јога" управо то значе), почињеш да тражиш у себи  унутрашње непријатеље, да раствараш себе, да се уваљујеш у регресивну анализу, да постајеш  шизофренични рефлексант. Постоје два резултата тог пута: или постајеш безосећајни чудак са ненормално развијеном, највероватније, сексуалношћу, или манијакални шизофреничар, који испољава рефлексе и стално се бори са оним што се у том процесу појачава. 

Ја тврдим да је негативне емоције немогуће контролисати. и уопште, почињати духовни пут од борбе са њима - то је највећа глупост, јер су оне само спољни облик, другостепена својства унутрашњег проблема. То је исто што борити се са ангином помоћу скидања температуре, када температура постоји и постоји борба организма кроз паљење унутрашње прљавштине. Тако је и са емоцијама - на време избачена негативна емоција - то је залог унутрашње хармоније. 

Почињати свој духовни живот сузбијањтм емоција - то не само да је бескорисно, него и штетно, јер ће човек сузбијати сам себе изнутра, слати у своју подсвест сву ту душевну напетост, што ће на крају довести до продора шизофреније и неурозе.

 

Што се тиче такозваних "сексуалних реализација"! Па то је тотално .....е, шта си тамо написала. Испада да бих постао просветљен, мораш прво постати педер, ананиста, љубитељ групног, љубитељ аналног секса, екзибициониста! А двојкаше ће вероватно педерисати  у хору, да бих побољшали резултат? Припремите вазелин, пријатељи моји, али мене не зовите, ја нисам перверзњак! Ако је човек нормалан, да ли он по твом систему свеједно треба да постане перверзњак?Ако је човеку да би по том систему постигао просветљење, потребно припремити дупе - мени је то смешно, и ја ћу бити изнад њих, спрдаћу се са њима. А нека их спашавају други. Или жена - да ли обавезно треба бити изјебана од стране мушког хора?... Искрено речено, не резумем - да ли је тако боље? Знај да је понос мушкарца у броју изјебаних жена, а понос жене - у броју зезнутих по том питању мушкараца.

То, о чему ти пишеш - то је лош, примитиван и због тога неисправан плагијат класичне тантре, али тамо постоји школа, хиљаду година искуства проба, грешака и проналазака, тачна научна методологија, и када се отворена порнографија представља са сосом у виду неопходног услова за духовни раст  - то већ прелази сваку границу.

Ако желиш да сазнаш нешто СТВАРНО о сексу - испричаћу ти, увек сам ти причао све што си хтела, зашто ме и овог пута ниси питала? Зашто си се увукла у неке гњиле канале? Секс - то је божанствени акт и првостепено то је екстаза спајања Шиве-Шакти, ин и јан, Раде-Кришне, Неба и Земље, Лингама и Јони, Пуруши и Пракрити, женског и мушког. Чак извраћена хришћанска теологија није могла да прође без неопходности у Богородици - женском божанственом принципу. Божанственост се поделила на две супротности, мушку и женску, да бих кроз упоређивање тих супротности дошло до еволуције, да бих се појавио живот. Једињење и борба супротности. Тако ти је то. 

Такође требаш да знаш да је сваки отвор у човеку - канал за размену енергије са Космосом.

Анал, на пример, - то је најпрљавији канал,  и мушкарац који користи другог мушкарца, енергетски прља свој орган (пенис) и већ неће имати нормално, психолошки здраво потомство. Чак одузета после рођења деца, која су се родила од хомосексуалаца, исто постају педери. 

Исто се може рећи и за групни секс: да је за Бога то било у реду - он бих створио Адама, Ивана и Еву. И онда мушкарац оставља невидљив  енергетски траг на жену за време секса. Жена, наравно исто, али мање, јер је она та страна која прима сперму и енергију, пасивна страна.  А сада замисли рибу коју један мушкарац јебе у дупе, други у пишу, а трећи спред - у уста и све то истовремено. То изгледа као мешавина булдога и носорога. Жена, која је имала пуно мушкараца, већ сама по себи престаје да буде уопште жена у смислу те речи - она је ужасна, чак и да има линију као манекенка. На њој је траг свих њених мушкараца, сва њихова прљавштина. Жена, која има одмах неколико мушкараца - је сто пута ужаснија. Као неки енергетски Франкештајн.

Радост и јаки утисци због перверзија -  од новитета, јачине и екстремалности утисака, али ни о каквом духовном прогресу не можеш ни да машташ, јер је духовност - надвлађивање у себи човека, а ти се са тим перверзијама спушташ на ниво ниже животиња, јер чак животиње немају перверзија у природној средини. 

 

Ликовање и екстаза тела праве од тебе не кучку - него горе, ниже, тако да све што си написала, то је будалаштина лудог оптерећеног ума, а не езотеричара.

У ствари – кога си ти то тамо ископала? Кто ти утувљује те глупости? Многи, који у дубини душе завиде будама, или који су постигли само капљице неких околомистичних доживљаја, сами називају себе гуру, просветљенима и раде то искључиво ради свог истанчаног околодуховног ЕТО. Ти људи су опасни за наивне, невине људе, јер их маме слатким речима и другостепеним играчкам окултних доживљаја, које представљају као нешто апсолутно. 

Ви сте као слепи мачићи, зачарани мјаукањем тог буде-мачка, вуче вас ка његовом млеку (ка просветљењу преко њега као гуру), али ћете наћи само његов мушки орган уместо цуцле и исцуцлаћете сперму  (перверзија, душевне болести, илузије, разочарење) уместо млека  (духовности).

Ево овако, Мајице, напуштај ти то, док ти се није десило нешто лоше, дођи, дођи код мене на семинаре, код мене долази доста стварно духовно занимљивих људи, научићеш нешто паметно".

Ако кажем да ме је то писмо шокирало, ништа нисам рекла. Ништа не разумем... не, то писмо није писао он... ма како није он, он је. Одмах сам замислила његово лице - занимљив момак, весељак, паметан, воли да размишља. И ту ТАКО нешто!! Мржња, тупавост, дивља агресија према женској сексуалној слободи, ма и уопште таква дивља мржња према сексу. А шта пише за негативне емоције?? Као и да није прочитао ништа од онога што сам написала о разлици између "сузбијати" и "уклањати". Ма то је просто нека дивља животиња... Али сав ужас је у томе да је у реалности то нормалан момак! Шта значи " у реалности"»?? Ето ти реалности!

Ево је, а не оне слике које сам качила на све своје познанике. Шта ми је сметало да раније начисто попричам са њима? Да му поставим питања, да чујем његов реалан однос  према животу. Ужас је у томе да ја сад и не знам - шта ако су моји стари пријатељи само фантоми које сам ја сама нацртала? Како сад да живим са људима, међу људима, када сад свуд видим ужасавајуће урањање у мржњу, срамоту, у најразличитије облике  НЕ?

Имала сам жељу да му поставим још пар простих питања да још боље видим сав ужас - КАКВУ сам особу замислила као нормалну... или сам сама била близу тога? Написала сам. Послала сам. Седим. Чекам. Варим. Никако не могу да поверујем да не спавам. Ажурирам прозорче - имам одговор. И чак два! Стигло је још писмо од Ленице са 5-ог спрата - исто је значи на послу, за компом, нема шта да ради. Некако ме је страх да отварам то писмо... Прво ћу погледати његов одговор... 

«Ти питаш – шта ја радим са НЕ? Боље да си мене одмах питала, а не да си се увлачила у ту секту. Када су се НЕ већ појавиле – ја ништа не радим, дозвољавам  да се истроше, посматрам то и користим као додатни извор енергије за делатност. Емоције нису страшило, то је снага! У шта ћеш уложити ту снагу, то зависи од тебе. Можеш на љубав према богу, можеш на мржњу према непријатељу, а можеш и на мржњу према себи и ка природним процесима у себи – пример – твој досадни „јари“ напор – мржња према својој емотивној сфери.  То је ствар укуса, памети и васпитања.

Моје емоције су МОЈЕ емоције  и оне не могу да сметају.  

Исто, као кад те боли глава, она не може да ти смета, она те боли и захтева лечење. Остави онда све и позабави се главом. Нема ништа битније од тебе. Све или скоро све чему може да смета главобоља – то ниси ти, то је другостепено, споља. Нека буду, нека живе у теби, кад су се већ појавиле. Једино што је потребно – то је пажња према њима. Као каприциозно дете које захтева пажњу, тако и емоције. Ако дете сво време будеш гуркала  и говорила „то није то, то не треба тако, мораш да ућутиш, да се не чујеш, не требаш да се испољаваш, твој живот је нездрава појава“ и т.д. – он ће израсти у затрованог вучића или у послушног кретена.

Деца су зато и каприциозна, јер осећају да су запостављени, покушавају да направе више буке, захтевају пажњу. Исто тако и наше емоције, и уопште наша свест: памет, осећања – захтевају пажњу сад и овде (а енергија се троши на маште и сећања – на као бајаги будућност и прошлост, на снове у јави) – иначе почињу да се свете.

Није потребно ништа вештачки радити, чепркати те ране, дај им сунчану светлост пажње, она ће исцелити бол, зацелити ране, зацелити гној, брзо, а што је најбитније ПРИРОДНО“.

Чудно. Мислим да немам никаква питања – не спавам, све је тако. Погледаћу шта је одговорио на друго питање – схватио сам да је питање спрдачко, или ће стварно одговорити?

«Ти питаш – да ли може да се ради орални секс. Па, значи да си схватила оно што сам ти писао о перверзијама, чим питаш. Мораш решити то, а не да радиш све најгоре... хајде да решимо то.

Као прво -  да ли си имала просто секс са својим дечком? Ако јеси, онда је лакше. На пример, ви сте у кревету, и он ти говори „желим да га ставиш у уста“, ти си у шоку -  страшно ти је да ставиш ту велику и често велику ствар у уста, ти се плашиш да не повратиш (и често се ти страхови обистине), срамота те је и понижавајуће је за тебе, бојиш се да те после тога неће више поштовати као пре и тако даље...

Као прво, реци му о свему томе, он треба да зна да ти не да просто не желиш да му пружиш задовољство, да проблем није у њему, не у твом односу према њему, него у теби.

Затим га замоли да то исто прво уради теби. На крају крајева, ко више жели орални? Уверавам те – жени орални доставља исто толико задовољства, као и мушкарцу. Само прво изучите литературу, како то треба радити, и, ако се не стидите – питајте пријатеље и познанике. Свака ствар треба да се одради паметно, да се не бих покварио први утисак.

Дакле, претпоставићемо да те је одбио – имаш апсолутно морално право исто тако да га одбијеш и да му објасниш да је орални мушкарцу радити исто тако необавезно, ако он одбије жену. На крају крајева ти ниси ништа лошија или нижа од њега. Објасни да разуме, објасни да сте сви једнаки. Онда ће се он или сложити, или ће размислити... па ће се на крају ипак сложити.

Дакле, ако се слаже и уради ти то први – доживећеш право задовољство, нов, невероватан осећај, па ће ти онда бити много лакше да урадиш исто то њему. Проћи ће страхови и комплекси. То ће бити природно, без принуде. Али, прво увежбај бар на краставцу. Или нека он узме твој прст и стави у уста и сам ти покаже како бих хтео то да му радиш.

А можете применити и позу 69 – истовремено лећи - он на леђима, ти на коленима и на лактовима изнад њега, али свеједно, нека он први почне, а ти ћеш га убрзо стићи.

У принципу орал није прљави секс (само се пре њега требаш добро опрати, можеш се и намирисати, може се ставити шлаг, топљено млеко на киту и т.д.).

Уста - то је исто тако излаз, као и улаз. И величина је слична као и код вагине. 

Упамти да секс свеједно није гаранција и никако пут ка просветљењу. И све то при услову да немаш ништа против орала, да ти није непријатно. А ако си још невина - не препоручујем ти да почнеш од оралног. Жена је јако осетљив психолошки објекат, јако рањив, осетљив.  Прво сексуално искуство је веома битно, битно је да буде онакво, какво га је замислила природа - гениталије у гениталије. На крају крајева орални секс, чак и да је хигијенски све у реду - је разврат природе, иако и невин. Онако, мала лудорија. Али сузбијати је, ако желиш- не мораш. Морал и јавно мишљење одбаци. То није ништа. А уопште - ради како хоћеш, не силуј себе. На крају крајева боље је да останеш без тог момка, него да квариш свој укус. Момке ћеш још имати, а истрошену психу - не можеш лако да надокнадиш.

Не требаш никога да питаш шта можеш, а шта не. Мораш да будеш пажљива према себи и да следиш своју природу. Ако хоћеш - ради то, али онда немој да имаш илузије да си нормална. Ако желиш секс са женом - мораћеш да прихватиш себе као лезбејку, да схватиш да у теби нешто не ваља, јер је Бог створио Адама и Еву, а не Еву и Мару."

Док сам читала, скроз јасно сам осетила да ми се повраћа. И значи он у СВЕМУ ТОМЕ живи? Али он има жену, љубавницу, децу... Па, добро... 

Са неком дозом страха отварам Ленкино писмо. Шта је она извајала?

«Ћао, Мајице! Супер је што си се јавила, досадно је било без тебе! Када ћеш доћи? Завршила сам свој психолошки факс, можда ћу у Француску на стажирање. Замисли? А шта си ми то написала, не разумем. Јеси се то напила  мало више?:) Ма добро, не оптерећуј се, шалим се... Опрости ми, просто нисам од тебе очекивала тако нешто..., и види шта ћу ти рећи, рођена.

Ми смо сви различити. Шта ако тај твој прави пут одговара само онима, код којих је енергија страдања толико дубоко концентрисана и толико јако зачепљена, да њено елементарно ослобађање  и први озбиљан покушај управљања њоме (убиство НЕ) стварају екстатично ослобођење, које се и зове тамо просветљење. Као да трчиш  десет километара са руксаком, а онда да седнеш да одмориш (исто одлична пракса) – да, да, одлично се сећам – ма, тотално просветљење! Озбиљно! Или анегдот како је Аврам куповао козу. То јест, онога, кога жуљају ципеле, код вас ће научити да развезује пертле:) А мене ништа не стишће, ја и овако супер живим. Да, понекад ми буде лоше, али ми је понекад тако добро живети. А шта ти предлажеш – вешање као средство од  перути?

Не може нико никад да уклони своје негативне емоције, а ако само покуша, добиће по носу од мајке природе. Такав је Закон. И са опредељењем циља имаш проблем.

Никаква опасност ни за кога, наравно, не постоји, ако је некоме суђено да полуди, он ће ионако полудети, а вежбе са сопственом свешћу - какве има везе, у ком систему делати - човек се или бави собом, или не. А ако се бави, онда је јасно да је он сам за себе одговоран.

Резиме:

1. Лоше формулисан циљ целе представе. Потрага за истином слабо кога узбуђује, како се мени чини, иако звучи тајанствено.

2. Како можеш да се бориш са концепцијама које ти сметају да живиш, ако је сам термин концепције већ сто пута концептуално искључен?

3. Ваше негативне емоције се не бришу, а убијају се, то јест, користе се као точак - вечни мотор своје врсте. С десне стране сузбијам са све снаге. Све су убијене, све то иде негде доле, врти се тамо доле и с леве стране удара са све снаге по глави - добијаш прелеп доживљај и из тога следује - убио си емоцију - значи да си преживео. Искуство!

4. У ствари, емоције се детаљно конзервишу и негују. А да признаш то себи - то значи да останеш без енергетског извора.

Ето тако, драга. Све те лудачке теорије ништа не вреде, веруј ми, ја сам то све изучавала. Шта мислиш - филозофи, психолози, сва та армија савремене науке се ништа не разуме у емоције, а ти си нашла неку тамо орлушину која све разуме? Ма погледај ту исту јогу! Тамо нема ни речи о томе да је негативне емоције потребно убијати! Значи да је никакав тај твој јог, долази кући док скроз ниси одлепила".

Ето тако. После свега тога ни речи, ни чак негативних емоција. Просто сам уништила писма, затворила пошту, отишла да пијем чај. Тако сам додирнула стварност. Ето тако. 

По Мејн Базару се може шетати до излуђивања, завлачећи се у разноразне продавничице, гледајући многобројне наруквице, мајчице, ћебад, ђинђуле, сувенире, тамјан... и који је идиот измислио реч "тамјан"? Ту је свега толико пуно да чак и да не идеш са неким конкретним циљем да нешто купиш, после једносатне шетње по продавницама, обавезно приметиш у својим рукама кесицу са купљеним стварима. Проводећи се тако, покушала сам да убијем успомене о томе, кога сам сматрала својим пријатељем, мада.... зашто? Нека успомене остану, то је моје искуство. Сваки пут када сам доживљавала неки шок, кризу, покушавала сам да избацим то из свести, да заборавим, да замажем, да закључам, али сад мислим да је то нетачан потез, јер то изазива неке притајене бриге, у виду лагане магле, које трепере као забринуте лампице на крају свести.  Забринутости при дну...ммм... шта ме је то тако закачило, нешто сам схватила... ево га опет тај невероватан осећај -  сад сам нешто разумела, и како то да изразим језиком, како да изразим то на речима? То није та ситуација која је била у Бодхгаји, јер сам тад тачно знала шта тачно схватам, а сад се то схватање опет појавило, али ја не знам, какво је то схватање! Шта да радим... "Шта желиш". Је ли то била моја мисао? То је била моја мисао. Или је то био глас у мојој глави? Дефинитивно...дефинитивно постоји разлика… између различитих гласних мисли.  Никада раније нисам покушавала да определим, да изразим, да фиксирам ту разлику, али она свеједно постоји. Различите гласне мисли имају различит...да ли квалитет, да ли различит укус. Али сад то није битно, то ћу оставити за касније, битно је да ми је та мисао-глас предложила јако паметну идеју – шта још да радим, ако не оно, што желим да радим? Зар је то најбоље мерило? А желим да занемим... и како ћу занемети - посред продавнице? Ма брига ме. Седам право на ивичњак, брига ме да ли ће ме неко гледати или не – брига ме. Наговарам се или уклањам забринутост? И једно, и друго... сада ми је битан само резултат. Сада желим изнова и изнова да понављам фразе „ бриге при дну“. Наглас! Добро да је овде увек бучно... „Бриге при дну“... изговорила, занемела, мисао  се испољила и одлетела, подигавши лагану прашину у мозгу. „Бриге при дну“... Још једном... треба да се припремим, да ослушнем... Сарт... какве везе ту има Сарт?... Сетила сам се Сарта, па, добро... забринутости при дну... Сарт...О! Више не бринем ко ће шта о мени помислити. Схватила сам, схватила сам!! Бриге при дну су негативан фон, негативна позадина. Чим се формирала та фраза, одмах је све стало на своја места. Однекуд се појавила сигурност јака као бетон у то, да управо то што сам назвала бригама при дну и јесу оно, што у пракси правог пута називају негативним фоном. Скроз је очигледно да је негативни фон исто што и негативне емоције, просто су оне „размрљане“, удубљене унутар и јесу слој негативних емоција при дну. Немају јарко изражених бљескова, а када се такав бљесак испољава, ја видим у њему обичну негативну емоцију и понекад чак не капирам  да има слој у виду негативног фона који је храни. Негативан фон… да… то је зараза...колико видим развучена у времену, може да траје сатима, данима, месецима, цео живот...цео живот... Ма ја никад нисам излазила из тог непрекидног негативног фона! И управо такво бекство од болних успомена, колико год чудно деловало, храни га, ојачава. Не, тако или другачије, независно од тачности или погрешности тих размишљања, ја скроз сигурно не желим да се измичем од свог искуства, желим да видим свет онакав, какав он јесте, какав је он за мене, а ако нешто изазива болна осећања...  а шта су то – «болна осећања», ако нису те исте негативне емоције? Наравно, када их називам поетски – „болна осећања“, она одмах добијају неки други статус, то већ није прљавштина која се залепила успут, то су већ „осећања“. Подсећа на приче о томе, како се раније сматрало да је мигрена болест племића и сматрало се више не као болест, него као знак високог порекла.  

После тог открића и промене позиције према непријатним успоменама, одмах се променило и текуће животно схватање - чак је небо постало светлије. Појавила се жеља да се поново вратим у Интернет кафић и наставим да читам пошту - тамо је била гомила писама.

Наташица. Па… чак се плашим да отварам њено писмо - ко зна - шта је у њему!?:) Али је ипак Наташица особа не из тако далеке моје прошлости,  ја је схватам вероватно најадекватније од осталих.  Ко би рекао... кажем да је из далеке прошлости, а то је било пре два месеца... зар је то могуће - ТОЛИКО  се променити за два месеца... старе Маје више нема, не, сад је на њеном месту скроз друго биће. Узгред, ја тако и нисам одговорила на њено писмо о Дарамсали. 

«Ћао, Мајице! Код нас је некако неочекивано пао снег, захладнело је, сви се увијају у топлу гардеробу, и мени само преостаје да се са осмехом сећам како сам бежала од индијске врућине.

Вратила сам се кући, у Москву. У почетку ми је све било ужасно, али ме је живот помало увукао у своју глиб. Све се „наштимало“, јер сам ваљда разјаснила неке своје моменте растужености, појавило се спокојство, вратило се интересовање за неке ствари. Чинило ми се да све радим тачно, да се борим са НЕ, мењам свој видокруг, поступам у складу са својим жељама, али сам ускоро почела да осећам да сам стала. Престала сам да анализирам и пишем, заменила сам то на читање. Нестале су ситуације, које је изазивају патње. Као, све је добро, не осећам болну тешкоћу безизлазности. И после целих месец дана то је све што могу да кажем о свом животу! Ужас. Када сам све то видела, видела, како брзо упадам у блато, умирем, у мени као да се нешто ослободило, као нека опруга, и ја сам почела да се борим.

У задње време видим јарке снове, често схватам све што се дешава и правим одређене закључке. Ситуације и разговори који се одигравају у сну, у неком степену су везани за моје садашње бриге. У сну долазим до неких открића и одмах се будим да освежим тај сан у свести. Онда опет заспим, јако желим да се вратим у стари сан, али појављују се нови догађаји, ништа мање јарки, шарени.

У сну осећам да ме обухватају невероватна осећања. Ујутру већ не могу тако добро да се сетим својих снова, али одређених слика и ликова се сећам. Сећам се уопштено, сећам се боја, неких доживљаја. Шта мислиш, шта су снови? Шта људи доживљавају када спавају, шта се са њима догађа? Да ли увек видимо снове, а ујутру их се више просто не сећамо?

Следеће године ја опет желим да дођем у Дарамсалу, желим да одем у планине. Можда одемо заједно, а?:) Јако бих то желела…

На мене јако утичу родитељи, уопште кућна атмосфера ме стално води у стање раздражености и забринутости, а понекад просто полудим, а после ми буде криво. Одлучила сам се да одем, али да то неће бити бекство? Можда боље да останем и одмах у тој каши да пробам да уклоним негативне емоције? Поново сам се вратила на ту идеју, јер сам схватила да другачије не могу да живи, јер ће ме те звери појести. Вратила сам се на њу већ на други, нов начин, без неког лудачког ентузијазма, не разматрајући то као облик добијања утисака. Сада је све другачије, то је сада моја нада.

У ствари, постоји једна ствар коју стално желим да ти кажем, али се стидим. Сада мислим – „сад ћу јој тачно рећи“, и одмах – колапс, сумње... Али, ако мислим да ти нећу рећи то – зашто живети? Зашто живети, ако оно најлепше упада у замку срамоте? Шта онда уопште могу да очекујем од живота? Зар то није издаја – овако стати себи на грло? Вероватно не разумеш, о чему ја то... Ипак ћу се одлучити, Мајице и написати ти одмах. Мајице, ја те волим. Ето тако. Заљубљена сам у тебе, желим те, у својим сновима често водим љубав с тобом, у тим сновима си ти и даље девојчица, али уједно и дечак, схваташ?:) Искрено, немам никаквог искуства у вођењу љубави са девојчицама, никада нисам ни мислила да ћу моћи тек тако да се заљубим у девојчицу... и веома се стидим због онога што осећам према теби. Сећаш се када смо се грлиле, онако пријатељски, невино, ја сам  у тим тренуцима имала неки ватрен осећај на дну стомака...још онда сам хтела да ти кажем, али се нисам одлучила, стидела сам се. Помоћићеш ми да пребродим то, Мајице? Толико те желим... Напиши – шта мислиш о томе? Само искрено, у реду?

Твоја Наташица»

Моја умиљата бебица..:) Одбацивши си се на наслон, осетила сам такву нежност... ако се вратим у Москву, дохватићу те се, страствена моја мачкице. Жеља се појавила одмах, и не запостављајући то, удубила сам се у писање одговора.

Moja мала Наташица... ја, наравно, не могу да решим уместо тебе твоје проблеме, који су везане за трагање за смислом, са ослобађањем од негативних емоција, не знам шта је боље - да одеш од родитеља или да останеш са њима, вероватно, да следиш своје жеље. Мој разум говори да у ситуацији када има много негативних емоција, може да се деси да просто нећеш моћи да их се решиш. А ако прво научиш да се бориш против њих у доста комфорним ситуацијама, после те своје тренинге можеш пренети и у теже услове. Али, то су само размишљања, а како да поступиш у конкретној ситуацији - одлучујеш само ти. Нико, осим тебе, не може да сноси одговорност за твоје одлуке. Али, у сваком случају могу да покушам да одговорам на твоја питања, када их поставиш, и мислим да када дођем у Москву, да ћу моћи јако и нежно да те загрлим, да те гледам у твоје окице или да разговарам са тобом, или да љубим твоје страствене уснице, и то да водиш борбу са самом собом са различитим исходима - то ништа не мења у томе шта осећам према теби. 

Моја стидљива Бебице…:) Ти се чак стидиш да ми напишеш да ме желиш? Свиђа ми се и то код тебе. И то исто. И волим да причам са тобом ...хајде да заједно замислимо - како ће то бити, хоћеш? Желим да будем заједно са тобом и са девојчицом, и са дечаком истовремено, и знаш шта ћемо урадити? Ја ћу купити себи екстра, помало савијену, чврсту, као праву, киту, која се качи, и прво ћу миловати тебе, као девојчица, а после ћу почети као дечак, и када после неколико часова на граници оргазма пожелиш да пређеш ту границу, рећићеш ми " готово, не могу више да се суздржавам, не желим више да се заустављам, више се не заустављај...", а ја ћу ти рећи "не, бебице, реци ми да ЖЕЛИШ ДА СВРШИШ". Пољубићу твоје уснице, грицнућу твој нежни и буцкасти језичић, и ти наравно нећеш моћи да ме одбијеш, и превазилазећи стидљивост, ћеш рећи - "да, сад желим да свршим, јако желим да свршим, јако желим да свршим сад и са тобом, Мајице"... јако ћеш ме загрлити, затворићеш очице, ја ћу љубити твоје образе, усне, очи, врат, подбрадак, сисице... и кретаћу се у теби, не журећи да те доведем до границе... а после ћу почети да те јебем јаче, снажније, да улазим дубље у тебе - толико дубоко, колико је само могуће, и талас по талас ће те прекривати задовољство од секса, од нежности, ватра при дну твог стомачића, и све ће се то сливати са задовољством, јер ћу те љубити, облизивати твој вратић, и када почнеш да се стишћеш и да овараш у сусрет надолазећем оргазму,  снажно ћу те ухватити за сисице, стиснућу их, стиснућу твоје брадавичице, снажно улазећи сваки пут у тебе,  распаљујући пламе, које је обухватило тебе целу... и хватаћу твоја стењања, твоје дисање... облизивати твоје сузице...моја мала девојчице Наташице...

Ако желиш да протераш своју стидљивост, наравно да ћу ти помоћи у томе, али то не значи да ја имам неки план твоје новоградње:) Желим да се људи крећу тамо где ОНИ желе, и ако желиш да постанеш умерено перверзна, али истовремено да останеш у некој мери и стидљива, то је лепо... јер узбуђује и привлачи и изазива нежност  не нека одређена форма, у којој ти испољаваш своју страст и нежност, а та сама страст, та сама нежност, само то што ти доживљаваш, и какве има везе, да ли ћеш са мном бити перверзна или стидљива? У сваком случају то ће изазвати код мене исте осећаје. И јако лако могу да замислим, да је могуће бити у исто време и јако развијена, и слободна, и радити свакакве "перверзне" ствари у сексу, и истовремено невино-стидљива, стидљива... лако ми је да замислим тебе управо такву, и мени се свиђа такав твој лик.

Ако желиш да се крећеш у правцу развијања твоје сексуалности, ја могу да ти предложим да прво научиш да јасно схваташ шта конкретно желиш у сексу. Представе о томе, шта је дозвољено, а шта није, блокирају чак и саму представу, а ако је представа сузбијена, онда ти је у реалности тешко да будеш слободна.  Предлажем да направиш списак својих сексуалних фантазија.  Најбоље је да то радиш за време мастурбирања, када долазиш до фазе оргазма и налазиш се неко време на самој граници - пусти своју фантазију, омогући јој да буде опуштена, страствена. Смисли неку сцену, сиже, идеју, који ћете посебно узбудити. Обавезно је запиши, немој после да је бришеш само зато што  те је твоје сексуално расположење прошло и на снагу су ступили морални табуи.   Састављај спискове својих фантазија и видећеш како ће се мењати твоја опажање света - не само у сексуалном делу. Позабави се тиме, да твоје записе нико не прочита - ако пишеш на папиру, после пренеси то у фајл, папир уништи, а тај фајл кодирај. Ако буде постојала опасност да неко може то да прочита, нећеш моћи бити искрена са собом. У тај списак укључуј и целе сижее о неком сексуалном догађају, или посебне фрагменте, скице. 

Хајде, њушко, немој да заспиш, не препуштај се тој сненој гробарској химни, коју изводи хор људи из твоје околине".

Дочекујем још једну ноћ у ресторану "Аџаја". Чикен сизлер, молим...да, овде не спремају лоше јела. Занимљиву сам забаву себи нашла... дан мрмота на делхијски начин - виђам се са људима, проналазим оне паметније - писце,  научнике, разговарам са њима, започињем тему о негативним емоцијама и њиховом уклањању. Све објашњавам, одговарам на питања, на протесте, а после се разилазимо, а сутра ће бити нови људи, сутра ћу објашњавати све испочетка. Реакције су у главном исте - беспомоћно-заинтересоване, види се да људи траже  доживљаје и схватају тему негативних емоција и проживљавања исто, као што ја схватам причу ове особе о жабама. За њега је жаба његов живот, његов посао, и наш разговор је за њега трампа. Правим се да су ми занимљиве твоје жабе, а ти ћеш се направити, као да те занимају моје негативне емоције. Ето, тако они и комуницирају. 

- …и управо у брдима на западу Индије смо нашли оно, што се чинило да је немогуће наћи - скоро изгубљену врсту светло-љубичастих жаба. То је невероватно, оне су скакале и мотале се у ногама диносауруса - лепе светло-љубичасте жабе са малом главом. Раније се сматрало да је та врста жаба или одавно изумрла, или никад није ни постојала...

Занимљиво - о чему он прича са својом женом? Са пријатељима? Сви ти разговори ми омогућавају да схватим да остали људи схватају идеју о уклањању негативних емоција исто као и потрагу за светло-љубичастим жабама - као нешто, што може да ти да неке доживљаје, мало да разонодиш свој живот, или чак да упишеш нову страну у уџбенике о психологији. Они не схватају ту идеју као нешто, што у корену може да промени њихов живот...

- … то није просто нова врста. Ми смо открили нову грану еволуције! Откриће те врсте ће нам омогућити да схватимо како се одвијала еволуција жаба, и без тог открића бих еволуција жаба остала заувек тајна, јер не постоје никакви археолошки подаци, никакви сачувани костури из тог периода. Гатска брда - то је благо, и док постоје у првобитном стању, потребно их је истражити, потребно их је сачувати. - Реци ми, Френки, како ће се променити твој живот због тога?

Зашто сам то питала? Он не схвата да реч није о награди, да није реч о катедри... он не схвата. Добро, Френки, желим ти пуно успеха  у потрази за твојим лептирићима... ма тих, жаба, наравно, да...

За суседњим сточићем седела је јапанчица... Педантно тело, сва је тако мала, помало смешна. Колена је стиснула, културно једе, концентрисано. Разгледајући је, одједном сам доживела јак талас сексуалне привлачности. Чак не желим толико секс са њом, колико желим просто да је гледам, можда да је помазим, да је пољубим, али, како то да урадим... разменили смо пар уобичајених фраза - јако је фина, насмејана, лако иде на контакт, али иза свега тога... нешто фали, нешто није у реду. Ма, свеједно ми је - покушаћу, а после ћемо видети. 

- Је л' желиш да те мало научим руски језик?

Жели. Хоћемо до мене? Живим у близини. Она црта хијероглифе, испада јој лепо, изваливши се на мојој постељи и показује како треба да се повлачи фломастер да хијероглиф испадне посебно добар... написала је на јапанском "Маја". Да, јако је лепо, хвала... слушај, бебице, хајде да се насликамо? Она нема ништа против. А је л'  могу да направим посебну фотографију, је л' могу? Она не схвата шта значи "посебну"? Па, можеш… дајем јој фотоапарат, набијам је уза зид - како ти кажем, сликај, ок ? Узимем њену ножицу у смешној девојачкој шареној чарапици, притишћем на своја уста, љубим - сликај! Девојчица је у шоку, али слика. Скидам чарапицу... како је то укусна ножица... завлачим језик између прстића, "јебем" њену ножицу, излизујем њен нежан "дланић" стављам прстиће у уста и сисам, љубим целу њену петицу... Је л' ти се свиђа?:) Не??!!

Пуштам њену ножицу, допузавам. Је л' ти се не свиђа??

- Не… – тихо, културно и смешећи се одговара.

- Немогуће… зар ти је баш непријатно?

- Пријатно је, али немој.

- Па, добро.

Привлачи ногу, навлачи чарапицу, непријатно јој је, гледа ме, не зна - шта да каже.

- А је л' могу да ти дирам ручицу?

- Наравно, можеш - са олакшањем пружа ручицу.

Узимам је, мазим, љубим прстиће, поново извлачим језик и завлачим између прстића, поново лижем дланић, љубим њену руку, све више и више, љубим је испод лакта, како има нежну кожу... грицкам... је л'  ти се свиђа?:) Не??!!

- Не…

Ма немогуће је, зар не осетим? Ма вероватно јој је сва пиша влажна! Шта ти се не свиђа, бебице?

- Ево, види - скида медаљон са груди, отвара га, показује. Тамо је слика јапанског дечака.

- Да ли је то твој муж?

- Вереник…

- Па зар не желиш да водиш са мном љубав, јер ће он бити љубоморан?

- Да, не могу тако, он је мој вереник.

- Али ти се допало?

- Да, наравно…

- Јако?

- Јако…

Ја не желим више да саблажњавам то јапанско маченце. Толико ми се свиђа, тако је нежна, тако је укусна... али даље не желим. Схватам да ако наставим да је мазим, да ћу је лако саблазнити, да ћу лако све урадити, све што пожелим, да ћу је довести до оргазма десет пута, али шта ће бити после? После ће патити због свог "неверства", неће моћи тако искрено да гледа у очи свог вереника, а ја не желим то.

- Он неће схватити, зар не?

- Не, неће схватити, а ако сазна, јако ће се наљутити, а ја не желим да га лажем, не могу да лажем свог вереника. Ја не могу, немој... 

Грлим је, смирујем - ма, шта ти је, девојчице, ја, наравно, ништа нећу радити против твоје воље и жеље, ја не желим да те наговарам, схватам да како си одлучила да ће тако и бити, тако ми се свиђаш... хајде да се још једном загрлимо и насликамо за успомену, загрљене, као другарице, ок? Њено лице се озарило - "наравно, наравно"! Стављамо фотоапарат на столицу, узимам даљински, грлим је, привијам је уза себе. Погледај ти то - када се грлимо као "другарице", она се понаша као права тигрица... Је л' могу да те пољубим? Само једном – као другарица другарицу? Могу?! Ура:)

Нежно  додирујем уснама њен образ, носић, уснице... јао, какве уснице...још, још...шта је то - избацила је језичић! Јао, кучкице!:) Лизнула сам њен језичић, и он је одмах нестао... па она жели... осећам  - како жели, колико дубоко одзвањају у њој моји пољупци... невероватно је да толико сузбија своју еротичност... поново се забринула - наш "пријатељски пољубац одавно није више био "пријатељски", пуштам је, мазим је по рамену, смирујем, говорим нешто апстрактно... већ сам заборавила да на свету постоје најобичније девојке - невероватно закомплексиране. Сарт, Тајга, Кам… - да ли је то уопште било? Каква огромна провалија... Шта ја ту радим?... Пратим је до врата. Ћао, Бебице, послаћу ти на е-мејл сличице, ок? Е, па супер, пиши када будеш хтела, моја јапанска мачкице...

<< Back

Forward >>