« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 38

Оставши у Бодхгаји још један дан, кренула сам назад у Делхи – на почетак свог путовања. Не знам – да ли да одем у Дарамсалу, или да то оставим за следећу годину...а куд да се денем сад? За Непал је већ вероватно касно, тамо треба ићи у септембру-октобру... У суштини, одсуство јасног плана будућих активности апсолутно ме није бринуло, чак ме није занимало. Осетила сам се као заморац, који je до ушију натрпао у себе зрневље, или као змија, која је прогутала дебелог зеца – сад, када се нисам уклапала у  низ састанака и разговора, морам мирно да преварим све, измешам, размислим, размотрим поново. Сада желим само једно – да ме нико не дира, да ме не пуни препаметним разговорима. Не желим да размишљам о храни, о смештају, да ливадица буде са травом, где бих могла да се ваљкам до миле воље, да буду сто и столица, да бих могла да седнем у тишини са дневником. Када стигнем до Делхија, онда ћу одлучити – куд ћу да путујем даље.

Делхи! Тај град заслужује једно од првих места на списку препоручених туристичких маршрута. С краја, наравно. Толике количине прљавштине, прашине, буке, сиромаха свих врста је тешко срести било где у целој Индији. Делхи – то је одмаралиште за туристе који путују по Индији. Они овде долазе само да бих што пред одавде отпутовали негде даље. Сама по себи посета Делхија је посебна прича, то је као терет на куповину. Купујеш путовање по Индији? Куд путујеш? У Варанаси? Пушкар? Амритсар? Дарамсалу? Изволи посету Делхија као додатни терет. 

Дивоте почињу одмах при изласку из авиона. Таксисти се каче као чичци, деру се на уво на језику који сматрају да је енглески, вуку те ка њиховим аутомобилима. Испољити овде слабост није смртоносно, али је оптерећење за новчаник. Неки туристи остају без стотина долара због махинација таксиста, власника хотела и туристичких агенција, који чине једну мафију. Прво ти траже 500-700 рупија да бих те довезли до хотела. 45 индијских рупија је један амерички долар. Ако им избезумљено гураш Lonely Planet, где је црним на белом написано да се нормална цена креће од 100 до 150 рупија, они онда, као увређени, слежу раменима, и понашају се тако, да ти почињеш да мислиш да је можда у том водичу грешка? Линија понашања је овде следећа – просто саопштаваш да си спремна да се одвезеш за 150 рупија и да нећеш дати ни цента више и настављаш мирно путем који води од аеродрома до магистрале. Сто посто, ако стоички издржиш све предлоге и стигнеш до магистрале (то је два минута пешке), неко ће ипак пристати на твој прелог. А ако не пристане – нема  везе, магистралом стално пролазе моторикше, које ће те са задовољством довести и за сто рупија. Али мораш бити веома пажљива! Договорити се са таксистима о цени – то није све! Омиљено њихово понашање – договораш се са неким за неку конкретну цену, он те води до аута, а у задњем тренутку за волан седа неко други. Ти прво не обраћаш пажњу на то, јер таксиста има тако пуно, тако личе једни на друге, а и шта те интересује ко ће те конкретно повести. Када стигнеш на место, са чуђењем ћеш чути сасвим другу цену, три пута већу од оне, за коју си се договарао, а на све твоје крике ће таксиста рећи да се лично са њим ништа ниси договорила, а да му је његов шеф рекао ту цену. Наравно, ако си мушкарац, па још и са мишићима, а и ако вас је пуно, онда неће бити проблема, али ће бити много крикова, кревељења, сцена умирања и свега осталог. Често помаже следећа процедура – записујеш број таксија, саопштаваш таксисти да ћеш одамх отићи у полицију и рећи све о његовим махинацијама. Кажу да то пали.

Дешава се да је износ договорен и да је све ОК, а када стигнете, таксиста се куне у мајку и прича да је мислио на цену не за све путнике, него за једног, и не у рупијама, а у доларима. (Истине ради, потребно је рећи да у Русији може и не само то да ти се деси, плус и са сасвим небезболним завршетком. Наши су много агресивнији и опаснији).

Шта је моторикша? О… – то је чудо индускуе аутомобилске индустрије! Подсећа на отворени гробић на точкићима, иде на банане. Провозати се улицама Делхија управо на моторикши, а не у затвореном аутомобилу је посебно задовољство, уваљујеш се у уличан живот до ушију, а тај живот кипи најснажније! У принципу, постоје саобраћајна правила. Једно. Кретање је  левострано. У главном... Што се тиче осталог, правила не постоје, зато имај код себе резервни лек за срце – први утисак ће бити као да си доживео микроинфаркт. Џипови, аутобуси, инвалиди, бициклисти, моторикше, бициклорикше, краве, волови, пешаци који се безвезе шеткају, пешаци, који гурају испред себе тачке, пешаци, који нигде не иду – све се слива у један грандиозни, гудећи и урлајући поток, где свако ради оно, што жели. Ако је неко одлучио да поправи кауч посред пута – нема проблема. Да одспава? Изволите. Да протресе душеке? Ма, само изволите! Нико не да те неће опсовати, него чак неће на то ни обратити пажњу – поток ће просто заобићи такву препреку и кренути даље. Ако је ауто нагазио некога, онда возач не сноси одговорност, ако ти је свирао тог тренутка, зато сви одабиру најпростије решење – НОН-СТОП свирају. Улице Делхија – то је пакао, који бије по ушима, по мозгу, по очима, по носу, а понекад и по новчанику.  

Када паднеш шапа таксисте, он ће уложити сав напор да те измузе до краја. На пример, воле да предлажу неку додатну услугу – да помогну да нађеш хотел, на пример, или да те одвезу у „добру продавницу“, у „добру туриситичку агенцију“. Сигурно и без компромиса одбијај сваки њихов предлог – БИЛО КОЈИ  иначе ћеш плаћати за све десет пута више. Уопште нигде ништа не купуј «унапред» - у Индији је увек пуно свега, зато никад  ништа не поручуј, много је згодније и јефтиније узети све на једном месту, иако ће те врло аргументовано убеђивати у супротно са најискренијим изразом лица. Посебно се пази ако ти таксиста предложи да посетиш туристичку агенцију. Може се испоставити да је то јако опасно предузеће, јер у таквим агенцијама раде најгори крволоци, који знају свој посао. Буквално ће ти деловати на психу, окруживати те, хватаће те за руке, смејаће ти се, вриштаће, а на крају крајева могу да почну да ти прете. Отићи оданде, а да не купи неку скроз непотребну туру за 200 долара (по цени од30), може само веома психички снажан човек. При том, таксиста те може одвести до неке туристичке агенције, а да ти то ни не знаш – као да вам је то било успут. Покажи да си се веома наљутио и одмах га натерај да крене даље са претњом да му нећеш платити вожњу и да ћеш отићи у полицију.

Адреса, коју ћеш рећи таксисти мора бити научена напамет. У Делхију постоји улица, куд долази већина туриста – тамо има пуно јефтиних хотела, ресторана, продавница, туристичких агенција које нормално раде. Зове се та улица „Мејн Базар“.  Битна ствар је у томе да „Мејн Базара“ постоји у Делхију  неколико, а онај који теби треба се налази у рејону Пахар Ганџ, зато једина тачна адреса звучи овако: Пахар Ганџ, Мејн Базар. Ако пропустиш  речи Пахар Ганџ – очекуј нешто лоше… таксиста ће те одвести у неки други рејон до унапред припремљеног хотела, где су цене  20-50 долара по дану, а не 2-5- долара за двокреветну собу! И ти ћеш изаћи напоље, где нема ни једне европске њушке, и испиткиваћеш „Да ли је то Мејн Базар?», и, наравно, да ће то бити  Мејн Базар, а на тебе ће се као чичкови качити трговци, сиромаси, рикше, а ти ћеш са избуљеним очима отрчати назад у хотел.

Постоје и скроз груби начини „зезања“ неискусних туриста. На пример, таксиста глуми да се изгубио, да је „заборавио“ где је тај хотел, у који треба да те вози, и зауставља се код „прве“ туристичке агенције, да можеш из ње да назовеш сам тај хотел и провериш адресу. Ти говориш број телефона, али радник у агенцији се прави да не разуме твој енглески, узима твој папир са бројем телефона и „услужно“ окреће тај број телефона. Али, окреће он скроз други број, и „менаџер хотела“ ти саопштава, да је на његово велико жаљење, код њих све препуно  (или да је пожар, поплава, епидемија куге). Ти си разочаран, али радници туристичке агенције ти долазе у помоћ и предлажу скроз јефтин ($20-30 дневно) хотел.

Понекад се одигравају читави спектакли! На улазу у Нови Делхи, твој такси зауставља човек у  префињеној униформи («полицајац», мислиш ти), и са љутитим изразем лица нешто говори твом таксисти (на хинди језику, наравно), и колико год да се буни таксиста – ништа не помаже. Затим таксиста растужено саопштава да је у Пахар Раџи митинг (побуна  маоиста, долазак ванземаљаца, терористички акт и тако даље), и да је већ побијено више од 50 страних држављана, али на срећу, он зна јефтин хотел у безбедном делу града…

 Тако да упамти: ако ти таксиста каже да из неког разлога мора да промени маршруту кретања или је већ променио, ма КАКАВ ГОД ДА БИО ТАЈ РАЗЛОГ, не слушај ни једну његову реч, или га натерај да те вози, где си му рекао, или изађи из аута, запиши број таблица (више да бих се уплашио), ништа немој да плаћаш и узми други такси, којих имам мали милион.

Мејн Базар – вероватно је једино место у Индији, где је све за туристе и где ништа није скупо, не мораш ни да скидаш цену у продавницама – у главном су свуд цене фиксне и оптималне, и иако су прљавштина и бука  измешане у ђаволским количинама и нон – стоп се осете у ваздуху,  ипак је то најзгодније место за транзит. Постојање страних туриста такође улепшава провод.  Лако ти је да нађеш пријатеља,  да негде заједно отпутујете, да испушите цигарету, или просто да упражњавате секс, или просто да се испричате и разиђете после.

Пошто ме није занимало ништа од набројаног, нисам одсела у најлуђем за провод хотелу Ajay Guest House, него сам узела собу у суседству – у хотелу Shelton. Собе су скупље – 10  долара за дан, али зато у њима можеш да живиш, а не само да преноћиш. Када сам дошла  к себи,  отишла сам да ручам у тај исти Ajay – имају добру кухињу, даноноћно ради јефтин ресторан са великим избором јела, нон-стоп имаш интернет, и увек има слободан сточић, ако пожелиш да се осамиш. А ако не, ако желиш да се испричаш – опет се нон-стоп  врте туристи са Запада, на свачији укус. Најбоља одлика тог места – тамо те нико дира, не досађује ти. Нико. А на крову постоји кафић, где толико не смрди, као напољу, и није толико бучно. То ми је и потребно.

Невероватна је атмосфера Мејн Базара. Путовала сам овамо са једном мисљу – да се препакујем и наставим даље, али даноноћни живот те завлачи, даје ти масу утисака, стално се појављују нови људи, можеш им прилазити или обилазити их,  остајати у самоћи или одмах налазити саговорнике. Мејн Базар је благи наркотик. Е, па шта ми пишу…шта ми пишу… писмо од мамице… прочитаћемо га! Читаћу све заредом – имам пуно времена. Шта се нешто спомињу корови… који још па корови?... А…ја сам јој једном приликом написала  да постоји таква теорија, у складу са којом су негативне емоције као корови, као болест,  да је могуће живети без њих, да свако бира – шта да доживљава, и ево ја сам одабрала да не доживљавам ту гадост. Било ми је занимљиво како ће одреаговати… погледајмо…

«Што више читам твоје писмо, све више ми се не свиђа. Одакле ти све то? Искрена будалаштина, садизам, лудило. Чиме си тако очарана?! Киме? То је просто систем заштите од околине, који укратко можеш да означиш: «Ма идите ви сви у… Како желим, тако ће и бити». Немаш искуства живљења тешког живота, када за парче хлеба требаш много да радиш и да се бориш, увек си лепо живела, лако, зато ти се и чини да је то Истина. Ма не постоји таква истина која је исправна за све и свакога на  100%.

Нерализоване сексуалне жеље значи треба реализовати у било којој количини и било каквог квалитета, а нереализоване емоције (што је у суштини, ако се замислимо, једно те исто), потребно је себи категорички забранити! Зар ти се не чини да ће те једног лепог-не лепог  дана спалити изнутра због неке глупости или непредвидљиве животне ситуације? У теби ће се пробудити звер и све нереализоване емоције ће те преплавити -  ти си Човек. Искрени, наиван, разуман, али управо зато понекад још увек не умеш да разликујеш добро и зло. Ту је заиста саграђена ђаволска теорија. Не смеш да будеш тако слепа, тако безаштитна, отворена. Ја желим да се вратиш као неко ко је саградио свој живот, створио,  не као нека жртва извраћених теорија. Чак и далеко од нас, које си звала лешевима. (Неко, Лењин је говорио, «ко није са нама, он је против нас» и агитовао на потпуно одвајање и чак ликвидирање оних који другачије размишљају. Комунистичка религија. Је л’ те ни на шта не подсећа?)

Ливада без корова – можда је то лепа слика. Теоријски. А на пракси није, јер је то мртва ливада. Чак коров не расте на мртвој земљи. Тамо, где нешто успева да никне, тамо увек покушава да се појави и коров – такав је живот.

Нема потребе да се ствара од свог живота асфалтирани пробни полигон за туђе теорије. Ти си жена. Ти си будућа мајка. А онај који ти је то утувио то је усамљени вук. И његова теорија је животињска, вучја. Он ће те појести – изригаће остатке и рећиће да је такав живот. И биће вучји у праву.

Узми од сваке те теорије оно, што ће ти помоћи да саградиш кућу, а не да разрушиш све, да одеш у лудницу и т.д. Сигурна сам да ако твоја душа преживи, онда ће ускоро схватити негативне стране те теорије. Та теорија је за оне, који живе само за себе и ни за кога више, и не живе за тебе».

Ето, добила сам одговоре на своја питања. У ствари – она сама одлучује да доживљава  негативне емоције, има чак теоретску основу за то. Невероватно… значи она сматра да искрен, наиван, човек који је у потрази, мајка – да је то управо онај, који доживљава негативне емоције, без којих ће остати просто мртва ливада! Како сам могла раније то у њој да не приметим? И не само у њој… шта ја уопште знам о свима, које познајем? А кога конкретно «знам»? Ма, никога – само магловите слике и оно што сам сама додала. И како раније нисам то схватила, да ако желиш да упознаш човека, мораш да му поставиш питања – пуно питања, која су битна за мене, да погледам – шта ће одговорити на та питања, и онда већ зависно од тих одговора да формирам  свој однос према човеку, јер то неће бити измишљена реалност. Биће занимљиво саставити такав списак… Ма, шта има још… Писмо од тате…прелепо… Прве фразе које сам приметила су изазвале осећај мучнине:

«Највећи ослонац у животу је породица. Ти немаш породицу, али си имала нас. Имала си и имаш породицу, која те воли, и која је увек спремна да ти помогне. Шта год да се деси, не очајавај. Веруј у себе и у блиске људе, који те неће оставити на цедилу, и захваљујући заједничким снагама, све може да се преброди…»

 

«После твог задњег писма (ако се може тако уопште назвати), не напушта ме непријатан и  тежак осећај, и осећај забринутости.  Пукао је федер, који ме је држао у тонусу. Јако ми је било тешко видети у ћеркином лицу сасвим другог непознатог човека…» «Била си невероватно дете…»

«Живели смо са тобом твој школски живот. Твоји интереси су били наши интереси. Ишли смо на састанке, учествовали у свим догађањима. Причали о проблемами који су ти се дешавали. Причала си нам о својим другарицама, о различитим догађајима у школи. Никад то није остало не примећено с наше стране…»

«хтео бих да схватим, зашто си поверовала скроз туђим људима. Где је доказ да је то пут ка Богу? Поверовала си неким личностима, које следе неке грозне циљеве. Поверовала си скроз непознатим људима и кренула за њима никуд, прецртавши из живота свих и све».

«Те методе уништавају стварну личност…»

Уффф… ма доста је било! Уклањање мржње, иритације, осталих гована – то испада да уништава стварну личност! Ма, јасно... Ево шта ћу урадити – написаћу писмо свим својим пријатељима. Описаћу укратко шта мислим о негативним емоцијама и концепцијама, и питаћу их-шта они мисле о томе. Тако ћемо и видети, извућићемо истину.

За суседним компјутером је неко импулсивно махао руком – мушкарац, 4о година отприлике, и судећи по његовом изразу лица – то никако није особа која се бави праксом правог путаJ А шта ја знам о људима... шта у ствари знам о најпростијим, најобичнијим људима? Чиме живе, зашто живе у беспрекидном потоку негативних емоција, зашто не желе да се одрекну лажних концепција. Зашто?Можда ће ми сагледање са стране помоћи да сагледам и саму себе мало објективније? А овде је прелепо место за разговор са људима. Данас је овде, а сутра већ хиљаду километара далеко, нема никакве одговорности, нема страха да ћеш рећи нешто што не требаш и да ће о томе да сазна твоја жена/муж/колега. Можда ће људи постати због тога искренији? Ја сам лепа, сексепилна девојка, свако ће пожелети са мном да поприча – и момак, и девојка. 

Изашла сам из собе са интернетом, села за сточић, као паук на паучини. Чекам жртву!

Ево га мој комшија за суседним компјутером… извинио се што ме је закачио руком, е, па сад ми тачно неће измаћи… махнула сам, ма, наравно… где ће побећи од тако симпатичне и сексуалне лутке:)

Из Аустрије је, одмара…физичар…аха, астроном-физичар, и чиме живи астроном-физичар, шта те мучи, мили, шта те привлачи? Причај ми, тако ме интересује твој живот… направила сам замишљено заинтересовану фацу, занима ме – шта ће ми испричати о свом животу тај човек?

- Разумеш, Мајо, апсолутно сам сигуран да на Весту постоји вода! А то значи да…

- Где-где?

(Охо… Бљесак незадовољства, чак раздражења! Раније не бих ни приметила, а сад ми просто реже очи, колико му се искривило лице. Раније бих помислила да је то скроз нормална реакција – ти говориш о ономе што те боли, а ту те прекидају и постављају ти глупаво питање …)

- Па,  на Весту, Мајо… Схваташ, само примитивни људи сматрају да је у сунчевом систему само девет планета…

(Занимљиво је колико му се искривило лице на речима «примитивни људи»… то је сад – да ли ћу ја ТО СВЕ сад примећивати код свих људи??! Па, како да живим, како да комуницирам?)

- … то је у ствари ствар договора. Ево, на пример, Веста – најинтересантнији објекат, најинтересантнији! Неки сматрају да је то просто крупан астероид, али је то мала планета,  верујте ми. Могу ти испричати о њој много интересантних ствари…

(самозадовољство, понос…како је примитиван, а изгледа као неки професор…занимљиво, да ли он он озбиљно мисли да је то што он прича јако занимљиво? И са тиме се може живети?)

- … креће се између орбите Марса и Јупитера, а дијаметар је само 576 километара, замисли? Тако мала планетица, тако удобна лоптица. И њу можеш лако видети, јер је Албедо много велико – око 25%...

- Велико шта?

(Чини ми се да га нервира то што не правим никакве фаце, када му постављам таква питања. И стварно ме вуче да направим неку збуњену фацу или тако нешто.)

- Албедо. То је величина, која карактеризује рефлекторну способност површине тела. Вероватно не разумеш? Мери се односом количине рефлектованог површином светлости ка количини светлости, која пада на њега. Је л’ јасно?

(У том «јасно» поново постоји не баш јако упадљиво незадовољство, али ипак незадовољство, занемаривање. А да ли може бар нешто да каже без негативних емоција?)

- Да, сад ми је јасно. Сунчева светлост рефлектује, па је ми видимо.

- Управо тако. Ето, замисли да унутар тако мале планете постоји метално језгро, као што има планета Земља!

- Ма немој!

(Намерно сам рекла «ма немој» максимално извештачено, чак сам се на трен осетила непријатно и помислила да ће укапирати, да ће се наљутити, али ништа слично се није десило! Он је слеп као кртица!)

- Да! И сигуран сам да на Весту постоји вода

 (Ослонио се на столици, игра се са виљушком, гледа ме као победник. Па, је л’ он будала? Зар не види да је моје интересовање вештачко, ја се већ одавно не претварам – просто му бацам фразе које он очекује и гледам га отворено, као на идиота! Значи да је будала. Ко би знао… А велики научник…) Ти си велики научник, је л’ да?

- О, да, ја руководим лабораторијом, мени су подређени… сада истражујемо…

(Кренуло је… Ето, велики научник, раније бих занемела од усхићења и кренула бих да доцртавам његов лик да постане онакав, какав се мени свиђа, а сада је преда мном просто глуп, несретан, болестан човек. И шта ако буљи кроз своју цев и исписује бројеве?

Шта ако га други сматрају стручњаком, важном персоном? Па, он је тако… беспомоћан, наиван и затрован својим животом. Како да га окренем ближе ка реалности… занимљиво, каква му је ситуација у породици, какав је у кревету…)

- … британски телескоп… Хавајска острва…

(Ја сам рано исто живела било чиме, само ето, о оном најбитнијем, испада, да нисам размишљала… нисам хтела? Ма,  не, хтела сам… нисам могла, нисам знала «како», као да ту нешто требаш да знаш...)

- …и сад смо скроз сигурни да тамо постоји вода. Знамо да је током формирања Веста доживела јак пораст температуре, сва влага је при томе испарила, и ето питања – одакле сад на њој вода? И ето ти одговор, Мајо – вода се на Весту појавила током судара са другим небеским телом! Питање је -  са којим? И ето ту почиње оно најинтересантније… (занима ме, а шта ако… не… ма, шта, занимљива идеја…)

- … то је још Олберс 1802 године израчунао…

(Па, шта?! Зашто не? Шта смета? Зашто се тако прави важан? Ма он је просто дете…)

- … врти се око своје осе са периодичношћу од 5, 43 сата…

(Просто морам то да му кажем, морам да савладам тај нелагодан осећај).

- … а видљиве регуларне промене боје и спектра доказују да је њена површина није  свуд иста, и Веста – то није фрагмент  великог тела, то је права мини планета, која се сачувала скоро без промена од формирања сунчевог система! Пре четири милијарде година она је имала  истопљено језгро!

- А ког ђавола ће ми то?

(Ето, тако је увек – хтела сам рећи једно, а излетело ми је нешто сасвим друго).

Наљутио се...Изгледа је схватио да не може да остави утисак на мене са тим „омотима“...

- Сигуран сам да постоји још једна мала планета која се окреће отприлике по истој орбити што и Плутонијум, али тај рејон Сунчевог система је скоро засут малим каменчићима и комадићима леда, и никад је нећемо моћи видети…никад нећу моћи да докажем да та планета постоји… израчунао сам где је, знам да се налази на орбити која ствара резонансу са Нептуном… никад нећу моћи то да докажем, и кад је ипак пронађу, неће јој дати моје име и нико се неће сетити да сам ја говорио о њеном постојању…

Ето шта је смисао његовог живота, жели да постане низ речи у енциклопедији, пасус у историји освајања космоса, поглавље у причи о проналажењу малих планета…људи живе, да бих се претворили у слова.

- Слушај, - нагнула сам се преко стола, узела га за руку. – Ти си овде у Аџаи одсео? Хајдемо код тебе, хајдемо… испричаћеш ми о планети Вест, о језгру… хајдемо.

…Већ пола сата просто седим на његовој пиши и љуљам се напред-назад…свиђа ми се… покушао је нешто да каже, али сам му руком просто затворила уста. Пиша му је симпатична, дебела и велика. Мислила сам да ми неће стати… али не – супер је ушао. Баш сам и мислила да се у секс мање разуме него у астрономију. Први пут је свршио када сам га сместила на кревет, села му између ногу и ставила га у уста. Сперма му је густа, вероватно ретко мастурбира, па, наравно, то није лепо – профессор, шеф лабораторије па да маструбира… вероватно га сваки пут гризе савест, када га дрка…Нисам гутала, напунила сам уста, скинула мајицу, узела га за оковратник, привукла ка себи, узела његову пишу у руку, дркам га – нека гледа: моја уста су пуна његове сперме, сав језик, усне, подбрадак – све је у спермии, цури ми низ уста, цури по подбратку, капље на груди,  капље на стомак… Осећам се као вештица. Али ја и јесам таква!...Сад је свршио  по други пут – скоро без прекида. Скидам га, постављам га на колена, навлачим кондом на своја два прста, умачем у сперму, показујем му – гледај – измазано у твојој сперми, лагано завлачим у његову гузу и почињем добро да га јебем...тамо где је ... жлезда...ево је... малено задебљање на предњем зиду унутар гузе, таман на раздаљини једног испруженог прста....па, ја пишу немам...мало ћу интензивније трљати то место...аха...почео је да стење...стење...почео је да дише теже, да стење... дођавола, како ме то узбуђује...само да сама не свршим...поново је свршио...вероватно ће га после мучити, мислиће да сам направила од њега хомосексуалца, јер ће поново пожелети да доживи исто задовољство, почеће себи у гузу да гура различите предмете, купиће фалоимитатор...постављаће на интернету огласе о потрази мушкарца, а после ће га обливати хладан зној и брисаће долазна писма... а шта мене брига – свако одлучује како да живи. СВАКИ мушкарац, независно од његове оријентације, дожибљава огромно задовољство, које ни са чим не може да се упореди, када га нежно јебу у гузу, уз то масирајући му ... жлезду, имала сам ја дечкића педера, познаника, који ми је причао много о томе, а сад и сама видим...имплементирала сам теорију на пракси...и ако неко одлучује да затвара очи на ту чињеницу, а још и да га мучи савест пошто доживљава то задовољство – шта мене то брига? Не, моја брига је да сад доживим то задовољство, а он нека сам за себе одлучује. После три оргазма му је ваљда било лакше да се суздржи, зато сам га ставила на леђа, села на њега одозго и почела лагано да се крећем напред-назад, тамо-вамо, размишљајући о нечем свом... Испружила сам ножицу, гурнула му у уста – хајде, љуби, лижи...никад то ниси радио? Е, тако, хајде, хајде...сиса прстиће, лиже као пас. Јел’ти се свиђа? То је то… и мени се свиђа… неискусни, немој да ми свршиш поново, професоре луди... ја још желим да будем на твојој пиши...на твојој предивној пиши...

Увече се професор није појавио ни у кафићу, ни у Интернет салону – седи, вероватно у својој соби, пати...због чега? Ма ко га зна – људи увек нађу одговарајући разлог за патњу, чак ми је досадно да размишљам о томе. Занимљиво је то испало... као прво, занимљиво је било савладати блокаду – тек тако скинути одраслог човека, пристојног, озбиљног професора. Занимљиво је даја већ не могу да не видим неке негативне емоције, које доживљава човек, и још је битно да на мене више не остављају утисак такве ствари, као што су „наука“, „професор“, и испод свега тога вештачког ја лако видим управо човека – онаквог, какав јесте, без свих тих додатака, које грчевито користи да бих се заштитио...од чега? Занимљиво је било видети у њему неспособњаковића, аматера. Можда је просто отпутовао...ма, вероватно, јесте, увече, из Делхија крећу аутобуси у свим правцима, а такође и возови. А ја сам остала овде. Још на један дан. Аутобус за Дарамсалу креће сваки дан у пет увече, и да бих заузео добро место, карту мораш да купиш дан пре пута. Данас карту нисам купила – значи, минимум два дана ћу још остати овде. Опет седим у кафићу, пишем дневник.

«** октобра.

Покушај оперативне контроле НЕ, њиховог уклањања.

Досада – 5 секунди. Уклонила? Сузбила? Нејасно… Тиха  радост? Не знам… можда

да покушам да изазовем нешто што управо сад желим?А шта управо сад желим да доживим? Који озарени опажај? Мда… а како могу то да сазнам, ако осећам досаду, не могу да је уклоним, као да је сузбијам, а озарени опажај свеједно не доживљавам, па како онда могу... зачарани круг... доста блебетања, радићу оно што могу.  Ако не успевам да изазовем у себи тиху радост, онда ћу просто вртети успомене о некој ситуацији – на пример, сећаћу се шапа Кама и његових очију… или руку Сарта… или мириса Тајгине пише... како је то све далеко... као да је прошло већ две недеље од нашег задњег сусрета.

Досада. Аха, ево шта је још битно – фиксираћу по скали од 1 до 10 снагу настале емоције, а пошто не умем да их уклањам пре појављивања озареног опажаја, онда ћу другим бројем приказивати снагу те емоције  после покушаја да је уклоним – сузбијем.

Незадовољство (Ндв) гласним криком споља, ван прозора – 3, 3 секунде, 1.

Раздражљивост(Рзд) због тога што сам се сетила како ме је умало срушио моторикша – тим индусима није никакав проблем да те нагазе, њима је најбитније да не ударе од други ауто – ето, то им је битно, а да нагазе човека, ништа... Уместо уклањања раздражљивости почела сам да размишљам о индусима, и током тих размишљања сам одржавала ту негативну емоцију (НЕ), нисам је уклањала..деловало је да су тако правилна та размишљања, и да је незадовољство праведно...јебем ти...

Ндв због тога што ми је утрнула нога. Јачина 2-3- секунде-јачина 1. Записивати је потребно укратко: 2-3-1.

Забринутост – а шта ако физичар није отпутовао, сад ће ући, па ће се нелагодно осећати... а ког ђавола ћу се ја непријатно осећати... ма не требам да размишљам, него да уклањам забринутост! Десет секунди размишљања, сво то време забринутост и даље живи у мени, развија се, ојачава.

Раздражљивост – неко је почео да пуши, овде су свуд натписи – „пушење је забрањено!“ Уклонити га... али како је мирис одвратан... уклонити...досада, пуши...

Нелагодност – отићи и рећи му да не пуши. Не могу да уклоним. Само замислим и одмах се појачава осећај нелагодности, страх ме је да тек тако одем и кажем и... значи да ћу тако и урадити!

Док сам прилазила, припремајући се да изговорим ту грсзу, то јест да ми се не свиђа тај мирис, да не треба ту да се пуши – забринутост је била на 8. За време разговора се смањила до 5. Након што сам видела његову реакцију – дружељубиву, са извињењима - 0. Занимљиво је да је забринутост најјача када се тек припремаш да нешто урадиш, а не када радиш то. Када већ почињеш да радиш, забринутост се смањује сама од себе – примећивала сам то у разним ситуацијама. Тако или не, својим напорима ја ту ништа не могу да урадим. Забринутост – оно, што о мени говоре људи, којима сам пришла да кажем да не пуше. Ма шта ме уопште брига... ма не треба размишљати, него уклањати! И доста је било записивања – из ког се разлога та или друга будалаштина догодила – која је разлика!Важно је да се то појављује скоро беспрекидно и то треба уклањати без икаквих размишљања“.

Након пола сата пожелела сам да се истрчим, да урадим склекове, да се протегнем (да поскачем на некоме:). Посао по праћењу и уклањању НЕ- ђаволски је напоран...Чак се нисам озбиљно суочила са проблемом уклањања НЕ – јасно је да ништа не успевам да урадим или скоро ништа чак и кад су и најслабије, нејасне. Испоставило се да је јако тешко испратити да ли ја сад доживљавам НЕ или не.  Стално морам да се враћам на стадијум праћења, стално се „будим“, пребацујем ја размишљања или фантазирање, већ ретроактивно примећујући гомилицу ситних НЕ.  Неочекивана препрека...Мислила сам да је најбитније научити уклањати НЕ, а испоставило се да требаш још да научиш да их пратиш, не увлачећи се у уобичајени ток... Шта да радим с тим? Шта да радим... вероватно тако и треба – сваки пут покушавати. Ко ми је говорио – мислим да је то била Тајга, да када будем имала стотине таквих записа, да ћемо онда и видети ... Добро, засад само имам један запис, ма и тај је никакав, у њој је више речи него истинитих бројева, који сведоче о реалним напорима.

Жена. Села је за суседни сточић, замолила ме је да јој додам сланик. Додала сам јој, насмејала се, као случајно, додирнула њену руку. Заузврат се и она насмејала – осмех званичан, наравно, али као изговор је довољан.  

- Је л’није довољно слано?

- Да…

- Чудна им је ту кухиња – замолила сам их да ми направе јаја half-boiled, напола скувана, да жуманце буде ровито, а белањак чврст, а они су ми први пут донели скроз скувана јаја, а други пут скроз ровита, а јадан конобар само што није плакао, када сам га трећи пут вратила да понове спремају јаја, чак им је и менаџер дошао, изгрдио га...

Аха, навукла се… Разговор je жену заинтересовао, невероватно... како је лако привући људску пажњу... Досадно јој је, и као и сви жели пажњу. Села сам за њен сточић, упознале смо се, ја просто путујем, а ти? Јеси послом овде? А… тако значи… занимљиво… да… ја већ не размишљајући могу да избацујем фразе које изражавају моје интересовање за оно о чему прича мој саговорник. То је згодно – говориш му свакаве „хм“, „ма, је ли“, „како је то занимљиво“, убацујеш их у било који део разговора и све је ОК. Да ли су они сви слепи или спавају? Зар се по мојим очима не види да ме уопште не интересује оно о чему она прича? Боже мој – они сви стално спавају…

- Мајице, већ 2020 године ће у моди бити персонализоване (само се замислите – персонализоване!)  електране на ветар и сунце, детектори са опасним зрачењем, аутомобили који користе уместо горива водоник, фрижидери који самостално поручују храну у маркету – то је наравно, у развијених државама... Одакле сте, Мајице? Ах, Русија, баш занимљиво... па, у Русији не знам, не знам... ја сам ево дошла у Индију да бих изучавала економију држава трећег света – нама то помаже у формирању прогноза, а прогнозе су врло битне, омогућавају нам да определимо стратешке...

(Енглескиња. Чула сам да су енглескиње све фригидне. Јако је могуће... гледајући њу, никако не могу да замислим како је милујем – појављује се одбојност, нежеља за фантазирањем, као да оно што видим у њеном телу, у њеним манирима, никако не ствара резонансу са мојом сексуалношћу. Занимљиво, шта ли то значи -  да ли она просто није  по мом укусу или то стварно значи да је фригидна? А како то да проверим? Па, уосталом, то је веома лако …)

- …у великим градовима аутомобилске гужве ће остати просто непријатна успомена, јер ће већина људи почети да ради код куће. Контактираће помоћи брзог Интернета и малих мобилних телефона, који се пуне на електричну енергију, коју израђује мозак...

(Људи долазе, доручкују, спавају и поново одлазе... Сутра ћу поново доћи овде, и већ неће бити скоро нико од оних, који су били данас).

- … веце - шоље ће бити повезане са медицинским лабораторијама које ће производити  регуларну анализа животних производа и давати препоруке за измену начина живота или режима исхране. Компјутери ће скроз избацити телевизоре и музичке центре...

(Занимљиво је пребацивати се са једног типа опажања те жене на други – прво гледаш  на њу кроз све њене речи – видиш је голу, слабашну, беспомоћну,  глупу! Да, управо глупу, без обзира на то што не могу да се такмичим са њом у прорачуну стратешких перспектива за 2020 годину. А може се померити као нека квачица и видећеш је онакву, какву је виде колеге и други људи – паметна, одлучна жена, разумна, озбиљна. Тамо-вамо. Тамо-вамо... Због такве игре интерпретација се чак појављује посебно задовољство, чак пиша реагује! Или не, не пиша, нешто дубље...материца? Ето шта тачно нисам очекивала, а то је да ће моја материца учествовати у стаквим стварима, као што је промена интерпретација... ма шта ја уопште знам о себи... ја уопште тек почињем да упознајем себе)

- …aли технички прогрес води и ка неким непријатним изненађењима, Мајице. На пример, предвиђамо значајно слабљење репродуктивне функције код мушкараца,јер коришћење велике количине хормона и хемикалија води ка смањењу квалитета сперме. И због тога се прогнозира да ће у већини породица бити усвојена деца, која су рођена  од стране припадника „мање цивилизованих земаља“, и то је још један битан задатак мог путовања – добити што подробнију представу о генетском материјалу...

(А шта – то је добар разлог да разјасним мој сексуални однос према њој, тачније – његово одсуство!)

- Тако значи? Поквариће се квалитет сперме?

- Да, поквариће се. (Аха, примећујем нелагодност код ње.)

- И шта – хоће ли и на укус постати другачија? Неукусна?

На оном крају стола лоше прикривени шок, поглед оборен доле, руке су задрхтале, све је брзо, ево, вештачки осмех, као да је схватила и оценила моју шалу, али мени је већ све јасно – та жена је стварно фригидна, моја сексуалност ме није зезнула. Добро, време је да  се поздравим, научила сам нешто јако битно – померање тачки гледишта, премештање са једне на другу. Тај напор... тај напор као да допуњава нешто у мени што ми је фалило у мојим покушајима да уклоним НЕ.Тачно... То је исто – промена тачки гледишта, промена реакција на ситуацију – ево, постоје НЕ, а сад је нема, а могла је и да не буде, и нема је. Има НЕ – нема НЕ. Јако паметна жена - фригидна глупача. Тамо – вамо. Јако занимљиво!

<< Back

Forward >>