« Maja »
Том 1: « Форс-Минор »
Поглавље 37Нерадо буђење. Зар је већ јутро?. Јутро… Поново је навалило нешто, притисло ме, некако стисло, спљоштило. И како да се борим са тим... сада постављам себи то питање не као питање, него као потврду тоталног безнађа. Чак не могу да замислим да постоји начин на који је могуће супротставити се тој безграничној растегљивој маси тупавости, дубоке раздражљивости. А потребно је... Јуче, дотрчавши на ливаду, сам приметила да од „наших“ нема никога. Целих сат времена сам ходала наоколо, и нико се није ни појавио. А зашто Тајга не долази? Отишла сам код ње у хотел – на рецепцији су ми рекли да је се мало пре одјавила и одвезла се таксијем. „Јесте Ви Маја? Замолила је да Вам дамо цеудљицу“. Ето, тако. Ето ти и прича о доживљавањима... Оставили су ме... шта значи „оставили“, јер немам шта паметније да радим?...ето, тек тако,без речи... а зар су ми потребне речи?... Мисли су ми се бркале, качећи, мешајући се између себе, час стремећи ка очајању, час га протерујући. У цедуљици скоро ништа нема, само адреса у Дарамсали и напомена да могу доћи на ту адресу тек на јесен следеће године.
Јуче сам цело послеподне провела као у сну, улила се у поток бесмислених туриста да бар нешто одређено радим рукама, ногама, очима, и пловећи, или сам грозничаво смишљала план за наредних месец дана, или сам пуштала мисли и гледала свет очима изложбеног будизма. Вече је било неко муктотрпно... маца ми је навлажила сама по себи, таласи сексуалног узбужења су час навирали толико да нисам могла да издржим, руке су се саме завлачиле у шортс, а час обрнуто – долазило је до тоталне апатије, незаинтересованости... ишла сам да вечерам чак два пута...зашто?... на интернету сам била три сата, читала вести...пошту скоро нисам ни отварала, свакакве мисли су ми се вртеле по глави...кад бих се сад довукао Аљоша са пријатељем - одвукла бих га у мрачну улицу и... и... а даље нисам имала жељу да фантазирам, некако је све измучено, као да постоји празнина, рупа, а ја покушавам да је запушим било чиме, па шта ако се данашње вече исто заврши никако ? А шта је у ствари чудно? Просто сам се вратила ка самој себи, оданде, одакле сам дошла у Бодхгају, ја сад постајем она, која сам била...и шта – зар сам тако живела?! Ето, тако сам живела. То је немогуће...тако је...тако сам живела, ја сам увек, увек сам осећала ту рупу – тај вакум, који је зјапио у мом срцу, мозгу, ко зна где – ја стално живим у том вакуму, стално покуђавам да га запушим са нечим –утисцима, новостима, сексом, а у задње време се појавио нови запушач – пракса правог пута, а шта се променило... ништа се није променило, то је као да скупљаш налепнице од шибица, а онда да те заинтересује тенис – као, све се мења, а у ствари све остаје као што је било. Ништа се није променило, ништа... ништа се није променило у мени...наслушала сам се свакаквих прича, испушила дечку у кафићу, напричала се, наразмишљала о свему и свачему, срела посебне људе, многе ствари схватила, а стварно сам много шта схватила, а ништа се није променило... А шта си ти мислила – упашћеш у топ, утераће те цев, пућићеш и одлети у озарење? А ти значи само пазиш да не излетиш из тог топа, као са факултета... Нема овде никаквог топа, нема никога, ко би те примио и избацио, нема ко да полаже испите и нико не даје домаће задатке... јебем ти... какве су изроде од нас направили, у каквом дупету живимо... још увек нисам схватала да ја морам САМА себи да поставим задатке, сама да полажем себи испите, да се трудим, да тражим смисао и да израђујем критеријуме и судим са највећом строгоћом по закону, који опет, ја сама морам да напишем за себе... Запљуснуо ме је џиновски талас, ја сам се загрцнула због своје одговорности, коју сам неизбежно сада морала да преузмем... живимо као балавци, седимо у кавезима и приносе нам различите сисе - посисај овде, сада овде, браво, не треба размишљати, треба се радити, радити, постоји систем оцењивања, добила си петицу - браво! Које измислио те оцене, зашто су оне управо такве, зашто управо тако, зашто требамо да стремимо ка томе, а не ка ономе? А зашто о томе да размишљамо? А КАДА да размишљамо о томе? Ти си као виршла, не требаш да се двоумиш, требаш да будеш у складу са стандардима, зато што ћеш само онда добити најбољи омот и најбољу кутију, али зашто су тај омот и кутија најбољи?? Шта ће ми то? Код мене у стану у Москви, у ормару, имам гардеробе на неколико хиљада долара – јакнице, мајчице, ципелице, патикице, свакаве хаљине, свакакве топове, а овде ходам већ два месеца у полупоцепаним мајицама, шортсевима, панталонама, и имам пар гаћица... мало сам се напалила, када сам се сетила мириса гаћица Тајге...када сам била тинејџер, маштал сам да ћу отпутовати негде, да ћу постсати глумица, па ћу се вратити кући у џипу и бундици – да, ево, пристижем на џипу, излазим из њега у предивној бундици, а сви су се окупили, гледају ме, завиде ми, диве ми се... мука ми је некако... и што је најодвратније, сада ми се све то враћа - не треба ми то, али нико ме не пита, само се враћа, и, ево, седим, читам новости, већ сам била на екскурзији, сада седим у тоталном бедаку са рупом на души, и ту рупу никако не могу да запушим, не могу да живим са њом, она зјапи и испљувава на све стране отровну пљувачку, како сам раније тако живела...ма не, стварно – како сам живела тако раније? Шта сам радила из дана у дан? Увек сам имала шта да радим, да, увек сам имала шта да радим, имала куд да идем, знала сам зашто, увек сам имала гомилу резервних опција, чак ми је фалило времена! Како сам могла ишта да радим,а да не знам, што то радим? Знала сам зашто. Зато сам и радила. Шта ће ми новац? Да бих купила бундицу. Шта ће ми бундица - да бих прошетала у њој. Што да шетам у њој – да бих ме гледали? Зашто да ме гледају – да бих им се допало, да би ми се дивили, да бих мислили о мени, како сам лепа, паметна, како сам зарадила новац. А шта ће ми да мисле то о мени – па да бих... па да бих... јебем ти матер... ШТА же ми да мисле то о мени? А ко су они? Ко су они конкретно? Ко?? Комшиница? Па шта ме брига шта ће да мисли о мени? Зар ми је момак? Ма шта ме брига, да ћи ће ме видети у бунди или не, ако му се диже независно од тога, ништа више ми од њега не треба... а ако ми је од некога нешто и потребно, ако ми је неко стварно потребан, ма не да ми треба, него да ми је битан као пријатељ, као биће, као блиско биће ... и шта – зар ће блиску особу занимати моја бундица?! Какво је то онда „биће“ – то је онда празно место, то није биће ... па због чега ће ми то, због кога?? О томе не размишљаш, такве мисли нестају као бријачем одрезане, негде се крије та гадост... ходаш, радиш, трошиш, купујеш, тражиш, налазиш, радујеш се, огорчаваш се, и увек ти је као јасно зашто то радиш, а одговор је да ти је све јасно, а кад копнеш мало дубље, онда ти је још јасније, а још дубље...хоп! Није ми јасно! Па зашто толико дубоко, треба као што је код свих, а код свих је све просзо, потребно је ставити рампу у својој глави и никад не завиривати даље. Тако ми и живимо. Тако живим ја. Али како сад да поставим ту рампу, ако те је неко већ ухватио за њушку, подигао те, извукли је напоље, гурнули у бок, да шире отвориш очи... куда сад да се денеш, сад сам као жилава јагњетина на виљушци – ни тамо, ни овамо, и да се вратим не могу, и да клренем напред не могу, и да останем на месту не могу, и шта да радим?Ево, шта ја сад да радим?Да спустим ноге с кревета? Зашто… Али зашто? Раније ми не би пало на памет да се замислим о томе, јер сам увек имала циљ, увек сам имала сто малих циљева и десет великих циљева, и увек их је тако пуно, и увек су обојени црвеном бојом, насложени у низу, усаглашени, синхронизовани, упаковани... Зар сам некад озбиљно размишљала о томе, шта ће ми све то што радим? Јер да бих тако размишљо, потребно је да будеш одговоран за све то, а када сам ја за све била одговорна? Била сам одговорна само за методе, за средства у постизању циљева, а када сам била одговорна за циљеве? Када сам била одговорна за суштину? Када сам села, помислила и рекла – „живећу засад овако, стремићу ка нечему, а после ћемо видети»? А када сам уопште седала и покушала просто да размислим о томе? Ма никад. Никад чак нисам покушавала да определим за себе не неке међуциљеве , који немају одређену тежину, него главни циљ, стратешки циљ, пошто је општеприхваћено да питање о смислу живота нема смисла, јер је, наравно, тако згодно размишљати – бесмислено је да размиљаш о томе, девојчице, боље иди, на пример, опери суђе, и да ли си већ урадила домаћи?…, ма што ћу да размишљам о томе, ево, мора се ускоро вечерати, а ја још нисам добршила то и то... чудовишна ствар... цео живот брзаш и не стижеш, радиш ножицамавсю жизнь суетиться и не успевать, сучить ножками и пытаться в лучшем виде п и покушаваш да урадиш све како треба да бих постигао нешто, али ЗБОГ ЧЕГА СВЕ ТО? То је оно најбитније питање које се никад ни не појављује , чак се и не налази у списку питања! Ма доста више тог балења...да...тако је све лоше, тако сви живе, тако сам живела и ја, и сада ме сила навике покушава да врати уна то исто, а мене тадашње више нема, а нову никако неће успети да натера да се врати тамо, значи, морам да почнем да живим испочетка, али не само испочетка, а уопште другачије. Ја ПРВО морам да одлучим , шта ће ми све то, куда желим, шта желим, а онда ћу да тражим средства и међуциљеве, без сажаљења одбацујући све што је вишак, све те бесконачне глупости из мозга и ушију...можда заједно са кожом...а можда и са месом...а да ли имам избор? Ево сад седим на кревету и не могу чак ногу да спустим са кревета, јер не знам, зашто, да ли постоји могућност избора? Нема избора, мораћу да поставим себи питање о смислу свега, немам избора, једино да затупим и да се вратим назад. Да затупим...занимљиво...веома занимљиво...затупети, значи... А шза значи „затупети“ ? Занимљиво... па то „затупети и вратити се“ и јесте било моје осигурање, мој резервни аеродром. Као, ако нешто буде – ма, нема везе, поново ћу затупети и препустити се обичним тупавим радостима у животу... а одакле се уопште појавило то „затупети“? Одакле се сазнало да се може „отупети“ ? Како то? Шта значи „отупети“ и шта значи „деградирати“ ? Један од мојих гонича је био страх од затупљивања, али, шта је то? То је једно те исто што да трчиш од „богова“. Никад нисам видела, да неко деградира, ја сама немам такво искуство, коме бих могла дати назив „деградација“... то је кад си паметан, а после постајеш глупљи... не знам за тако нешто, нисам сретала...свакакве сам идиоте вишала, за њих се каже „о, деградирао је“, али, како се зна да је „деградирао“ ? Ко га је истраживао раније, упоређивао са оним, какав је сад, и, што је најбитније – којим се лењиром то мери ? Ко су судије? Чиме мере? Ево, алкохоличар – испрао је мозак, раније је могао да решава једначине, сада може само флаше да скупља, раније је могао да протрчи десет километара, а сада се једва вуче сто метара. Деградација. А који смисао има умеће за решавање једначина и трчање десет километара ? Ево, на пример, неки тибетски монах ће једва проћи и сто метара и не зна ни један број, па шта онда ? То није битно, битно је да има живахан, жив поглед, пријатно је посматрати му лице, и немаш нимало гађења прво је имао жив поглед, а после му је постао мртав? Сумњам... како бих жив поглед имао неко, ко и није живео, ко никада и није размишљао о томе, зашто живи, ко је стао на прави пут, завршио факс, ради, носи сјајне ципеле, дипломата...а после га жена превари , он се пропије, ципеле више нема, уместо актовке цегер, а суштина се није променила – како је био глупак, такав је и остао и ништа није деградирао... А мени је сад све тако свеједно, не интересујем чиме је искићен човек – небитно, да ли им живахан поглед, да ли је тамо океан или је искривљена лименак од пива. И ако неко уместо очију има лименку, како још више да деградира – не може више, нема више куд да деградира, он је леш, а онај, који има живахан поглед – е, па код „тог“, да ли он може да деградира и да постане лименка?? Е, па не знам... у сваком случају ништа о томе не знам, зато своје импотентне резервне аеродроме „отупећу и вратићу се“ могу да бацим у ђубре. А шта ће бити? Та ће бити, ако ја сад овако будем лежала на кревету, лежала, лежала... ни очему не размишљам, ништа не будем радила, јер због сваке помисли, од сваке жеље одмах добијам болове, а питање је „ зашто“ пали и не дозвољава ти ишта да радиш, и шта ће бити? Ма, откуд ја знам?! Лежаћу и мучићу се док тако не сазнам шта ће бити. Ето, видећемо шта ће бити!
Због те помисли, одједном ми је лакнуло, бол бесмислености ме је помало попустила, колико сад има сати, занима ме... а шта ће ми то?... шта ће то променити?... па, има осам или десете или подне – и шта... ништа, још један аутоматизам...мене нема, постоји само један велики механизам, који живи уместо мене, а где сам ја... морам да нађем саму себе, да нађем саму себе... мисли су ми се опет запетљале, заковитлале, и поново сам склизнула у сан.
…Метро, велика гомила људи... Посматрам им лица и видим да им изгледјау као дављеницима – надувана, модра, као код правих лешева, а уз то се мрдају. Било ми је врло непријатно биће му тешко да ме наже межу тим смрдљивим лешевима, мешу њима, осетила сам у телу како ме нешто јако пече, али шта да радим, нисам знача. Пецкање се појачало, постаје ми мука од мириса лешева, просто ме изврће наопачке, а ја их гледам у очи... а каве су то очи... иструљене медузе, а не очи, и стоји та гомила живих дављеника, љуља се, наваљује на мене... и ту сам се сетила и почела да дозивам Сарта, и са сваким криком ми је било лакше, мало просторније, и онда сам схватила да просто да вичем није довољно, да ме неће лако наћи межу тим смрдљивим лешевима, да морам некако да се издвојим да бих ме Сарт приметио, али како? И ту се појавила мисао – морам да доживим тиху радост! Онда ће ме тачно наћи, неће погрешити. Наставила сам да вичем, и у тренутку крика сам се скоцентрисала на жељи да доживим тиху радост. Ускоро сам осетила да се у тело улива нека мекост, нега, лешеви су одједном нестали, али после неколико секунди сам опет била међу лешевима, па сам опет звала Сарта, и овог пута су ме некако коначно прошли осећаји непријатности, и у том тренутку сам схватила да спавам! То је било јако чудно, јако несигурно, јасноћа као да је била спремна да се затвори у моменту, и морала сам нешто да предузмем да се то не бих десило, али шта? За сваки случај тихо сам у себи изговорила: „Сарте, помози ми да сачувам сбест, Сарте, помози ми...“. Скорз необичан степен јасноће! Испоставило се да свесност себе у сну бива различита, веома различита! То је као у обичном животу – и испијени алкос може да каже да он исто живи, размишља, хода – наизглед, скоро као ја, он „бди“, али како је вилека разлика између различитих бдења! Испоставило се да са свеђношћу себе у сновима иста ситуација. Кристална јасноћа је струјила кроз мене у виду хладног поточића, ја спавам... то је све сан... како је добро, што ме обухвата вир механичке делатности, да могу просто да седим и удубљујем се у то стање... да седим? А где сам ја? Нисам приметила, да већ одавно нема метроа, лешева, али шта је онда около? Морам да уложим неки напор да бих видела, вид имам, али како да га користим – нејасно... а шта ако... тачно! Желим да позовем „тог човека“...а...доврага, а како да га позовем, када он нема имена?! «Желим да те позовем, али не знам твоје име, не знам, како да те позовем, али желим да управо ТИ дођеш код мене“, уложила сам свој позив у реч „ти“, јер нисам имала ништа боље, присећајући се његових очију, његових манира, његовог говора. Структуре, које су се струјиле, придобијале су контуре, и одједном сам се нашла у згради, која је била у изградњи, тамо је био бетонски под и зидови, тихо, људи није било. Ја сам лежала на поду, и уз то сам јасно схватала да сам у сну. Почела сам да устајем, што ми се давало веома тешко, некако неудобно. Видела сам сенку на зиду, и појавила ми се мисао – занимљиво, какву сенку имам у сну, појавила ми се жеља да експериментишем. Сенка је била тачно као у животу, била сам гола и видела сам сенку сво је фигуре. Испред мене је био зид, ја сам одлучила да га додирнем, хтела сам да видим, да ли ће ми рука проћи кроз њега, али зид је био исти, као и у обич осећаја одвратног сивила, и чим сам пожелела да схватим –какво је то сивило, одмах се појавила јасноћа да је то само оптерећеност мишљењем људи. Чим сам направила неколико корака, фиксирала сам прилив јасноће да је то само оптерећеност мишљењем људи. Можда да је уклоним?И одмах нова мисао – „мрзи ме“. Појавила се жеља нешто да радим, пошто је то сан!, ту може да се ради, шта хоћеш, па сам одлучила да имам са неким секс, при том сам одлично схватала да путем сексуалних односа желим да побегнем од сивила, и да у тој жељи нема никакве радости. Одушевила ме је мисао да овде могу да створим себи дечака, каквог желим. Ходала сам из неког разлога тешко, па сам помислила да моја представа о могућностим тела, може само да ми нашкоди и да је зато одмах одбацим. Одмах после те мисли сам се осетила лагано, потрчала сам лагано кроз дугачку салу и поред прозора приметила дечка. Није би баш симпатичан, али жеља за флертовањем се појавила одмах, па сам кренула даље, очекујући да ће да крене за мном, и одмах сам зачула његове кораке иза. Та жеља за флертовањем у сивом стању је веома одвратна, и я пошла дальше, ожидая, что он пойдет за мной, и тут же услышала его шаги сзади. Это желание флирта в сером состоянии очень противнобично води ка томе да радим оно, што жели дечко, а не оно, што желим ја, појављује се осећај велике затрованости. Чак и због осећај да сам кренула, очекујући да ће да крене за мном, осећала се нека трулост, и на том месту сам застала, као укочена – одлично сам видела да се ходник нагло спушта надоле, и са сваким кораком ваздух је био све гушћи и гушћи, постајало је загушљиво, смрачивало се, сан је постајао све нејаснији и тупавији. Силом воље сам отерала тупавост која је навирала и поново сам почела да се дерем, дозивајући „оног човека“, и деловало је да је већ све изгубљено, да сам због своје импотентне позиције неуклањања сивила, а бежањем у мртви флерт, све покварила, али се нисам предала, скупила сам сав свој очај и одлучила да ћу га звати до краја, док не дође, или док скроз не изгубим свест... Чудан град... лето, јако је вруће, уска уличица, гомила људи азиатског типа у излињалим одећама дречавих боја, доста сиромашни. Врео ваздух без ветра топи стварност сновва. Никад нисам била на таквој врућини, чак ни овде, у Индији, само сам чула за њу, и сад сам схватила да је у овом граду управо таква врућина. Моји опажаји су се променили – појавио се осећај невероватне слободе од оптерећености, брига. Ја сам путник који се нашао у непознатом месту и отворен је за све, што може да му се деси. У сваком тренутку испуњеност живота, без обзира на то, што се ништа не дешава. Све нове и нове нијансе, и у исто време толико познате! Зар се може живети у таквом стању увек? Да, да, да! Ко сам могла да заборавим на то? Како сам могла да живим такав живот, када је скроз близу било ТО?
Пришла сам тезги и упитала продавца – „ где је ОН“Људи су обратили пажњу на мене, заклимали главама, у њиховим очима сам видела поштовање, па сам схватила да ме поштују, јер могу да пита за „ЊЕГА“, а ево, на пример, они, не могу да га позову...ја сам изразито осећала његово присуство... не могу да схватим – како, али сам сасвим сигурно знала да је он био ту! „Где је он ?» - поново сам питала и продавци су ми испричали да је био ту пре пар дана, да га сад нема, али да су сигурни да ће се обавезно срести са мном, обавезно, тако ће и бити, сто посто... њихове климајући ликови постепено су нестајали, све се измешало, тепли вихор ме је подигао увис, около је било продорно плаво небо, прошарано златним бликовима, ветар ме је носио напред, било ми је невероватно смешно и радосно, смејала сам се и нисам могла да станем, пронизанное золотистыми бликами, ветер нес меня вперед, мне стало необычайно смешно и радостно, я смеялась и не могла остановиться,и деловало је као да са тим смехом у мене продире нешто скроз искрено и казалось, чт, светлуцаво, испуњава ме и протерује све мутно... тако сам се и пробудила, са осмехом на лицу, и ево, сад ће опет бити уобичајен живот, ја опет морам да кренем у рат са свакодневницом, да успем коначно да вратим саму себе себи – светлуцаву, сунчану, прозирну.
Поновно буђење ме је затекло у веома енергичном стању. Схватала сам да у мојим плановима нема никакве јасноће, али због тога нисам била инертна, полако сам се облачила и схватала да ћу сад ићи да доручкујем у кафић, онда ћу погледати пошту, одговорићу на писма, и ти ситни планови неће одгуривати глабни проблем у страну, као пре, на крај свести. Зашто сам се тако лоше осећала први пут када сам се пробудила, и зашто сам сад у тако енергичном и конструктивном стању? Ја знам како да добијем одговор на то питање! У Ришикешу сам понешто научила...
У кафићу, поручивши сладак ласи и омлет од поврћа, извалила сам се у столици и сконцентрисала се. Дакле – прво буђење. Схватала сам да не схватам шта да радим. Друго буђење – исто. Поново прво – нисам знал зашто да се облачим, зашто да доручкујем, шта ће ми уопште све то. Друго – исто. У чему је разлика? Због чега су та стања? «Хоћу да схватим, хоћу да схватим“ – тврдила сам у себи. Ускоро сам приметила да стално понављање питања у виду гласне мислим (добар термин!) више ми смета да се скоцентришем на жељи да схватим, пошто почињеш да мислиш да само по себи проговарање питања и јесте жеља да схватиш, појављује се замењивање сложенијег на лакше, али то није једно те исто. Престала сам да понављам у себи питање, покушавала сам да напипам управо стање питања, да доживим управо жељу за схватањем, а не просто да вртим мисао о жељи. Жеља, а не мисао. Врста психичке еквилибристике... уче нас да воуимо бицикл, да решавамо једначине, али нас не уче елементарном владању над својим опажајима, то је тако просто – да не мислиш на жељу, а да имаш жељу! Јако је просто, ако имаш навику, а сада сам се осетила као дете, који учи да хода.
Размишљања о одсуству навика за концентрисањем на жељи су ме одвели на страну. Поново се враћам на тему – вртим прво бужење, вртим друго – у чему је разлика? Ж само двадесет-тридесет секунди... Још једном. Мислим и успомене – то је удица, врћење успомена о прошлој ситуацији – бацање удице, жеља да схватиш – црв. Чекам рибу – чекам да схватим. Још једном – прво, друго…, зашто? Прво… не жури… прво… сад друго… Имам га!!
Скочила сам са столице, као да ме је ујела оса, ударила коленима од сто, само што га нисам срушила, нешто је полетело на земљу, заљуљао се сунцобран, да ли сам нешто разбила? Не, у реду је све. Ма, тачно као риболов. Назада, назад! Грчевито сам се ухватила за ивицу стола, стисла, стисла зубе. Не смем да дозволим то скретање са теме због других мисли и оптерећености. Управо сад сам осећала да схватам, и што је било чудно, схватање није још било обликовано, формирано у речи! Невероватно!
Само што се нисам угушила од узбуђења, али сам нашла снаге да се узме у руке и да се поново скоцентришем. Да, ево сад доживљавам – то и јесте схватање, које се тиче мог питања, сада скроз јасно знам у чему је разлика, без обзира на то, што нема ни једне гласне мислим која бих изражавала то. Нема ни мисли, ни лика. Ако бих сад пожелела да некоме испричам о свом схватању, не бих могла. Чак сам осетила лагану забринутост – шта ако остане тако неизражено и нестане? Уложила сам лагани напор, као да сам гурнула каменчић са брда, и мисли су се одмах појавиле, изразивши схватање. Значи, не воде мисли ка схватањеу, него обрнуто – прво се појављује схватање, које се аутоматски обликује у мисли, и дешава се то тако брзо да ти се чини да је све обрнуто. Ето, на тој грешци се и оснива глупа и беспомоћна навика „мислити“ због вишка мили! Вишком мисли је могуће размишљати, правити закључке, претпоставке, али мислити – не! Са вишком мисли је немогуће родити ново схватање. Схватање – то је скроз посебан опажај, који се одликује од размишљања, као...као не знам шта, небитно. Битно је да је направљено два открића. Схватање се рађа услед жеље за схватањем, при томе, жељ мора бити јака, концентрисанам а да бих била таква, то мора бити стварно важно за мене, Понимание рождается вследствие желания понять, причем желание должно быть сильным, ярким, концентрированным, а чтобы оно быстварно важно, измучено. Зато је и немогуће икога натерати да схвати помоћу мотке – тако је могуће натерати само да механичкипреман закључак. Ето зашто систем принудног васпитавања деце не прави од њих паметне људе, него прави од њих само механизме, који су приучени да праве конспекте, компилације, и то је бескрајње далеко од правог стваралаштва, као што је истинито мишљење!
Сада желим да се вратим на прво, да фиксирам, да запишем. „Погледаћемо – шта ће бити“ – то је кључна фраза коју сам изговорила пре него што сам поново заспала. Кључ ка одговору је управо у ономе што сам доживљавала, када сам изговорила ту фразу. Једна је ствар мучити се, страдати, не знато шта да радип и тако даље. Скорз је друга ствар ИСТРАЖИВАТИ све те своје мује, патње, сумње и незнања. У првом случају сам просто биће које страда, и нема ниакквог излаза – можеш само да се истрадаш, измучиш, паднеш и заборавиш се, напијеш се, завршиш и надаш се да ће прорадити неки резервни вентил и да ћеш се поново вратити у прихватљиво стање. У другом случају се појављује неко, ко у почетку стоји преко пута оне стране патње, појављује се истражитељ бића које страда, и та позиција истраживача полако води ка неочекиваном резултату – одмах почињу измене, догашају се открића, ја могу да их анализирам, упоређујем, узимам у обзир, примам ка знању, нестаје тотално безнађе, оптерећеност са собом, живот се отвара право у мени, постајем способна д апостављам питања, а значи и да доживљавам жељу за схватањем, и на ту жељу се хвата схватање, а схватање води као промени...све је скроз другачије, ако се из жртве претвараш у у ловца, који прати самог себе-жртву.
<< Back Forward >>
