« Maja »
Том 1: « Форс-Минор »
Поглавље 36«** октобра.
У свакоме од нас живи неизразиво питање, које продире наше опажање, понекад се испољавајући речима. И они одговори који долазе у блицевима јасноће, блицевима необичних осећаја, само га појачавају, окрећући новом страном.
Јако ми је блиска она позиција «незнања» коју је показао Кам. Преостаје ми само да се извучем из уобичајеног тока мисли. Ево, шта је пространство, време?Живим тако, као да нешто знам о томе, али то је лаж, усмерена на смиривање, али уствари само умртвљује! Пространство...природно је постављати питања о пространству из стања сагледања, посматрања света. Како тече река, дува ветар, пада лист, како се шире ножице... како долази до покрета, шта је то и где се то дешава, шта значи споља, изнутра, близу, полако, далеко, споро, брзо... Осећаш да сви разумни одговори јесу лаж, али ти друге немаш, тако да једино што ти преостаје јесте искрено да признаш да ништа не знаш о томе, и да посматраш то што се дешава. А почињу да се догађају необичне ствари. Ево моја соба, ту проводим по неколико сати свог живота и навикла сам да одрежем све «спољно» - оно што је иза зидова, али зашто? Шта ми то смета да сад одмах опажам оно, што је «скривено» иза зида? Оно је скривено за очију, али зар ја опажам само очима? Чиме осетим нежност, жеље, друга и уопште неизразива осећања? Зашто је зид за њих препрека? Ма просто зато што сам навикла тако да мислим, и затварајући за собом врата, затварам у себи саму себе. Раније ми је то чак помагало, служило ми је као скровиште од онога, што ми смета, што изазива патње, али која је цена тог бекства?Нисам спремна да платим такву цену, и сад, кад сусрет са негативним емоцијама и лажним концепцијама и осталим факторима, који сметају, већ није нешто непожељно, од чега желим да побегнем, сад сам спремна да се сретнем лице у лице са њима и решим их се – могуће је да ћу оживити механизам вештачког умртвљавања света. Када тако размишљам, почињу да се појављују необична прозирна стања – на делове секунди, али то је довољно да бих се осетило. Нестаје осећај затвореног пространства, присуства људи поред, зато се реално може осетити присуство некога, ко је јако далеко. Визуелна сличица се распада, све се меша... обриси предмета постају мутни, а они постају полупрозирни, мењају обрисе, своје место у пространству, а могу уопште да нестану са видика; са звуцима је иста прича...опажање постаје интегрално, све се доживљава као целокупност – споља или унутра, не постоји никакво споља или унутра. У те делове секунди ја уопште не могу да кажем, где се налазим, споља или унутра, не постоји никакво ни споља ни унутра. Све што ми преостаје је осећај пространства, који тече кроз мене независно од онога, где се налазим и шта радим. Локално опажање себе такође нестаје, ја као да се растварам у пространству... вршим неке активности, или се оно одвија у мени...?
Када шетам, у те тренутке се укључује панорамски вид, ни на шта не гледам директно... не могу да кажем да уопште на нешто гледам...људи, аутомобили...поглед као да се распршава, не качи се ни за шта. Свет пролази кроз мене, посебно дрвеће – то је толико неописив осећај, као да пропуштам кроз себе дрво, као да проживљавам са њим у исто време неки тренутак. Уопште, опажање тела се мења, осећам да сви уобичајени покрети...да је све као фасада, да се у ствари ја крећем другачије...али како - засад не могу да схватим.
Посматрам небо и одједном схватам да је оно већ унутра, да сам испуњена небом и да течем, крећем се заједно са њим. Или у парку, гледам како пада лист, па други, цело пространство је испуњено тим покретом, и ја почињем да падам заједно са сваким листом, овде, ту и тамо, истовремено... осећам губитак локалитета, распршивање у пространству. Имам природну склоност ка сагледању, а и раније сам могла сатима да седим на прозорској дасци и гледам како се мења небо на заласку, или како почиње да грми, и нешто такво се дешавало онда у мени, али пре упознавања практичара, до уношења у живот СХВАТАЊА, које они доносе у мене, није било ни јасноће, по чему је мени тако привлачна та занимација, нити осећаја постојања правца кретања. Сад се та стазица, која се опипавала у мраку, осећала испод ногу, и којом могу да се крећем са отвореним очима, и корачајући по њој, сретаћу посебне људе и имати посебне доживљаје».
Kуцање на врата ме је натерало да ставим дневник на страну. Како не волим, када ми службеници хотела долазе у собу!
- Ко је?
- Отварај, кучкице!
Тајга! Отшкринула сам врата и она је клизнула ка мени. Али ја сам скроз гола:)… И колико само желим да се поиграм са њом!
Показала сам јој прстом на кревет, гурнула, брзо скинула, и ево, већ смо голе и ваљкамо се, разгледамо једна другу. Пружам руку да додирнем њене груди, али Тајга једним наглим покретом хвата моју руку.
- Сад ти је прорадио обрнути механизам, јел да? Ако се две голе страствене девојчице ваљкају заједно у кревету, шта то значи? Тааачно – значи треба да почнемо да се дирамо и да почемо да се сексамо. «Потребно». «Значи». – Тајга је стисла уснице, привукла ме ка себи, и скоро закуцавши се својим носем у мој, замишљено рекла, - «потребно» - то је дно гроба твоје сексуалности, а «значи» - поклопац. У сексу си ти зато сваки пут пиленце, Мајо, разумеш? – сваки пут, када желиш нешто да урадиш, сексајући се, запитај се - «да ли желим сад да радим то». На пример, сигурна си да си управо сад желела да милујеш моје груди? А не да пољубиш моје ножице? А не да ме зајашиш? А не да ме загрлиш и нежно мазиш по глави? Или сматраш да нема посебне разлике – којим редоследом ћеш радити те ствари? Као, свеједно ћу испипати њене груди – могу и сад то да урадим, јел тако?:) С тачке гледишта твог разума – тако је, али твоја сексуалност мисли другачије. Ево ја, на пример, сада желим знаш шта...ево сад желим ово, - Тајга ме је пустила, спустила се на колена и почела крајевима прстију јако нежно да мази спољашни део мојих шака.
- Ево, овако... - њени прстићи су, једва додирујући, мазили јамице између мојих прстића, мазили ме час нагоре, час надоле, уздуж руке, додиривали рупице на рукама, враћали се назад, а ја нисам престајала да је гледам у очи, и онда сам одједном осетила сладак осећај, јак осећај у дну стомака, негде у самој дубини. Препознала сам тај осећај, то је био он – онај, који сам доживела у Ришикешу. Али су сад од те слатке грудвице кренуле нити увис, испреплеле моје груди, ушле у грло, а врели поточић је процурио кроз моје руке и спојио се са шаком, коју је мазила Тајга. Део маце, клиториса је уопште остао недирнут, али горњи део тела... са њим се дешавало нешто необично.
- Секс – то је невероватан свет, али се отвара само ономе, ко омогућава својој сексуалности да живи, дише, да се развија. Тога неће бити, ако се не буду уклањале негативне емоције – без тога се уопште ништа неће десити. Тога неће бити, ако се не униште концепције, које ти беспрекидно говоре «потребно», «не смеш», «значи», и због тога је потребно ићи у сусрет својој сексуалности, помагати јој. - На тим речима, Тајга је врло силовито, скоро посесивно, скоро грубо гурнула свој прст између мог другог и средњег прста, и цело моје тело се узбуркало – осећај је био толико јак, као да је у моју мацу ушла врела пиша, али опет, све то сам доживљавала у грудима, у рукама, у грлу, и то је био такав осећај, као да уживање прелази из мојих очију у њене, или обрнуто... али у сваком случају то, што смо гледале једна другу у очи, сада ме је узбуђивало више, него било шта, чак нисам желела да то све процури надоле, ка маци – вероватно пошто бих онда све постало уобичајеније, познатије.
- Како да јој помогнем, Тајга?
Спустила се ка мени, њене усне су скоро додиривале моје.
- Реци то још једном.
- Како да јој… - Тајга се још мало примакла, а када су се моје усне померале, постављајући питање, почињале су лагано да додирују њене усне.
- Како да… јој… помогнем… Тајга…
Сада је причала она, па су наше усне наставиле ту игру.
- Могуће је помоћи твојој сексуалности да се пробуди, може јој се изаћи у сусрет. Да ли волиш да мастурбираш?
- Да…
- Хоћеш ми показати...после...како се мазиш?
- Да…
- Хоћеш да ми покажеш?
- Да…
- Хоћеш… бесрамно да раздвојиш... ножице...и да ја гледам.
- Да…
Сладак голицајући осећај на уснама је постао неподношљив, и у том тренутку је она прошла својим језиком преко мојих усана, па по образу, па по другом, па по очима, па по носу, још, још!! Како нисам свршила...не знам, талас јаког узбуђења ми је ударио одозго па надоле, окупирао кукове, запалио их. Одбациши се на страну, дишала сам као да су ме јебала 3 јака мужјака.
- Желим да будем као ти, Тајга, желим да имам живо тело.
- Хајдемо. – Тајга је устала, села у фотељу, и док сам ја долазила к себи и навлачила одећу, причала ми је следеће:
- Ти си из године у годину, дан за даном, хиљаду, десет хиљада пута убијала своју сексуалност, бранећи јој све за редом, терајући је да се угурава у безнадежно уске оквире дозвољеног. Сад јој је потребна помоћ. Када мазиш своју мацу, прилази граници оргазма и задржи се тамо дуже – пола сата, сат – колико будеш хтела. И за то време дозволи себи да фантазираш, хватај најнезначајније, најмутније фантазије. Обавезно их записуј и настави даље. Направи свој списак фантазија, које ти долазе у главу за време мастурбације, а затим их анализирај. Одмах ћеш приметити да међу фантазијама постоје и «неприхватљиве» - то јест оне, које ти у неузбуђеном стању сматраш за непристојне. Овде је неопходно да станеш и разјасниш својим тупавим мозговима да ако те нешто узбуђује – да оно и јесте пристојно, да оно и јесте сексуално, и следећи пут се врати ка тој фантазији, развијај је, налазећи се на граници оргазма. Дакле, моћићеш да пробијеш зид концептуалних забрана, и наравно, најбржи пут ка даљем – то је трудити се да реализујеш оно што си нафантазирала. А шта је то? – Тајга је узела мој дневник и отворила га.
Прва моја реакција је била да јој одузмем дневник, да га затворим, да га сакријем.
- Имаш ли тајне??
- У главном не, то је просто аутоматска реакција. Можеш да читаш.
Тајга је поново села у фотељу и пет минута изучавала пажљиво мој дневник, час га прелиставајући без посебног интересовања, а час пажљиво читајући.
- Занимљиво?
- Више да, него не...али то је дневник песника, филозофа, али никако не практичара. То је бескористан дневник, он ти само помаже да раздвајаш своју личност, да замишљаш неког читаоца, неког ко ти саосећа, а то је прави пут ка бекству, ка поразу, ка култивисању сузбијању негативних емоција, таквих као што је, жалост, на пример.
- Какав треба да буде дневник да бих помагао мени у пракси?
- Тачније би било да се овако постави питање: каква треба да буде моја пракса, да бих на крају испао користан дневник:) Ти размишљаш као песник, на пример: «почела сам да доживљавам мање незадовољства у ситуацијама, када...» - то је поезија, то је бескорисно. Чак више - то стављање себе на почасну таблу, то је губилачки. Сваки практичар, када види такав натпис, прво ће да пита – шта значи «значајно» мање? Колико мање?
- А како то да се измери?
- Како си глупа… - Тајга је стисла уста, климнула главом. – То је тако просто... – Узела је хемијску оловку и почела да шара по мом дневнику. – Узмеш неку ситуацију у којој ти се појављују конкретне негативне емоције... на пример, ти не волиш будале, јел тако? Е, па изађи напоље, седи и гледај лица индуса, који пролазе поред - добићеш бесконачан поток негативног односа. Узмеш ограничен временски период – на пример, пола сата, и за тих пола сата ти не само да уклањаш све праскове негативног односа, него и стављаш одређени знак себи у свеску. Битни параметри: а) колико секунди ти је било потребно за то; б) да ли си успела да изазовеш после уклањања негативног односа било који озарени опажај – на пример, нежност или симпатију, или еротску привлачност према било коме, или радост, што си уклонила негативну емоцију. Затим испиши исход. Изгледа то отприлике овако:
Пробна варијанта:
3 –
5 +
2 –
и тако даље. Број – то је количина секунди живота негативног односа, минус или плус – да ли си успела или ниси да изазовеш озарени опажај.
Исправна верзија:
Појавило се за 30 минута 90 НО. Од њих, 20 је уклоњено за 1 сек., 30 за 2 и тако даље. Изазвати озарени опажај си успела после 10 уклањања.
- И то је то! Када скупиш око десетак таквих записа, двадесетак или тридесетак, моћићеш скроз јасно да кажеш: «Квалитет уклањања НО у овој ситуацији се побољшао толико и толико», и скроз јасно ћеш знати - да ли се нешто стварно побољшава или не.
- Уклањање чега?
- НО – негативни однос. Навикавај се на скраћенице, активно их користимо у разговору, тако је згодније – «негативан однос» - НО, «негативна емоција» - НЕ, «негативна позадина» - НП, «негативно енергетско стање» - НЕС. Често, када говоримо «НЕ», подразумевамо сва четири опажаја – схватићеш из контекста. Такви записи ће ти помоћи да избегнеш самообману, када год смирујеш себе, тешиш да је живот све бољи и бољи..., а у ствари, ништа се не мења. Провери моје речи – постоји ОГРОМНА разлика – водити такве извештаје и не водити. Нећу ти жвакати то, сама ћеш проверити, ако бар нешто вредиш... – Тајга је одбацила дневник и устала.
- А шта значи «изазвати» опажај? Ја не умем...у ствари ја не умем ни да их уклањам, морам прво... – тотално сам се осетила поред ње као дете, које ништа не капира.
- Мајо, да бих научила да их уклањаш, мораш да почнеш да их уклањаш до лудила, а после да научиш да их изазиваш – мораш да радиш то исто. Другог пута нема. Само тако ћеш моћи да напипаш тај напор, само тако.
- Појма немам, шта је то «негативан фон», «негативно енергетско стање». Шта подразумеваш под тим терминима?
- То нека ти Сарт исприча.
- Али зашто баш Сарт? Мене је и Кам слао ка њему и сада ти - колико ја схватам, свако од вас зна оно, што ће ми рећи Сарт, па у чему је проблем? Или те просто мрзи?
Тајга ме је сажаљиво погледала, вероватно, размишљајући, да ли да ми одговори или не.
- Будала си ти, Мајо. И у томе нема ништа чудно – сви смо ми будале, док не почнемо да уклањамо ту своју будалаштину. Чудно је то, што се с једне стране ти понашаш скоро скроз адекватно – видим да испољаваш живо интересовање за оно, што ти причам, волим са тобом да причам, волим са тобом да се играм еротских игара, а с друге стране, некад си просто будала-будаласта, и не да просто испољаваш тупавост, него још сумњаш у њу, анализираш је.
Као нека монета – Маја...пази, монетице, немој скроз да паднеш тупом страном на горе.
Ја сам стварно поставила питање скроз аутоматски и већ сам зажалила због тога, али је нисам прекидала и слушала сам – само нек још једном каже, колико сам глупа, тада ћу можда више размишљати, пре него што опет нешто питам...
- Добро, али зашто управо Сарт мора то да ми исприча? Да ли он зна више? С друге стране... то су највероватније основе и то не може бити ништа «више».
- «Виште» тамо постоји, али се не састоји у додатној информацији, оно је у ономе што доживљава онај човек, који прича. Ти, вероватно, мислиш да то нема значаја – ко ће ти то испричати?
- Па не, ја схватам да…
- Ништа ти не разумеш. Хајдемо на ливаду, успут ћемо довршити разговор.
Улица нас је окадила загушљивим мирисом зноја – као да се течан асфалт излио на главу. Ја, вероватно, никада нећу моћи да се навикнем на то, и како овде живе људи...
- Ако ти причају о времену, онда и стварно нема никаквог значаја ко ти то конкретно говори, зато што ти је потребна само информација и ништа више. У нашем случају са негативним емоцијама и проживљавањима није тако. Сећаш ли се, када си први пут доживела неку негативну емоцију?
- Наравно да не:)
- Шта значи «наравно», госпођице свезналице? Опет показујеш своју тупавост?
(Дођавола… делује да је тако просто – мисли, пре него што кажеш...)
- Ево, ја се, на пример, јасно сећам, како сам први пут доживела раздражење. Била сам скроз мала - само што сам научила да седим у специјалној дечијој столичици за столом са свима заједно. И ево, седим ја, с леве стране је отац, с десне мајка, једемо супу, и онда мајка, обухваћена посматрањем мене, почиње да мљацка. Отац се одмах променио у лицу – почео је грубо, раздражено да одговара мајци, а ја га гледам, онако радосна, зачуђена новим дешавањем, а онда одједном почињем да доживљавам... ово ново, што отац осећа према мајци. И што више гледам његово лице, ослушкујем његов глас, тај осећај је све јаснији – јачи, продорнији, бодљикавији, отровнији. Када сам се сетила тога, схватила сам сасвим јасно – ми ПРЕУЗИМАМО опажаје. Како то радимо - не знам, али ми то радимо. Сваки човек поседује тај посебан таленат, и могуће је не само човек. Пуно сам посматрала животиње, много година сам живела са псима и мачкама, дресирала их помало, као и сви, посматрала, и скроз сам сигурна да они такође преузимају опажаје. Ма погледај било ког газду који шета са својим псом – колико често пута личе. Исти покрети, исти изрази лица! То делује као идиотизам, али ја верујем да постоје озарене животиње – па што да не? Ако нека животиња почне да преузима људске доживљаје – доживљаје конкретног носиоца? Кад скроз још мали упадамо у овај свет, ми почињемо да учимо све, а учити – то и значи преузимати опажаје. Прво преузимамо све за редом, затим покушавамо да бирамо. Ето тако...када ти Сарт буде причао о негативним емоцијама, о ослобађању од њих, о томе, шта су то доживљаји – он ти неће причати о томе, као о временској прогнози, он ће ПРОЖИВЉАВАТИ то, о чему ти прича. Када ти буде причао о томе – шта су Доживљаји, какви постоје Доживљаји, како долазе након уклањања НЕ – он ће све то проживљавати у том тренутку. А ти, ако не будеш глупа, пажљиво ћеш га слушати, гледати му лице, ослушкивати његов глас, доживљавати симпатију према њему, доживљавати жељу да научиш оно, о чему ти он прича, и све то заједно ће створити услове да се преузму ти опажаји, а не просто да чујеш за њих. Разлика је огромна, јер Сарт не доживљава жељу да прича то сам теби, то је огромна срећа за тебе, искористи ту прилику, будалице...
На тим речима Тајга као да се помало смрачила, угасила, па смо даље ишле ћутећи. Сада ми је била јасна она чудна пажња, са којом су остали практичари слушали Сарта, који је причао о прописаним истинама њима – они су присуствовали ономе, што је Сарт проживљавао у том тренутку, усмеравали су свој напор, своје проживљавање на еталон, на камертон, који је за њих био Сарт. И када буде мени причао о НЕ, ја ћу такође моћи да преузмем његове опажаје! Само да некако не усерем ту шансу, да је покварим својом тупавошћу? …А за то што ја тако глупа постојим, они треба да ми буду захвални! Јер да није било мене, Сарт не би можда ни пожелео да говори на те теме, што значи да не би било ситуације, у којој би други могли да изрше то усмеравање. Та мисао ми је додала сигурности, па сам тако и појурила испред Тајге ка месту састанка.
<< Back Forward >>
