« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 34

Већ је свануло, а ја сам још увек ту! Са тим мислима сам изронила из тешке воде сна, коначно пробивши непровидну дубину, у сусрет сунцу. Mрдам рукама и ногама, крећем се, опет владам собом и ситуацијом. Јутарња светлост је разнела у парампарчад све страхове. Како сам могла да се бојим? А шта ако се због мојих страхова то више никад не понови? Морам обавезно све да испричам Сарту и Каму, желим да знам шта је то било, и да ли постоји нека стратегија активности у таквом искуству... Дођавола, која сам глупача, само што се нисам молила синоћ да се све што пре заврши. Тако је увек – завлачим се у свакакве замисливе и незамисливе рупе да бих постала друго биће, «да скинем са себе окове људског», а чим дође до неког стварног искуства, одмах бежим од њега. Како је то могуће?

Шта је страх? Да ли је то негативна емоција или не? Како да се савлада страх?

Какве експерименте можемо да направимо од оног искуства, које сам добила синоћ? Колико пуно питања!

Набрзака састављајући списак онога шта желим да питам Сарта, брзо сам се обукла, баталивши умивање и прање зуба и излетела из собе, и само што нисам срушила успореног портира, који се досађивао у ходнику.

Нешто је чудно...чудан осећај због тога како се опажа околина... застала сам и ослушнула – нешто што је лежало скроз на површини...да, наравно, ето шта је! Никада није било таквог нечег! Раније, када сам се будила, ујутру, нисам се тако чудила што тако видим све, као што видим... Колико је прошло времена након што сам отишла на спавање? Није ваљда само једна ноћ? Чини ми се да сам проживела у сну целих недељу дана, није ваљда то искуство дало такав ефекат?

Овог пута је друштво било подељено на две групе. У једној сам видела Кама, а друга група је била удаљена тридесет метара и нисам успела јасно да схватим – ко је тамо, сем што сам успела да приметим плаву девојчицу која ја живахно гестикулирала, коју нисам могла да не препознам. Мораћу да је питам како се зове.

Сарт је исто тамо!

Нетрпељивост због предстојећег сусрета са човеком у светло љубичастом-љубичастом кругу, је постигла свој врхунац, чак сам се ознојила. Засад га не видим... Ено га, седи поред Кама... Можда то није он? Сама не знам шта уствари желим сад – да ли да то буде он или да не буде он... застала сам у месту у чудном стању. Као да нема страха, али не могу да направим ни корак, - као у сну... Скупивши сву снагу, пробила сам вео укочености и кренула директно ка тој особи, села насупрот ње и забуљила се у њу. Дрхтање због нетрпељивости и забринутости је прешло у нешто друго – то је био он. Управо то лице сам видела у кругу, управо те очи су ме ухватиле, као змија зеца.

Суздржавши грчевити спазам напетости због тога што сам се суздржала и нисам се ни са ким поздравила, поставила сам најглупље питање које је уопште могло да се постави човеку.

- Како се зовеш?

Првих неколико секунди се ништа није догодило – он као што је седео, тако је и наставио да седи, гледајући себи у ноге.

- Како се зовеш? Ја сам Маја, - ипак сам изгубљен случај, не треба да очекујем ни магију, ни просветљења... И зашто се никад не зауставим на време? Носи ме, носи ме...

Подигао је поглед и уперио га у мене. Дођавола...имам такав осећај као да ме је изврнуо сву, све до црева, вагнуо и распоредио по полицама... какав смешан осећај... Ма не, то ме он није изврнуо, то сам се ја сама отворила ка његовом погледу, упркос својим жељама, чак нисам ни схватила, како се то десило. Радозналост, напетост, незадовољство, нарастајућа екзалтација, и нејасно, где се завршава једно, а где друго.

- Не желим да имам такво бреме, као што је име, немам га.

Пуцкетање гранчица, које су пуцкетале у ватри, - какав има глас... Мутне успомене... У њему нема толике дубине тонова, која ме је зачарала у гласу Сарта... Очаравајући звуци природе, то није глас човека.

- Зашто је име бреме?

- Колико си секунди потрошила док си покушала самостално да одговориш на своје питање?

- Ја…

- Какве си имала претпоставке? Шта је показала првостепена анализа тих претпоставки? Није прошло ни две секунде после мог одговора, а ти си поставила питање, а то може да значи само једно - или си феноменално интелигентна, или си лења глупача. На власника феноменалног ума не личиш, а на лењу будалу – баш доста.

- Ја… Ја???

- Лења – зато што си поставила питање, али се ниси потрудила да сама мало размислиш, што значи да немаш навику да размишљаш, не волиш то, лењиш се. А будала си, јер не волиш да размишљаш, што значи да не умеш то да радиш. У сваком случају, таква ме не занимаш, и чак док ти говорим да ме не интересујеш, чиним ти услугу.

Просто сам зинула. Мислила сам да ћемо имати конструктивнији разговор, а ли да тек овако, не потрудивши се да ме разумеју као човека, а само ме погледавши, постави дијагнозу «лења будала»... па просто не знам шта да кажем... Шта га је толико увредило? Нија ваљда то што нисам наслепо прихватила његову изјаву о томе да нема име?

- Уствари ми нико никад није рекао да сам лења будала...чак обрнуто – често су ми говорили да сам превише активна и врло паметна...

- Ко?

- Шта «ко»?

- Ко је говорио да си активна и паметна? Уосталом, не мораш да ми одговараш, ја ћу ти рећи ионако – тако за тебе кажу исти као и ти, дебили.

Дебили како што сам ја??? Какав је то разговор међу нама... Тако ћемо убрзо почети да се тучемо...

- Па, не би рекла да су они дебили…

- Наравно, пошто си иста, као и они.

Прогутавши кнедлу због његових ружних одговора, покушала сам да се смирим и да наставим разговор.

-…не бих рекла да су дебили. Ја разумем да има мало паметних и осећајних људи, да има пуно глупих људи, али, свеједно, међу њима се налазе...

- Па шта онда радиш овде? – поново ме је прекинуо. – Иди назад ка својим паметним пријатељима.

- Врло си категоричан. Више волим да контактирам са различиим људима, да посматрам, истражујем, и зато сам и овде, зато сам се и упознала са Сартом, Камом, и опет контактирам са њима, а желим да комуницирам и са тобом...

Млатнуо је руком и прекинуо ме:

- Са мном више нећеш контактирати, таква ме не занимаш.

- Занимљиво, а како си могао да направиш такав закључак само на основу једног мог питања?

Ћутао је и понашао се, као да ја и не постојим.

- Па добро, ја се слажем да сам направила грешку када сам ти поставила питање, не размисливши, али зашто због тога, због једне једине грешке да ми кажеш, да ми накачиш натпис «дебил»?

Ћутање, изгледа сам скроз нестала за њега.

- Добро, значи ја не могу ништа ту да променим. Значи да сам овде да бих комуницирала са Камом. – Померила сам се од њега и села до Кама. У глави ми је био хаос, шта да радим даље-нисам знала.

- Зар ти контактираш са том лењом глупачом?? – обратио се Каму са забезекнутим изразем лица.

Хоће и Кама да нахушка против мене!

Кам је негативно климнуо главом.

- Ето, - задовољно се исцерио овај... (како да га назовем, ... «овај»?), - Кам није идиот.

Погледала сам Кама, учинило ми се као да се стиди, или се не одлучује да се супротстави овоме, што га је «притискао». Погледала сам га у очи, али је Камов поглед хладнокрвно пролазио кроз мене. Е, то никако нисам очекивала...

- Каме!! Како можеш?? Па ти си ми сам јуче предложио да се нађемо ујутру и да наставимо наш разговор о стихијама! А сад се правиш, као да ти ту уопште немаш никакве везе, као да сам ја дошла сама и сметам вам...па, како тако, Каме??

Иста незаинтересована лица... па, децо, то није за мене, да се тек тако...ја разумем да сте ви мудри и све остало, али где је елементарна људскост, ма небитна је и та људскост, али где је елементарна праведност?? Устала сам.

- Не разумем те, - климнула сам «ономе», - ни тебе, Кам. Не разумем, зашто си се тако одједном апстрагирао. Сматрам да ти, Каме, ниси искрен, ниси праведан, јер се правиш као да ти немаш везе са овим, ти си се тек тако окренуо од мене, јер се овоме човеку ја нисам допала... Ти...ти...ти си ме издао, Каме. Очекивала сам да ћеш да ми помогнеш, јер од кога још то да очекујем? А ти си ме издао, тек тако. Ти си ми говорио о слободи од негативних емоција, а зар сад сам не осећаш отуђеност према мени? Зар твој друг не изражава отвореним текстом непријатељски однос према мени, који је развио ни због чега? Па, како тако? У чему је онда ваша чудесна пракса? Много ми се свиђаш, Каме, али ја не могу да будем љигава, као ти, желим да говорим истину, иако ме боли сад да причам о томе, јер схватам да ћеш се скроз окренути од мене, али ја немам избора, не желим да лажем... Па...значи, није ми судбина таква.

Да, што се тиче судбине – то је вероватно вишак, али морам некако да га продрмам, не могу тек тако да одем! Делује ми да ћу сад заплакати због безизлазности и немоћи...

До задњег сам чекала бар неку реакцију... али ње није било... окренула сам се, кренула сам што даље одатле, покушавајући да изгледам самоуверено и одлучно, иако су ми се сузиле очи, и иако сам гутала кнедле. Никада ме тако још нико није издао... тупа бол ми је пулсирала у грудима, одзвањајући као ехо на сваком кораку. Зашто да живим даље, ако ме најближи људи не разумеју и окренули су ми леђа? Смисао живота се топио, као грудва снега у руци – полако, али бесповратно, и што сам даље одлазила, све више ме је болело. Можда да се вратим? Куд??

Када сам изашла напоље, занемела сам. Нисам имала КУД да идем... Да ли сам имала некад такво убиствено схватање тоталне безизлазности? Било која мисао је изазивала толики прасак очајања, да је мало фалило да се расплачем. Да идем у свој хотел? Ма не... то је немогуће... превише се плашим да останем сама, скроз сама, закључана у загушљивој соби одвратног хотела. Да лутам улицама? Групе индуса су ми се по први пут учиниле некако блиске, као рођене. Нежно сам се насмешила сиромаху. Његова смарања су ми чак ублажила бол, дала сам му десет рупија...

Мислила сам да ме воле, ја сам веровала у то. Зашто ми нису рекли истину – зар само желе да се откачим? Немам никакаво тло испод ногу, све што видим - то су безизражајне очи Кама, чија жестокост је газила свих и све пред собом. Неке генијалне машине су створене, захваљујући ђавољској пракси – јер сад могу тако идеално да управљају људима. А ја сам веровала да су они просветљени... Не желим да постанем таква, не желим да дођем до тога, бојим се, боље да умрем. Бојим се, ја их се бојим и не желим са њима да комуницирам. Ја схватам да ми је сад пут са њима било куд затворен, јер им не требам, а и они мени такви не требају, тако да се ја у сваком случају не рачунам.

Сарт! Како сам могла да заборавим за њега... Он ме тачно неће оставити! Сад ћу му све испричати и доказаћу му да ништа такво нисам урадила. Зашто сам одлучила да је он заједно са њима? Он уопште није такав, ја то тачно знам. Скоро трчећи се враћам на ливадицу. Па како је могуће... при првој могућности сам се окренула од Сарта, ништа га нисам питала, нисам му пришла, фактички сам га издала...

- Здраво, Сарте:), тако ми је драго што те видим... Здраво, Сарте!

Нежност напола са сузама ме је испуњавала, села сам ближе до њега и ... и само што физички нисам налетела на његов хладан поглед – туђ, званичан.

- То је немогуће! Сарте… Сарте!

- Девојко, сметате нам, молим вас, прекините да се дерете и оставите нас, молим вас.

Вау!!! Невероватно...какву сам шут-карту добила... устала сам и као испљувана наставила даље, приметивши да је буцкаста плавуша врло задовољна пошто су ме тако откачили... Која издаја... Шта да радим? Како да живим даље?

Немам чак снагде да одглумим сигуран корак... направила сам још неколико корака, села на траву и расплакала се... То је као ударац са све снаге... због чега?? Што ми наносе такву бол?? «Због чега то», «због чега то» - као покварена плоча, вртело ми се нон-стоп у глави. «Како то»… као да сам пала у јаму, ледену и мрачну...чак нисам ни помислила да сам се толико везала за њих, не толико за њих, колико за машту о њима, за то, да негде постоје просветљена бића, која неће моћи да не виде моје стремљење ка истини, која не могу да ме отерају што даље, само зато што нисам нешто урадила како не треба... Не, није тако било код Кастањеде са Дон Жуаном!

Можда то уопше и нису практичари правог пута? Можда треба да тражим Лобсанга? Али Дени ми је говорио да је доживљавао мржњу...шта ако је Дени просто поверовао неким објашњењима, прихватио жељено за оно стварно? Није ваљда да у свему томе УОПШТЕ ничега нема? Још једна лаж, још једна превара, ма чак и горе – комерцијална фирма, јер Сарт не путује било где, а у вагону прве класе – одакле му паре за то? Нешто нисам виђала богате монахе, богате трагаче за истином. Нија ваљда то просто једна велика лаж?...Да... и куда ћу сад? Досад чак нисам ни постављала питање о томе – шта да радим даље, све ми је било јасно – да се хватам за мрвице које воде до праксе правог пута, да почнем да радим на уклањању негативних емоција... а шта сад да радим? Просто сам седела, тупо се загледавши у земљу, и преставши да размишљам о било чему, о чему се могло размишљати у тој ситуацији...

Сетила сам се Москве, осетила сам већ скоро заборављен мирис куће, Макса...наравно, он није много паметан човек, али ме ипак није напустио, ја сам га оставила, између осталог... ма не, шта ће ми Макс...нема повратка у тај живот...сад ће тамо зима...ускоро ће све да прекрије мекани снег...како би било сад лепо да се истрчим по снегу...досадила ми је Индија, уопште не схватам шта да радим на тој врелини и на том сметлишту...па, кренула сам због утисака, мислећи, да су на сваком кораку јоге, монаси, који искрено трагају за истином, а зашто они долазе овамо, сви ти практичари? Можда управо да преузму искуство у комерцијали и да јуре своје парче хлеба међу таквим будалама, као што сам ја?... Устала сам, протегла се. Први шок је прошао, глава ми је била мало јаснија. Не, нису ми потребне те сладуњаве успомене породичне среће. Рецимо, ту сам се зезнула, али што се тиче осталих ствари, то ништа не мења. И ето како испада – када се безвезе осећам, одмах се појављује сладуњав мирис породичне среће у баде-мантилима, папучама, са кристалним сервизом, са рођацима, који ће те и утешити, и који ће ти помоћи, и који те никад неће оставити...а када сам јака, активна, трагам за нечим, сретна због предуживања, онда ми се просто повраћа од све те мртвачине. О!Стоп.

Од налетелог узбуђења, буквално сам села на траву. Брз поглед – јесу још тамо? Тамо су. Добро је. Сад је битно да се не изгубим, да не изгубим нит, јасан осећај битности овог тренутка... Тако... Значи, као прво – чињеница је да, што се лошије осећам, што сам више удубљена у очајање, у жалост према себи... ма уосталом, у многе негативне емоције, то ме више вуче кући, ка рођацима, ка том животу, који је за мене гори од смрти у оне тренутке, када доживљавам успон, радост због тога што се осећам живом. Као друго: ништа мање битна чињеница је да ме је управо у овом тренутку вукло ка тој мртвачини. То значи само једно – да сам у тоталном бедаку. Не, сад већ не, али сам била сво ово време. Тако... Чим сам била у таквом бедаку, да ме је вукло ка животу, који ја сама сматрам да је гори од саме смрти, да ли сам могла да будем објективна? Да ли сам могла тачно да проценим, одлучим, схватим? Наравно да не. Значи да ћу добити шансу... Али она може бити јединствена, последња... како је лако изгубити, већ сам је скоро испустила!... Али ја сам била весела, била сам заинтересована за интересантне разговоре, када сам дошла ка њима, и значи да сам могла адекватно да процењујем, што се тиче мојих могућности, а то је све на шта могу да се ослоним...значи немам шансе?... Не, али ја се сећам ког тренутка се моје стање променило и када више нисам била адекватна, тако да је могуће да је то веома осмишљена претпоставка да се мени то догодило одмах, чим је «онај» насрнуо на мене...добро, немам шта да нагађам – морам све још једном да проверим. Значи, план ми је следећи – сад ћу сести, запрограмираћу се на тотално поверење, на ону симпатију, коју сам доживљавала према Сарту, Каму, враћам филм уназад, просто ћу заборавити на своју љутњу, на то како су се понели према мени... стоп... , ја сад расуђујем на основу тога што не знам, како су се понели према мени и одмах размишљам тако, као да су се понели лоше према мени...да, то је исто што ми је говорио Кам у вези концепција... Стоп! Kaко сам могла да не приметим то? Тачно сам била луда... чак и да ти људи нису практичари, шта то мења у мом искуству?! Ништа не мења. И ништа ми не смета да самостално започнем истраживања у тој области, посебно што већ имам низ интересантних искустава у тој области, па ћу после моћи ипак да нађем праве практичаре, пошто идеја праксе правог пута није настала на празном месту...чини ми се да сам се опет вратила на оно да људи нису прави практичари... баксуз... да...а концепције су ђаволски тежак фронт радова... није само да размислиш и да завршиш. Добро, враћам се на план – усмеравам се на симпатију коју ја ДОЖИВЉАВАМ, да, доживљавам управо сад према Сарту, Каму, ка оном бићу што сам видела «у сну», након чега поново идем код њих и почињем све испочетка, и оно што се испољи према њима, на основу тога ћу се и понашати даље, јер је то све што могу – да формирам своју позицију на основу најјаснијег, најсветлијег стања које ми је сад доступно.

Доживела сам праву радост кад сам осетила да сам слободна у својој потрази од било чега. Како се хармонично преплиће то са мојим открићем, да није битно - да ли је нешто било или није, битно је једино – шта је то у мени променило, какав је то траг оставило. Доживела сам радост због онога што сам видела, колико су лепљиве тачке гледишта, изазване негативним емоцијама, због тога што сам донела одлуку због које никад нећу зажалити, зато што је то нешто најискреније што сад могу да урадим. И због тога што сам све то схватила, доживела сам реалну симпатију према тим људима, јер ко год да су - без њих не би било те ситуације која је довела до тога да сам коначно нашла прави ослонац. Устала сам и пришла Каму који је и даље седео поред «онога», пришла сам, села тачно насупрот «онога», и директно га погледала у очи.

- Како се зовеш?

То је вероватно било скроз безвезе (ма бежи бре, оцењивачица се нашла, безвезе или није безвезе...), али сам доживљавала огроман прилив радости, желела сам да се смејем, и шта год да се сад десило, ја сад никако не могу поново да упаднем у онај вир жалости према себи...не, нема шансе.

- Не желим да носим такав терет, као што је име, и немам га.

Глас је био некако сув, лишен оне дубине тонова, која ме је толико привукла у Сартовом гласу. Подсећао је на пуцкетање гранчица који се гореле у ватри – пријатно, очаравајуће, али то су звуци природе, а не човека. Тако су се и у његовом гласу осећали звуци природе... али то није било нешто страно, не, уопште не.

…Фантастика… дан мрмота… НИШТА се није променило. Желела сам да протрљам уши, очи, руке, главу, мозак...ништа се није променило – ни у његовим речима, ни у његовој интонацији, ни у његовом погледу. Као да се НИШТА НИЈЕ НИ ДЕСИЛО. Тако...после ћу размислити о томе, а сад ћу поставити себи питање, следећи план – како се сад односим према Каму, према «ономе»? Ништа није било! Ни љутње, ни жалости, ни разочарења, - симпатија, предужитак, тотална искреност.

Име – бреме. Минуте две-три сам покушавала да нађем нешто бесмислено, али џаба, и на крају сам се зауставила на томе да сам чула теорију о томе да име у неком смислу одређује карактер човека, и вероватно зато не жели да има име, да не буде под његовим утицајем... али, он га у пасошу свеједно има, значи да ипак мора да га има! Ту нисам хтела нимало да попустим, јер је то била истина – таква, какву сам је ја видела.

Све сам то рекла наглас.

У ватру су убацили још гранчица, различитих, па се разноликост тонова повећала.J

- Пошто пракса правог пута подразумева искуство у слободној замени непожељних опажаја на пожељне, било би чудно претпоставити да ја на тај начин покушавам да избегнем неки утицај имена на «карактер», јер да ми то утицање није одговарало, ја би га скроз променио или уклонио, а у случају немогућности то да урадим или због нежеље да то урадим – скроз би се сконцентрисао на другом делу: уклонио бих оно што желим да уклоним «у свом карактеру». Тако да је сасвим други разлог у питању. Када човек прихвати то да има име, он се саглашава на тај начин и са извршавањем функција које су везане за постојање имена, иначе зашто бих имали име, ако не планираш да га користиш? А какве су то функције? На пример, «зову те» по имену, и ти, прихватајући име, свесно сам одлучујеш да одржаваш везу између речи «моје име» и скретањем пажње на онога ко изговара то име - НЕЗАВИСНО од тога, да ли желиш то или не, да ли ти је интересантна та особа или не, јер ако сваки пут будеш одлучивала – да ли да обратиш пажњу или не, кад те назову, чињеница тог избора означава да је твоја пажња отишла, скренута, сама си је украла, када си створила навику да реагујеш на име. Дакле, прихватајући своје име, ја сама, својим рукама, формирам механизам помоћу ког било која особа може било ког тренутка да украде моју пажњу, да ми скрене пажњу, а за мене је то непожељно, ја не желим то, зато што и задаци, које решавам у својој пракси, се решавају ефикасније када сам максимално концентрисан. А то шта ми је написано у пасошу... ма ко зна шта је где написано, битно је како ја то користим. Када пролазим царину, показујем пасош и реагујем на име, које је у њему написано, а исто тако бих могао да се одазивам на редни број који бих добио за време пролажења царине, али у осталом животу сам равнодушан ка том броју, и ка ономе што је написано у мом пасошу.

- Али име у пасошу није случајан број, који је сваки пут другачији, тоје стална реч, па се вероватно ствара навика?

- Шта значи «ствара се»? Говориш као да је то неки процес, који не зависи од тебе. Тај процес ЗАВИСИ од тебе, и ако почне да се ствара нека непожељна навика код мене, ја ћу је уклонити, и готово.

- Вероватно је то веома тешко...тешко ми је да замислим да ја...

- Нема шта да замишљаш. Све твоје представе се оснивају на твом претходном искуству, које је ништавно, јер није у питању искуство израђивања искуства слободног формирања навике, него искуство безвољног потчињавања спољним утицајима. Почни да тренираш! Ти си у Индији, између осталог, ту постоје занимљиве могућности које нећеш иамти више нигде. Када изађеш напоље, где има више људи, прошетај тамо. Скоро сваких пет секунди твоју пажњу ће покушати да украду крицима, као што «Хелоу», «Госпођице», «Мој пријатељу», «Добар хотел», «Ниске цене», «Рикша?». Осим тога, сиромаси ће те хватати за руке, ноге, завиривати ти у очи, испречавати се. Сви ти многобројни индуси ће одједном да насрну на тебе, па ти ето могућности да вежбаш концентрацију - ти имаш свој фронт радова, своје актуелне задатке, зар не? Ето ти, решавај их, води записе у дневнику у ходу – то ће бити додатни стимул за индусе да почну да испољавају своју радозналост, а за тебе ће то бити чврста основа да одлучујеш о успеху својих напора. Ако у дневнику видиш само делове речи и мрље – значи да је твоја пажња украдена, да ништа ниси успела.

- Плашим се да ће тако и бити. Одлично се сећам који сам стални позадински шок доживљавала када сам шетала Варанасијем, Делхијем... а ако им се још и «подметнеш»!

- Кад експеримент почиње од резултата «уопште ништа не испада», користи бројеве.

- То јест како то?

- Бави се праксом ограничене контроле. Узми десет минута и спроведи експеримент. Сваки пут, када си се препустила притиску, и на сваки утицај просто скренула своју пажњу, и још нешто урадила – чак и да си само климнула лагано главом – штиклирај. А затим изброј – колико си пута штиклирала за тих десет минута. Ако будеш вредно радила, без обзира на то што остаје исти осећај «тотални фиаско», приметићеш да бројеви неумоливо показују смањење твоје механичности, раст твоје способности да се суздржаваш од активности, изазваних крађом твоје пажње. Зар ниси упозната са основама праксе правог пута?

- Да, просто се нисам сетила да могу да се уклањају и навике, а не само негативне емоције! Супер!Бројеви, десет минута... Тако ћу моћи све да променим у себи!...Јер стварно сматраш да сам лења будала?

- Откуд ти то?

- ??

Већ сам скоро отворила уста, али сам их на време затворила. То је изгледало, вероватно, смешно, али ми је било свеједно. Чак сам се презнојила у моменту, јер сам могла опет да се зезнем...брига ме, најбитније је да сам се зауставила на време...тај човек на будалу тачно не личи, а мораш бити тотална будала да питаш «одакле ти то» после свега што је било, или то питање носи неки смисао. Да, вероватно питање носи неки смисао, и да сам сад аутоматски изразила своју недоумицу, то би управо и значило да сам лења будала – била сам лења да потражим смисао који је очигледно постојао. Мора да буде неки смисао.

Волим да размишљам у присуству тих људи. Немам никакав осећај да се «кочим» - немам кога да кочим, нико нигде не иде, нико се спазматички не хвата за разговор, не осећа незадовољство због тога што сам заћутала – скроз је јасно да је живот тих људи испуњен до крајева и када у разговору настаје пауза, њима није досадно – они просто настављају да живе другу страну свог живота.

Одједном сам почела да се смејем, као луда. Изгледала сам вероватно идиотски!

- Слушај, па ја и јесам лења будала, ти си скроз у праву!:) – видео си, да сам се сад угризла за језик, ти си схватио то, јел да?

- То нема никакве везе – да ли си лења будала или ниси.

Тај човек зна да изненади!:)

- Зашто?? Зар не бираш за комуницирање занимљиве теби људе?

- Наравно да бирам, ево и теби говорим да за мене није битно – да ли си лења будала или си активна интелектуалка – то никако не утиче на интересовање према човеку.

- Чудно... да, за мене то звучи чудно...пошто...мада...ту постоје неке цаке, јер и мој однос према човеку...ја не гледам његову одећу или новчаник, него на неког њега «унутрашњег», и ако ми се он свиђа, онда ми се он свиђа независно од тога, да ли је он паметан или не много...мада за себе морам да кажем да, наравно, имам предубеђење према човеку, ако је он лењ и глуп. Јел ти немаш тако нешто?

- Не, зато што сам схватио да немам основа за то, затим сам уклонио и навику појављивања таквог предубеђења. Шта је чудно у томе, што је један човек глуп, други лењ, трећи ће просто да се прода за таблу чоколаде, а четврти ће да да живот за отаџбину...не, у томе нема ништа чудно, и сваки који је дошао до праксе, свако је дошао до ње са својим збиром глупости. За мене то има други значај – не оно, каква растужена стања поседујеш, него то шта радиш са њима.Ето где је вододелница. Један човек не признаје да има стања растужености, оправдава, стимулише, заузима одбрамбену позицију, а други – примећује, признаје, има жељу да се ослободи од њих, почиње да улаже напоре да их уклони.

- Значи, рекао си да сам лења будала, јер сам доживљавала према теби отуђење, љутњу, уместо да сам признала да поседујем та стања растужености?

- Не, ја сам рекао да си лења будала, само зато што је то тако, - направио је паузу.

– Јеси се наљутила тог истог тренутка?

- Не... Да, да.

Имала сам огромну жељу да кажем «не», али се на срећу нисам препустила заштитном рефлексу, јер се у првом тренутку љутња одмах појавила. Лакнуло ми је када сам могла да дотакнем рукама ту позицију – позицију особе, која не затвара очи од својих стања растужености, не крије их, а признаје их, као онај материјал са којим ће да ради.

- А одбио сам да комуницирам са тобом, јер нисам имао никакву жељу, а ако потражим претпоставку – што се није појавила таква жења, највероватније је то због тога, што заузврат за моју фразу, ти не само што си доживљавала негативне емоције, него си се још и учврстила у њима. Та претпоставка је још тачнија, пошто сад имам жељу да наставим оно искуство, које смо доживели синоћ.

- !! Значи, стварно си ме посматрао?!!

- Не само да сам те посматрао, али о томе ћемо причати касније, сад немам жељу да причам о томе.

 

И сад сам опет била довољно паметна да ућутим и да се вратим на претходну фразу и схватим разлику између речи «наставити искуство» и «говорити».

- Каме, ти си одбио да причаш са мном, јер сам упрла у негативне емоције? И Сарт...и он ме је откачио – исто због тога?

- Наравно. – Камов поглед је био озбиљан. – за мене не постоји никаква таква «Маја» као неко, ко стоји иза тих опажаја, које постоје на том месту – не зато што мислим да «ње» нема, него пошто «је» ја не опажам и не могу да је измислим. За мене си «ти» - збир опажаја који се испољавају на твом месту и пошто сам на том месту видео само гомилу негативних емоција, нисам желео да комуницирам, а чим видим симпатичне опажаје – уложене напоре у уклањање омрачења, озарене опажаје - жеља може одмах да се појави. - Каме, а да сам тек тако отишла...ти не би ништа предузео? Не би ме зауставио, не би покушао да ми објасниш...тако би се и растали заувек?

- Не. Не би те зауставио, не би ти објаснио – говорим ти, немам жељу да комуницирам са тим збиром опажаја које сам приметио код тебе. А шта је било даље – откуд ја знам... у сваком случају, мораш да схватиш да одговорности за те опажаје, који се испољавају на твом месту, одговорност за свој живот, сносиш само ти, и више нико други. А то искуство ће ти омогућити да схватиш шта је беспрекорност у људским односима, шта је беспрекорна слобода од измишљања, додавања неке супстанце «ја» до неке измишљене «оне стране» опажаја, шта је то беспрекорна искреност. Права сарадња, право дружење је могуће само са оним, ко неће себе жалити, ко неће затварати очи на своја стања растужености, ко ће уместо тога искрено испољавати свој однос према ономе, што види у теби, доживљавајући уз то, наравно, озарене опажаје и оснивајући се на њима, а не на жељи да их повреди, казни и тако даље.

Осећам огромну захвалност према њима за то искуство, иако ми није давало мира питање - «како може да се осећа захвалност према ономе ко је био толико немилосрдан према теби». Кренула сам ка Сарту, ћутке села поред њега, узела га за руку и држала је неко време у својим рукама. Стиснуо је моје руке заузврат и шта сам требала на то да кажем? Све ми је било јасно. Мада...

- Сарте, како могу да осетим захвалност према онима који су испољили према мени тоталну немилосрдност?

- Битна је мотивација, а не спољашња тканина поступка. Ако поступам тако према теби, и ако је тај поступак изазван озареном жељом, то јест жељом која ствара резонансу са Доживљајима, који су израсли из симпатије, из нежности – онда то није ништа чудно, што се и код тебе појављују слични опажаји без обзира на то да су сви моји поступци немилосрдни и које можеш на било који начин да протумачиш. Ту се још додаје и уобичајена неагативна нијанса речи «немилосрдност», која асоцира са непријатељством, апстрактношћу, жестокошћу, кад на пример ја сматрам да је немилосрдност управо стање без жалости, без других негативних емоција, и кад не постоји сво то смеће, и онда се испољавају тотално посебни опажаји, које зовемо Доживљавања. Само онај који је ослобођен од жалости, може да доживљава праву симпатију и нежност.

 

<< Back

Forward >>