« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 33

Пробудила сам се раније него што се иначе будим – око пет сати ујутру. Снови су ми били хаотични, све се измешало у једну гомилу – Бодхгаја, неке сличице из детињства, гласови лудих индуса који су ме смарали са крицима и предлозима хотела, и уопште свакаква будалаштина, тако да сам желела да одбацим лепљиву сенку те будалаштине, и заспавши поново, пожелела сам да видим нешто пријатније. Изашла сам на балкон, около је био мрки мрак – нигде светла, све је изумрло.

Ноћу је овде релативно прохладно – могуће је чак смрзнути се. Ипак, локална клима није за мене, уморна сам од врућине. Колико год да се перем, свеједно сам сва лепљива и прљава. Уморила сам се од беспрекидне и досадне пажње индуса – чак и ако не покушавају ништа да ти увале, обавезно ти постављају питања, буље, добацују... Можда са њима треба другачије? Уморила сам се од тоталног хаоса и невероватне прљавштине, коју је чак немогуће замислити у толикој количини, и која постоји у Индији.

Да, изгледа сам се пробудила у не баш свом најбољем расположењу. Какве ме то глупости хватају? Јуче, овде, у тој засраној Индији сам била са таквим људима, са којима не само што сам спремна да ходам лепљива и гола, него сам спремна и да уђем у то смеће... Када сам поред њих, постаје ми небитно шта се дешава около, као да се свет уобичајеног живота мене не тиче, клизећи ништа не означавајућим холограмима по невидљивој сфери, унутар које живим ја свој невероватан живот.

И ево ја стојим на балкону и узимам ћејф од свог старачког незадовољства, упадајући у добро познато полудепресивно стање, као да ни јуче, ни у возу, ни у Ришикешу, ни у Кулу, нисам никога срела и нисам ништа доживела. Како је то могуће? Код Кастањеде сам читала да је он скроз заборављао целе делове свог живота, које је проводио са чаробњацима. Објашњавао је то тако, да се с тачке гледишта стварања, позиција опет померила – и готово, ти си опет обичан човек... А шта ако се заувек премести у то старачку кукњаву, у коју сам успела да упаднем тако неприметно и опуштено?

…Али ја ништа не знам о томе шта је тачка стварања! Јуче ми се чинило да никад више нећу упасти у тавко тупаво стање – нећу се ослањати на оно, чије опажање не поседујем. И ево, опет сам се увалила... И шта да радим? При мисли о томе да је неопходно да се одрекнем од свих мисли о тачки стварања просто зато што немам никаква опажања тачке стварања, појавио се ужасан осећај губитка, као да ми неко отима омиљену играчку. Ето како ме то завлачи... Очај ме је гушио, пожелела сам да заплачем и да се пожалим, - опет се све наваљује и наваљује на мене... Шта год да сам схватила јуче, шта год да сам доживела јуче, - ја неизбежно, неизбежно, неизбежно... Ма, какве су то глупости??? Ако није једно, онда је друго. Шта да радим са тиме – не разумем. Боље да одем да спавам, него да гурам то себи у једно дупе, па у друго.

Вратила сам се у собу, поново легла у кревет, мало се ваљкала, протегла се... да ми је сад овде Кристи...снена, топла, нежна... да стишћем њене груди, да полижем њене набрекле брадавице, да јој љубим ножице, да је грицнем за вратић, да се играм са њеном чврстом гузом... рука ми је склизнула надоле, прстићима сам додирнула клиторис, и кроз тело су ми прошли врели таласи предужитка. Зажмурила сам и препустила се том уживању, повремено долазећи до оргазма и одустајући да бих се после новог таласа узбуђења поново разлило још веће узбуђење, да дотакнем још више небо... Сан ме је све више завлачио, обухватао... сладак полузаборав, прсти ми неме, препуштајући се сну, па ме после поново враћају ка фантазијама, и поново сан...ликови се мешају... лицо Сарта, Кама...чврсте Кристине груди... нас две како се мазимо, додирујемо прстићима...њене усне...ево Кам лежи на трави... Кам... Кам? Јел то сан или није? Одједном као да је увећавајуће стакло отело део из измешаних слика и осећаја, фиксирало га толико чврсто, створивши острвце јасноће међу джунглом полусхватљивих, полуснених опажаја и било је толико јасно да и то острвце јесам управо «ја», и да сам хаос око њега исто «ја».

Ефекат увећавајућег стакла је био невероватно јасан. Острвце је придобило облик правилног круга, обојило се у интензивну љубичасто-светло љубичасту боју, па сам гледала кроз то увећавајуће стакло и све што сам видела тамо не само да сам видела, ја сам то проживљавала, то јест, ја сам била посматрач и онај кога посматрају истовремено. То је тако природно, тако просто, дођавола, како је то могуће? Како?

Занимљиво, а да ли могу да се вратим у јучерашње вече? Одмах се појавила ливадица на којој смо седели, - ево га Сарт који о нечему прича са плавом девојчицом, ево га Кам, ево сам ја...ЈА???

Можда су то халуцинације? То дефинитивно није моја фантазија! Када замишљам, онда знам шта желим да видим, добровољно мешам мутне слике, а сад немам никакву идеју, никакве слободне манипулације ликовима, сликама – просто сам пожелела да видим то и видела сам, али оно што ја видим, не могу да се мешам, да фантазирам. Као да гледам филм са сижеом који не могу да променим... и видим толико јасно, као на филмском платну!

Не, то нису фантазије, то је нешто посебно што живи свој живот који ја не могу да посматрам. Ено, седе она двојица које јуче и нисам препознала, али је сад љубичаста светлост тако обасјала њихова лица, па је моју пажњу привукао онај што је био јачи, мужевнији, на први поглед... Желим да му добро видим лице! Сличица се послушно померила, следећи моју жељу. Загледавам се у његово лице, видим га увећано, јако јасно, могу чак да видим поре на његовој кожи... Никада нисам имала тако добар вид!

Није ваљда да стварно тако изгледа??? Та мисао ме је уједно и одушевила и уплашила. Не, наравно да не, то је сан, мој сан... Али које задовољство ја доживљавам од тог сна, од те игре, чак не знам како да га опишем – тако нешто ми се још никад није дешавало. А шта ако одједном сад све нестане, као што се појавило?

Не, не нестаје, чак могу да мислим на нешто друго, а тамо се живот наставља. Како има лепе очи! Много крупна слика, а да могу мало да се «измакнем»...талас продорног страха ме је ударио у прса и прошао као ураган по целом телу – те очи ме ПОСМАТРАЈУ! То је немогуће, то је превише, та игра је превише далеко отишла... Морам одмах да прекинем то чудно искуство, желим да изађем из те игре, више не желим, више нећу, обећавам да више нећу... Љубичаста мрља је постала мутна и скоро нестала, невероватно... исчупала сам се... Изгледа су преклинања помогла.

Са олакшањем сам удахнула...али за минут расположење ми се поново променило. Како сам могла? Како сам могла да изгубим такво искуство? Хитно назад! Надјачавши настајуће импулсе страха, поново сам «оживила» сличицу. Поново ливадица, на њој седе људи, приближавам се... поново његово лице... да ли да га гледам у очи или не? А шта ако опет видим да ме гледа?... Ипак ћу погледати... Сад ћу, ближе... И поново ударац страха – он САСВИМ СИГУРНО мене посматра! Страх се повећао, налетео талас по талас, никад се нисам тако плашила... Не, доста је за мене, више никад нећу...не успевам! Не могу да смакнем поглед са слике!

Тај човек ме је ухватио! Приметио је да га посматрам, и чврсто је ухватио мој поглед! Морам да отворим очи, ја не спавам, морам брже да одбацим то стање дреме, у коме се појавило то привиђење... Ништа ми не испада! Ледени ужас, - сад ће ме смрзнути скроз. Не могу ни да отворим очи, ни да мрднем руком – ништа! Тело ми је тотално паралисано и због тога се гушим од страха.

Желим гласно да вриснем, али не могу да мрднем језиком... Готово је, готова сам. У том тренутку страх је прешао неку границу иза које се појавио ослонац, тачније, засад само нешто налик на то. Скупила сам сву снагу, у један очајнички напор и покушала да се покренем, одбацивши са себе камени блок тежак тону, па сам коначно успела да се окренем на леву страну.

Е, па добро, кренуло је... сад морам да отворим очи и устанем... или су ми очи већ отворене? У сваком случају ја већ видим целу собу... али како могу да је видим целу?? У том тренутку сам схватила да сам била толико далеко, ван свега, колико је то могло бити, да се чак никакве емоције нису ни појавиле, само са новом јачином се пробудило тешко живо блато страха: моје тело је лежало с десне стране од мене, на леђима, и даље непокретно, а ја сам га гледала, лежећи «на боку», окренута у супротну страну!

Јако сам вриснула и одмах сам схватила да свој крик чујем само ја – тело лежи непокретно и не може да испусти никакве звуке. Шта да радим??? И опет се појавила јарка мисао коју чак нисам ни анализирала, била сам спремна да пробам све, што би бар некако могло да ми помогне. «Гласно» сам вриснула неколико пута : «Сарте, помози ми!» Више нисам могла да се утешим тиме да је то само сан или фантазија – све је било веома и веома стварно. Крици су довели до тога да је страх одмах прошао, у сваком случају, није ме више заливао, него је клокотао негде доле. Наставила сам да дозивам Сарта, и негде у централном делу «мене», довољно опширном, настао је мир. Мир се проширио и прешао у спокој, чији је интензитет толико порастао, да сам почела сва да вибрирам. Страх је клокотао «у мени» «споља», али никако није могао да продре у област спокоја, вибрација је за њега засад била немогућа препрека, и иако сам и даље осећала затрованост од страха, то је било негде на периферији. У том тренутку се зачуо глас Сарта: «Гледај га у очи и препусти му се». То је дефинитивно био Сартов глас, није могло бити и речи да грешим, али нисам могла да схватим одакле је долазио, он се појављивао негде унутар области вибрирајућег покоја. Поверење према Сарту је било неразрушиво, па сам одбацила неодлучност, и као да скачем у ледену воду, скоцентрисала сам се, пожелела да видим љубичасту мрљу и ускоро сам је видела, поново сам се «вратила» на ливадицу, поново (без забринутости) сам видела тог човека, «долетела», завирила му у лице и још неколико секунди нисам могла да се одлучим. Хајде, хајде, доста је било те малодушности...дубоки уздах, и коначно сам га погледала у очи, и опет сам се стресла од страха – па да ли могу да се навикнем на то??

Овог пута у његовим очима је био смешак, али мени није било до смеха. Не знајући шта да радим даље, просто сам наставила да га гледам у очи, и ускоро су се приблизиле, без мог учешћа. Имала сам осећај као да се у мени укључио «аутопилот» и да је радио нешто, на шта ја нисам могла да утичем, а и нисам стремила, тешећи се тиме што ми је Сарт рекао да се поверим том бићу.

Приближила сам се толико да сам видела испред себе само једно његово око – десно око, био је огроман, затварао је све испред себе, а у њему се отварао невероватан живот. Само издалека је то било око, а тако изблиза је деловао као нешто необјашњиво, невероватно, па сам се усмерила на његову зеницу, која је била једно чврсто острвце у окејану ока, па се зеница снажно устремила и ја сам улетела у њу, изгубивши у том тренутку икакву свест.

 

<< Back

Forward >>