« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 32

Сарт ме није никоме представио, и насупрот ишчекавњима, нико није обратио пажњу на мене, сви су наставили да раде оно, што су радили – неко је просто лежао на травици и гледао на небо, остали су лагано ћаскали. Забринутост, која је достигла свој врхунац у тренутку када ме је Сарт довео до свог друштва, сама по себи је испарила некуд без икаквих напора – као балон, надуван са водоником кад одлети на небо.

…О чему причају? Делимично све разумем, али мало мало, па чујем термине, смисао којих не могу да схватим, зато не успевам да допрем до суштине. Све што ми преостаје је да разгледам. Од тога сам увек добијала задовољство, али ме сад то посебно радује – желим да упијем све те људе, желим да их осетим тако јарко и блиско, колико год је то могуће. Човек, који је чежао на трави и жвакао травку, био је средње висине, доста сув, али не и мршав, - деловао је доста јак. Када погледом пролазим по његовом телу, појављује се чудна, непозната од раније, напетост у дубини сунчаног сплета, као да нешто управо треба да се деси, али шта? Хтела сам да ухватим његов поглед, али је он пажљиво гледао у једну тачку на небу, и изгледа је тако могао сатима. Поред њега је седела прсата плава девојка са плавим очима, помало буцкаста. Иначе ми се свиђају згодне, спортски грађене девојчице, али сад се то променило, - њена пуначкост ми је била чак врло симпатична. Загрлити, додирнути, завирити у очи…да, желела бих то, чак ми се помало завртело у глави…

Девојка је разматрала неко питање са Сартом. Свиђа ми се њен израз лица, њен глас, мада ако је упоредим са Сартом, види се огромна разлика. Оставља утисак мале птичице, у њеном гласу се осети несигурност, и лагано незадовољство, али без обзира на то, не престајем да осећам у свему томе што ради, огромну искреност.

Двојица мушкараца су били окренути ка мени леђима, тако да нисам могла да видим њихова лица.

Од свих њих, онај који је лежао на трави, учинио ми се «најслободнији». Одлучила сам да не упадам у разговоре, које су водили помало пригушено, него да се упознам управо са њим. Желим да му приђем као зверка – на четири шапе. Допузила сам до њега и заслонивши му небо, погледала га у очи…

- Ја сам Маја.

…Пад, невероватан пад надоле, - као на рингишпилу или у сну… Тај осећај је толико стваран, да сам се махинално ухватила прстима за траву, осетила жмарце по леђима и рукама, сва сам се најежила. Тај осећај се појавио управо у тренутку када су се наши погледи срели и за пар тренутака је нестао. Шта је то било?

- Шта је то било?

Удахнула сам, села на задње шапе, али његов поглед ме није следио, него је и даље био усмерен на небо. Поново сам стала на све четири и поново стала изнад њега. И опет пад!... Толико оштар, да сам аутоматски стисла шаке, хватајући се за траву, па се све поновило, као први пут. То већ није могла да буде случајност.

- Реци ми, шта се са мном дешава? Никад досад нисам имала тако нешто… - чак не знам шта да урадим, да бих он обратио на мене пажњу.

Не осећам никакву нелагодност због тога што сам упорна као живахно маче, - можда зато што он не оставља утисак особе која је заузет нечим или која размишља о нечему, зато ми делује да не могу да му сметам. Али и да му кажем да се просто излежава, исто не могу – вероватно пошто у његовим очима нисам видела ништа налик на оно што прати «ништа нерађење» - ни досаду, ни жељу да почне да ради нешто занимљиво, ни сивило, ни апатичност. На чудан начин, човек који није ништа радио, је стварао око себе атмосферу испуњеног постојања. Скоро сам физички то осећала…као свежину воде из бунара – тамна, свежа, густа, хладна. Пијем је, а она ми испуњава цело тело.

Поново сам ухватила његов поглед, пошто нигде није бежао, просто сам га прихватила, упила. Овог пута сам осетила меканост у својим грудима. Не могу другачије да се изразим – управо меканост, веселу, чврсту, живахну, која те гура на све стране и која се расипа у облику ситних златних искрица.

- Како се зовеш? – опет покушавам да му приђем.

- Кам.

Због нечега сам и мислила да он и јесте Кам! Села сам поред и почела да га разгледам.

Не могу да схватим, зашто не могу никако да створим јединствену слику – ако смичем поглед и покушавам да га замислим, могу да успоставим неке црте, али никако не могу од тога да створим целовиту слику, нешто одређено. Сад личи на дечака, још сувише малог да бих могао да има неко озбиљно занимање – седи поред, чепрка штапићем по песку, а сада гледа на небо, али свеједно од њега долази нешто снажно, што се у сунчаном сплету рефлектује у виду неке чудне напетости...

- Сарт је рекао да ти је о мени причао ветар, и да ти је ветар рекао да сам овде. На шта је мислио?

- Вероватно је мислио на оно, што ти је рекао.

Све што сам раније чула о пракси правог пута, било је невероватно конкретно, без преувеличавања, зато сам била изненађена – а шта могу сад још да питам? Њему је рекао ветар... Да сам била у храму шиваита или на скупу московских љубитеља езотерије, ја би, наравно, посумњала, да покушава на најпримитивнији начин да остави утисак на мене, али су сви ти људи и Кам остављали сасвим другачији утисак, који није био слаб и мехураст, него текућ и испуњен.

Кам је легао потрбушке, и лагано се играјући босим ногама, ставио браду на испружене испред себе руке. Да ли је ослушкивао разговор...не делује ми, али је дефинитивно нешто ослушкивао. Налетео је лагани ветрић, расчупао ми је косу и одлетео, а ја сам обратила пажњу на Камова стопала – била су јако правилног облика, помало буцкаста – баш као код девојчице или као код Буде, кога цртају индуси на постерима са некако женским изгледом. Пратила сам игру његових стопала, а после сам неочекивано за саму себе, ухватила једно од њих и стисла у шаци.

Осећања која су налетела, су ме подсетила на Таја, време је у неком тренутку стало и провукло сјајну од нежности нит између мене, Кама и Таја... Две стене, послеподневно небо, језеро, Камов поглед, топлина његовог стопала, руке Таја, - све се измешало упркос законима пространства и букнуло у једном тренутку толико јако, да сам зажмурила и нисам могла да суздржим едва чујно стењање због еротског усхићења.

Кам никако није одреаговао, те је наставио да лешкари, као да се ништа није ни десило. Провукла сам руком по његовој шапи, још једном, још...лагано му стисла прсте... То је немогуће...Престајем да схватам где смо...

Скроз сам заборавила да су поред нас остали, да нас могу видети и скроз непознати људи... Још, још да се привијем уз њега, не физички, него некако другачије... Не могу више да се суздржавам – мој образ, врело стопало, - сусрет два мора која већ не могу да се раздвоје.

Полудела сам! Шта радим?… Мирис шапе, измешан са мирисом траве... Желим да лижем ту буцкасту шапу, да је трљам од образе, чело, да је стишћем између дланова... Али се заустављам, морам да се спустим на земљу.

Кам ме је погледао дугим погледом, који ми је рекао више него све речи и све предузете активности. У њему није било ништа спазматично што често прати сексуално узбуђење. У њему је била равна снага, широка тамна река, која је лагано нестајала иза хоризонта тамно црвеног заласка.

- Кам, испричај ми о ветру. Како разговараш са њим?

Погледао ме је и лагану гурнуо у раме.

- Јеси религиозна девојчица?

- Ја? Не… а зар требам да будем религиозна да схватим то што ми говориш?

- Насупрот, ако си религиозна, нећеш ме разумети.

- А шта је за тебе религиозност?

- Кад сматраш да нешто постоји, а немаш никаквих основа за то. Ако ниси видела никакве богове, али сматраш да постоје – то је религиозност. Ако немаш успомена о прошлим животима, али сматраш да они постоје, - то је исто религиозност.

- А, јасно. Па, мислим да ја немам проблема са тиме. Ја сам баш прагматична. Вероватно је то чак мој недостатак, јер ми се све треба показати, доказати, а ја све желим да проверим на својој кожи... Често се осећам ограничено због тога.

- Вероватно си религиозна, и нећеш успети да направиш ни корак напред, ако не савладаш то омрачење.

Некако одједном Кам се поново променио. Сад више некако није личио на дечака, његов поглед је сад био продоран, хладан...уствари не, «хладан» није права реч, јер поседује нијансу апстрагираности, а апстрагираности у очима Кама није било... смрзнутост – ево, вероватно, права реч – као лагани пролећни, јутарњи мразић који прекрије траву. Немо сам чекала наставак.

- Будало – то је онај, ко зна о свему све, ко има на било које питање спремну тачку гледишта, али се та тачка гледишта ни на чему не базира, и уопште нема ништа са потрагом за истином, она има другу намену – чувати недодирнуту ону шему, у границама које функционише будала. Скоро сви људи које видиш, јесу будале у складу са тим опредељењем. Само се јединице замисле када чују питање, само ће јединице одговорити «засад немам тачку гледишта на то питање» или «морам да вагнем све што знам о томе». То није типична реакција, зар не?

- Да, тачно. Па, ја и сама скоро никад тако не говорим, вероватно сам ја ипак будала?:)

- Ти не говориш тако, али поступаш управо у том духу, који изражава те речи.

- Па… вероватно да, да… јел ти то рекао ветар?

- Па шта ће ми ветар, кад си ти преда мном? Гледам твоје лице, чујем твој глас, видим твоје манире – то је довољно, немогуће је ишта сакрити од онога, ко је слободан од ишчекивања и преферирања. Било која уобичајена реакција се изражава у мимици, интонацијама, и колико год покушавала – то је немогуће сакрити од слепог, уосталом, сви су људи слепи. Сарт ће још попричати са тобом о негативним емоцијама, али ти могу, примера ради, рећи да ако некад постигнеш беспрекорно уклањање свих негативних емоција, ниједан други човек никако неће моћи да их сакрије од тебе – оне ће се све видети, као на длану, моћи ћеш сто посто тачно да направиш психички портрет било ког човека. Иста ствар је са глупавошћу, то јест са склоношћу да претпостављаш и тврдиш, а немаш јасан разуман основ – ако си слободан од глупости, видећеш било које, чак намање њене трагове код друге особе. Ево, ја по теби видим да ти одржаваш у себи глупост, али такође видим да имаш стремљење ка искрености, и вероватно си глупа, јер не знаш да глупост може да се прекине.

- Логички схватам шта ми говориш, али ми засад није јасно – шта стварно може да се учини, да се промени?

- Објаснићу ти. – Кам је подигао поглед са мојих очију на моју главу и за секунд после тога благи ветрић ми је рашчупао косу. – На пример, ветрић... шта мислиш о ветру? Реци прво што ти падне напамет.

- Ветар… па, шта је то – кретање ваздуха, које…

Покретом руке Кам ме је зауставио.

- Довољно. «Ветар – је кретање ваздуха», нешто слично сам, наравно, очекивао да чујем. А сад пробај да ми образложиш оно што си рекла.

- Да образложим? Ммм… Не разумем. Да образложим шта?

- То твоје питање означава отприлике следеће: «како може да се образложи то да је ветар кретање ваздуха, кад ветар и јесте кретање ваздуха», јел тако?

- Па да… не разумем ка чему клониш.

- Управо сад си доживела и испољила лагано незадовољство.

- Ја?

- Зашто понављаш?

- Па, просто се не слажем…

Поглед Кама се поново променио. У њему се опет појавила јачина кишних облака.

- Мајо, јако је битно схватати да доживљаваш негативне емоције, јер без тога никад нећеш почети да их хваташ и уклањаш, а док оне нису уклоњене – ништа није могуће, схваташ? Ништа. Одмах се заустави, размисли, сети се, још једном проживи протекли минут и реци – да ли осетиш лагано незадовољство које се појавило у оном моменту, кад си говорила «не схватам ка чему клониш».

Да се у његовој интонацији осетио бар трун незадовољства или нравоучења, највероватније бих се супротставила, али у његовом гласу је била само непоколебивост, чврста сигурност без икаквих нечистоћа. Доживела сам пљусак симпатије према Каму, опет сам се сетила, како је лепо било, кад сам му миловала шапу... и у исто време сам јасно схватила да сам доживела незадовољство управо тад, кад је он и рекао.

- Да, у праву си:)

- Хиљаде, десетине хиљада пута у току свог живота, говорећи те фразе, као што су «ја не разумем, ка чему клониш», си доживљавала незадовољство, раздраженост или нешто друго, слично, а сад ти је то постала навика. Тај механизам сад ради против твоје воље, он је завладао тобом, он ти не дозвољава да у том тренутку доживљаваш озарене опажаје.

- Слажем се.

- Ти си сигурна да ветар и ЈЕСТЕ кретање ваздуха, јер ти се чини невероватном молба да образожлиш ту тврдњу.

Наставио је разматрање теме ветра без икаквог завршетка ситуације са мојим незадовољством. Зачудило ме је, што претходна ситуација никако није утицала на наставак разговора, није га некако променила, није остала да виси као неки реп, није покварила расположење – као да...– као да је задувао ветрић, па је одједном постало свеже, а када га нема – све је као што је и било, ништа се не мења.

- Да, сигурна сам да ветар и јесте кретање ваздуха...не разумем, ка чему клониш – засмејала сам се и ударила се почелу, - не могу да верујем, опет...

- Наравно. To ће се дешавати опет и опет, пошто си формирала такву навику – доживљаваш незадовољство током изговарања тих речи. Да бих се то прекинуло, није довољно доживети неке емоције, није довољно предузети једном неке мере или нешто обећати себи. Мора да се формира нова навика – навика за недоживљавањем незадовољства у тим ситуацијама, а постићи то можеш на тај исти начин – током сталног понављања те ситуације и вршења напора за уклањање незадовољства, за доживљавање неког озареног опажаја оног тренутка, када изговараш ту фразу.

- Значи, мораћу да поновим десет хиљада пута…

- Не. Твоја навика за доживљавањем незадовољства се стварала механички, ниси давала себи никакве задатке, ниси имала такву жељу. Наиме, ти си преузела ту навику упркос томе што ти се није свиђала. У тим условима за формирање навике је потребан значајан број понављања и јак притисак споља. Ако имаш радосну жељу да прекинеш да доживљаваш незадовољство, ако имаш жељу да вежбаш то, жељу да нанесеш концентрисан ударац – на пример, да седнеш, и за сат времена или да два сата беспрекидно понављаш фразу «ја то не разумем», узевши као основу неку мисао, коју не разумеш, и уз то вршиш напоре по уклањању незадовољства, а још се и концентришеш на некоме или нечему, према чему осећаш симпатију, привлачност, укључујући и еротску, онда ће збир снага тих активности испасти много јачи, него твоје механичке навике. То је довољно просто...да се објасни. Јел се ниси уморила?

- Не, не!

- Хајде да се вратимо ка ветру. Привешћу ти примерак из ког ће ти бити јасно – шта мислим. Узећемо мачку и питаћемо неко биће – шта је то «мачка»? То биће узима сумпорну киселину, раствара у њој мачку, скрупулозно броји количину молекула и даје одговор: мачка-то су такви елементи, у толикој количини. Да ли ће бити у праву? Или, узми дрво, искидај га на најситније комадиће – зар ћеш тамо наћи оно цвеће, које ће се појавити на њему за недељу дана? Јел разумеш? Твој одговор на питање «шта је то ветар» - то је хемијска или физичка тачка гледишта, ти си у почетку сигурна да осим хемије нема ничега, али човек није просто 70 кила меса – то је нешто више. Али, да бих схватала то нешто веће – осећања, мисли, стремљења, мораш сам да поседујеш такве опажаје, који имају сродство, који могу да утичу један на другог, и на тај начин да се прикажу. И ако сакупиш одређену количину молекула, и чак, ако их поређаш у потребном реду, добићеш, наравно, не мачку, а макету мачке. А како да се добију њена осећања, њене жеље? Од којих молекула?

- За човека и дрво ми је све апсолутно јасно, али чим се вратим ка ветру, појављује се «шкрипање у мозгу» - јер «ветар је...»J

- То и јесте механичка религиозност, када верујеш да бога нема или да бог постоји, да је ветар оно, а море – ово, када цео свет покриваш мрежом «познатог», и, што је најгоре, тако одузимаш самој себи ваздух, затвараш пут према открићима, према новим опажајима. Та позиција - унапред прихватати свет као нешто познато, просто, јасно – није ускладива са испољавањима нових опажаја. То је факат од ког не можемо да побегнемо.

- С друге стране, Кам, како могу да знам, да је ветар још нешто? Често видим људе који пене, или обрнуто, стидљиво опуштају ручице, који верују или се праве да верују, да у овој земљи живи Шива, да је неко некога некад урекао и тако даље. Па шта онда испада, да су они ближе истини, него ја? Али ја не желим ништа да измишљам, да додајем, не желим да стварам празне картонске фантазије. Од тога празнина изнутра постаје још мучнија. Желим истину, истину, ма каква год била.

- Управо то твоје стремљење ка истини те и прави тако способном да постанеш жива, - Кам ме је пажљиво погледао, и од тог погледа ми се одмах у прсима завртеле мекана лоптица. – Што се тиче питања о додавању, ту радиш грешку, елементарну грешку. Ја ти не предлажем да постанеш фантазер-машталац и да живиш у фантазијама. Предлажем ти чврсту земљу стварности, а реалност се састоји у томе да ти НЕ ЗНАШ – да ли постоји нешто сем ветра у ваздуху. Постоји огрмна разлика у томе, коју ћеш заузети позицију – позицију искреног сведочења, то јест, да ти то не знаш, или позицију тупог одрицања од свега, то јест, да ти не опажаш, или позицију ништа мање тупавог додавања онога, што не опажаш. Ту разлику је лако осетити.

- Да… ја, наравно, немам такво искуство, ја засад уопште не могу да кажем ишта одређено. У томе, што ти говориш и како говориш, постоји одређен укус – укус оног правог, не знам, шта још могу о томе да кажем. Увек сам мислила да је немогуће рећи нешто, што би било апсолутно истинито, мислила сам да да бих уопште ишта рекао, мораш да знаш истину, коначну истину, а одакле да је узмем – коначну истину? Моје тачке гледишта могу да се мењају, могу се појављивати нове чињенице и нова тумачења. Никад нисам схватала, да чак у таквом, принципијелно у таквом стању може да се каже нешто, што је заиста чврст ослонац, скроз истинит. Тачно могу да кажем да ја сад не знам – да ли има нешто у ветру, осим кретања ваздуха или не, и та фраза је апсолутно истинита... Како ми се то свиђа! Осећам у томе пут, осећам да је то тек почетак нечег узбудљивог, - онога, ка чему ме је увек вукло.

Неколико минута смо ћутке лежали на трави, покушавала сам да се навикнем на прост, ма чак елементаран приступ, и никако нисам могла да ухватим ништа...нешто важно...нешто важно исклизава од мене.

- Нешто важно исклизава од мене, Кам. Све разумем...изгледа...али ипак то схватање...некако је кисело, труло, слабо... Разумеш?

- Како да не! – Чини ми се да се први пут за време нашег разговора насмејао. – Тачно знам шта сад доживљаваш, јер сам прошао тај пут од самог почетка. Твоје схватање је кисело, јер је засад то само опажај, и ти засад немаш навику да се налазиш у њему. С друге стране, ти имаш други опажај, у коме ти је нормално да се налазиш – то је опажање тупаве сигурности «ветар – то је кретање ваздуха». Конфликт та два опажаја, плус оне негативне емоције које доживљаваш због чињенице постојања тог конфликта – све то ти онемогућава да проживиш јасноћу у чистом облику, за то је потребно уложити труд – радостан, упоран труд по наизменичној замени непожељних опажаја на пожељне.

Да, сад је све стало на своја места. И даље је јасноћа за мене била трула, али се зато сад појавила јасна јасноћа што се тиче тога што је трула, и појавила мала јасноћа у то како од ње труле да се направи јасна.

- Па, то је тако просто и очигледно – само искрено сведочити о томе шта доживљаваш, и НИШТА не знати о томе шта не доживљаваш. Управо такав прилаз и оставља «прозорче» за ново, за развој, за раст?

- Апсолутно тачно.

- А, ево погледај...како ћемо онда са вентилатором? Вентилатор такође ствара поток ваздуха, шта да радим у вези са тим? Јел то ветар или није ветар?

- Мисли о томе што доживљаваш. Ако у оба случаја доживљаваш само ваздушне потоке, онда тако и говори – «доживљавам само ваздушне потоке у оба случаја». Што се тиче себе, могу да кажем да у оба случаја доживљавам ваздушне потоке, али у случају са вентилатором, не доживљавам више ништа, а у случају са ветром... доживљавам још много чега, зато се према ветру односим не као према ваздушном потоку, а другачије – могу то да упоредим са односом према живом бићу – бићу, које је разумно.

- Стварно??? …Не, немој да помислиш да ти ја не верујем, насупрот, ја ти баш верујем, зато се на мене сад обрушило толико осећања... Чак су ми сузе кренуле не очи... Кам, јел то могу да научим?

- Па, а о чему цело време говоримо, по твоме? То можеш да научиш, зато је неопходно да одбациш механичку религиозност и, наравно, за то ти је потребно да постигнеш беспрекорно уклањање негативних емоција, пошто оне у виду ТАКО јаког облака прекривају све, да је тешко и описати. Док у теби живе негативне емоције – неће бити НИЧЕГА. Ја сам то проверио на себи, ја ти не предлажем да религиозно прихватиш моју тврдњу.

- Живо… биће… разумно… Ветар…

- Убедити себе, да те окружује само «мртва» или «неразумна» природа, сузбити скоро све начине опажања, цео живот одржавати ту тврдњу...и на крају сам да се претвориш у мртво и неразумно... није привлачно, јел да? За тебе живо, разумно – јесте само оно што се креће, говори и тако даље. За мене је живо и разумно оно што ствара резонансу са мојим Доживљајима, што ми омогућава да освајам нове опажаје.

- Већ сам чула то!Један старац у Кулу, у Нагару...скоро реч у реч – «за тебе је живо само оно што се креће, дише...», јел га знаш?

- Какве то има везе? Ако два човека виде једну те исту јабуку, вероватно ти неће бити чудно што га исто описују, реч у реч – црвено, округло, са кошпицама...просто си навикла да се односиш ка области Доживаљавања, осећања као према нечем размазаном, неодређеном, чак нестварном.

- Доживљавања...на шта конкретно мислиш?

- То је оно што се у теби испољава када почињеш да уклањаш растужености. О томе ће са тобом попричати Сарт или други практичари.

- Практичари – ко су ти?

- То су они који се баве праксом правог пута.

- Кам, ја имам толико питања, па не могу да поставим ниједно! Тако бих хтела да попричам са свим практичарима!

- Жеља да одговораш се појављује кад је питање практично, када проистиче из твоје праксе и када одговор на њега води ка откривању нових опажаја. Жеља за сарађивање са човеком ослабева ако он испољава обичну радозналост због жеље за утисцима, ако његова питања нису учвршћена сопственим напорима по тражењу одговора.

- Јасно ми је на шта циљаш:)

Почело је нагло да се смрачује, двоје мушкараца су наставили свој разговор, када је ка њима пришло још троје – двоје мушкараца и једна девојка. Сви заједно, не обрћући се, су отишли. После неколико минута се подигао Сарт и отишао. Плава девојчица ме је гледала без неког посебног интересовања, па нисам имала жељу да јој приђем – чинило ми се да о нечему напето размишља.

- Сутра, када се пробудиш, дођи поново овамо, - Кам је устао, отресао са себе травке. Попричаћемо још.

Окренуо се и отишао. Приметила сам да ми не баш толико, али да ми ипак смета одсуство општеприхваћених знакова, које људи користе, када долазе и одлазе. И то још уз то што никад нисам волела те церемоније! Деловало ми је да требам да осећам лакоћу због такве слободе од обавезних ритуала, али... незадовољство и чак лагани бес су се врло добро осећали: «чак није климнуо главом, није се насмешио, просто је устао и отишао, као да нисам ту». Која гадост... Испада да када сам одбацила општеприхваћене облике пажљивости, да сам свеједно одржавала у себи други – њен срезан облик, и испоставило се да сам за њега везана ништа мање него људи за свој, и на крају сад осећам досаду... Посла имам невероватно пуно, - засучи рукаве и напред! Али ми ипак још увек није јасно, шта да радим, шта да радим управо сад?

Устала сам и отишла, осећајући невероватно ломљење и осећај нарастајућег неудобства због тога што сам се натерала да се не препустим аутоматизму и не дам никакав знак девојчици која се задржала. Taко сам се и кочила све док њена силуета није нестала у мраку.

«** октобра

После данашњег сусрета у мени се нешто претаче, као да сам гледалац који посматра неизразива речима осећања, а и ја сама посматрам, и осећам. Како да се одвоји спољашње – оно, што нам је дано околином, светом навика, страхова, од оног унутрашњег, уобичајеног – оно нема неки посебан унутрашњи сјај, и то не може да се осети. И наопако – оно што иде од индивидуалности, што је одраз свих тих снага и устремљења што су израсли и живе у мени природно – оно као да додаје гранчице у тај сјај. Разлика се осети јако добро. Такво проживљавање унутрашњег сјаја, посебне унутрашње радости, животне испуњености, постаје још и критеријум, а не само садржај, или било који прави садржај постаје и критеријум? Тако, потреба за критеријумом, као за нечим спољашним, нестаје. Ја сама сам и проживљавање и критеријум.

Шта ће се десити, ако смакнемо све те стереотипе? Да неће можда нестати сама личност? Да ли више нећу имати могућност да будем са људима?Да се нећу можда претворити у апстрактно, осушено биће? Али ни Кам, Нити Сарт нису личиле на неке суварке – обрнуто, по упоређењу са њима, ја сам се осећала као брвно. Изгледа ме је потајно стално мучило то питање, док сам размишљала о уклањању негативних емоција. Сад, чак после краћег комуницирања са тим људима, тачно видим да, уклањањјући те растужености, просто замењујем слабу светлост слепих навика на јарку светлост праве индивидуалности. Личност не нестаје, али као да се препорођује. Сваки гест, свако кретање осећаја, тела или мисли не нарушава оно што не може да се наруши, а обрнуто – хармонично се уклапа са њим. Та чудна осећања коју су сад за мене тајанствена, која се испољавају на неколико секунди, за време комуницирања са практичарима, толико дубоко одзвањају у мени, као да их нешто у мени дубоко већ одавно познаје, стреми ка њима, трга се са свих снага.

Беспредметна срећа – да ли често то доживљавам? А ако доживљавам - да ли ценим те тренутке? Ја, присећајући се себе, одлично се сећам, да, када сам раније доживљавала прилив беспредметне среће, одмах сам покуашавала да га прекинем – деловало ми је...некако неозбиљно, ваљда. Да ли је могуће замислити већи идиотизам? Ако осећам задовољство због тога или онога – то је нормално, то је достојно озбиљног човека, а просто онако...да срећа... Можда је разлог у томе што сам инстиктивно поклушавала да избегнем оно, што не може да се ухвати, и, што значи, не може да се искористи? Могуће је да сам се плашила тих стања беспредметне среће, зато што нису могла да се понове тек тако, а ја нисам хтела да будем заточеник осећања, која долазе ко зна како, и очигледно негде дубоко у глави је деловао принцип – боље ћу покушати да постигнем, бар незначајну, али такву срећу, која се појављујуе на јасан начин, да бих после могла опет и опет да је поновим.

Не… управо беспредметна срећа је права, а срећа која има неки разлог – вероватно није срећа, него онако, задовољство, и притискајући на познато дугме, јако брзо долазим до презасићења и тровања. Невероватна особина беспредметне среће – њена неисцрпност и немогућност да ти досади. Сада се не плашим да то сама себи признам».

 

<< Back

Forward >>