« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 31

БодхГаја је прилично необичан град. Све је било некако нестварно, подсећало на музеј, изложбу. Музеј Будистичке архитектуре на отвореном - није толико отворено као Сарнатх у Варанасију, али близу томе.

Цело јутро сам лутала око главне знаменитости која се могла видети одасвуда - црква у облику огромне теракота пирамиде, у непосредној близини које расте познато Бодхијево дрво. Тамо је, према легенди, Буда Гаутама добио просветљење. Около је парк са бројним травнатим пропланцима. Неко седи у лотос положају, далеко од свега, неко обавља будистичке ритуале, неки од њих само причају и леже на трави ... И то све је ограђено металном оградом, кроз коју сам до сада и гледала на све што се догађа унутра. Да уђем унутра – као да сам чекала - када ћу доживети порив. Заобишла отпозади, ушла сам у парк и села на степенице. Поред је био момак од двадесет и пет година, који је нешто причао малој групи слушалаца.

Седам ближе, говоре о канонској историји Буде, и ово је мало занимљиво. А шта сам заправо очекивала? Принца на белом коњу? Анђела? Потребно је само да устанем и прошетам по парку – можда уопште нећу анћи мог сапутника, а онда ћу морати доћи овде сутра рано ујутро и чекати га цео дан. А шта ако га и сутра не буде? Шта ако сам закаснила и они су већ отпутовали?

Анаксиозност изненада ме је прогутала, устала сам и претрчала кроз сваки пропланак. Његова нигде нема. Пронашавши врата ка оближњем парку, ја сам га прошла цео, али тамо никог није било... Изненада, осетила сам потпуно испражњење. Која сам будала ... нису требала толико да шетам по Варанасију. Зашто сам живела, као да од мене ниакд неће побећи могућност овог састанка? Шта, у ствари, даје гаранцију и дозвоља да се тако опуштено осланиш на неки тамо "осећај" уместо да ухватиш сеницу у руке? Шта сада?

После лутања још сат времена парком, веома искиданих осећања,узела сам се у руке и одлучила да урадим оно, што могу да урадим у овој ситуацији. Ја ћу долазити овде сваки дан и проводити време на овим пропланцима, повремено шетајући по њима. На крају крајева, град је прилично непривлачан, и апсолутно ништа нема да се ради, тако да су ови пропланци у сваком случају, најбоље место за седење или лежање, размишљање, шетње, читање или писање. Ти људи долазе на различита предавања и верске групице – да се упознају, ћаскају, погледају како људи живе. (Да ли је прекасно ... је ...ти).

После вечере сам поново обишла цео парк - опет безуспешно, значи да је време да идем на Интернет, али ко је могао да ми напише ... Мислим да нико од оних ко ми је био занимљив.

Потпуно сам заборавила на Наташу! Писмо од ње - лепо.

"То сам опет ја, Наташа. Није ми сад до писама, али теби нисам могла да не напишем.Са тобом желим да поделим оно, што доживљавам, само са тобом, ни са ким више, без обзира на то што се тако мало знамо, а можда баш зато? Мислим да је разлог за то што се лепо осећам, када се сетим тебе, одмах се осетим некако пријатније и пожелим да те загрлим.

Стигао сам у Дарамсалу. Да ти описујем утиске од града, тибетанских монаха и манастира нећу - доћићеш, па ћеш сама све видети (доћићеш, јел тако?). Али планине ... Oтишла сам на мали излет у планине са момцима из Аустрије, које сам овде и упознала. Планине ... Они су показали врло јасно оно што сам и досад знала, али некако рационално, без насилног импулса да то разумевање постане део живота. Моја стара личност је у директној супротности са оним како сада живим, и хватање за њу је смртно опасно. Ја сам увек имала склоност да се жртвујем ради задовољавања других. Оно што расте у мени сад, ја просто не могу да одустанем, и то ме је буквално натерало да се побуним против старих омиљених навика и да живим прилично опуштено, да осећам нелагодност, стидљивост, страх да некоме не створим нека неудобства, проблеме, навику да изгледам опуштено и незахтевно, задовољна оним што ће ми дати. Особине које видим да су ми потребне (и већ су почели да се појављују и клијају) - концентрација, будност, одсуство ускомешаности, могућност постављања и постизања специфичних циљева, пажљивост и несажаљевање себе.

Интересантно је да су главни проблеми који су били присутни код мене у планинама су свакодневни проблеми. Ово је откривено након тога што сам се пажљиво присетила онога, што ми се раније десило и као да сам проживела то поново, прогледала поново све то што ми се дешавало. Ту су се осећали као вео, с времена на време, који је прекривао оно лепо што сам доживљавала – дивљење лепоти пејзажа, радост од тимског рада,радост што се осећаш као да си један на један са планинском стихијом... вео брига најбаналнијег типа је надолазила, а ја сам се ограђивала од ње, чак и без знајући од чега се одграђујем. Дошло до једног јарког пљуска страха, и још једног. Први је настао када смо ноћили на брдашце на које смо се пењали пола дана. Нисмо планирали да проведемо ноћ на тој висини, али већ се смракавало и није било јасно - како да се спустимо, почетак стазе, која је водила надоле био је покривен снежним језиком. Брзо је захлађивало. Обузела ме је мешавина страха и очаја, планине су ми изгледале непријатељске и туђе, а ја сам се осетила као у замци, ум је једноставно одбијао да верује да сутра могу да одем још више, или да се спустим и попнем поново, а онда сам јасно схватила, да ако одмах ен искочим из тог стања, да сам најебала. Исчупала сам се из њега као да је од тога зависео мој живот. Неописиве лепоте доживљајима су ме дотакле ове планине, и хладноћа, и залазак сунца, небо, и падајуће сунце, и немогуће краве у даљини доле, и ова даљина, и звук звончића. Други пут је био кад сам склизнула са стазе и сломила ногу. Постојао је тренутак апсолутне унутрашње тишине, и осетила сам да су у мени спремни да се роде и букну... ни не знам тачно шта, нема времена за рагледање, али сам осећала да је било много свега, сахранило би ме једноставно. Ја сам превазишла то, као да сам прекинула све начисто, без оклевања, само један напор. И осећај лепоте ме је преплавио, осећала сам продорну нежност према тој планини. Изгледало је као да осећам и милујем сваки каменчић на њој. Нежност је текла на оно жбуње, за које сам се држала, према поточићу ... било ми је невероватно, неописиво добро. А онда, када сам седела на стази и гледала на долину, где се никад нисам ни спустила, страх, бол, анаксиозност, сажаљење - ништа није могло да се пробије кроз сјајну безбрижност.

Готово да не постоји рупица ни у осећајимау оних дана које сам провела у планинама, а ни у оним што сам провела у болници, а ни у овима сада. Вероватно пошто су у питању само права осећања. Сваки дан се појављивало и појављује оно што ум сматра за границу и то ограничење се мора превазићи. Видела сам да ум не зна ништа о ономе одакле може да стигне снага, и слушање њега је изузетно ограничавање. Упркос свим својим аргументима, имала сам врло јасан осећај о томе шта се сада дешава и да је то управо оно што ми треба, и осећам најдубљу захвалност животу ... као да ме носе нежне и брижне руке. Ја поново учим да стојим, седим, ходам, одржавам равнотежу, ходам уз степенице, а свища ми се што мерим моје пространство другачиje, и да то захтева од мене само испољавања оних облика пажње, које су потребне да се формирају.

Пиши ми, Мајка, тако желим да те додирнем ... бар преко писама:) "

...Све док сам седела на интернету и писала јој одговор, никако нисам могла да сварим чињеницу да је по мом мишљењу Наташа забавно, љупко, добро, и наравно, oсећајно биће, али онда сам је видела сасвим другачије... како да изразим то ... све речи на један или други начин подразумевају одређени степен оних квалитета који мени сами по себи нису блиски. Рећи да је она ту "озбиљна"? "Сазрела"? "Мудрија"? Не, то није то, и све ове речи су неприкладне. То је нешто друго, али речи да то изразим, не знам ... И то није први пут када сам суочена са чињеницом да ми катастрофално недостаје речи. Чини се - велики значај, и значај је велики. У школи смо сви од малих дана прихватили Пушкина и да је моћан руски језик, али ми он понекад изгледа толико немоћно, пљоснато, посебно када је у питању изражавање суптилних емоција, тешко одвојивих нијансе. Дешава се да неки доживљај сам као да тражи да се некако назове, да се за њега прикачи нека реч. Има дана, као што је сада, када се то претвори у праву муку - много различитих осећања, боја, гласова, који пролећу као јато слепих мишева, и ако сам за неке успео да пронађем опис, онда могу да се вратим, размислим, присетим се, и то ће ми омогућити да пробудим доживљаје, исчезле, наизглед заувек.

Зачудо, ознака игра улогу мамца и као мами наизглед несталао душевно стање. Покушавала сам да проналазим лепе термине, да бих могла да опишем оно, што хоћу да опишем, али је испало потпуно неважно. Важна је сама чињеница именовања, а важна је и резонанца између именовања и осећања, да би изговарање те речи изазиваао значајани пораст проживљавања. Када је у питању неко суптилно осећање, досад доживљавано као нешто неухватљиво, као лаган укус живота, као назнака за нешто обимно – када, скупљајући се у одвојене тренутке, одједном прелази неку одређену унутрашњу границу јасноће, тада желим да га назовем. Називајући га, вршим задњи напор, и оно коначно излази, формира се, и наставља своје путовање међу осталим осећајима. Реч вам омогућава пажњи – да се као по жицама или штапу – усмери ка осећају, да га нежно преузме за поводац, помази по њушци, да кобасицу, и помогне ти да схватиш своју разноликост, азатим га пустиш на слободу. Пажња севпомоћи речи усмерава на осећај, води до његовог бурног раста, и управо онда оно улази и живот као органски део, испољава се тотално и припрема нова открића, привлачи нове и нове опажаје. То је као скакање по острвцима на блату. Скок – и ти си се учврстио у новом стању. Још скок – још, и мој свет се проширио.

Нови долазак у парк ми није донео ништа ново. На степеницама иза жбуња је седело разнолико друштванце, спремна да слуша европљанина у индуској одећи. Можда и ја да послушам?

Имајући већ жалосно искуство са «учитељима и њиховим ученицима» у Ришикешу, а и тек посебно у Русији, хтела сам просто тихо да их послушам и тихо да одем, када ми досади, али се испоставило да је религиозна групица само део приватне лекције о историји будизма, зато нисам издржала (опет нека реч...можда да одем да пишким?:))...нисам издржала и увукла сам се у причу, када је жена Марпе прекршила инструкције и од жалости донела Миларепи воде, што је јако изнервирало Марпу, пошто је тако могла да насмета тачној обуци јако талентованог ученика.

- Па, ако се Марпа наљутио, па још и јако, значи да он није просветљен? – мој глас је јасно нарушио монотони спокој лекције, тако да се суседка поред штрецнула од неочекиваности. Ја сам се аутоматски помало скврчила у ишчекивању бурне реакције.

Невероватно! Ни на једном лицу није било ни сенке љутње или иритације – више радозналост.

- Занимљива мисао!

(Па, наравно, знатижељство).

Почели су да анализирају, предлажу различите варијанте. Предавач, такође није хистерисао, замислио се и рекао да можда у предању нису скроз тачно одабране речи, и вероватно се Марпа ипак није наљутио, него је само одглумио бес, јер ми видимо на зидовима тибетских храмова слике љутитих демона, али они не изражавају црна стања свести, него само нешто симболизују...

У овом тренутку, неко ме је дирнуо за раме. Ја сам се окренула и скоро пала са клупе. То је био OН!

-Хајдемо.

На путу смо разменили кратке фразе.

- Како сте ме пронашли?

- Кам је рекао да сте били овде.

- Кам? Ко је Кам? И како он зна?

- Кама ћеш сада упознати, а сазнао је он то од ветра. Ветар му говори све, што Кам жели да зна. Причао сам мојим пријатељима о теби, и Кам је питао ветра за тебе. Ветар му је нешто испричао, што га је заинтересовало.

- Чекај, ништа не разумем. Ветар - ко је то? Реци ми коначно – како се зовеш?

- Моје име је Сарт, а ветар је ветар. – Сарт је млатнуо рукама, приказавши нешто налик на ветрењачу и насмешио се. - Хајде да се договоримо овако, - он је застао и на тренутак се замислио. - Сада ћемо се растати, дођи касније на овај пропланак, око 4 сата увече. Тамо ћу те упознати са неким својим пријатељима, и имаћемо пуно времена данас и наредних неколико дана да причамо онолико, колико пожелимо.

Пола сата пре договореног времена. Не могу да мислим ни на ништа друго. Сарт ће ме упознати са својим пријатељима! – Понављам ту фразуу себи (или се она то понавља сама?), И сваки пут ми срце у ишчекивању брже куца ... Желим да бројим минуте, стално гледам на сат, али време само успорава.

Тибетански мали храм, полумрачна прохлада, пар јастука и тотална самоћа, у које се уплићу, беспрекидно, једва чујни кораци монаха-посматрача, који доливају уље у лампе и чисте пдоове. Тако сам одлучила да сачекам договорени термин.

 

<< Back

Forward >>