« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 30

Интернет-кафић сам приметила тачно на 2 корака удаљен од хотела. Мали загушљиви акваријум, начичкан са компјутерима, пун скакаваца, гуштера, лептира и мушица, - све то мораш стално да чистиш са монитора и са себе такође. Овде је друга Индија – њена светла слика. Овде је чисто, када улазе, посетиоци се изувају и седе боси. Власник салона је пажљив, љубазан, адекватно се понаша за време разговора, са њим можеш да се нашалиш, да попричаш о свему и свачему. Са леве и десне стране седе туристи странци, тачније туристкиње... погледом сам прошла по девојци која је седела са леве стране...симпатична њушкица, вретенаста је, седи, пише писмо, игра се са босим ножицама, у дубини тела ми се нешто пробудило, замјаукало као код малог веселог мачета. Вероватно пише писмо свом дечку...а коме ћу ја да напишем? Ја исто имам дечка...да, прво ћу написати Денију... Мој дечко, како бих сад желела да се привијем уз тебеJ

«Ћао, њушко! Не знам како да отпочнем писмо и шта да ти испричам... од оног трена, када сам добила твоје писмо у Ришикешу, десило се свашта, тако да бих, највероватније, могла да напишем о томе целу књигу. Никако не могу да верујем да се то све догодило за две недеље, - то, што сам доживела не може да се упореди са мојим досадашњим животом.

Срела сам невероватне људе... како су празне све речи по упоређењу са оним што доживљавам према њима. Љубав? Симпатију? Нежност? То није све, то није то. Само немој да будеш љубоморанJ

Не, не могу сад ништа да ти опишем. Рећићу ти једно - пракса правог пута је постала суштина мог живота, други пут за мене засад не постоји. Срела сам људе који се баве том праксом... Јел можеш то да замислиш, Дени? Упознала сам те људе и они су ме променили целу, - више нема Маје која је дошла у Индију пре месец ипо дана. Како бих хтела да си сад поред и да заједно кренемо у Бодхгају, - вероватно ћу се тамо наћи са једним од њих. Можда - ако ми се «посрећи». Бојим се да помислим да могу никад више да их не видим. Вероватно си исто нешто слично доживљавао, када си се поздрављао са Лобсангом?

Сваки дан пишем о својим напорима, својим открићима, а ти? Видим да је то јако и јако важно. Довољно је да пар дана пропустиш, ништа да не упишеш, па одмах престајеш да схваташ шта се дешава, као и да није све тако лоше, али се ништа не мења... Такве мутнине нема кад пишеш то.

Засад нисам још ниједном успела да уклоним ниједну негативну емоцију, али... Како могу да опишем то... Дени, ја сад знам шта је права слобода од свих омрачења. То је био поклон... То се просто десило, не знам како. Цео свет је постао другачији. Цело тело као да се преплело са пространством. Могла сам да додирнем ваздух крајевима прстију и он је био тако густ. Цело тело је упило блаженство, свака његова ћелија. Нисам имала снове, просто сам затварала очи увече и знала сам да док спавам, дешава се нешто важно и прелепо. Ја сам била небо. Јутарњим, продраним, танком светлошћу раног сунца, дневним, испуњеним густим, златним нектаром, вечерњим, ватреним, обојеним залазећим сунцем које је бацало снажан изазов. Између мене и неба није било граница.

Цео свет свакондевнице и уопште све што је уобичајено, није постојало тих неколико дана...никако не могу да се сетим колико је то трајало – три дана? Недељу дана? Има ли то неки значај сад, када тога нема?

Мислила сам да то не може да се заврши. Купала сам се у океану радости, као дете... Сада пишем и желим да плачем од очаја, - шта ако никад не будем могла да се вратим ка ТОМЕ? Немам појма, како ћу да живим даље. С великим напором замишљам свој повратак у Москву. Али осетим да је то неизбежно.

До краја новембра ћу тачно бити у Индији, мада засад не знам где, све зависи од тога, како ће се одвијати дешавања у Бодхгаји, куда и планирам да одем, чим добијем карту.

Често се сетим тебе, и то је супер, јер је моја пракса почела управо после после упознавања тебе... осетим да то није просто случајност, осетим да у томе има нешто много веће, него механички склоп околности. Ко зна, Дени шта нас очекује у будућности, како може да се развија наше комуницирање? Сваки пут, када мислим на тебе, у мене као да улеће неки талас надахнућа, радости... То се доживљава као снажан порив за жељом некуда далеко, у висину... Ја чак не зна шта желим од тебе, то није само сексуална привлачност... мада и то истоJ.

Твоја девојчица».

 

Писма од родитеља… На реч„Опамети се“, која је заслонила моје звездано небо у Ришикешу, додало се још неколико речи. Не, не желим то да читам, не желим чак краичком ока да завирим у тај мрак, желим да изађем и да затворим за собом врата. Никад више не желим да живим у таквој околини, пуној омрачења и који се зове „ узајамни односи“. Не желим више да се возим у пакленом контејнеру од једног места одредишта до другог. Осећам се, као да су ми везане и руке, и ноге, желим да вриштим, да се тргам колико год могу, и због тога ми се канапи све више заривају у тело, још више ме боли, али одједном бол постаје тотално неподношљив, али се ја свеједно не предајем, појављује се осећај као да конопци постају слабији, да ћу успети да се извучем. Не, још нећу успети да се извучем, то је само једва видљив знак, тренутни поветарац који доноси мирис слободе, али значи да постоји шанса, значи да могу да се извучем!

Родитељи… Од самог рођења су, дан за даном, усавршавали на мени своје искуство у манипулисању мноме. Желели су само једно – да ме сагну, да бих успевали од мене да добијају оне утиске, који су њима били потребни. Како добро сад то видим! Прво су били строги и жестоки, посебно мајка. Када сам почела да се мигољим, научила да лажем, почели су да користе морал, позивали се на митску савест. А када сам се скроз разљутила и почела отворено да се супротстављам том узакоњеном насиљу, осетила сам да ме притишћу помоћу жалости и набијања осећаја кривице. И то све само са циљем да добију од мене то, што им је било потребно, да ме поједу са оним сосом који им је највише по укусу одговарао.

Два корака до хотела у десет увече су били као тест на издржљивост. Жена у то време на улицама уопште нема, али је и даље бучно, има пуно људи и загушљиво је. Сви на улици су одједном почели нешто да ми добацују, чим сам изашла из кафића. Ти крици су ме увек плашили. Никако не могу да разумем, - да ли су то псовке, да ли тако гласно причају, да ли те пријатељски поздрављају. У приручнику пише да у Варанасију често нестају туристи, тако да сам одлучила да што пре стигнем до хотела, али се испоставило да ни то није лако, - асфалт је покривен слојем прашине, измешаним са клизавим корама од банана, са којима се тргује одмах ту. Моје бекство прелази у акробатску представу, која изазива праскове смеха са свих страна. Гласно вриснувши због неочекиваности, болно се ударам гузом и схватам да сам сва у томе. Целим телом осећам мирис прљаве улице и пажњу тих дружељубивих скитница. Нека само покушају да ми приђу…дрекнућу на сву улицу тако, да ће им одјекнути у ушима, нисам ни ја такво невинашце… Али нико не одлучује да ми помогне, због чега сам пресрећна. Представа са једним глумцем… досадна представа – осећам се окруженом декорацијама, не могу никако другачије да прихватим те људе и ту околину, или као нешто стварно. Ево и сад као да сам осетила да ме је срамота због тога, али је тај осећај одмах нестао, распрашио се као надолазећа равнодушност. На трен ми се учинило да могу сад ту, посред улице, да чучнем и пишким, и да у томе нема ништа посебно, као што могу то да урадим и у шуми, међу дрвећем и птичицама?

«Lonely Planet» je непристрасно саопштавао да држава у којој се налази Бодхгаја јеста најсиромашнија држава у Индији и уједно једна од најкриминалнијих, не рачунајући, наравно, Џаму и Кашмир, зато чим се смрачи, прекидају се свака кретања путевима због могућих напада лопова и убица. Из истог разлога сам одустала од опције да до Бодхгаје одем директним аутобусом из Варанасија – у туристичким агенцијама су ме саветовали да одустанем од тога, јер туристичке аутобусе јако често нападају, краду, а некад нападачи почине и убиство. Власти државе су једном чак покушали да доделе сваком туристи полицајца (за његове паре, наравно). Игра у руски рулет ме није привлачила, зато сам и изабрала, јесте да је заобилазни, али ипак сигурнији пут – железницом до Гаје, а одатле посла сата таксијем до Бодхгаје. Сваки пут при мисли да ћу моћи да упознам људе који су успели да изазову блато негативних емоција и остале прљавштине, који су окупирали свих и све, осећала сам невероватно одушевљење, опет сам се осећала као дете испред ког се отвара чудесан свет. Тачно се сећам да сам у дубоком детињству, када је сваки поглед био откриће, доживљавала нешто слично, само још јаче, чистије, искреније… Лежим у дечијем креветцу, држим се за дрвену оградицу, и после пар минута упорног пентрања, ипак устајем, и какве сам осећаје доживела тад! То је било прво путовање кога се сад присећам, и било је толико узбудљиво. Сад, када видим бебе, које се пентрају, преврћу, покуашвају да изађу, а родитељи их „пажљиво“ враћају назад у креветац, схватам да они ни не схватају да то није обичан покрет, реакција, као код пужа или амебе, него страст због првог открића, да човек уствари доживљава нешто јако битно, а њега немилосрдно, са натписом „бриге“ враћају назад у колица.

Једна од најгорих изопачености је замотавање у пелене. Сматрам да је то фашизам – не у преносном смислу, него у директном смислу те речи. Замотавање у пелене је цинично ругање људској природи, то заслужује најгору казну, укључујући и затворску казну. Схватила сам то тек кад су ми се у сећању испољиле слике из детињства – одмах после рођења, однели су ме у собу за новорођенчад и замотали у пелене. Сада се одлично сећам тог ужаса када су ме чврсто замотали у ту крпу и нисам могла никуд да се померим, а они ме зaврћу како желе. Ево, нос ми је забијен у ту крпу, очи уперене у плафон – ја сам просто ствар која је упала у њихове шапе, сећам се очаја од немоћи да било шта урадим – право, правцато страдање, никако дечије. Сигурна сам да то доживљавају све бебе. Колико причају о породиљских траумама, о томе, како то утиче на даљи живот човека, а нико не мисли на то, коју трауму доживљавају деца, јер их стављају на неколико месеци не само у ћелију саме, него много горе – у крпени гроб, у лудачку кошуљу. Да сам ја имала такву могућност, ја бих сваког коме се роди беба, завијала у пелене што јаче на дан-два...можда бих онда проблем нестао сам по себи.

Друга успомена из детињства – када сам први пут видела снег, када сам видела први пут како пада. Имам већ годину дана, ја трчкам по соби, трчим до прозора, пењем се на столичицу, извирујем... и потресам се – напољу је све бело, бело, пада густи, чупави снег. Истог дана сам натерала родитеље да ме изведу напоље, мазила сам снег, удисала његов мирис, играла се са њим, смејала се и била сретна, и што сам се више присећала тих тренутака, када сам осетила невероватну срећу због првих открића, све јасније ми је било да тога неће бити више никад. Та јасноћа – као позив на сахрану, који је стизао сваки дан у моје поштанско сандуче. Претплатили су ме без питања, док сам била беспомоћно дете. И сваки пут када планирам да изађем напоље, да одем до поште и ударим по рукама онога, ко ми шаље те гадости, пролазим поред поштанског сандучета, безвољно га отварам, узимам позивницу за сахрану, пажљиво читам текст у њој, и све у мени одумире, спушта се. Ноге постају слабије, циљ се замагљује, ја поново ништа не могу.

Сада се моја сигурност у толико фаталан исход заколебала. Поштанско сандуче сам бацила у смеће, позивнице за сахрану сада немају куд да ми стижу, и док ми не поставе ново сандуче, имам времена да одем до поште и прецртам своју адресу из списка прималаца.

Радосно стремљење у Бодхгају се сударило са реалношћу индуског живота. У Индији је уопште тешко нешто унапред да се планира, али у такву рупу сам упала по први пут. Испоставило се да карту могу да купим само ако доставим оправдање – одакле имам индуске рупије (?!). Значи да сам морала да доставим документ из мењачнице. На целом путу до Варанасија се нигде нисам сусретала са таквим чудним захтевом – испоставило се да су тај захтев увели ове године, па зато нисам ни могла да имам никакву потврду. Морала сам хитно да идем до мењачнице, да заменим рупије за доларе, а затим да мењам доларе за рупије, добивши потврду. Али џаба сам журила... судбина није желела да ме пусти из Варанасија тог дана.

Мењачница у граду просто није било. Сама по себи та појава је невероватна (свуд, у свим туристичким центрима, где сам била пре и после, на сваком ћошку је била мењачница), али није катастрофа – нема мењачница, па нема, заменићу новац у било којој јувелирници или продавници са свилом... А и могу да заменим новац у мом хотелу (тамо су ми предлагали да заменим, али по лоповском курсу). Дођавола! Ова врућина ми смета да размишљам...мени не треба просто мењање, потребна ми је потврда, без које нећу моћи да купим карту и да одем из града. Добро, у граду морају да постоје банке.

И стварно, банке су постојале. Прва банка, коју сам видела је била «Bank of India», где су ми рекли да данас не мењају паре. Следећа је била Андхра банка – тамо доларе у готовини не мењају, јер се у пословници у Делхију нешто са нечим не подудара. На шта су конкретно мислили – није јасно, немогуће је било разумети. Схватити индусе, који говоре енглески, није увек могуће – као прво, због лошег изговора, а још ако је измешан са непрестаним жвакањем бетела... Када су уста саговорника испуњена пљувачком крваво црвене боје, да бих нешто рекао, мора да забаци главу уназад и говори онако, као да мућка уста и грло. Тотално нереална слика.

Па, добро. Имам кредитну картицу... да, госпођо, али сад у овом граду не раде сви телефони, скинути паре са картице је немогуће.

Прошетавши још око сат времена по тој врућини, баталила сам то и одлучила да решим то сутра, али се сутрадан та ситуација само погоршала, јер се одједном (неочекивано за мене) у граду одржавао локални «фестивал», и због тога су све банке биле затворене. Менаџер једне банке ми је љубазно саопштио да ће се сутра банке можда отворити, али пошто ће празник трајати три дана - не зна се да ли ће мењати паре. Најнепријатније је у томе било то, да, како ми је објаснио портир у мом хотелу, уствари, никаквог празника није ни било, зато што «фестивале» индуси имају скоро сваких недељу дана. Богова имају невероватно много, и сваки има своју «недељу» или бар три дана годишње, у току којих се организују религиозни празници.

У Варанасију, у том индуском Вавилону, измешале су се религије са целог света, и епидемија празника је овде посебно распрострањена. Данас сикхи, сутра муслимани, прекосутра шиваити, па још прекосутра нова година и за недељу дана нова година, - пуцају петарде, ватромети, небо је ишарано папирним змајевима, улични звучњаци се цепају од прејаке смесе звукова, по улицама су бесконачне параде са бубњевима, трубама и огромним колицима, са којих се дели храна сиромасима и градским нерадницима.

По старој навици нисам се оптерећивала мишљу да закасним и да никога не затекнем у Бодхгаји. Имала сам чудну, екстатичну сигурност у то, да ћу стићи када је потребно – ни прерано, ни прекасно.

Тренутак истине је настао после два дана, када није било празника, сви телефони су радили, био је обичан радни дан, али су ме у свим банкама одбили без икаквих објашњења – не мењамо и готово! Ето како. Ђавоља мишеловка.

«** октобра

Планови су покварени због одређених околности. Планови, планови, цео живот је испуњен са плановима. Да ли сам видела бар једног човека који је живео без планова, од жеља и осећања?

Ништа те тако не стишће, ништа те толико не држи у стисцима прошлости, као планови за будућност. Када доживљавам нешто стварно – то, што се дешава управо сад, - могу, наравно, да паралелно правим неке планове, али ће то бити, највероватније, неко кварење, а не наставак мојих осећања. Ништа од онога што се сад дешава у мојој души није повезано са плановима, перспективама, мислима о будућности. Тачно је и обрнуто – процес планирања се уопште не уклапа са проживљавањем – сваки пут, када нешто планирам, одвајам се од стварности и крећем се према смрти.

Али како онда да вршим било које активности? Како да живим? Како могу да припремим себи кајгану, ако унапред не купим јаја и не испланирам да одем у кухињу, укључим шпорет и т.д.?

Не знам како да одговорим на то питање, иако ми се чини, да без обзира на то што «знам» одговор - не могу да га изразим на речима. У глави ми се врти један догађај – он, као да нешто објашњава, али одакле се појавио... а... па то је Андреј, он ми је причао о томе, на Елбрусу, када смо лежали због урагана...занимљиво...те приче сам се сетила управо сад, а пре тога је се нисам ни сећала, нисам се сећала уопште шта ми је причао...уосталом, у оном стању... Прича је следећа – некад далеко, у Памирским планинама је срео старца – имао је преко 70 година, његова колиба се налазила дубоко у планини. И ето, живи тако тамо тај старац, има своју башту, ископава из те баште неко поврће, на пример «ротквице». Ископава своје ротквице, полива их ујутру, преко дана и увече. И с једне стране, наравно, он зна, да ће се сутра пробудити, отићи у тоалет, па да ће опет узети своју лопату и отићи да покопа своје ротквице, а с друге стране, он размишља о животу, о потоку, о продорном осећају текућег, садашњег тренутка, он живи тиме, и постаје скроз јасно, да копање ротквица јесте просто посао, који му је дало, рецимо, НЕШТО - назови то или богом, или судбином, и да он ту сад не копа – он би на другом месту копао, или не би копао, а носио бих послужавнике у кафићу, или читао лекције студентима. То није ништа друго, него оно, чиме те испуњава тај поток, ништа друго, него оно што ти он предлаже управо сад. Свако од нас седи негде на својој столици. Свако од нас реализује у свом животу неку варијанту из многобројне количине догађаја и околности, и ако гради своје планове и нада се да ће на крају нешто добити – биће више мртав, него жив. Ако просто следим оно, ка чему ме вуче срце, што се одазива на најтајновитију струну - онда сам жива, стварно жива, без обзира на то, да ли ће мој разум направити неки план или неће – тај план неће лећи као тежак тег, то ће бити... па, као препорука, препорука разума, и ја ћу у следећем свом осећау свежине тренутка одлучити – да ли да следим ту препоруку или да се измакнем. Мера за све то – осећај посебног унутрашњег интензивног спокојства – оног спокојства, са којим тече планински поточић. Познајем тај осећај! Тачно га знам, мада сам изгледа схватила то тек сад. Шта ми је још познато и шта сам још заборавила?... Можда ми је још позната слобода од негативних емоција? Можда ми је позната и тиха радост? Претпоставке су апсурдне... с тачке гледишта разума... али без обзира на то те мисли имају одазив...занимљиво супротстављање разумне сигурности и живог одазива изнутра...изгледа овог тренутка ниједна од страна не може да надјача...али и то је већ прогрес – раније не бих обратила пажњу на тамо нека неприметна осећања, ако бих толико ичигледно противречили ономе, што «знам».

 

<< Back

Forward >>