« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 29

Куцање на врата кроз сан је изгледало толико гласно, као да ме је неко више пута добро протресао. Било је још мрачно. Данас имам јутарњу екскурзију у обилазак Ганга ... Дерем се кроз врата да сам се пробудила и, затворивши очи, укључујем светла ... Док сам се облачила - хаос мисли и слика. Полуснено стање и затворски изглед собе изазива осећај погубљености, који се измешао са нелагодношћу и предужитком. Фотоапарат, блокче, оловка, дуксерица (ујутру на реци је прохладно), сат. Излазим.

Рано буђење и излазак на улицу док је још мрак снажно се асоцира са успоменама из мог далеког детињства. Само рано ујутру, пре свитања, могла сам да будем сама са собом. Сви спавају, ти си скроз сама, полако се облачиш, тако да не дај Боже, да шкрипну врата. Сишла сам до улаза. Затварам врата. Исплазивши језик, окрећем кључ – готово је! Слобода! Суздржавам емоције, које бију преко крајева. Тишина ... Тупо одзвањају тихи кораци, притишћем дугме, и одједном јако почиње да шкрипи лифт - изгледа ће сад да пробуди целу зграду ... али не, све је и даље тихо. Осећам се као на некој другој планети. Које чудо – ни једне живе душе! Само овог тренутка схватам - како су ми сви досадили ... Напољу је мрак, свеже, мистериозно. Овде живи лагана магла ... Она је сада сасвим другачија, она је жива. Обухвата, али не дели, већ напротив, спаја са оним дрвећем, са оним, што ја чак не могу ни видети, са оном тамном тачком иза дрвећа, као да то није само мрак. Она дише, живи! Лагани страх, и одједном - неочекивано задовољство због тоталне самоће. Знам да ће доћи, чекам је, и она избија, милује срце слатким голицањем, продирућим вртлогом се извлачи из тела, буди нежност, жељу за љубављу. Кога? Волети. Без сваког "кога", просто се препустити том очекивању, и оно ће почети да живи, не требају му никакви услови за то – оно просто постоји. Полако, као у сну, пролазим иза куће, скрећем иза ћошка. Сада ме нема. Све је уронило у таму, светлост лампе овде не продире. Мирис влажне ноћи, мирис живота који ја немам. За пола сата ће почети да свита и доћиће крај – вртлог ће усисати и неће се загрцнути. Желим заувек да останем у овој тамној, влажној слободи. Желим једног дана да се вратим овамо - у ову слободу, у ову безбрижну срећу љубави. Знам да ћу ускоро отићи, да ћу заспати, претворити се у лутку, као и сви остали. Надуго, веома надуго, на дужи низ година. Знам да требам да се вратим, и не сама. Не желим сама. Желим да поклоним тај осећај другима, желим да излијем, распршим, дам све и што јаче буду слике радосне самопредаје, већа је чврстина, она се леди у нејасном звуку, у њој почива све, апсолутно све. Вратићу се овамо, ја сам без тога- ништа.

Доле је већ седело неколико странаца. Моментално су набацили снене осмехе на лица, када су видели мене. Ставивши бетел иза усне, "хотелски човек" (управо тако на енглеском зову те људе), слатко почешавши дупе, повео нас је до места поласка. И стварно је прохладно...дуксерица ми је добро дошла. Чамџија нас дочекује на обали, време је да кренемо.

Брод по брод лагано одлази од обале и лагано клизи даље. Весла не желе да ометају успавани Ганг, одгурују се лагано, као да пребиру длаку заспалог тигра.

Колико је овде "гата"? – зачуло се нечије питање.

- Око 360, - чамџија није био расположен за ћаскање.

- А колико је потребно времена да се пропливају сви?

- Око три сата.

Разговор се прекинуо. Свако гледа на своју стране, замотавајући се што више да се утопли.

Једног дана ћу бити у могућности да путујем у скроз другачију стварност. Морам да нађем начин. Одједном, убод страха – шта ако ме случајно однесе негде, одакле не знам излаз – шта ако се изгубим?

 

Около ће бити све исто, људи, градови, одвијаће се неки живот, али то је други живот, други људи са другом причом, а можда то уопште неће бити скроз људи... или уопште неће бити људи? Изгубила сам се и не знам како да се вратим назад – тамо, где сам живела, где живе они, које волим, са којима се бавим праксом. Тотална самоћа...однета у друго пространство, у другу реалност, у друго време, које је од нашег удаљено на стотине, можда хиљаде година.

Постоји слика која изазива јасну асоцијацију са тоталном, потпуном самоћом. Послеподневно мекано сунце, мали, стари градић, долази јесен, прашњава стазица у малом паркићу, клупица, ја седим на њој, поред повремено пролазе људи, који су бесконачно удаљени од мене. Никада нећу ту срести неког блиског – бар имало. Сви спавају, сви су удубљени у неповратно далек за мене живот.Остала сам скроз сама, бачена тамо заувек, одакле нема излаза, и све што имам, то је да осетим усхићење од виђења птице, која усамљено лети, да осетим бурну екстазу непредвидљивости због онога што ме очекује, да осетим љубав која ме испуњава према онима које никад више нећу срести, и да наставим своје путовање без обзира на све.

Изнад празне обале се појављује светла трака – ускоро ће се појавити сунце. Чамац плови недалеко од обале на коју пристижу људи. Великим бокалима хватају воду (није ваљда да је користе за кување???Изгледа...), сви се умивају, перу зубе, улазе у воду у сарију, који се одмах лепи за тело, оцртавајући толико брижно скриване груди. Они се и перу у сарију! То стварно не могу да схватим...Моле се, прекрстивши руке, затворивши очи, истуривши лице на сунце... Завирујем у лица... не види се нешто никаква радост, више личи на религиозну свакодневницу... Понегде седе групице мокрих људи и слушају своје учитеље...Делфин! Како је то могуће? Још један!

- Делфини?

- Аха - речни!

- Али река је толико прљава!

- Али у том месту упада још једна, зато је тај водени ток чист, и јачи – видите како се чамац тешко креће.

Црвени диск сунца...можеш га гледати нетремице, никад досад нисам видела такав. Та боја хипнотише, желим једним трзајем да се бацим на њега, одбацивши све... Расецани орловским крилима ваздух, монотоно певање молитви, малецке свећице на великом сувом лишћу које потерује јак водени ток, разнобојни чамци који шљаште због блицева које стварају фотоапарати... Разнолика и бучна обала се у виду камених степеница спушта у воду која гори због изласка сунца.

А шта је то??? Нешто плива поред нашег чамца, веома личи на људско тело. Немица напротив мене је исто то приметила, пребледела, намрштила се, прибила се уз мужа. Да, тачно, леш...

- Мртво тело, - хладнокрвно је изговорио чамџија. – Тога овде има колико хоћеш... Сада ћемо пловити поред гатова за спаљивање, зато смакните фотоапарате. Ако неко примети, одмах ће послати чамац са полицијом.

- Али тамо сад нема ватри!

- Небитно, свеједно не сме. Такав је закон.

Пловимо скроз близу обале. На црном од угља тлу седи чупава девојчица од пет година у прљавој јарко розој хаљини... Ножице су јој раширене, бесрамно јој се види пиша...Изгледа да је то игралиште , - шта она тамо ради?

- Свако јутро овде скупљају злато. Крунице, прстење, - ма, разумете... – гнусан коментар чамџије.

До колена у води стоји мушкарац са великим ситом, - јасно, тако тражи злато... И девојчица исто – такво јој је детињство.

Мејн гат, ту се заустављамо, па можемо да изађемо на обалу и препустимо се активностима. Али то само делује занимљиво, - уствари се осећам као кисели краставац у пекмезу. Овде нема места за другу културу. Клизаве, прљаве степенице, сироти, који се залепе за тебе брзином москита, буквално непролазна гомила мокрих тела, крици, који подсећају да ли на свађу, да ли на весели разговор. Сви буље на мене, смеју се, поздрављају ме...

Одмах после изласка сунца, постало је вруће. Да, то је фантастична декорација, али на њу бих хтела да гледам само издалека.

- Овде заустави! – чини ми се да сам нашла усамљено место са малим отвореним кафићем.

- Ок, госпођо.

Четири дрвена сточића, излизане столице, прашњави мени, пар прљавих конобара – типични улични кафић у Индији. И то још није најгора варијанта! Са благом забринутошћу гледам столицу, на коју планирам да седнем, додирујем прстом столицу, - све делује прљаво, али испоставља се да је чисто.

- Здраво! Могу ли да доручкујем овде? – глас иза леђа.

Није лош момак, али се некако извештачено смеје…

- Наравно:)

- Ја сам Рој.

- Маја.

- Драго ми је.

Симпатичан је, али никако не могу да схватим зашто сам толико равнодушна према њему? Раније су ми се такви свиђали, - живахан, тамнопут, црн... Морам још са њим да попричам, можда ће ми се онда допасти? Изгледа некако неодлучно, а хтела бих да испољи иницијативу Не... изгледа ће или наставити тако да ћути или ће поставити неко глупо питање, боље ја сама да га питам нешто.

- Планирам да погледам локалне храмове, хоћеш са мном?

- Хоћу! – одмах је живнуо, у очима му се појавила да ли нада, да ли радост због олакшања што не мора да мисли, шта да ради даље, сада су све решили уместо њега.

- Јел познајеш ова места?

- Па, отприлике да, живим овде већ два месеца...

- Два месеца??? – никако не могу да поверујем у то да неко може овде да живи 2 месеца. – Ја сам овде тек други дан, али се већ хватам на мислима, како бих требала да потражим неко чистије и мирније место. Шта си радио овде сво то време?

- Покушавам да научим да свирам неке етничке музичке инструменте, идем на курс јоге и филозофије веда, упознајем људе, читам.

- Али то све може да се ради на неком другом месту у Индији?

- Вероватно… Али мени се овде јако свиђа.

- Невероватно!

- Значи, ускоро се враћаш? – на тим речима сам осетила лагану забринутост, највероватније, јер је почео да губи наду.

- Мислим да хоћу. Овде још желим да посетим Сарнатх. Да ли си нешто чуо о том месту?

- Тамо је Буда прочитао своју последњу проповед пре него што је постигао просветљење.

- Па то и ја знам:) Јел тамо интересантно?

- Има пуно храмова, чисто је, ливадице, паркови... Али ми се тамо није допало, - превише личи на музеј. Храмови Варанасија су испуњени посебном снагом, одмах ћеш то осетити, тамо је све као играчке.

- Снагом кажеш?:)

- Да, снагом. Варанаси, локални храмови, Ганг – то су центри снаге.

- Јеси читао Кастањеду?

- Понешто, али ствар није у томе. Ја стварно осетим ту снагу.

- Па, како је осетиш?

- Како? Како… Никад нисам покушавао да је опишем. Мислим да у томе нема смисла, то мора да се осети:) .

- Једно другоме не смета. Знаш, многи људи говоре да имају неко посебно искуство, али уствари не могу ништа да опишу.

- Можда их просто не разумеш? …Ох, извини, нисам хтео да те увредим, али то је могуће. Намкај Норбу Ринпоче је говорио да док немаш искуства у постизању просветљених стања, постављаћеш питања, све ћеш подвргавати сумњи, покушавајући да схватиш то разумом, али оно, о чему он прича, не може да се схвати разумом. У том случају он саветује да се не разочараш у учење о будизму, него да покушаш да се промениш тако да ти његове речи допиру до срца, а не до разума.

- Осећам се као да сам на лекцији:) А зашто се позиваш на икога? Јел ти сам имаш неко виђење по том питању?

- Имам, наравно, оно се поклапа са мишљењем Намкаја Норбу Ринпоче.

- Значи ти си формирао своје мишљење самостално, пре него што си чуо шта је причао Ринпоче?

- …Не, нисам пре тога, - најежио се због нелагодности, - али, када сам чуо то, одмах сам схватио да је то управо оно, што тако дуго нисам могао да формулишем. Одмах сам прихватио ту тачку гледишта... И не да сам само прихватио, него... Углавном, чини ми се да је то тако јасно.

Познати мотиви...али шта да одаберем? Да шетам између одрпанаца који буље као луди, не желим, да пловим на чамцу сам се сморила...дечак...симпатичан, да...можда просто требамо мање да причамо? Наслањам се на столицу, удубљујем се у своје жеље. Добро, видећемо шта ће од тога испасти.

- Значи, теби је то нејасно. Па добро, рецимо. Схвати да ја сад не покушавам да оповргнем твоје искуство, ја ти сад само тражим да га опишеш. То не значи да ћу те схватити ако немам такво искуство, то ми је јасно, али могуће је да у том опису могу да осетим искреност, живахност, а можда обрнуто. Видиш ли разлику између онога о чему ти причаш и о чему те ја питам?

- Искрено речено, не баш... Мислим да мистериозно искуство уопште не може да се опише.

- Па, на пример, Кастањеда га је некако описао. Рамакришна га је описивао, ма и Намкај Норбу Ринпоче га је описивао! И ја, наравно, не сумњам у то. Раније сам мислила да је то генијална измишљотина, али сад - не.

- Хоћеш ми испричати што се тако десило?

- Можда… други пут.

Задњих минута сам почела да осећам неку затрованост од разговора, и што је разговор одмицао даље, било ми је све теже да савладам ту неку чудну тешкоћу, која је прелазила у у виду пљускова у раздражљивост. Чудно... Увек сам волела такве разговоре, па још и са симпатичним момцима. Могла сам сатима да разговарам о чаробњацима, јогама, новим открићима психолога, али сад је та фонтана на невероватан начин исцрпла. Дефинитивно нисам хтела ништа да причам, сад сам то схватала као «претакање из шупљег у празно».

- ОК, Рој, хоћу сад одмах да прошетам до храмова. Судећи по карти, то није далеко. Хоћеш са мном?

- Да, да, па, ми смо се договорили.

Никад не би помислила да момци са таквим изгледом могу да имају такве проблеме, као што је нелагодност, укоченост, збуњеност, оптерећеност твојим мишљењем. Или постају хероји само поред несигурних девојчица?

Имала сам утисак да између дечака и девојчица уопште не постоје нежни и поверљиви односи. Борба између ништавила и самозадовољства. Па зар само првих дана, или чак у прве сате вага балансира, а после почињу узајамне патње. Један пати, јер «није вољен», други због тога што је «вољен». Каква је то љубав?... Тачно, то је управо патња! Управо њу и зову љубав! Више пута сам примећивала код себе следећи механизам – као, дечак ми је досадио, и ја чак помишљам како да раскинем са њим, а онда он одједном почиње да се понаша према мени незаинтересовано и ја више не желим да раскинем са њим, почињем да тражим његову пажњу, да чекам да ме зовне, постајем љубоморна... Љубомора - то је скоро синоним љубави. «Љубоморан је, значи да те воли» - каво ужасна глупост! Када сам ја љубоморна, претварам се у хладнокрвног осветољубивог монструма који је спреман да уништи све што изазива код мене љубомору. Како може да се не види то? Како ТО може да се зове љубав? Како љубомора може бити ускладива са нежношћу, усхићењем, симпатијом, стремљењем? То је сад тако очигледно за мене...како сам живела без те јасноће све те године...

Идеал односа између «полова» је оно понашање кад сви ограђују једни друге од љубоморе, од брига. И неважно је да заузврат добијаш тотално сивило и рутину, - то се чак код брачних парова зове «права љубав». Често чујем фразу «он је никад није преварио» и то аутоматски треба да значи да је он воли. Никога не интересује шта је тај архетипски «он» тад осећао и да ли је можда био импотентан... А ево још: «проживели сретно 50 година»... гроб...» слика «сретних» лешева: она - уметница, спрема пекмез и пили бресквине коштице. Он је такође занимљива личност...

Управо поред мог уха се зачуо тако снажан и зверски крик, да сам одскочила у страну. Окренувши се, видим биће, чију године не могу да одредим ни приближно. Изгледа је мушког пола, судећи по одсуству груди и нечему што је висило између ногу, замотаном у мали комадић материје, као што раде мушкарци у афричким племенима... Дугачак, дебео и застрашујући реп, зверске очи, које су ме просто пробадале; чупава кратка коса која је штрчала на све стране; дугачки штап у рукама, на коме висе црвено-златне машнице... Шта је то??? То је сигурно човек, тачније некада је био човек, али сад... Гледам пажљивије и схватам да реп, наравно, није прави, али изгледа као прави. Ненормална скитница? Као хипнотисана посматрам га, покуашавјући да му некако нађем место у својој представи о свету.

- Хел-л-лоу! – опет је запиштао биће, не престајући безобразно да ме гледа. – Бакшиш? Паре? А, схватила сам ко је то! Не сећам се како се зову ти људи, али суштина њихове праксе је у томе да покуашавају максимално да одглуме своје божанство. Читала сам да се Рамакришна клањао Хануману, индуском божанству - мајмуну. Значи и овај... Не испада му лошеJ Изволи 10 рупија! Задовољно заскичавши пар пута, просветљени адепта древних култова скакутајући је потрчао према храни, - малим колицима, на којој се трговало са бананама, сувим воћем и наравно, бетелом.

Његови чупави рођаци су лудовали на дебелом дрвећу и пљоснатим крововима великог храма. Неки од њих су покушавали да атакују укусна колица, па је трговац морао цело времен да држи у руци дебели штап и да прави љутито лице, да бих у случају напада могао да одрази њихов атак.

- Јел ти се свиђа овде? – питам Роја.

- Да, веома. То је старински храм, зар не осећаш да је овде све упило Шакти?

- Не, не осећам. Имам само малко радозналости и ништа више. Јел ту сме да се слика?

- Споља – може, али са оног места несме, - очито се растужио, пошто не исказујем никакво усхићење.

Насликала сам локалне девојчице, чијој лепоти не престајем да се дивим, и дала знак Роју да можемо да идемо даље, до следеће светиње.

На улицама, доста слободних због одсуства возила, пут прелази постепено у прљаве «пропланке» на којима живе људи. Њихове «куће», слепљене од картона, блата и пластичних кеса, личе на животињске рупе, у које се они завлаче, цела породица комплет, и ту ноће. Колико је ту деце свих година! Сви су црни, прашњави, боси, понекад и скроз голишави, пужу, трче, ваљају се у том блату, тако да би свакој европрској мајци одмах препукло срце. Али сироте индијанке није брига за то. Неке од њих су заузете својим «домаћинством», - одмах ту, у металној боци гори ватра, на њој у кривом казанчићу се кува вода, коју су мало пре донела старија деца, а неки спавају на мадрацима који су пуни крпеља. Мушкараца нема на видику. Вероватно долазе тек увече...не могу да изговорим «с посла»... Какав ту може бити посао? Посред свог тог лудила на земљи седи трудница (по који пут?) млада, јако лепа жена у прњама. Изгледа апсолутно сретно, истуривши на врело сунце своје лице и притворивши очи, као да лебди у маштама. Можда је она стварно сретна?

Живот свих тих људи је предодређен од самог рођења. Они сто посто знају да никад ништа неће моћи да промене, да неће моћи да зараде толико пара, да бих могли да се извуку из те беде. Највише што могу, то је да нађу новац за јело и минимум гардеробе. Њихове главе нису забијене нити жељом да се образују, нити стремљењем да направе каријеру или набаве неку имовину, јер управо у томе прође цео живот сваког европљанина... Они ништа немају нити ће икад имати, па о чему да брину? Могуће је да живот те сиротиње само са стране изгледа тежак, а уствари они је не би мењали ни за шта на свету, јер њима је такав живот јасан и за одржавање таквог живота они не морају да улажу максимум напора.

Следећи храм је исто остављао исти утисак као и први, и Рој се изгледа скроз разочарао, посебно зато што за цео пут нисам рекла скоро ништа. Али нешто ме је очигледно вукло ка њему, без обзира на наизглед потпуну незаинтересованост. Код улаза у хотел још једном сам га погледала и лукаво се насмешила, замисливши да ако би испољио неку иницијативу, могла бих да га позовем на ручак, а ако не, онда ништа... Досадно је...

- Слушај... јако смо различити, Мајо, али желим да кажем да ми се свеједно јако свиђаш. Сматрам да сваки човек пронађе себе у нечему... Хајде да ручамо заједно. Јел овде добар ресторан?

- Није лош:) Хајдемо.

А његова кита је испала јако пријатна, - и на укус, и на додир. Мала, помало издигнута нагоре, чврста... Да није толико журио да сврши, могло би бити бар мало интересантније... Можда да, а можда и не би. Ништа не разумем, - доживела сам задовољство, а тако се осећам као да су ме добро истресли, без обзира на то што нисам свршила. Све се десило тако брзо, као да сам улетела у собу на минут пре ресторана. И све је тако празно и сиво да је боље да сад одмах нестане.

- Шта пишеш у том нотесу? Јел то нешто као дневник?

- Аха, - једва одговарам.

- Ја исто имам дневник, само га не носим са собом...

Једва појевши своје јело у његовом присуству (добро што није од причљивих!), поздравила сам се са њим и већ скоро нестала на вратима, кад ме је сустигао и затражио мој и-маил. Неко време сам се колебала, не знајући како да га откачим (а желела сам управо то), али сам му онда ипак дала адресу и само што нисам побегла, оставивши га у тоталној недоумици.

«** октобра

Док сам шетала по обали, појавио се активни унутрашњи дијалог о томе, како ћу некоме описати те утиске. И у неком тренутку се појавила одлучна жеља да пробаш да га прекинеш, да погледаш шта ће испасти. Грчевито хватајући мисли за реп, покушавам да их прекинем на средини, али оне се појављују поново. Када сам се већ предала, јасно сам се сетила лица оног човека у возу, када је причао о унутрашњем дијалогу, и тако сам хтела бар на трен да будем у његовој кожи...да осетим бар на минут укус слободе од мисли...занимљиво - да ли је могао у томе да ми помогне?

Одједном је настала тишина, и поток мисли се зауставио. Уједно се прекинуло и оно задовољство које је пратило те фантазије. На трен је све ућутало, занемело. На трен се све стишало, имала сам утисак као да је нешто около шумело мало пре, вртело се, а сад је све нестало и ја сам остала сама, али не просто сама, него «пред лицем» нечег незамисливог – за њега одговарају речи «безлична стихија», «ледена нема празнина». Као да сам упала у тишину и споро «погледала» на свој живот из ње. Појавила се мисао која је изазвала снажан одазив – «ништа не знам о томе, како да живим». Нешто радим толико времена, имам циљеве, оно што преферирам, али уствари ја не знам ништа о томе зашто живим и зашто шта радим, и ка чему ће довести те активности». Та мисао као да ме је обавила сву, постајала је све дубља у мени, као да је имала своју величину и тежину, којом ме је испуњавала. Тачније речено - доживљавала сам ту мисао овако: «ништа не знам о томе, како да живим». Та мисао се доживљавала као питање, али одговор уопште није био битан. После се опет појавила тишина, осетила сам шум однекуд издалека. У то време сам гледала доле на Ганг са високог зида гата, и видела сам овакву слику: преко реко ка мени стиже зов онога што је иза ње, на другој страни. То је – нешто невероватно, скроз другачије, него оно, са чиме сам се суочавала у животу. Имала сам сигурност да то нешто јесте стање, у коме могу бити, тачније – у том стању нема ни мене, ни неког другог, али оно, што сада називам «ја» може да постане то стање. Појавила се сигурност (и то је исто ново – у мисли које су се појављивале нисам имала сумње, у њима не да је била просто истинитост, него посебна сигурност) у то да да бих зај зов постао интензивнији, морам да занемим, потребна је тишина – тотално одсуство мисли и емоција. Нешто, одакле је дописао зов, било је тајанствено, али не дечије и бајковито, као што је иначе доживљавање тајне, него несажаљиво, ледено, апсолутно апстрактно. Било је привлачно, али не баш стабилно. У том опажају није ничег познатог мени.

Та чудна сигурност у себе... Јако је проста и радосна, јако природна. Нијанса тоталне неустрашивости. Појавила се мисао да је то стање везано са тиме што сам у задње време реализовала пуно жеља. Раније су ме жеље просто вукле на све стране, а сад су ме помало отпустиле, постала сам слободнија и вратила сам се на оно, што ми је било најпотребније. Доживљавала сам слободу, сигурност у то да могу да радим шта хоћу, иако тог тренутка и нисам имала никакве жеље. Та нехотица уливала ми је посебну радост. Појавила се јасноћа да је огромни део мојих жеља права патња, а при њиховом прекиду појављују се скроз друге жеље, којима се треба препуштати као ветру, неком речном потоку или другој стихији, и у тренутак тог препуштања без обазирања ти и јеси та стихија.

Та чудна сигурност у себе... Реч «у себе» је овде вишак. Схвата се као апсолутно одрастање. Постоји сигурност да се искуство од налажења у тој сигурности скупља и да сваки секунд у њој има значај, нешто мења. Има посебну врлину: бесповратност, као да, ако си био у њему, постаћеш другачији, чак и кад оно нестане, оде. Оно оставља свој траг. Све остало је више површно, тренутно, не постоји никакав осећај да се скупљају године, а то ме одваја од целог прошлог живота. Дефинитивно се нешто мења... Желим да видим тог човека, да му испричам да хоћу да будем просто поред и да слушам, желим да видим његове пријатеље. Тек сам сад почела да схватам – која је срећа што имам такву могућност, он ме је сам позвао, али ја не желим да идем празних руку, просто желим да га изненадим – хоћу да већ будем мало другачија, желим да будем искуснија.»

<< Back

Forward >>