« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 28

Бенарес – центар свилене индустрије у Индији, и СВАКИ пролазник који ти прилази на улици, највероватније је агент за свилу. Маме те у своје штандове на најразличитије начине – продавац колача, као случајно, позива те да прођеш иза ћошка, рикша – сто посто ће ти предложити да свратиш до штанда, а некад ће и заборавити да ти предложи, просто ће те довести до штанда и стати – као, гледај – хоћеш да уђеш? Службеник на рецепцији...чистачица у ходнику...ма сви, сви су заражени тим свиленим вирусом. Сваки становник Варанасија је уједно и свилени агент. Сваки пролазник је заражен тиме. Дешавало се да разговараш са човеком о томе, о ономе, а његове очи се одједном замагле, постану враголасте, нос се изоштри, потези постају опрезно-крвнички, на лицу је осмех Џоконде...све ми је јасно, вирус се активирао, замаглио мозак, ударио у јетру, човека више нема – уместо њега је свилени агент. Можеш да луњаш по лавиринту уских лукаво испреплетених уличица, када ће одједном да искочи љубазни индус који ће те убедити да ништа не жели од тебе, да ће ти бесплатно и са радошћу показати пут, али ако немаш ништа против, можеш да свратиш код њега у госте – његова кућа је ту иза ћошка, тамо је његова породица, они ће испричати пуно занимљивих ствари о Индији, попићете чај...Романтика! Наравно, иза ћошка би се налазила радионица свиле, чији се власник и агент разумеју без речи, па се одмах одиграва дирљив сусрет «рођака», сви се окупљају да попију чај, одмах ту, на теписима, ево удобних јастука, ево још, изволите...да, Индија, да, Европа, да...има пуно касти, свети град, карма, култура...то је жена, то су деца...а овде правимо свилу...да...ма то успут радимо...да...ујутро чамцем преко Ганга, то је тако лепо...како је лепа свила, јел да?...и ево...а има и још лепших, ручни рад, између осталог. И даље тихо питање – «да вам покажем»? Па просто ћемо вам показати, то је занимљиво... «да вам покажем»? Ти неодлучно слежеш раменима. АХА, ДА ПОКАЖЕМ! Звиждуци, лупање, табање – однекуд, одозго, испадају три дечака, и сваки носи на себи по пола тоне свилених ролни, као носорог. Донео-бацио-и одмах назад по нову туру. Ти још ниси успео да се прокашљеш од чаја, који, да ли ти је отишао у грло уопште, а БРДА свиле су већ наоколо, петоро људи моното понављају «само погледај, само погледај, није обавезно да купиш, само погледај», и шире пред тобом платна са бескрајњим шарама. «Жену» и «децу» је одувао ветар од свилених једара, који су се дизали сналажљивим рукама, а газда је изнад целог тог ритуала, пажљиво гледа и размишља – колико се из тебе може извући? Ево овај шалчић, само педесет рупија...а и стварно је јефтино, код нас је десет пута скупље...а овај прекривач – он је три хиљаде рупија...пажљив поглед – аха, када је изговорено «три хиљаде» није било никаквог шока, то је добро, даје се тајни знак својим сарадницима – нови облаци ти заслепљују поглед – а ево ово је ручни рад, јако скуп, двадесет хиљада рупија, али у Европи то кошта десет хиљада долара...аха, клијентов поглед је постао тмурнији, значи поново се враћамо на оно јефтиније... Стручан посао! И они су експерти у свом послу. Заобилази свилене фабрике као Гримпенсово живо блато – оданде чак лосови не успевају да побегну. Бежи од њих, као од куге – у најбољем случају ћеш изгубити два сата живота, у најгорем – отићићеш натоварен свилом и са празним џеповима.

Нисам још успела да стигнем до обале, а већ сам почела да се штрецам, чим би чула реч «свила», које се чује са свих страна, допире из свих ћишкова, из свих рупа...

Гомила прљаве и јако живахне деце, од седам до десет година, излеће иза ћошка, и почиње да луди чим, ме види. Деру се, хватају за руке, покушавају да ми заскоче на леђа, хватају ме за косу. Један дечачић ме је ухватио за руку и показујући на сат, већ пети пут је изговарао једне те исте речи: «поклони ми свој сат, поклони ми свој сат». Љутито одгурујем од себе те досадне зверце...Онда наочаре, поклони ми наочаре, поклони ми наочаре. NO!!! – дерем се на сву улицу буквално, али осим безобразног дечијег смеха и неколико фаца које су провириле кроз прозор, ништа се не дешава. Осећам да ће мали лудаци поново почети да ми досађују, трчим, а они скакућу за мном, настављајући да ми траже ко шта стигне – хемијску, сат, наочаре, рупију, чоколаду...Ма откачите се више од мене??!! Лупила сам ногом, направила љуту фацу, хтела сам било да ухватим некога од њих, да га кврцнем да се не би зезали више, али су сви тако прљави, да ми је одвратно просто да стојим поред њих, шта да говорим о томе, да их додирнем... О, ипак ми је судбина благонаклона, - странац! Уосталом, има фацу ништа мање изгубљену и уплашену него ја. Видео ме је, живнуо – па тачно, он је исто видео у мени спас... А у хотелу су ми рекли да до обале има само 5 минута да се хода и да је јако лако наћи... Занимљиво, колико дуго он ту већ лута? Судећи по смрзнутој гримаси забринутости на његовом лицу – не шета мало.

- Хелоу, знаш ли како да се дође до обале?

Напето се насмејао.

- Знам, а јел ти знаш како да се оде од ње?

- Мислим да знам:))) Гледај, ишла сам овако, - почињем да му објашњавам куда сам скретала, на шта сам се оријентисала. Он ми показује пут до реке, и ми, обоје, добивши наду, разилазимо се.

Легендарна обала Бенареса. …Али невероватно је, какви су овде пси! То нису пси, то су огромни пацови! Сви личе на мршаве питбулове, - ћелави, са лишајима, крастама...Бррррр....До овог тренутка сам мислила да ми се свиђају све животиње, али ове куце...

Дугачке камене степенице се спуштају право у воду, лагани и широки таласи лењо избацују на доње степенице пластичне флаше, гњиле крпе, гомиле ритуалног цвећа, говна и још нешто, што прво не знаш уопште како да назовеш. Спуштам се ближе до воде, - тако је прљава, да се плашим да сквасим прст...Пљух! Немогуће! Дечак је скочио у воду, па још један, и још један. Како могу овде да се купају? Прскају се, запљускују, ржу, као да се ништа није десило, бацају се један на другога, гађају један другог том прљавштином, која је преплавила сву обалу. И то нису неки одрпанци, - то су обични дечаци из дворишта.

Десет метара даље од њих у води је неколико жена, стоје до колена у води, изгледа перу веш. Прво га добро ударају од велико камење, онда га насапуњају и трљају јаким четкама, раширивши на камену, а затим испиру у води, стварајући около бела мутна језера. Све степенице су покривене чистим (???) вешом – сари од пет метара, чаршави, прекривачи... – суше се на јаком сунцу.

Обалска линија је још неколико метара дугачка, па се даље губи негде у бесконачности, у сиво-плавој магли. Овде нема чистог ваздуха, само на четвртом или петом спрату може да се удахне, а да се не поврати, зато бесконачност настаје јако брзо – видљивост је само на два-три метра, не више. Вруће је. Мирише на јефтине мирисе, крављу балегу и мокраћу (људску) – тоалет је овде свуд, на било ком месту на обали, где шетају туристи и мештани. Ако се мушкарац скромно удаљио пар метара, окренуо и пишки на зид, овде се то прихвата као да је човек отишао у тоалет. Жене су мало скромније, али не увек и не много – повремено, посебно када се смрачи, може се приметити жена или њих две, како су чучнуле и каке право у Ганг. Коврџава линија ниских џунгли на далекој другој обали изгледа нереално у том индуском шаренилу. Немогуће је замислити, да негде може бити мирно, чисто место, свеж ваздух...

Разнобојни храмови, прљави, и дворцеви који су полусгњилили, куће, хаотично направљене једна до друге, спајају се у јединствен споменик 5 векова, мада, ко их је па бројао, те векове...овде време уопште не постоји. Никако не могу да прихватим околину као стваран живот, - то је огромна декорација, у којој не могу да живе људи... Зар је за некога ТО стварно јединствена стварност? Мутна забринутост ме је лизнула изнутра... Каприц судбине, и могла сам да се родим овде. Зашто сам управо тамо где сам? Зашто се у милијарди могућих отелотворења појавило управо ово? Како се то догодило?... Љуска у виру бесконачности, листић подигнут олујом, кап, истргнута из океана... Једног дана ће стихија уништити све, што се зове «ја», ако не успем да је ухватим за реп и стиснем у руци.

…Шивала гат, Тулси гат, Рева гат, Гангамахал гат, Бадаини гат… - ту их је на десетине, ако не и стотине, цела обала је подељена на «гатове», који лагано прелазе из једних у друге. Пале се погребне ватре, бацајући језичке пламена на Ганг, затопљен заласком. Једна за другом следе погребне поворке. На носилима од бамбуса носе мртва тела, уморана у црвену тканину са златним ресама. Носила спуштају у реку, брижно перу тела у светој реци. Нема ни суза, ни крикова, ни чак израза патњи на лицима. Свакодневница Варанасија – син меша са дугачким штапом угаљ у ватри која пождире тело његовог оца... Високе залихе дрва су поред, смрт је већ ту, чека оне, који су данас још живи, за које ће се тек сутра куповати свежањ дрва... Туристи са белим тмурним лицима седе на степеницама Харисандре Гат и буље у ватру.

Прилазим тако близу, да почињем да осећам сву врелину ватре, измешану са ошамућујућим димом мириса. У пламену се јасно оцртавају ноге, глава... А неколико метара са стране – скроз мала ватрица, за велику нису имали пара, и цело тело није могло на њу да стане. Зато је прво изгорео средњи део, а сад рођаци стављају на ватру главу са раменима и ногама...деца трче међу ватрама, играју се...мало даље жена купа дете од годину дана, стојећи до струка у води, а око ње пропливавају погребни венчићи, и пепео од ватри...музика далеких празника долеће кроз лавиринте улица и безбројних дворишта...пси са фацама пацова се шуњају по обали, тражећи остатке костију и меса... Бљак, ено онај твор гризе изгорели људски екстремитет. Живот и смрт су се измешали у адској пропорцији, с мене су спали сви штитови, који су ми омогућавали да верујем да постоји бар нека стабилност, бар нека заштита, гаранција да нећу умрети сад или сутра. Отворена шкољка...смрт може да те убоде било ког трена, за њу не постоје никакве препреке, ништа за њу није баријера – ето га истинити газда живота од ког зависи сваки следећи живот. Шта могу да јој супротставим? Шта осим дрског изазова, страственог порива ка слободи, у који ћу уложити сво своје биће?

Знам да се сликати погребне ватре не смеју, о томе свуда пише, али, можда ће ми дозволити? Стојећи на ниском балкончићу, који се налазио изнад ватре, питам човека који је мешао кости у ватри: «Могу ли да направим само једну слику?» Размисливши, клима главом: «Можеш». Е, супер! Вадим фотоапарат, уживајући од помисли на уникатне слике...подешавам...Шкљоц! Још једном...О, дођавола! Крици, бука, вриштеће фаце, које показују прстом на мене. Са свих страна налећу разгневани индуси, машући рукама и вриштећи. Једва успевам да сакријем фотоапарат у торбу.

- То је забрањено! Овде је забрањено сликање! Плати хиљаду долара пошто си прекршила правила! !! Враћај филм!!! Полиција!!!

Избезумљена од такве бурне реакције, стојим, зинувши, наслонивши се на ограду балкона, загрејану ватром. Чини ми се да ће ме сад раскомадати, као звери свој улов. Очито не желе да попусте и пусте ме. Гледам у нади на туристе који седе поред на степеницама. Не зарезују ме ни пет посто! Мда...то ми је наук за убудуће – нико није хтео да ме одбрани, да се нешто десило. Седе, као плашљиви пацови, свако је сам за себе.

Мали, мршави индус са живахним очима, обучен у белу изношену гардеробу, личи на азура који је изронио из плеса смрти. Судећи по реакцији људске гомиле, он је ту најглавнији. Сурово ме посматра, тон гласа му је као код државног тужиоца.

- Јел знаш да је овде забрањено сликање?

- Не, први пут чујем!

- То није истина, о томе је написано у свим путним водичима. Јел га имаш?

- Имам.

- Дај ми га.

Вадим из торбе Lonely Planet, пружам му. Јако је сигуран у себе, и мени се то не свиђа. Док листа, смишљам како да се извлачим даље. Индуси изгледа нису уопште толико мирољубиви... искежене фаце, дивљи погледи. Ма шта је... аха...Харисчандра Гат – гура ми у фацу – читај!

Развлачим време, читам наглас. Долазим до уоквиреног текста, вероватно ту нешто пише, дођавола...на највидљивијем месту, уоквирено...нећу се извући...шта да радим...Вау!! У оквиру пише да треба да будмо пажљивији са садху-луталицама. Међу њима има преобучених разбојника, који краду, а понекад и убијају туристе. О забрани фотографисања – ни речи! Не верујем својој срећи, гледам још једном – нема! Са наљућеним изразом на лицу, враћам му књигу, и исто му гурам у фацу – на, гледај, нема ту ништа. Не може да верује, буљи. Избезумљен је.

- Али у свим осталим...

- Ја немам све остале, сви знају да је Lonely Planet најбољи!

Готово је, победила сам. Осећам да му је сигурности понестало, чак се мало погубио. Лукаво ми је намигнуо, брзо примирио негодујуће заштитнике вере и хитро ме одвео на страну.

- Ја сам Џај. Ја сам овде најглавнији. Хајде да седнемо тамо, - показао је на мало место испод ватре.

Пењемо се по уским степеницама, вадим из руксака пешкир и седам поред њега, наслонивши се на зид.

- Јел ти стварно не знаш да је овде забрањено сликање?

- Ја сам овде први пут. Ако бих знала, не бих прекршила правила.

- Па то је написано у свим упутствима за туристе... – Љутито говори, а онда одмах клима главом, - па да, чуди ме да у том путном водичу тога нема... па добро, али зар ти сама не схваташ да се никоме неће допасти, ако од његовог умрлог рођака направе примерак за музеј? Замисли да је твоја мајка умрла (одмах ми је некако лакнуло) и онда долази непозната особа и почиње да слика њено тело... Јел разумеш?

- Па, наравно, разумем. Нисам била у праву, али мене је толико шокирало оно што сам видела, да нисам могла да се суздржим... Ја сам новинар.

- Јел? Па, да си имала дозволу, не бих било проблема. Јел имаш дозволу?

- Не.

- Е, па онда не смеш. Добро да није дошло до милиције, онда бих стварно морала да платиш новчану казну...На време сам те спасио.

Сумњичаво сам га погледала , - деловало је као да мисли да бих било добро да му некако захвалим за то. Џајд је ухватио мој поглед.

- Не, ниси ме добро разумела, не требају ми паре, ја сам само онако пожелео да ти помогнем. Плус што ми то није тешко – то је мој бизнис. То је наш породични бизнис.

- И, јел ти се свиђа?

- Наравно. То је добар посао. Сигуран приход.

- Е, то је тачно, - лагано сам се стресла од таквог односа према смрти, али он је причао о свом бизнису тако, као да је продавао балоне.

- Па, ти знаш да се у Индији људи деле на касте? Каста има јако-јако пуно, ја сам не знам тачно колико. Моја породица припада једној од најнижих каста и ми не можемо да се бавимо другим послом, ми морамо да радимо управо то – продавати дрва, ватру и места за паљење.

- Ватру?

-Да, показаћу ти после, то је близу, - да бих се припалила дрва, не смеју да се користе шибице или упаљач, мора обавезно да се узме ватра од Шиве, иначе ће све бити неправилно.

- У ком смислу?

- Мртвац неће стићи код Шиве. Јел ти то не знаш?

- Да, знам, али ми то није јасно. Испада да можеш да будеш какав год гад, убица, али ако те спале овде, стићићеш код бога.

Узврпољио се. Није желео да види ту противречност, одговара нешто нејасно. Добро, испричај ми још о нечему.

- Не пале сва тела. Не пале муслимане, труднице, садху, оне које је ујела змија, оне који имају оспу и самоубице.

- Јел их сахрањују?

- Не, њих просто бацају у реку.

- ???

- Шта те чуди?

- Видела сам да се људи тамо купају и перу рубље... Чак сам видела да је једна жена тамо купала дете.

- Ганг – то је мајка свих нас. Свако јутро улазим у њу и вршим пуџу, правећи неколико гутљајева, хиљаде људи раде то исто, и ево сад имам четрдесет и мени се НИКАД ништа слично није дешавало. Ганг је божанствен, у њему не може бити прљавштине.

- Џај, можда су људи ипак болесни, али се боје да кажу да је то могуће због Ганга?

- Не разумеш…

- Али овде је неко стално болестан! Па зашто није могуће да је то због те воде? Читала сам да у њој има 300 хиљада више штетних бактерија, него у некој европској реци.

- То је могуће, али то није битно. Ганг – то није река, то је богиња, то је мајка. Шива је отац, Ганг је мајка.

- Јасно:)

- Хоћеш да ти донесем воде из те реке? Сама ћеш видети да ти се ништа неће десити, то ће само побољшати твоју карму.

- Не, Џеј, не треба ми, - чак сам се узврпољила, као да може да ме натера.

- Бојиш се?

- Имам другу религију, слагала сам, знајући да ће то оставити потребан утисак. Тачно, с поштовањем је климнуо главом. Мењам тему. – Чудно да овде нико не плаче. Чула сам да је у хиндуизму сасвим други однос према смрти, него у другим религијама. Ви се не бојите смрти, јел тако?

- Јеси обратила пажњу на то да су овде све мушкарци?

- Па да.

- Шта мислиш, зашто?

- Жене плачу код куће?

- Тачно! Смрти се сви боје, али овде нико не показује свој бол.

- Значи не верујеш да ћеш после смрти стићи до бога, ако се ипак плашиш смрти?

- Верујем, наравно да верујем, али се ипак плашим. И болно је кад ти умиру рођаци... прошле године ми је умрла мајка, сам сам направио ватру за њу, споља сам изгледао непоколебиво, мирно, али унутра, овде, - показао је на срце, - био је бол.

- Сваки дан видиш смрт, мислила сам да си успео да се навикнеш на све то.

- Тако и јесте, док се не тиче моје породице и мене.

- Јасно… А каква је то зграда? Изгледа застрашујуће.

- Крематоријум. Овде пале оне, који немају пара за дрва. Дрва су за многе раскош... У твојој земљи јел сахрањују људе?

- Да. И после годинама иду на гробље и причају са својим рођацима.

- Па они су се родили поново!

- У мојој земљи у то не верују:)))

- Па у шта верују?

- У рај и пакао. А уопште – ко у шта. Многи уопште не верују да постоји нешто после смрти.

- Како онда живе??? То је ужасно, - живети, мислећи да после смрти нема ничега.

- По моме, није битно у шта ти верујеш, важно је како ти живиш.

- У праву си, али не могу да замислим, како бих живео, ако бих мислио да се после смрти све завршава...Јел ти верујеш да је то тако?

- Ништа не знам о томе. Немам такво искуство, зато немам шта да кажем, да ли има нешто после смрти.

- Ја исто немам такво искуство, али верујем у оно што је написано у Ведама.

- Разумем, Џај, то је твој избор.

Већ се тотално смрачило. Сетила сам се да се лоше сећам пута назад и кренула да се поздравим са њим.

- Показаћу ти Шивину ватру.

- ОК.

Недалеко од обале реке је стајало нешто, што је личило на пећ, у којој без престанка гори мала ватрица, која даје живот свим погребним ватрама.

- Дођи још да причамо.

- Можда дођем. Јел знаш како да се дође до Шивала Гата?

- То је близу, - за десет минута ћеш стићи тамо, иди овом улицом и нигде не скрећи. И буди опрезна са псима, - ноћу се скупе у чопоре и могу да нападну, а онда се нећеш добро провести. Могу и на смрт да те изгризу... Хоћеш да те одведем?

Већ отварам уста да се радосно сагласим, али му примећујем поглед. Тачно. Свилени вирус се активирао...

- Не, хвала, живим ту близу.

- Поред америчке пекаре?

- Засад не знам. Живим у «Санрајз хотелу».

- Па да, суседна врата су врата у пекару. Хоћеш ми донети једном колач?

Дирнула ме је његова молба, - управник смртима ми тражи да му донесем колач, као неко мало напуштено дете.

- Донећу ти:) Обавезно ћу ти донети колач.

«** новембра.

Три дана посла. Уопштено говорећи, нисам успела ништа конструктивно, осим што су се формирале три битне препреке. Чини ми се да је то битно – ако је раније испред мене био просто зид, сада видим у њему понеке цигле. У сваком случају, дефинитивно осетим ту промену као позитивну, и пошто немам кога да питам...осећам да је та промена позитивна, као достигнуће, и тачка.

Успела сам да приметим да је први проблем у следећем – када се појављује негативна емоција, уместо да почнем да је уклањам и покушавам да се сетим себе у било ком радосном, светлом стању, ја почињем да мислим о томе или ономе, - зашто се појавила, шта сад да радим, а да ли могу уопште нешто да урадим и т.д. И управо то што почињем да мислим, а не да радим, и јесте основа за мој пораз. Почети првенствено РАДИТИ оног тренутка, када се појавила негативна емоција – то је постава задатка, која је сад за мене актуелна. Решаваћу је.

Други проблем у осећају жалости и жалости због губитка. Негде код Кастањеде сам читала да чак кад идеш у тоалет, пре енго што пустиш воду, свако погледа на оно, што ће сад да полије водом, као да се опрашта са неком својом имовином. Смешно је, али то је чињеница – моје негативне емоције – то су моје МОЈЕ негативне емоције, и пре него што повучем воду да оду, сваки пут их погледам, а за то време оне успевају да се развуку, да ојачају, да ме успавају до краја. Испада да је Тај био у праву, - не «не могу», него, као прво «не желим», јер, ако ти је жао, одакле ће се појавити бесни напори? Као да остајеш без имовине. На пример, каже ми неко да сам будала, и мени је због нечега јако жао што онемогућавам испољавање истог осећаја. Како да савладам ту баријеру? Засад не знам. Вероватно морам јако то да пожелим. Мора много пута да се покуша и на крају да се победи. Подсећа ме на самохипнозу...не, не подсећа. Или подсећа... а која је разлика? Битан ми је резултат, или ми је битно на шта личи лопата са којом сам ископала благо? Лопату ћу изгледа имату –копаћу даље. Могуће је да требам да стављам испред себе минималне циљеве, да постижем барем минималне победе. Бар на десет, пет секунди да успем да се одржим ван своје негативне емоције.»

 

<< Back

Forward >>