« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 27

Ни у једној гузици на свету нема толико смрада, као што има у Индији. Увек сам била осетљива на мирисе, као животиња. Метро, тесна линијска такси возила, лифтови, - места мојих мирисних мука: овај мушкарац је јутрос јео горак сир, а ова женетина је сасула јутрос на себе целу боцу јефтиног парфема, а сусед поред изгледа има болестан желудац, а онај са леве стране је пушач, сив као асфалт... А тек пензионери што се осете на нафталин! Њихов мирис ме просто доводи до неког гробљанског ужаса. Зар сам постала још осетљивија на мирисе? Не верујем...али ипак раније није било тога. Можда је то пошто нисам излазила ван делова, где су туристи, а са једног места на друго сам се премештала у затрпаним аутобусима. Можда су хималајски рејони Индије чистији, него континентални део? Да ли се тамо сво говно смрзава?

Мириси који су продирали одасвуд нису дозвољавали да надуго заборавиш своје порекло. Мириси... не, то нису мириси, то је смрад, смрад, смрадина!

Господе, шта може толико да смрди, чак ми сузе навиру на очи? Мешавина свих врста гована, заједљивих хемикалија, смрада од лешева, густе прашине и аутомобилских гасова, бескрајњих брда смећа које се разлаже – тиме ме је дочекала периферија Бенареса, кроз коју се јако споро, као за баксуз, вукао воз, као да је уживао у сваком прођеном метру. И нигде не можеш да се сакријеш...Грло ме гребе, већ сам затрована тим отровом до самих ушију, не само да га удишем, него и издишем. Кашаљ који реже грло, - није тако лако да се суздржиш и да се не накашљеш, јер ће иначе сва та прљавштина ући у мене. Недавно је Бенарес био преименован у Варанаси, али сам имала утисак, као да се у Индији ништа сем назива није могло променити.

Моје сапутнице, две индускиње (највероватније, мајка и ћерка), наставиле су да причају, као да се ништа није десило. Имала сам утисак, као да не могу да затворе уста, - причају беспрекидно, само праве паузу када је ноћ, и седе, једна насупрот друге, на турски начин, повремено поправљајући сари на глави. Покрети, тотално аутоматски – забацивање задњег метра сарија уназад, на главу, као мараме. Савремене индускиње носе такозване пенџаби, али ако су се одрекле сарија, нису могле да се одрекну тог досадног покрета (можда им даје неки смисао у животу?), и сваких десет-петнаест секунди забацују час на једно, час на друго раме широки шал, који стално спада и који се, највероватније, носи да би се скроз покрила рамена, врат и груди.

Где год да су се налазиле, шта год да су радиле, - мараме и шалови су им спадали, а они их стрпљиво намештају, не скидајући чак код куће (!) за време прања подова, спремања ручка. Ја би, највероватније, полудела од тога, али они то просто не примећују.

Воз је направио неколико задњих трзаја и коначно се зауставио. Провирујем кроз затамњени прозор, - тачно, перон. У вагон одмах улећу обучени у црвено индуси, са очима, које грчевито траже клијенте. То су носачи, и ја сам за њих – посластица. Чак њих петоро стоји око мог купеа и гурају се лактовима, покушавајући да привуку моју пажњу, али ја више не могу да се упецам на то. Ја сам непоколебива, хладна и сигурна у себе. Хајдемо, момци...померите се, - гестом показујем да се откаче и извлачим се на загађени (па какав још може бити?) перон.

Уопште, то је перон само формално, - за неке је то кућа, где се перу, спавају, размишљају о истанчаним филозофским апектима веданте...ма шалим се, шалим се, наравно:) – просто цео свој живот леже по поцепаним простиркама, бесмислено посматрајући хаос на перону. Само што нисам заборавила – наравно, они ту и пишке и каке. Дебели пацови, мишеви са реповима који смешно штрче, муве свих боја и величина, отрцани пси са лишајевима,богаљи, дротари, путници, бубашвабе велике као мишеви - све се померало са продорним смогом и лупњавом точкова. Морам што пре да се извучем одавде...

На улазу на железничку станицу – још једна препрека: напад рикши. Они вриште, моле, преграђују пут, трче испред тебе, са стране, отпозади, покушавају да ти завире у лице, да ти ухвате поглед, да се бар на трен понадају. Знам, шта ми треба. Знам, колико сам спремна да платим. То подсећа на аутотренинг – гласне мисли понављају напамет научене инструкције из «Lonely Planet». Нећу одустати ни на трен.

- Педесет рупија до Шивала гата.

- Овај ауто, госпођо, не, овај, госпођо, Шивала гат, педесет рупија, госпођо! – издерала се забринута гомила рикши у исти глас. Неко ме чак вуче за руксак, али се боје да ме додирну.

Одабирем међу њима мршавог, омањег момка, који не испољава луду активност, као да мисли о нечем другом. Хтела сам да мислим да је заљубљен или да је одан некој религији. Климам му главом, показујући, да ћу се возити са њим.

- Где је твој ауто?

Показује прстом на малу црну бубицу, са малим точкићима, и сви остали одрпанци, који нису добили ништа у овој лутрији, одустају са разочараним изразима лица. Али чим седам у ауто, они су већ заборавили на мене, на свој пораз – такав је њихов живот, у таквој борби им пролази цео дан. Никад нема ничега новог, и грозан смрад, измешан са адским пропорцијама и са лепљивом врућином, за њих је то обичан неприметан ваздух.

Аутић креће, почиње јако да се тресе, стварајући заглушујући шум, и са изазовом, достојним Шумахера, креће напред – у смесу хаотичног уличног саобраћаја. Врели и прљави ваздух, досадна завиривања са свих страна у моје мало уточиште... Не би требала дуго да се возим. Што пре да стигнем, па да се истуширам. Не извирује ми се напоље - сви индуски градови су једнако убоги и ружни, изузев места, где се налазе историјски споменици и туристичка места. Ако не стремиш ка претераном садржају адреналина у крви, онда Индија није држава за експерименте, овде морају строго да се следе инструкције водича и савети оних, који већ имају искуства у путовању кроз ту државу.

Ево га и свети Бенарес, који се засад ни по чему не одликује од било ког другог града. Не могу да замислим, како може ту да се живи... Сетила сам се, како је пре на једној лекцији из јоге, у Москви, један луди лектор рекао да је маштао да све остави и да дође да живи у Ашраму, у Бенаресу, али му засад карма не дозвољава да оде ни до свог учитеља у Индију. Онда ми он, наравно, није деловао луд, и речи «Бенарес», «Ашрам», «Учитељ» су изазивали у мени дрхтање од усхићења – негде постоји То.

Град Шиве, бога смрти у хиндуаизму, на обали светог Ганга, - овде долазе старци-верници и чекају своју смрт. Бити спаљен у Бенаресу, на обали Ганга, је по њиховом мишљењу, тачка у милијарди препорођаја, прекидање карме, спајање са Шивом. Како је то све просто... Небитно је, како си проживео свој живот, шта си радио, шта си осећао – нема значај ништа, осим тога да су твоје тело спалили управо овде. Треба бити толико инфантилан, да би живео са тако примитивним веровањима! Или се та веровања управо и појављују као последица карактеристичних особина нације?... Колико ће више трајати тај пут, који ти истреса душу?... Не, хиндуизам ми уопште није симпатичан, - што јасније видим детаље те појаве, све мање ми се свиђа. У Варанасију нећу дуго остати.

Коначно! Зграда, која делом подсећа на европску грађевину јесте мој хотел. Лиричан назив - «Sunrise Hotel»… Влага и прљавштина су га већ захватили помало и за десет година ће се спојити у екстази са камено-смећарским џунглама за које не могу да кажем да су град.

Унутра је иста влажност и специфичан мирис, који почиње још на индуском аеродрому и обухвата све, што додирну индуси. У сусрет ми иде ћелави мушкарчић... са крвавим устима! Шта је то са њим? Имам осећај, као да су му уста пуна крви и да не може да говори – забацује главу, речи допиру као неко одвратно клокотање (кога да зовем? милицију, хитну?)...али чудно, нико се не чуди, нико чак не обраћа пажњу! Дођавола...ево још један човек са истим устима, обилном пљувачком избацује црвену течност на асфалт. Талас мучнине, окрећем се... Дочекује ме још један, по мом мишљењу, хотелски радник. Никад не могу да схватим, како може да се одликује службеник од обичног пролазника, - сви су на исти начин прљави, очи скроз једнаке – стаклене, као код лутака. Зенице се скоро не виде...дођавола, ма личе на вампире.

Тек сам после сазнала да су многи индуси навучени на «бетел» - то је слаба дрога, која је у легалној продаји на сваком ћошку. Асфалт на свим улицама Бенареса, а уједно и зидови многих кућа су на нивоу људске висине, црвене од слине, отроване бетелом. Тај град просто тоне у бетелу, сијајући у одразу стаклених очију!

Соба је била најобичнија – прљави зидови, сива постељина, лудачки вентилатор, камени под, прашњави сточић који се љуљао, неудобна столица... Собица, у којој може да се спава. Врата на балкон, као и ролетне, су тотално затворена. Одлучно смичем баријере ка свежем ваздуху...о, дођавола, где се налазим... од улице допире врео, загушљив смог. Затварам све. Зато има топле воде, и чак ти предлажу коришћење телевизора цео дан само за један долар. Кажем им да ми ни за џабе не треба и коначно остајем сама, у односној тишини и изолована од силујућег спољног света.

Занима ме, зашто праве прозоре у собама са погледом на ходник?... Пробај сад да отвориш тај прозор...а ако треснем песницом по тим ролетнама... Е, тако је већ боље...И зашто ја мислим о свим тим глупостима? А шта да радим? Понекад се мисли помало смире, а некад просто полуде, и онда трепереће сивило обавије све. Осећам се као конзерва, која је везана за мачкин реп – мисли лете, а ја летим заједно са њима и ударам од асфалт тако да требају да се запуше уши... То сивило подсећа на физичку слабост, - напрежеш мишиће да направиш покрет, а она се одмах опушта... Али најгоре је, што у свом том сивом стању има «своја лепота», доживљавам задовољство, јер постајем такав трули желе. Покушала сам да замислим, да управо сад могу да притиснем дугме и почнем да доживљавам бодрост, сабраност... Ужас!!! Чак у таквој варијанти, НЕ ЖЕЛИМ никакве измене. Тако да не желим ништа да мењам...и хоћу, и нећу, зато ми ништа не испада...зато се и појављује незадовољство, јер тераш себе да радиш оно, што не желиш. Не, није тако – када тераш себе да радиш оно, што хоћеш, и што нећеш истовремено. Глупости... Немогуће је, опет нешто нисам добро разумела, опет негде грешим. Kaко да се сместим ту... Ако се овај сточић помери до кревета...ако ставим на њега блокче – подсећа на радну собу у добро сређеном затвору – па, уопште није лоше! Прво се појављује ужас као код неке затуцане домаћице – како се може живети у ТАКВИМ условима, истраживати, писати нешто, али ако се трезвено размисли и не цепидлачи... ту су веома одговарајући услови – ништа ти не одузима пажњу, можеш скроз да се сконцентришеш на нечем своме. Ето, нисам очекивала толико доживљавање задовољства од затворских услова!J

Добро, враћам се назад – шта ја сад доживљавам? Јел желим да променим своје стање или не? Не, чак не тако. Мењати – то је нешто већ активно, сада није то питање уопште. Да ли желим само да притиснем на дугме и да сивило одмах нестане? Не, нећу. Ма не, хоћу! И у исто време нећу. Ма шта је то...то је потпуни идиотизам! Не могу да одлучим – да ли желим то баш сад или не желим? Како могу да се разабирем у нечем тежем, кад не могу да одлучим о тако простим стварима! Па, јел хоћу или нећу? Хоћу. Не, нећу. Не, хоћу. То је немогуће...А што мислим да је то немогуће? Чини ми се да сам нашла ону жабу која ми смета да живим... – то је оно «немогуће је». Шта тупим сад са тим «немогуће је»? Треба имати храбрости и признати чињенице, а чињеница се састоји у томе, да ја у исто време и хоћу и нећу. Али дешава се нешто чудно – ако управо сад хоћу, онда, ко управо сад неће? А, ако ја уствари нећу - ко онда хоће у исто време? Ко хоће? Ко неће? То питање је већ занимљивије... Ко? А шта је то «ко»?...да...ћорсокак. Опет сам у ћорсокаку. Добро, преостаје ми само да се вратим на оно, што доживљавам. Чињеница остаје – истовремено постоје две жеље – независно од тога – ко је то «ко». И испада... па да, који тас ваге превагне – то ће и бити. А, шта мене уствари чуди? Ево, на пример, сад ја хоћу да идем да пишким, а уједно да и седим на обали Ганга и да седим ту и још мало размишљам. Па, то је увек тако, увек имаш неколико жеља, а на крају се дешава оно, што је резултат тих снага – ако рак, штука и риба повуку моје корито у различитим правцима (као у руској бајци –превод.) и са различитим напором, у неком правцу ће се ипак покренути. Тако да је питање другачије – да ли може да се појача једна жеља, а друге да се ослабе?О!...па то је лудило право, какве џунглеJJ Куцање на врата – ма, ко је то? Пасош? Ах, да, пасош...касније...касније, рекла сам! Сама ћу донети свој пасош, да, касније, сама ћу донети, да, касније, сама ћу донети, да, на рецепцију, знам, да...

Добро, значи постоји неколико жеља – управо сад. Ево, још једна се додала – однети пасош на рецепцију. Свака жеља се не појављује тек тако. Желиш да пишкиш, јер те притишће бешика – од тог осећаја не можеш нигде да побегнеш, тера те у тоалет. Тачније, ја разумем, да када одем у тоалет, решићу се тог осећаја...па, то је све јасно. До Ганга да одем хоћу, јер сам жељна утисака, тера ме радозналост, и не само радозналост, и досада наравно, јер, да ми није било досадно, не би било онда те луде напаљености и жеље да одем да га видим. Знам разлику између радосне, спокојне жеље и обухватајућим спазмима, које и не можеш да назовеш жеља. Управо сад је спазматична, јер около нема уобичајеног збира утисака – само голи зидови и ја сама са својим дневником. Имам још једну жељу, да однесем пасош – она је издиктирана неугодношћу – ипак ме тамо чекају...и, наравно, да је то глупост, јер ме нико тамо не чека, они уопште никада ништа не чекају, пливајући у безличној супстанци од бетела, али забринутост свеједно постоји – навикла сам се, научили су ме... И имам жељу да се разаберем са тим питањем – «ко хоће. Та жеља је најживахнија – праћена је усхићењем, интересовањем, ја доживљавам задовољство од својих трапавих напора.

Добро, питање «ко хоће» остављам по страни – немам појма како да одговорим на њега, мада противречност је очигледна – ако «ја» хоћу једно, како «ја» хоћу истог тренутка нешто друго? Или је то просто пребацивање пажње са жеље на жељу? Ја могу одмах да видим и сто, и блокче, и зидове – знам да је неко спровео експеримент: на зеницу се накачила справица која рефлектује зрак из ласера, и кад је човек просто «гледао сто», «истовремено» видевши све предмете, онда се испостави да је његова зеница вршила огромну количину микроскопских активности – огромном брзином поглед је скенирао пространство, које је било у његовом видокругу, и зато нам се чини да ми видимо све то истовремено.

Вероватно је иста ситуација и са жељама, и са свим осталим стварима – истовремено се може мислити на две ствари, може се видети соба, може се хтети ово и оно – просто се пажња тако брзо премешта. Е, па добро, на крају крајева то објашњење може бити тачно, или напола тачно, или уопште погрешно, ма, дођавола и са тим објашњењем – мени нису потребна објашњења, мени је потребно нешто друго. Како да се појача једна жеља, да бих она превагнула остале?

Како да се појача... а «ко ће» то радити? О!...па то треба да ради управо «неко», али «ко»? «Ја»? А «ја», ко је то? И зашто тај «ја» може да појачава управо ту жељу? А како?... Труба...Ћорсокак.

Покушаћу да променим бар нешто механички – мењам позу, правим други израз лица, исправљам рамена, и што дуже седим, све се дискомфорније осећам. Кревет ме привлачи, мами ме јастуком, наслоњачем, на који могу да се наслоним... Привукао ме је... Сада ме никаква снага на свету неће натерати да устанем, сада желим да лешкарим. Само да не мислим на оно што се сад десило, иначе нећу моћи спокојно да лешкарим. Битка са сивилом је изгубљена, обухватила ме је, прогутала, стремећи се да ме раствори у свом прљаво – несјајном забораву, све без остатка. Да се боцнем и заборавим...сивило – најмоћнији наркотик.

Пуно пута сам примећивала да када стигнем на ново место, онда ме нови утисци прва два дана тако јако оглуше, да уопште престаје да постојим неко време, - не остаје више ни уобичајених жеља, ни емоција, ни чак осећаја, - сива празнина, апатичност, спазматично хватање утисака – више, још више, још. Затим задовољство од утисака почиње да опада, појављује се умор, жеља да одмориш, да останеш сама, и паралелно оживљујеш, враћају се жеље, интерес за живот. Занимљиво, а чиме је то изазвано? То ми личи на тровање...Првих дана се моја пажња просто цепа на комаде без моје жеље. Моје... а ко онда жели утиске? Опет иста будалаштина... Морам да знам, где се налазим, зато буљим на све, мада би ту било правилније рећи да не пиљим на нешто, него да се поглед лепи за сваки детаљ, мисли беспрекидно исисавају оно што су виделе, као пауци брзо-брзо плету паучину, - тако се ствара слика новог места. Уопште је нејасно, како се може супротставити томе. А ако не будем гледала на стране?... Као да сам у провалију погледала... Замишљам како сам стигла на ново место и како не гледам на стране, не знам, какав је свет около. Невероватно! Додирујем нешто такво... завирујем иза слике света, а иза ње – немилосрдна клокоћућа стихија, која претвара у прашину све што дотакне.

…Немам жељу више да лешкарим. То «ја» више не желим да лешкарим или «оно само» не жели? Ако «оно само» - где сам ту «ја» и како то «ја» може на нешто да утиче? Досадило ми је то питање! «Мени»? «Ко» «ми је» досадио?? Да...тако може и да се полудиJ Још је тек два сата, најгора врућина, да ли да одем да прошетам по познатој обали? Субјект на рецепцији, (ко је то уопште – службеник или случајни пролазник – ко би схватио...) почиње да прича како сам имала среће, јер је сутра овде празник и да је то најбоље време да се путује реком, чамцем, ујутру, а после да се прође кроз муслиманске квартове и да се погледа како ручно праве свилу.

- Сутра ујутру ћете моћи да видите колико пуно људи долази на изласку сунца на обалу Ганга, да се окупају у светој води, да се помоле, да донесу дарове реци. И само сутра мајстори за свилу ће отворити прозоре својих радионица за стране пролазнике, то је јако-јако узбудљив догађај. Моћићете да направите ретке фотографије...Значи, сутра у 5 ујутру ћу вас чекати овде.

Супер! Добићу гомилу утисака. Шта ми то неко мрмоће у глави? Да се не препуштам хипнози и да не верујем тим обећањима? Ма хајде, па шта...ако ми досади – вратићу се кући. Касније сам се уверила да је све то исто говорио сваком новом приспелом госту – имала сам могућност уживо то да посматрам, али он уопште није обраћао пажњу на то што сам ја ту и присуствујем том циркусу.

 

<< Back

Forward >>