« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 26

Врућина је помало спала, па се на улицама Ришикеша појавило више туриста... Нисам била овде десет дана. У хотелу нико није изразио чуђење због мог одсуства, моје ствари су скупили, пошто ми соба није била плаћена, па су ме чекале у малој собици, набацане на једну велику хрпу са чаршавима, прекривачима и осталим газдинским смећем. Људи у Индији нестају и судећи по неутралном изразу лица дечака, који ми је уручио ко зна киме спаковани руксак, на то су се овде навикли.

Осећам се као после успињања на врх планине, пљоснате сличице опажаја клизе као слајдови. Како живе ти људи? Чему може да се смеје та девојчица, која седи насупрот дечака са одсутним лицем? Зар она стварно жели да се смеје? Шта пажљиво исписује у лепој свесци друга девојчица, да ли маштовито, да ли утупо, скрећући поглед са страница према Гангу? Туристи се лењо смеше један другоме, пливају по улицама у широким разнобојним кошуљама и сгужваним панталонама. Свиђа им се тако успорен и одмерен живот, од кафића до кафића, од једне знаменитости до друге. Између нас је провалија, коју не могу да прескоче ни они, а ни ја.

…Још неколико дана. Сусрет са Тајем личи на сан. Није остало ништа, чак једва приметних знакова ТОГА. Сећам се да је било нешто грандиозно, али шта?... Празно је са свих страна, Тога нигде нема. И неће бити? Неће бити... Корак по корак да освежим у сећању све наше разговоре, корак по корак да почнем да радим. Нема другог излаза, али засад немам снаге ни за то, - све је спаљено, само пориви хладног ветра у празним грудима, нема ни жеља, ни страхова. Свако ново јутро све више и више постајем обичан човек.

Још док сам паковала ствари за Индију, ушла сам на Интернет, тражећи инструкције, али нисам нашла ништа, осим апстрактних техничких података и психопатско-екзалтиране описа, у које немам никаквог поверења – на километар се осети да аутори тих записа толико желе да нађу ту нешто чудесно, да су спремни да доцртају то чудо где год – бар, ево, у овом свињцу... са тим мислима се одмичем од индуса који је копао нос. Поново препун аутобус... можда нисам требала овамо да кренем? Али Lonely Planet препоручује да се посети «један од највећих градова - светиња у Индији» - Харидвар. Пошто сам у у Ришикешу погледала све што је могло да се погледа, и пошто је Харидвар на дохват руке - само сат времена аутобусом, кренула сам у потрагу за новим утисцима. Тајанствености је додавало још и то, што су у тај комплекс храма Хар-Ки-Паири почели да пуштају туристе буквално пре пар година.

Хар-Ки-Паири и стварно оставља велики утисак. Својом да ли невероватном бесмисленошћу... Поново дречаво офарбане куће, понова гомила људи, који седе, леже по степеницама, које воде до Ганга...не, никако не могу да разумем лепоте тог места. Нешто налик на стадион, где уместо поља протиче Ганг, а на местима за гледаоце седе, спавају, једу, разговарају индуси – усамљени или целе породице, који су стигли издалека да изврше своје ритуале. Понекад улазе у реку, стоје у њој, изговарају молитве, купају се, захвате воду специјалним бокалима и поливају се. Дечаци...да, дечаци су овде лепи... неколико момчића од дванаест-четрнаест година су до струка у води и са дугачким штаповима са специјалним лепљивим капицама и великим стаклима, полузабоденим у воду. Сва та опрема им омогућава да налазе на дну метални новац и купе га, гуркајући лепљивим крајем штапа. Тела дечака су просто невероватно савршена, и не могу да издржим, па правим пар слика. Претварајући се да сликам Ганг, кришом посматрам и сликам њихова тела – ево, сад су се лагано сагнули, загледавајући се у воду, ево сад један прича нешто другоме, гестикулирајући, прелеп окрет главе, мах руком, како имају чврсте гузе у мокрим гаћицама, како су им уска, али мишићава рамена, како имају изазовна испупчења у гаћицама, како имају лепа стопала...ма, право савршенство! Треба бити налик на неко безосећајно брвно, лишено свакакве осећајности, да не доживиш задовољство од посматрања таквих тела, од додиривања таквих тела...како бих их слатко додирнула руком, уснама...али су они још деца...али, да ли је еротски осећај везан некако са годинама?... ма не, ни са чим није везано – просто се испољава према свему у чему се осети осећајност, зашто да се мешају такве различите ствари, као што је еротско уживање и секс? И ипак се лагани осећај кривице провлачи кроз уживање од посматрања полуголих дечака. Тако истанчано уживање – посматрање тих савршених створења природе...

Па добро, значи да нисам безвезе дошла... на повратку у Ришикеш стресање у аутобусу ме не нервира – у мислима негујем мокре дечаке и замишљам како ћу гледати њихове слике и још о нечему фантазирати... Али куд да кренем даље? У сваком случају, од аутобуса сам се смртно уморила. Значи, могу да наставим возом. На интернету сам читала описе индуских возова – да су они посебно лепи, да на перон треба да се дође за сад времена пре кретања, јер вагони нису означени, само постоје спискови путника, које окаче право на вагону, па зато мора да се лута док не нађеш своје презиме. У главном, у мојим мислима су остали уштогљени кондуктери у капицама, који су за сат времена пре кретања воза са задовољством качили спискове путника на специјалним дашчицама у оквирима, на лепе, уредне вагоне, који су лагано возили кроз бескрајња поља, па ми је постало смешно – можда ћу осетити оно посебно задовољство које су имали према вожњи возом људи у 19-ом веку? Да угледам чудо у томе што је већ постало банално – то може да заинтересеује...да, даље ћу наставити возом.

Куповање карти је било за мене још један шок због суочавања са индуском реалношћу. Борећи се против панике, коју сам повремено осећала, размишљала сам да је, вероватно, Пушкин осећао нешто слично, када је писао «Празник за време куге». Трг испред железничке станице је био испуњен аутима који су издисали отровне гасове, и са моторикшама, а унутар станице је уопште било право лудило. Приметила сам да има неколико каса, за које су се залепили ужасно дугачки редови – пијавице. И ко све није у тим редовима... вероватно, кроз те редове можеш да упознаш све могуће касте, слојеве и остале структурне елементе индуског друштва од древних времена, па до садашњости. Тотална илузија измешаних векова – у једном реду је солидан индуски господин са златним сатом, у модерном сакоу и лакираним ципелама, и истрошени седи старац у белој хаљини, са кантицом за млеко и штапом у руци; обичан грађанин у женској марами на глави, и умотани у крпе неки скроз чудни људи... уосталом, већ сам се навикла да се у Индији иза спољашњег дивљег изгледа крију веома мирољубиви људи, као што сам се навикла и на то да се иза цивилизованости крије она иста непоновљива дивљина карактера... и тачно је – солидан господин, који је стајао испред мене, слатко је издувао нос испред мене право на под, одмах после тога ригнуо, а уз то му се израз лица није нимало променио, - спој неспојивог – време је да се доживи катарза, и већ скоро почињем да се смејем, кад ме је неко одпозади доста осетно гурнуо. Изгледа се неко овде заборавио – ипак сам ја Бела Госпођа, молим да се то не заборавља... окрећем се, а била сам спремна да видим било шта, само не оно што сам видела – црна огромна КРАВА, о, ето је катарза... Крава је лагано растерала ред, не обраћајући пажњу на вриску и пљескање индуса, који су покушавали колико толико културно да отерају флегматично ђубре од касе, и покривши нас све дружељубивим испражњењем црева, закорачала је даље. Када сам ја глумила нему сцену из «Ревизора», индуси су се просто вратили на своје обавезе, а крава која је прешла у суседњи ред, просто није више за њих постојала, а хрпа ђубрива испод ногу...ђубриво...да ли је велика хрпа, да ли је мала, ма уосталом то је све светиња – и крава, и ђубриво, и муве које су се за час створиле, и ево овај садху, који је већ стао босом ногом у ту хрпу и повукао за собом даље по перону трагове божанствене посете...

Загледавши се, приметила сам да за жене у ствари постоји одвојен ред, при томе, много је краћи него остали. То ми је одмах улило наду да ћу успети што пре да отпутујем, па сам се одмах преместила тамо. Уосталом, до кретања мог воза је остало мало више од сат времена, а ред се јако споро померао. Испред – као код нас у Русији – без реда свакакви се гурају. Жене са крицима покушавају да их растерају, али безуспешно – дружељубиво се смешећи и као да се извињавају, одгурују људе у реду и упорно се прогурују ка шалтеру. Покушала сам на наш совјетски начин борбе са редовима да их отерам, али сам доживела фијаско – на моје крике и псовке индуси су се само смешили и никако нису реаговали, а да их гурам и да их додирујем, уопште нисам хтела – не знам, како бих реаговали на додире лепе беле жене – можда бих одмах доживели оргазам...а што да не? Ако су способни да издувавају нос овде и да пишају - што не бих могли ту одмах и да сврше?

Тачно посред свог тог лудила, одједном се појавио полицајац – љењо, али строго је закачио својим штапом леђа и задњице мушкараца који су се гурали преко реда. Господе, шта ће сад бити...али, ништа се није десило – исти културни, и дођавола, тако искрени осмеси, погледи као да се извињавају, јер журе, још пар удараца по задњицама, још пар пута и љутитих погледа – настао је ред.

У Индији има неколико стотина, а чак и хиљаду различитих језика. Званичних језика је три – хинди, енглески и језик једне државе, али како да знају, ево, оне старице тамо, умотане у црно, које су цео свој живот провеле у незамисливој недођији, које су коначно успели да се дочепају посете Ганга – оне причају на неком свом дијалекту, и ван реда грчевито траже некога, ко би их разумео. На крају крајева, помоћу гестова све се решава, старице су добиле карте, паре су три пута пребројане, али време... истиче моје време! Тако бих и остала целу ноћ у прашњавом Дехрадуну, али се фортуна опет окренула према мени у облику младог индуса у модерном боје малине турбану, који ми је пришао и смешећи се, почео да ме одгурује негде иза каса. Већ сам почела да сумњам у нешто ружно, када сам приметила да ми неко и иза каса очајно млати. Одједном, као да се нечујни импулс разнео по сали, цео ред је добио мајчински инстинкт, и препустивши се вољи океана руку, осмеха и очију, осетила сам се као божанствени Хопала у рукама мајке Кали и одјурила у пролаз који је водио до службених просторија. Тамо су ме љубазно замолили да седнем, почели нешто да ме испиткују, за неке категорије...какве још категорије?...а... различите категорије места, ма мени је свеједно – дајте јефтиније...па да, шта сте се избуљили? ...нешто су почели да буље на мене...па мени је доста нешто јефтиније, не требају ми луксузни апартмани, одговараће ми најобичнија карта ...ето, коначно су ми дали карту, пет пута објаснили – у колико и одакле креће мој воз и махнули руком! Ипак се кроз Индију може путовати! После сам сазнала да је у Индији нормала да страни туристи не требају да стоје у истом реду, него треба одмах да уђу са другог улаза, господски да чекају на столици док не добију своју карту.

Тако јефтино! Са тим мислима сам улетела на перон. Само 150 рупија! Просто да не поверујеш. За три долара можеш да се провозаш возом хиљаду километара! Ух... па ту стварно може да се путује... Нешто пуже...о боже, шта је то – јел то теретњак за скот? Зашто тако раде, терају преко главног перона – могли су некако преко неког другог резервног улаза...брже би прошли до тамо где требају да стигну... није ми јасно...није ми јасно...шта је то – МОЈ ВОЗ!!?? Светла машта о комфорним вагончићима, који поносно и лагано клизе кроз зелене долине са чистим рекама, нестала је у забораву. Зинула сам, почела да муцам, али нисам смела да будем спора – воз је стигао за 15 минута пре кретања, тако да није било смисла да долазим на сат времена раније. Перон је оживео, масе људи су се покренуле, џакови звижде изнад глава, све се измешало, испупчило се, заковитлало. Па негде ту треба да буде мој вагон, а на њему – списак са мојим презименом. На својој карти из неког разлога нисам нашла свој број вагона...гурам карту у нос првом индусу који је протрчавао поред мене, много не рачунајући на то да ћу успети да привучем његову пажњу, али се он одједном зауставља и почиње толико пажљиво да изучава мој папирић, као да од тога зависи његова судбина. Поред се паркирају још два индуса, и заједничким напорима они нешто успевају да разумеју и почињу да ми објашњавају да ја имам карту, али да немам место. Како то да немам место?? Па, ето тако, немаш... Па не, али како то? Па како ћу да путујем? Да идем тамо? Добро... Моја свита ме прати.

Ако кажем да је воз прљав, значи да нисам ништа рекла. Он је био УЖАСНО ЗАСРАН. Можда је то неки додатни...ма не, нико се не чуди, све је у реду...аха, ево вагона који није лош – затамњена стакла, кондуктери у капицама... гурам кондуктеру своју карту – клима главом и показује на суседњи вагон. Па добро, суседњи, па суседњи, сад ћу лећи и заспати... ја се возим овде? Овде... ОВДЕ??!! Без обзира на неподношљиву врућину, мисао ми се смрзавау глави, када видим, где ћу морати да се возим. Интересантно – да ли ми се коса на глави сама мрда или је то ветрић? Желим да се зауставим, али не могу – око мене, изнад мене, испод мене – свуд се крећу људи, џакови, канистри, вреће – све ме то хвата у ковитлац и уноси у вагон. Сад видим ТО изнутра. Стварно ми постаје лоше, врти ми се у глави...не смем да паднем – згазиће ме... овде нема ни једног дела слободног пространства. Нешто слично као место у возу код нас, али нису два низа полица по вертикали, него три низа полица, и још три полице уздуж пролаза. На свакој седи најмање 4-5 људи, јако набијених један до другог, раме уз раме, ноге до глава, подсећа на игру «пазл», на поду су исто људи...гурају ме у леђа – иза су разјарене њушке индуса – као, шта стојиш, краво, пролази даље, али КУД?? Без двоумљења ме одгурују у страну, падам на неке вреће, а поред мене народ пролази у вагон, директно стајући на ствари, на друге људе! Шта да радим...сад разумем што су ме онако гледали на каси, када сам тражила јефтинију карту...али нисам знала... покушавам да се извучем... да изађем на перон, жестоко радећи лактовима... против тока реке је немогуће борити се... осећам очај, затим гнев – ма, показаћу вам праву руску жену...што се тиче коња не знам, али ову њушку ћу тачно сгужвати...и ову... зарежала сам као медвед, полетела као птица, исцерила се право у нечију њушку, па ће јаднику сад бити потребан психијатар... извукла сам се...фу... јебем ти... жива сам. Видим жену – личи на контролора! Трчим до ње, не морам ништа да јој говорим – све је разумела по мом изразу лица, смирена је као ледоломац «Лењин», ево је још једна, смеју се, узимају моју карту, нешто тамо додају и показују ми на вагон у даљини – не, не требају ништа да ми показују, сад нећу одустати! Више нећу испустити своју шансу. Закачила сам се за њих као чичак, па су ме довеле до другог вагона, улазим унутра – боже мој, како је ту добро... иста места, али на полицама седи по двоје-троје људи, некога терају...аха, добила сам СВОЈЕ МЕСТО! Сад имам своју полицу, сама сам, само је моја... морам да платим за карту друге класе – оно је била заједничка, а ова је – «слипер», доплаћујем – свеједно је јефтино – само 450 рупија, десет долара. Ма бар сто.

Пола сата долазим к себи, стално се огледам, хладим, варим све, па се опет загревам, али сад од невероватне загушљивости. Испоставило се да је слипер доста применљив начин кретања – на свакој полици неизбежно је седело троје људи, контролори прођу једном за неколико сати, а на међустаницама народ пролази, одлази, без питања седа на твоју полицу и не можеш да га отераш – ако отераш једног, одмах твоја полица зјапи као слободан простор и на њу одмах седа неко други од оних који стално пролазе кроз ходник. Једини начин да заузмеш целу полицу је да легнеш на њу, у том случају ће ти код ногу сести, у најгорем случају, само једна особа. Вероватно се на то можеш навикнути...али не сад, некад ћу то пробати, а сада хватам на лету (постала сам веома промоћурна!) од контролора који пролази поред, информацију о томе да у возу постоје још тајанствени вагони „Еј си“ , са три врсте – тамо је, наводно тотална раскош и комфор, узимам свој руксак, идем за њим по возу, АС-2 – да...ово је невероватно... одвојени, па још полупразни купеи, са завесицама, прохладни су – ради клима (живела слобода од загушљиве индуске врућине!), кондуктер у капици, замрачена стакла, чиста постељина, ходник се закључава...да, остајем овде. Није јефтино – 40 долара, зато је вагон и полупразан – у Индији слабо ко има могућност да пријушти себи такав превоз, ја сам у свом купеу сама, у суседњим видим неколико страних туриста, једног индуса доброг изгледа – сада желим да спавам, поручујем ручак и лежем – сада ћу тачно стићи до Варанасија.

Смркава се... лупање точкова, прохлада, тишина... бацивши се у заборав на неколико сати, враћам се поново у живот. А, јесу донели ручак? То је добро – ђаволски сам гладна. Не могу да верујем какав ручак! Поручила сам кајгану и нешто са пилетином, а добила 6 јела! Уз пилетину су донели још четири тањира – са пиринчем и различитим бареним смесама од поврћа. Чапати уместо хлеба-укусно је! Само што ми нису донели виљушку...еј, а где је виљушка? Шта?? У ком смислу «нема виљушки»... па добро, дај ми кашику...шта значи, «нема кашика»?? Смичем завесу и видим - у купеу поред, неко већ са задовољством жваће, значи за њега је била кашика, а за мене, не? О!... из мојих груди је изашао јаук, па су се у мом правцу устремили љубазно – насмејани погледи – у суседњем купеу је путовала богата индуска породица, седе на полицама, прекрстили ноге као турци, испред сваког је свој послужавник – тамо је пиринач са поврћем, и обе руке су им загуране у храну. Они све то месе, рукама доливају сосеве, поново месе док пиринач не буде потребног стања, праве грудвице и то набијају себи у уста, неее...не могу ја тако... ех, Индија, мајко... У некој психопатској причи о Индији сам прочитала следећу фразу: «Индија мајка ме је обузела сву!», и сад ми се та фраза врти у глави у различитим облицима уз лупњаву точкова, док се, са рукама дубоко загураним до лактова, борим са смесом јестиве биомасе... Индијо, јебем ти...у Индију јебем ти... твоја мајка Индија...чикен, јебем ли ти...готово...најела сам се...уф... угурала сам све то у себе...

Тек што сам ушла у вагон, одмах сам обратила пажњу на то да је некако доста кратак, а сад, када сам се охладила после врућине, са натрпаним стомаком, избацујући из уста пламе после заљућеног омлета са пиринчем и сосовима, кренула сам да истражујем споредне просторије. Овде је доста добар тоалет, између осталог... у нашим возовима нема ништа слично, а с друге стране...аха...вагон ми се учинио кратак, јер се посред ходник изгиб, шта је иза њега... ух...ево, шта је...иза њега су се налазили апартмани «Еј Си-1»... мда...ма, супер су индуси! Ми немамо ништа слично. Прави апартмани, кауч, велика соба – за једног или двоје, дизајн је различит – као у одличном хотелу. Празни су. И вероватно то задовољство јако пуно кошта. А у следећим апартманима има неко!Тачно...

На каучу је седео човек неодређене националности – црте лица су биле доста индивидуалне, али на невероватан начин, то је било веома лепо, као да се нека пријатност осећала око њега. Окренуо је главу, подигао поглед. Како има занимљив поглед... схватала сам да ће бити ружно ако будем тек тако стајала и буљила на човека, али нисам могла ништа да урадим са собом, и још сам се због нечега осећала јако радосно и радознало. То, што његово лице није изражавало никакву напетост, агресију, незадовољство – то ме већ није чудило, ја сам већ успела да се навикнем на ту особину код индуса, мада је у почетку просто шокирало – тотално одсуство видљиве агресије у било којим њеним испољавањима. Управо «видљиво». Kaда дуго живиш са представницима једне те исте културе, као прво, заборављаш или немаш појма, да негде људи живе другачије, а као друго, толико се навикаваш на то, да већ ништа уосталом и не видиш. Сећам се кад сам стигла кући после пола месеца успињања на Елбрус, као да сам упала у невероватан свет – ево, седи човек у метроу и чита новине...невероватно! Како је то могуће – попуњавати унутрашњу тишину читањем политичке и светске информације?? Како причају, како поступају... све делује тако необично. Када се пењеш, сваки минут ти пролази у тешком послу, сваки корак може да ти буде последњи, све глупости ти просто излете из главе, остаје само оно, што остаје у теби, када све оде – оно, што не сме да се избаци, што те испуњава изнутра прозирном свежином, застаје у облику безбрижне громаде. И док идеш кући – аеродром, метро, аутобус, улица – не престајеш да се чудиш шта се дешава. Стално се врти једно те исто питање: «Шта они раде??» Али ево, пролази недељу дана, других недељу дана, и већ нема оног чуђења, већ се навикаваш и не реагујеш онако оштро на оне чудне начине живота, које одабире околина. Када сам стигла овамо, у Индију, посебно читко сам приметила разлику између руских људи и осталих људи – као међу индусима, тако и међу странцима који путују. Рус може свуд да се препозна по агресивном, раздражљивом понашању. Можеш да имаш различит однос према томе, али шта јесте јесте, и то се посебно примети, када су све нације натрпане на једну вавилонску гомилу. Изгледа јако мало нација може да се такмичи са русима у препуњености негативним емоцијама најгоре врсте – нетрпељивост, агресија, незадовољство, гнев, мржња у највећем облику, које смењује супротност – жалост према себи која иде до отупљивања – такво имам виђење живота руског човека и ако их упоредим са другим нацијама. То је немогуће описати, то мора да се осети, када се нађеш у другој средини, а у Индији је то посебно изражено. Кадам видиш руског човека међу осталим туристима, појављује се осећај као да си се нашао на улице где ће сад да прогрми експлозија. Вероватно је то наша права трагедија. Права. Свака иницијатива се кажњава, било која мисао се осуђује, критикује, било који потез ће бити озвиждан. Код нас у Русији мораш да будеш закаљени борац, а у таквој атмосфери је јако тешко да одрасту таленти, јако је тешко бити уметник, ма и просто човек. И ја сад схватам да сам се и сама успешно «адаптирала» на ту околину, а у многоме сам постала иста. Одлично се сећам, како је моја једна пријатељица стално патила, јер је муж свакодневно тукао, мрзела га је, жалила, али није хтела ни да помисли на то да га остави – чини ми се, да када он није био поред ње, да се чак досађивала... имам осећај да сви сматрамо, да све те патње праве наш живот живахнијим, али што је занимљиво – многи одлично схватају да су то управо патње, али да се откажу од њих... – не, никад... ево и ја... зар сам успела да одбијем бар неку од њих, бар једну, наочиглед непотребну емоцију која ме трује? Jeр ако ћемо говорити искрено, САВ мој живот је испуњен том гадошћу различите врсте – из минута у минут... ма какав минут – из секунде у секунду у правом смислу речи. Љубомора, жалост, страх, гнев, раздражљивост, шкртост, незадовољство, љутост, бес, недоумица, увређеност, злоба, завидност, забринутост, стрепљење, презир, одбојност, апатија, лењост, разочарење, жалост према себи, осветољубивост...смрдљива каша у којој ништа живо не може да преживи... а можда ја преувеличавам?...Можда и није све тако лоше...па ми више не сматрамо многе ствари из тог списка за негативне емоције. Ако је човек експлодирао и издерао се на некога, или гађао некога виљушком – па у таквој ситуацији још некако може да призна да се одвратно понашао. Али ако је доживео лагано незадовољство, онда ће до краја доказивати да није била у питању никаква негативна емоција, па и ја тако исто радим...али како да се живи... јер и попричати о било чему је немогуће, јер се одмах појављује отуђење, накоштресеност, после чега мозак више не може нормално да ти размишља...зар је све тако лоше...или су то на мене тако велики утисак оставиле Денијеве приче? Сећам се да кад ми је причао о томе, колико је леп Лобсанг, без обзира на своје године, ја сам се присећала наших руских старица и стараца! Боже мој... које је то ругло... то је обличење тупавости, лудила, мржње, који су довели човека до фазе тоталног разлагања, ма и да ли човека... где је ту остао човек? Ево мале девојчице, игра се са лоптицом у дворишту, љупка је и грациозна, али за 40 година ће се претворити у оптерећено безнадежним болештинама врећасто, мрско, смрдљиво тело са стакленим очима, које се дрељи на своје унуке и покушава да негде покупи нови трач. А шта сам ја – управо ја – шта радим ја, што нису радили ти старци који седе на клупици испред улаза? Још нисам видела ни једног човека, који бих рекао – «па да, ја ћу се исто претворити у истог таквог старца». Сви као да су се договорили говоре – «не, ја ћу бити скроз другачији»...и наравно, у то време култивишу код себе тај исти отров, и на крају се сви претворе у једно те исто. Брррррр....грозно ми је само да замислим себе као старицу. Али морам нешто да учиним, МОРАМ НЕШТО ДА УЧИНИМ! Већ у тридесет, у двадесет пет људи почињу масовно да старе, почињу да урастају у сало, да скупљају имовину, рођаке, пријатеље, страхове, бриге...то бесмислено трчање никуд, и сви заједно гњијемо и умиремо још током живота. Између младости и старости прође највише десет година, и нема никаквог смисла у том кратком периоду, јер је сво његово време заузето његовима бригама – иде у забавиште, у школу, на факултет, на посао и са посла кући, ка породици...и још ајде да је он ишао тамо, јер га то привлачи! Ми цео живот жртвујемо собом због својих и туђих глупости. Не желимо да огорчавамо мајку, не желимо да се бака наљути...ма и није лепо то, и не треба тако... а после тражимо од наших унука и деце да се жртвују, и тако се врти ужасни људски точак судбине... Сансара... Ево, већ пет минута стојим и гледам тог човека директно...опет сам успела да се заборавим и да заборавим на бриге, а и он се не буни – седи на каучу и гледа испред себе, удубивши се у своје мисли, а мени се свиђа да га посматрам... интересује ме, а ако покушам да причам са њим, шта ће испасти? Биће ми криво, ако сам ја све то нафантазирала и ако сад, кад отвори уста, ореол тајанствености и привлачности нестане, и преда мном се појави најобичнији богати индус или тупави туриста.

- Не личиш на индуса.

Окренуо се према мени. Не, боље је да не отвара уста, има тако дубок поглед – маштаћу још мало. Неприродно сам се насмејала и спремила се да кажем наобичније, сладуњаво «бај-бај».

- Нисам индус.

Аха… његов глас ме није разочарао. Шмркати, ригати, чешати јаја и гурати руку у храну исто није планирао.

- Одакле си? (ма, што постављам тако глупава питања...и мене раздражују, када сваки пролазник прво што каже, то је «Hello», а затим «Where are you from»). Судећи по твом енглеском, ти си из Аустралије или са Новог Зеланда?

- Oкорели сам космополита.

Тако… реч «космополита» већ нешто говори – такве речи не зна свако да користи, и било који човек не зна те речи... кренућемо директно...

- Свиђа ми се атмосфера која се осети око тебе, па да сам била песнички расположена, рекла бих да из тебе излази нека јака, мека светлост. О чему размишљаш?

Покретом руке ме је замолио да седнем на кауч поред. Док сам седала, обратила сам пажњу на његове шаке – нису биле сређене, али нису биле ни грубе, наизглед пријатне. Покрет руком је био грациозан, али не претерано. Стварно се није смешио, али није био ни озбиљан – могла бих да кажем да његово лице није ништа одређено изражавало, и без обзира на све то, имала сам осећај нечег светлуцавог, насмешеног...осмех Кјаре... Имала сам утисак, као да је његово лице некако било другачије створено, тако да без икакве мимике изражава доста одређено стање, расположење.

Све то сам му и рекла. Чини ми се да ме посматра са интересовањем... а можда ми се опет учинило? Ипак, такво лице... као да изражава интерес стално, чак не интерес према нечем одређеном, него интерес уопште, неки предужитак, да, тако ће бити тачније – изражава осећај предусхићења, предстојећег уживања.

- О чему размишљаш? Како се зовеш? Ја сам Маја.

- Сад ни о чему не размишљам.

- Шта онда радиш?

- Шта подразумеваш под речју «радиш», вероватно – опет исте мисли?:)

- …Да... вероватно да.

- обичан човек мисли стално, беспрекидно. Он као да хода, хода, а онда седа на столицу да одмори, а ноге као да настављају да ходају без прекида. Када седам на кауч, моје ноге престају да ходају.

- Значи ти заустављаш свој унутрашњи дијалог? Неколико пута сам покушавала, али ништа нисам успела, не могу чак ни минут да не мислим ни о чему. Ма какав минут... – Засмејала сам се, да мало скинем напетост. – Читала сам пуно о томе, да ако се заустави унутрашњи дијалог, да онда почне да се дешава нешто посебно... јеси ли чуо за име «Кастањеда»?

Климнуо је.

Аха, значи да је свој човек. Тааако…

- Шта се дешава код тебе, када прекидаш унутрашњи дијалог?

- То питање није тако просто, Мајо. Кад говориш о унутрашњем дијалогу, на шта мислиш? - ?? То јест? На то и мислим – унутрашњи дијалог.

Климнуо је, па сам схватила да његово климање значи или нешто друго, или да се слаже са мном.

- Судећи по томе, што говориш, може сигурно да се каже, да ти је непозната тишина ума, јер кад човек почиње да ради над прекидањем беспрекидног унутрашњег дијалога, то примећује да не постоји никакав јединствени дијалог, а да постоји неколико слојева, скроз различитих по својим особинама, и потребно је улагање битних и различитих напора, да бих се зауставио слепи механизам врћења тих слојева.

Пажљиво сам слушала, не изговарајући ни реч, а он је наставио.

- Први слој – зовемо га «гласан унутрашњи дијалог» или «гласне мисли». То су изговаране у себи, логички завршене фразе или полуфразе. Од њиховог завршетка очекујемо неке резултате, на основу њих правимо даље закључке. Пошто те мисли имају разлог, циљ и смисао, с једне стране их је технички лако зауставити на самом почетку или посред и на тај начин прекинути, а с друге стране постоји проблем у томе што смисао представља за нас одређену вредност и може нам бити жао да га «губимо», чак ако је тај смисао убог, јер колико год убог да био – то су ипак утисци, и ако ниси досад порадила са жељом механичких менталних утисака, биће ти тешко да се суочиш са осећајем губитка. Зауставио се, заћутао, пажљиво и уједно благо ме посматра. Шта тамо тражи? Покушава да схвати – да ли разумем оно, о чему ми прича. Схвата да разумем. А како ја разумем да он разуме, да ја схватам?...Како имам чудан осећај у стомаку...

- Постоји још један битан аспект. Уклонити слој гласних мисли јако је тешко ономе, ко није одрадио велики посао по уклањању негативних емоција, јер су негативне емоције... – заћутао је, када је видео на мом лицу буру, не негативних, али ипак емоција.

- ?!?!?!

Желим нешто да кажем, али ништа не излази, отварам уста као риба, широко отворивши очи од шока – није ваљда пракса правог пута?

- Шта? – изгледа сам успела да га изненадим својом богатом мимиком.

- Познајеш Таја? – све се утишало, то питање је отворило пут за даљи разговор.

Лагано се ослонио на кауч и погледао ме мало озбиљније. Ако је раније личио на мачка, који је пратио муву, сад је то био мачак, који је видео мачку. А можда миша?

- Јеси била у кући снова?

- Где?

- Јасно.

- Шта ти је јасно? Испричај ми, молим те, шта ти је јасно, јер мени уопште ништа није јасно, - говорим и осећам, да све то није то, нема живота у мојим речима, али зашто – не разумем.

Пажљиво је гледао чак не мене, него негде кроз мене, - чинило ми се да његов поглед улази скроз у душу, али од тога ми је било топло и одједном сам пожелела да га загрлим као дете, нежно, толико сам пожелела, да сам се чак уплашила због тог неочекиваног импулса.

- Очито видим да се ниси бавила никаквом праксом...

- Да, нисам се бавила праксом, много сам чула о њој, али немам детаљне инструкције за њу, зато ја...

- Ако знаш за ту праксу, онда већ знаш све што је неопходно, да бих могла њоме да се бавиш – зато она и јесте пракса правог пута, а детаљи се разјашњују у току самог рада, зато твоје позивање на незнање детаља – то је просто изговор, то је фактички одбијање праксе.

А да му одговорим отприлике немам шта – нисам имала одређено схватање онога о чему прича, али нисам хтела да се свађам, хтела сам да га пустим да заврши – можда ћу успети нешто важно да извучем из његових речи? Али је и он заћутао. Тако смо седели још пет минута, и иако сам се ја стално вртела између жеље да му још једном поставим питање о Тају и жељом да проћутим, он се, судећи по свему, осећао веома комфорно, од њега је вејала специфична испуњеност, у којој нема места за забринутост и панику. Тачно!

Иста ледина целовитог анестезирајућег спокоја који сам осетила на Елбрусу. Препознала сам тај осећај, препознаћу га међу хиљаду других.

Одлучила сам.

- Јел знаш Таја? Јел можеш да ми испричаш о њему? Ко је он? Зашто зовеш то место кућа снова, шта то значи?

- Мислим да ти је рекао све, што је хтео – и о себи, и о том месту.

- Али ја још увек ништа не разумем! – да ли очајнички, да ли претенциозно, викнула сам.

- Мене се то не тиче, - жестока по смислу фраза, али ме некако уопште не вређа. Изгледао је као да је изгубио сваки интерес према мени, па сам већ била помислила да је то због запомагања да ми одмах да одговор о Тају, иако ми је одмах ставио до знања да неће то да ради.

Али да се оде, наравно, није било ни говора. Како ту да се оде... Тако нешто не може да се деси. Прво сусрет са Денијем – обично познанство, које је после прешло у нешто друго... Садху у Кулу – сан? Управо он ми је рекао за Ришикеш, где сам и срела Таја... И, ево сад још један сусрет. Изгледа за мог сапутника у томе нема ништа чудно, - када сам му рекла за Таја, као да је све схватио – и зашто сам се ја нашла у његовом купеу. А можда је то намерно намештено тако?

Кроз главу су ми прошле слике заговореника, који су ковали планове о томе како да ме намаме, праћење аутобусима, бројеви вагона...Не, они нису могли ништа да знају за моје планове... ма и која је разлика – да ли је намештено или није намештено, од тога зависи цео мој живот. Несме да се губи ни један секунд, хватам се за разговор, који је он започео.

- Ниси довршио о унутрашњем дијалогу, који још слојеви постоје?

- Постоји слој гласних слепих мислим, наставио је он, као да се ништа није ни десило, - затим слој убрзаних мисли, слој мисли-симбола...открићеш то све сама, ако почнеш да се бавиш праксом, а сада нема смисла да причамо о томе – немаш никакву могућност да зауставиш чак најгрубљи слој гласних мисли све док не постигнеш беспрекорно уклањање свих настајућих негативних емоција. Сви ти разговори ће те подстакнути за унутрашњи дијалог.

- Како да се заустави?

- Моћићеш то да урадиш тек онда, кад та жеља буде најјача. Иначе ништа неће успети. Сада је бесмислено да се прича о томе подробније, понављам, - докле доживљаваш негативне емоције, нећеш успети.

Јасно ми је да нема смисла да га молим за наставак. У његовом тону се на невероватан начин осећала мекоћа, чак нежност и чак чврста сигурност, непоколебивост, и више немам жељу да стајем попрек тој његовој одлучности.

- Док сам била са Тајем, нисам имала негативних емоција. А биле су... Сад не могу ништа да кажем о томе, не могу да се сетим тога. А шта доживљаваш ти?

- Рећићу ти пар речи о томе, јер сам се уверио да у теби има оно што се одазива. У теби има коме да се обратиш. Приметио сам код тебе, не само уши, не само твоју радозналост, не само спољну пену – ти си и сама морала да осетиш кад се у теби одазвало Нешто, као одговор на моје Нешто...

- !! Да, али то је невероватно да ти за то знаш, чинило ми се да је то само МОЈ доживљај, откуд ти можеш да знаш за то – јел и ти читаш мисли?

- То нису мисли, то су доживљаји, а они не припадају никоме, ниоткуд не долазе, нигде нису закључени, ни на шта нису усмерени. – Посебно је акцентовао реч «доживљаји». – Немају аналоге у свету мисли и емоција – то је нешто скроз другачије, ево, гледај – осетиш? – то је нешто сасвим другачије.

Поново ме је пробо својим погледом, опет се из дубине свог бића дигао талас продорне нежности, преплавио све, он стварно није био усмерен ни на шта конкретно, иако ме је грлио целу, свакога, на кога сам могла да помислим, и у ствари глупаво је звучала мисао да оно што «ја доживљавам» – та нежност није долазила ниоткуд, ни из каквог «ја», ниоткуд било.

- Како ти то радиш?

- Ја сам експерт. Ја сам носилац тог доживљаја и ја сам експерт за то.

- Шта то значи?

Прошао је кондуктер, завирио. Због нечега сам се осетила нелагодно – шта ако нешто помисли...ма, дођавола, шта има да ме брига, ко ће шта да помисли... та забринутост као да је језиком олизала танану очараност онога што сам малочас доживела, па сам се наљутила на саму себе, чак и на свог саговорника, на кондуктера и нисам нашла ништа боље него да му поставим питање – колико је скупље да се путује у АС-1, него у АС-2. Очекивала сам да ће кондуктер на лету рећи неку цифру и отићи, али не. Сео је на кауч, полако, са комичним достојанством извадио књижицу са бројчићима, свеску, оловку и почео да исписује бројеве, да их сабире и врши још неке манипулације.

- Отприлике!! – замолила сам, али он није ни одреаговао на то! После два минута свети ритуал је био обављен, и на светлост дана је била изнета вредност доплате са тачношћу до рупије. Није ни било скупо, стварно – око 80 долара, и наравно, да нећу да доплаћујем за тај претерани комфор. С паметним изразом лица, захвалила сам се кондуктеру и он је отишао.

- Шта «експерт»?

Приметила сам да мој саговорник није изразио ни трун незадовољства пошто сам направила ту глупост са кондуктером. Сваки пут када се његов говор прекидао, остајао је исти, као што је и био – спокојан, испуњен скривеном енергијом, која је лучила сигурну нежност, а када је поново почињао да говори, као да се није ни заустављао. Нека невероватна заштићеност од околности.

-Укратко речено, пракса правог пута је замена непожељних опажаја на пожељне. На пример, ако ти сад не желиш да доживљаваш умор, а желиш, на пример, да доживљаваш безусловну симпатију, онда улажеш велики напор и «ускачеш» у потребно стање, као да се присећаш у њему управо сад, ако си већ имала искуство у доживљавању њега.

- Замена непожељних на пожељне...али сачекај, ако испадне тако, онда испада да ћу бити осуђена да стално ходам у једном те истом кругу? Шта ће бити, када будем доживљавала само пожељне опажаје? Крај? Или ћу час мењати ове на оне и опет? Где је онда ту место за ново, непознато? Колико разумем, било која пракса јесте корак ка нечем новом, зар не?

- Пракса правог пута – то је корак ка новом, наравно. У исто време то је пракса кретања од познатог ка непознатом.

- ?.. Али…

- Од непознатог ка познатом, Мајо. Не можеш да доживљаваш жељу за нечим, што не познајеш. Можеш да желиш само оно што си већ доживела, и управо такав прилаз даје тој пракси њену невероватну ефикасност.

- Не жури са закључцима. На пример, замениш опажај «незадовољство» на опажај «безусловна симпатија», и у процесу тренирања те замене у неком тренутку приметиш, као да је букнуло, изашло нешто ново, продорно, свеже, нешто што никад раније ниси доживљавала. Том новом опажају можеш ради удобства да даш неки назив, или, ако упоредиш његов опис са описима других људи, да се договориш са собом о неком јединственом називу, али суштина је у томе да у процесу кретања од непознатог ка познатом, али пожељном, неочекивано се испољило, само по себи, нешто апсолутно ново, нешто што раније никада ниси доживљавала, и сад је постало познато, и сад можеш да стремиш да га доживљаваш чешће, користећи исте начине замене опажаја, и сад се поново крећеш од познатог ка непознатом, и поново ће се испољавати нешто ново, и тако иде путовање свести.

- Одлично… - та слика ми је толико јасно била пред очима, да сам престала да дишем. – У томе што си ми испричао, има толика моћ, таква безгранична радост, не разумем – због чега је то тако...вероватно...да, вероватно, пошто то значи да нема никаквих препрека, нема никаквих спољних услова, не требају ти ни богови, ни учитељи, ни учења – свет се отвара у теби самом просто зато што ти постојиш! О...то је невероватно...

Са помало ошамућеним изгледом седим и тупо се смејем, и он ми се смеши...тако ми се све свиђа...

- Шта је – јел си осетила слободу?

- …

- Када почињеш праксу замене омрачених опажаја...мислим на негативне емоције, механичке жеље, механички унутрашњи дијалог и тако даље, па, када почињеш да их мењаш на озарене опажаје – као што је симпатија која лучи, тиха радост, безбрижност и тако даље, у теби се спонтано испољавају на кратке делове секунди бликови Доживљаја, и код сваког се, као прво, испољава нешто своје, нека своја нијанса неког одређеног слоја Опажаја. Ти бликови су, највероватније, циљање на будућа достигнућа, него на скорији фронт радова. То је као указивање на оно, што је за конкретног човека више налик, што ће му се дати у будућем много лакше, брже, простије, сигурније. Током праксе уклањања омрачених опажаја, ти бликови Доживљаја ојачавају, испољављују се нова острвца просветљених стања међу њима и оним, што постоји сад, и на крају ти добијаш искуство у испољавању Доживљаја на том месту. У будућем ћеш видети да један Доживљај вуче за собом испољавање других, и свеједно, неке индивидуалне особине се сачувају. За некога је ближе и... тајанственије доживљавање Завлачећег Блаженства, за некога Симпатије која лучи, за некога – Сфере Празнине, и онда тај човек може да постане експерт у том Доживљавању, носиоцем његових чистих особина, своје врсте еталон, камертон.

- Сада почињем помало да схватам шта ми се десило тамо,... у кући снова...А да ли може човек да буде експерт у неколико Доживљаја?

- Наравно! Али ако у ономе, што је типично за њега, то јест у ономе, што се испољава спонтано, као прво, он постиже успех врло брзо и лако, за нешто друго му може требати много више труда, зато често користимо замену, узајамну обуку. На пример, могу да помогнем да се «усредсредим» на чисто звучање познатог мени Доживљаја код другог човека - као што сам сад такав поклон дао теби, а он може да ми поногне да схватим оно, што се испољава у њему. У томе се и састаји једна од функција експерта – преносити своју усредсређеност другим практичарима.

- Под функцијом не подразумеваш никакву обавезу, јел тако? Нека је реч...функцијаJ

- Наравно, ни о каквим обавезама нема ни говора. Реч «функција» можда и није баш најупотребљивија, можда је чак ближа реч «дар», «могућност». Имам у виду да се код носиоца одређеног Доживљаја често појављује жеља да преда своје искуство другом трагачу, који има жељу да научи.

- Какве још функције има експерт?

- Има их неколико, и оне су очигледне. На пример, експерт се бави истраживањем различитих нијанси датог Доживљаја – лакше му се отварају, лакше му је да се усредсреди на те нијансе, а свака нијанса садржи у себи тајну, пуноцен живот, јер његов доживљај, као прво има своју вредност, као и свако друго испољавање Доживљаја, а као друго, свака нијанса – то је пут ка другим опажајима, у нова мерила Доживљаја, и искуство усредсређивања може бити пренето другим практичарима.

Већ сам заволела и тај воз, и индусе, и краве, које су се гурале у редовима, оне луде дивљаке, који су ме онако преплашили у оном заједничком вагону, заволела оне, који су седали код мене на полицу у слиперу, и на крају крајева отеравши ме оданде својом упорношћу, заволела сам и љуту кајгану, која ме је натерала да изађем и прошетам у ходник. Чинило се да сам спремна да седим у том купеу цео живот. Али сам имала питања више, него што сам имала времена, и ја сам то знала.

- У будизму постоји термин – «посвећивање», и чула сам да неки монаси имају гомилу тих «посвећености». И чини ми се, да ако истумачиш те посвећености у смислу усредсређивања на одређене Доживљаје, као што си ти о томе причао, онда, коначно, реч «посвећивање» добија смисао, али смисао веома конкретан, у коме нема никакве мистериозности...

- Да, мислим да је могуће да се провуче таква паралела и да међу онима, који су се бавили том праксом правог пута, има доста будиста, тачније, има доста оних, који формално припадају тој или другој школи будизма.

- А јел познајеш Лобсанга?

Уместо одговора ме је тако погледао, да сам се прво ућутала, и само после неколико секунди, када сам се опоравила од његовог погледа, као после доброг шамара, схватила, да сам опет питала оно, што нема за мене никакав значај, што је изазвано искључиво радозналошћу.

- Које још функције има експерт?

- Јел ти колекционираш информацију, Мајо?

Изгледа мој саговорник није планирао више ништа да ми прича, а и стварно – морала сам да признам да је моје занимање за ту тему доста апстрактно, јер ја сама... шта сам урадила у тој пракси? Ништа – апсолутно ништа...

- Да, у праву си, просто сам почела да скупљам утиске, уместо да се концентришем на саму праксу... морам да почнем... цело време ми се чини да није довољно информације, недовољно инструкција, али уствари – какве ми требају инструкције, када се зна скоро све! На пример, знам да сад осећам забринутост. Такође знам, шта је то мирна сигурност – доживљавала сам је више пута. Знам и да оно прво није за мене пожељно – то јест, ја не желим то да доживљавам. Такође знам да је ово друго за мене пожељно – ја желим то да доживљавам...па шта ми онда још треба уствари? Зашто онда откачујем саму себе изговорима?

- Зато што немаш навику да улажеш напоре. Почни да улажеш напоре у замену опажаја, па ће ти то ући у навику, то можеш да почнеш сад одмах – мислим, то може увек да се ради «одмах», за то ти не требају никакви услови, било који услови одговарају, зато је пракса правог пута толико и ефикасна, па може да се ради беспрекидно, увек и свуд.

- Покушаћу... обавезно ћу покушавати...

Тог тренутка сам се сетила разговора са учитељем јоге у Ришикешу. Било ми је занимљиво да том човеку поставим иста питања. Како ће реаговати на њих? Не да сам хтела толико да га проверим, него да видим разлику између његове искрености и лажи.

- А јел ти некада доживљаваш блаженство? Или празнину?

Није трепнуо, није покушао да побегне од те теме, замислио се неколико секунди, али у томе није било грчевитог трагања за «тачним» одговором.

- Да, ја доживљавам то.

- Шта, зар управо сад?

Поново пауза за неколико секунди.

- Да, управо сад.

- А о чему размишљаш, када те питам, јер ако доживљаваш то сад, можеш одмах и да одговориш, као што нећеш размишљати, ако те питам, да ли имаш руку? На то питање ћеш одмах одговорити.

Одлучила сам да и даље држим позицију поштеног истражитеља, иако сам ухватила себе на томе да се бојим да видим на његовом лицу знаке незадовљства. Али незадовољство се није испољило, израз лица и даље му је био спокојан, лучио је симпатију и озбиљност, није убрзао давање одговора, и даље је правио паузе од неколико секунди пре него што је одговорио.

- У случају са руком обоје одлично знамо шта имамо у виду, када говоримо о «руци». У случају са блаженством и празнином није тако – као прво, ја не знам, шта подразумеваш под тим речима, а као друго, ти доживљаји имају много градација, нијанси, и када се замислим, ја просто одаберем такав облик одговора, који је најадекватнији за твоје питање. Осетила сам неку испуњеност, чак презасићеност тим разговорм, хтела са да одем и да легнем да спавам, већ је ионако била ноћ, и први пут нисам имала спазматичну жељу да ухватим тог човека и да га не пуштам. Испуњавала ме је чудна сигурност, сигурност сама по себи, а не у нешто конкретно. Могуће је да је то било везано са тим, да сам први пут јасно видела да сам ја сама творац свог живота, својих стања, и који је смисао да се хватам за те људе, кад сам сама по себи рупа пуна свих могућих омрачења? Доста је и што ти људи постоје, а када избацим све своје труле опажаје, неминовно ћу наћи пут до тих људи – не знам како, али ћу, наравно, наћи.

- Јел ти исто идеш у Варанаси? – нисам хтела да се поздрављам, али само да устанем и одем било би ми некако незгодно.

- Не, путујем даље – у Бодхгају, тамо треба да се нађем са пријатељима, и надам се да се ја и ти не виђамо задњи пут.

- Ја се исто јако на то надам!Ако кренем у Бодхгају – где могу тамо да те нађем?

- Потражи ме негде на ливадицама поред дрвета Бодхија – ми се тамо сви окупљамо и лешкаримо на трави.

- Знаш шта хоћу да ти кажем? То што постојиш ти, твоји пријатељи, таква пракса и такви практичари – то је у овом тренутки нешто најбитније у мом животу.

То сам схватила управо сад и пожелела сам да му кажем то одмах, без исчекивања и секирација. Појавио се осећај почетка нечег новог, стварно новог, што се не поклапа са претходним животом. Сада се осећам као поново рођено биће, пред којим се отворио огроман, нов свет, и док сам се враћала код себе у купе, са сваким кораком се повећавала она игрива радост, симпатија која је лучила. Вероватно сам се то од њега заразила? У сваком случају, осећала сам праву, а не труло-сентименталну, захвалност, нежност, која је ишла преко мене ниоткуда, и предужитак, који ме је очаривао са сваким новим кораком.

 

<< Back

Forward >>