« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 25

Jaче, јаче, јаче – светлост почиње да ослепљује. Светлост се шири у чипки трепавица, - једва видљив мах, и из светлуцавог океана се појављује соба, опет лагани мах надоле – бескрајња пространства светлости, покретна преплитања, која личе на шаре, које се мењају огромном брзином. Да ли је сад јутро или дан? Немам више жељу да спавам, осећам се тако сабрано и свеже, али немам уопште жељу да се крећем. Да занемим и клизнем као танка златна нит у пространство светлости... Тако је тихо, свашта...

Извлачим се из јоргана, у соби није ни хладно, ни вруће, пријатно је ходати бос по поду. Извирујем кроз прозор - две невисоке стене, дубоко небо, које подсећа на морско плаветнило, мало језеро… У томе нема ништа фантастично, ништа нереално, али толико занемим, као да сам стигла у други свет. Чини ми се…ма не, сигурна сам да је то МОЈЕ место, да осим мене тамо никад нико није био. Не знам, да ли желим да изађем и ближе приђем језеру, које као да је створено по мојој машти. Ништа не разумем своја осећања, желим да попричам са…

Здрмала сам се и сћућурила се, трудећи се да се затворим.

- Нисам чула кад си ушао.

Као да ме није чуо.

- Шта ти је? Јесу ли то грчеви?

- Па, у ствари сам ...

- Добар почетак:)

Ма да, наравно, добар... Смичем руке, исправљам се, дижем главу.

- Јел ти се свиђа? – у мени се буди заводљива мачкица…

- Свиђа ми се, - и даље се не помера.

Покушавам да се прошетам по соби, као да је то нормала. Тело ми је још увек помало сгрчено, као да ми је стиснуто металном опругом. Потези су ми помало извештачени, али ми се свиђа да прелазим те препреке, - већ осетим мирис слободе, усредсређујем се на њега, хватам га као талас, па тело постаје лагано и почиње да живи онако, како жели... Посматра ме, благо се смешећи. Прилазим му скроз близу, завирујем у очи, које ме у тренутку запљускују врелим таласом... Не могу да поднесем његов поглед, и он то зна.

- Синоћ си уплашила све духове:) – једва ме је додирнуо по рамену, а оно је одмах забрујало, као рој оса.

- Јеси ме кришом посматрао?

- То није било потребно, - толико си лупала, шта си ту радила?

- Борила сам се са страхом од мрака.

- Јел успешно?

- Па не баш…

- У савлађивању страхова, као и у свему осталом, је потребан тренинг

- Бруји ми раме после твоје руке...

- То је доста лак задатак. Ту је најтеже да пређеш преко те блокаде и да кренеш у сусрет страху, а даље се све одвија само по себи … Вероватно си примећивала тај ефекат када си се супротстављала?

- Да, тачно.

- У тој области још имаш доста простора за експериментисање. Досад си радила само оно што си сматрала да је праведно, јел тако?

- Па да.

- А сад замисли да прилазиш ка непријатном и непознатом теби човеку на улици и говориш му да ти се не свиђа, да ти његово лице делује тупаво и шта у том тренутку доживљаваш?

- Па то је права правцата будалаштина!

- Шта то значи будалаштина?

- То значи да се ја веселим, стварајући другим људима проблеме.

- Која си ти глупача! …Облачи се и иди у велику собу, тамо ћемо попричати.

Свашта! Овог пута нисам осетила никакву љутњу што ме је назвао глупачом. Изгледа да сам се већ навикла да сам глупача и онда не схватам то више као осуду. Али, ако би звучао мање друштвено, вероватно бих се поново наљутила.

Довољно је било само да уђем у собу да одмах осетим, где је моје место. И стварно, чим сам се сместила међу јастуке, одмах сам се осетила сигурно и сабрано. Посред чела сам осетила лагану вибрацију, која је подсећала на неко зујење у даљини, слаб притисак, као да нека сила лагано притишће изнутра. Осећања су се разбистрила. Осетила сам мирис борове шуме, угрејане сунцем. Чуди ме, нису се чуле птице, -овде је тако тихо, као што је иначе само у планинама. Та посебна тишина која као мостић спаја све људско са пространством неме стихије.

- Значи, ти сматраш да својим потезима изазиваш код људи негативне емоције?

- Па наравно!

- Тон твог гласа је убедљивJ

- А jeл ти мислиш другачије?

- Мислим, и не само да мислим, а знам да сваки човек сам бира, шта треба да доживљава.

- Бира?! Бирати може само онај који уме то да ради, ко зна да постоји избор, обичан човек нема такав избор.

- Зашто то?

- Зато што се код свих људи у једним и те истим ситуацијама испољавају једне те исте негативне емоције, и сви знају да тако и треба да буде. Да бих постојао избор, човек мора да зна да је могуће другачије.

- Лажеш.Упркос свему што говориш, ти одлично знаш да се не испољавају код свих људи у једним те истим ситуацијама исте реакције. Неко може да те замрзне када му ти кажеш да ти је антипатичан, неко ће осетити жалост према самом себи, а некоме ће бити свеједно, а неко ће се уопште обрадовати што има могућност да се психички прекали. И најређа варијанта – неко се може изненадити твом необичном, али искреном понашању и покушати да се боље упозна са тобом, а убудуће и да научи од тебе понешто! Није искључено, да човек који ти није био у почетку симпатичан, може да те заинтересује бар мало, ако ти не узврати мржњом, него симпатијом и заинтересованошћу. Све зависи од саме особе.

- Да, стварно, слагала сам… Не знам како се то десило.

- Јако лако. Ако узети у обзир чињеницу да човек сам сноси одговорност за то што доживљава, испада да сад може све, или скоро све - јеси то помислила?

- Управо тако.

- И та мисао те је изнервирала, што те је после заслепило, па си рекла очигледну и за тебе саму будалаштину, јер ти је емоција изашла на прво место. Твој разум је спавао када си то говорила, просто си искључила све што је сметало да се испољи негативна емоција која је деловала толико тачна.

-Да...све је било управо тако! – толико ме је одушевила детаљна анализа мог омрачења, да сам заборавила да је реч о мени и нисам се оптеретила тиме.- Знаш, јако ми се свиђа та идеја да моја омрачења – то нисам ја. Ако скроз јасно то схватим, моћићу да научим да их налазим и истражујем исто толико пажљиво и тачно, као и ти.

- Да, то је конструктивна позиција. Замисли да је твоја личност башта, коју мораш да пазиш. Чим се појави нека травка – кидаш је, провераваш да ли је све чисто. Настављаш да пазиш даље, да тражиш друге траве, истражујеш нова привлачна опажања која се појављују уместо њих.

- Имам осећај, као да сам се преполовила, и то се не схвата као фантазија... Тако је радосно тако доживљавати себе! Сада не желим ништа да кријем, ништа да украшавам, јер све то нисам ја!

- Што више емоција будеш сада доживљавала, пре ћеш изгубити оно разумевање које те толико радује, - истим тоном је додао.

Штрецнула сам се и ућутала, не знајући како да се понашам даље.

- Разумевање – то је нешто што се лоше уклапа са емоцијама, укључујући и позитивне. Или емоције, или разумевање. Разумевање – то је нешто слично тектонским процесима и може да ти окрене живот у другу страну, а оне емоције, које се аутоматски појављују око разумевања - то су мехурићи, ма чак и не то – то су пијавице! Зато, нешто најгоре што можеш да урадиш са разумевањем је – да дозволиш пијавицама да га излепе. Али, наравно, свако бира шта је за њега привлачније. Ето, неко воли да доживљава негативне емоције....

- То је немогуће!

- Па, наравно да је то немогуће! – засмејао се, пришао ка прозору. – Ништа од онога што сам рекао није могуће, јер нико то не жели да види, нико не жели да посматра, да прави закључке. Теби делује глупо што се скоро свим људима свиђа да пате? То звучи глупо само за онога, ко није урадио ни један корак у послу са негативним емоцијама, али то је неоспорива чињеница за било кога, ко се бави том праксом бар пар месеци. Зато имаш могућност да се сама увериш у то. Замисли следеће – људи сами бирају шта да доживљавају, и сами бирају патње, јер им се свиђа да их доживљавају. Просто узми у обзир то откриће, не терам те да се сложиш са мном. Можеш то да провериш не пре него што се код тебе саме појави своје разумевање након добијеног иксуства.

- Али како бирају?

- Па, како… Уместо да се смире с тиме да се код њих стално испољавају негативне емоције, људи би могли да се супротставе томе, да објаве рат својим омрачењима, да почну да стреме ка нечем другом, - симпатији, радости, нежности, жељи за пружањем помоћи, стремљењу.

- Али ако не знају шта су симпатија и радост?

- Па, као прво, таквих људи просто нема – сваки је много пута доживљавао и симпатију, и радост, и нежност, у некој мери, давно или недавно. Детињство – то је неисцрпан извор таквих опажаја. И осим тога то не прави негативне емоције мање отровним. Људи су се смирили са тим да болују од те досадне психичке болести која се испољава увек, беспрекидно. Замисли да те нешто беспрестано боли… Негативне емоције су исти бол са којим су се људи примирили. То је право лудило, права правцата патња. Сети се како си за трен ока постала неадекватна када си се изнервирала.

Негативне емоције су психичка болест! Тачно је, ја сам се већ примирила са њима, навикла се на то да су оне неиздвојиве, да су природна људска испољавања... И чак кад ја сама желим да их се решим, ја то схватам као нешто чудно, као свој каприц, а не као једини могући начин руковања са њима. Види ти то! Како сам се срасла са њима, а ево сад јасно видим да та болест није ништа мање озбиљна него хонореја или мененгитис. Просто су људи навикли да живе са том болешћу, они могу да врше своје функције у том накарадном друштву које постоји сад… А можда је зато оно тако ружно, јер се „уклопило“, „искривило се“ за негативне емоције? Интересује је ме, шта се појавило пре – морал или негативне емоције?

- Избор има свако.Човек сам ствара и одржава своје патње. Предложи свакоме да престане да доживљава, на пример, љубомору – ево, човек неће морати ништа да ради, само ће да шкљоцне прстима и љубоморе више никад неће бити. Да ли мислиш да је радо пристао на то?:) По твом лицу се види да ти исто тако мислиш.

- Па, да, отприлике тако.

- А ти провери...ништа слично. Човек ће одскочити и рећи да му није потребна таква срећа, јер не жели да постане скроз безосећајан, као пањ. Људи мисле да ако престану да буду љубоморни, ако престану да завиде, да се љуте и остало, и остало, да ће онда личити на безосећајне пањеве! Замисли – до ког степена разлагања треба доћи да се тако качиш за своје патње, за све то гњило, што омета испољавање озарених емоција?

- Обавезно ћу проверити то. Обавезно ћу поиспиткивати људе.

- Нешто се дешава, и сваки човек одмах тумачи то као негативан или позитиван догађај. Он сам одржава то тумачење, све мисли које се појаве због онога што се догодило, када бих на пример, могао да одржава друге мисли, које би стварале резонансу са озареним опажањима, а не негативним стањима. Али проблем је у томе, што и саме мисли, и негативне емоције, које се појављују упоредо са њима, човек сматра као тачне, адекватне, које не припадају никоме, а долазе саме по себи, споља. Многи људи сматрају себе за жртву негативних стања, а не за разлог тих стања – ево у чему је проблем. Али они воле да буду жртва, јер је тако лакше, не требају да се улажу напори, не треба се борити, - може се само пловити и тражити заборав. Јер ако човек сам не призна себи, да сам ствара и одржава те патње, како ће онда даље живети? Преостаће му или да се обеси, или да почне да се бори против „самог себе“. И опет – човек БИРА да буде жртва, јер је то згодно и уобичајено.

Слушала сам га, слагала сам се и одобравала оно, што је причао, а са неодобрењем мислила на људе, који сами себи траже проблеме, а после за све њих окривљују свих и све, али нисам одмах схватила, да се све то тиче и мене! Да и ја исто одлучујем да будем жртва негативних емоција, пошто их доживљавам, и ту чињеницу толико забринуто сад покушавам да загурам у неки даљи угао подрума и покријем позитивним емоцијама. Тако не желим да се све то односи и на мене ... Цео свет се састоји од таквих наказа и духовних импотената, али ја сам другачија – на томе хоћу да ставим тачку и да кренем да прошетам до стена.

- Тако и нисам схватила, што да прилазим невиним људима и провоцирам их на испољавање негативних емоција?

- Као прво, јер ће ти бити потребно за улагање озбиљних напора у савлађивању страхова. Једно је осећати се праведном, заштићеном од стране устаљених навика, и сасвим друго је да поступиш онако, како ти желиш, када не знаш да ли си у праву, или не, када немаш никакав ослонац у виду закона, општеприхваћеног морала и осталог, - када нема ничега, за шта бих могла да се бориш.

- Да, то ми је јасно. Борба са страховима у директном супротстављању. Има ли још и као друго?

- Да, има и као друго. Твој мотив могу да буду најразличитије озарене жеље – не само жеља да се разабереш са својим социјалним страховима. На пример – жеља да изразиш симпатију.

- ? Шта-шта? Да изразим симпатију, говорећи да ми је човек антипатичан?:))Не зезај ме!:)

- Да, замисли!

Занимљиво ми је било посматрати, да га мој смех никако није увредио, израз лица се није променио, поглед није скренуо, лице се није искривило, и смех је био некако искрен – некако је све тако необично, тако добро... изнутра се излио пљусак оштре нежности због онога што видим како се слатко смеје заједно са мном, због моје глупости, и то не изазива код мене отуђење, и ја схватам да он то види и разуме...у том тренутку сам толико јасно схватила да нису ови жељезни, бетонски зидови отуђења, напетости, забринутости, да бих се увек увек могла доживети неограничена отвореност, која рефлектује безбројне нијансе озарених доживљаја...

- Ја ти не предлажем да изражаваш своје неодобрење према људима, следећи жељу за одржавањем аверзије. Замисли да може да се деси да се у свој тој гомили људи нађе један, према коме ће се твоја симпатија испољити управо на тај начин - у облику жеље да му приђеш и кажеш да ти се не свиђа, да видиш у њему окорелу тупавост и окорели желе («кисељ») жалости према себи. И онда ће то за тог човека бити шанса коју може да искористи или да је одбаци.

Помало сам се уморила од тог разговора, појавило се незадовољство, јер се бојим да му кажем то отворено. Седим још неко време у том тупавом стању, мислећи, како да поступим, како да се понашам у тој ситуацији, - рећи да сам уморна и онда он може да изгуби сваки интерес према мени или да наставим да причам, али више не доживљавајући праву радост од вођења разговора? У стомаку имам такав осећај, као да нешто упорно хоће да се испољи, али оптерећујућа забринутост као да га кврца по глави и он као, пребијени пас на неко време одустаје, али затим опет налази пут и прилази ка грудима. Пресецам све страхове колико је год то могуће, и препуштам се том осећају. Нагло скупља снагу, одбацује сво смеће и експлодирајући одзвања као свежа фонтана у срцу. Искреност! То је прави критеријум да се схвати шта у ствари желим сад, коју лаж одржава, шта сам ја уопште.

- Желим да прошетам… Јако ми је занимљиво све што ти…

- Стоп! – хладан и директан поглед, сурова интонација.

Штрецнула сам се, опет сам осетила забринутост, - тачно, опет сам урадила нешто погрешно.

- Јел мислиш да, да бих ми показала своје интересовање, мораш да ми кажеш о томе? Наравно, могу тако да поступе такве глупаче, као што си ти. А мене не интересују све твоје пристојне фразе које су у ствари предодређене само за једно: на тај начин ти бежиш од уклањања негативних емоција, пресвлачећи их у мутно незадовољство.

- Дођавола!!!

Хватам више ваздуха, излазим из коже преплашеног ништавила, сигурно и јасно говорим:

- Желим да прошетам!

- Е, тако, - насмејао се онако, као и да није био малочас строг и хладан.

Брзо се све мења... понекад чак не успевам да се наљутим на њега. Љутња тек почне да ме хвата, а он одмах постане другачији, и ја одмах заборавим да сам мало пре планирала да се супротставим, да га окривим за неправедност и негативан однос, па ме поново заокупи интересовање. Пљусак интересовања изазива симпатију према њему, која граничи час са усхићењем, час са сексуалним узбуђењем. Раније су моји дани били одмерени, и од буђења до легања у кревет је пролазио исти временски период, и расположење ми је било отприлике једнако у току дана, а ако се мењало, онда једном...па, да, три пута на дан. Сада се дешава нешто непознато. Као, пробудила сам се недавно, а имам такав утисак, као да је већ прошло пола дана... Расположење се мења скоро сваки минут, - ватромет осећаја, емоција, открића.

Камена стазица, ђаволски кривудајући између жбуња јесењег планинског цвећа, доводи ме до језера. Никако не могу да поверујем да се налазим на том месту. Оно и даље није реалније, никако ме не напушта осећај да је то нека друга стварност, или сам се то ја променила? Како је то тешко... «Стварност» и «ја сама», «стварност» и «ја сама»... Да ли може да постоји «стварност», ако нема мене? Већ сам размишљала о томе, али сад опет немам никакво виђење. Обавезно ћу попричати о томе са... Па, ја ни не знам како се он зове!

Језеро ми делује тако...да ли, лагано, као да је ваздушно, као да није на дну, него само као да га лагано додирује. Тачно знам каква је вода у њему, - хладна, али не да те спржи. Пливам ја јако добро, али се плашим да пливам у дивљим местима – бојим се дубине и дна. Одакле се појавио тај страх? Кроз маглу година појављује се мутна успомена, али то је засад само осећај, засад нејасан страх, који се спојио са сликом застрашујућег и непознатог дна... Рођаци... Бака, дека, родитељи, још неки људи, - сви нешто причају, ужурбали су се, за мене је то као безличан шум, позадина, апсолутно незанимљива.. Личе на механичке лутке, - сви исти, као да су од истог теста направљени... Језеро... Језеро...Језеро! Трчим у одећи према језеру, желим да утрчим у воду, то је тако радосна и заводљива жеља!... Обала је била каљава и са одроном, али сам ја то схватила тек кад су ми ноге склизнуле у воду и кад сам већ до струка била у води, мама ме је ухватила и стисла јако-јако уза себе... У том тренутку пада као да сам се нашла у вакуму, није било ничега – ни страха, ни радости, нисам знала како да реагујем, још нисам знала за страх. Дођавола – како сам могла да се сетим тога, али тачно је, пре тог дана нисам ни знала за страх! И када ме је она, грчевито ухвативши, стисла уза себе, нешто ново се улило у мене, - милиметар по милиметар моје тело је испунило нешто бетонски, тамно-сиво, нешто што ме је паралисало, обухватило мене целу...

Одбацивши заједно са страхом одећу, растрчала сам се и расекла воду рукама, као делфин отишла у дубине. Како је добро осећати се слободно, дивље и бестрашно! То је мој свет – шуме, стене, ноћне стазе, обасјане месецом ливаде, ватрени заласци, шумска језера... Распрострла сам се у облику звезде на води, а онда заронила као сирена. Пљусак воде се као танак ехо разнео према стенама, зараслим ниским боровима. Када сам се довољно испревртала, изашла сам на обалу и легла на велики, врео од сунца камен. Тишина.

Када сам се вратила у кућу, није био ни у соби, ни у кухињи, сва остала врата су и даље била затворена, било је незгодно отварати их, мада ме је, наравно занимало – шта је иза њих. Из кухиње је допирао мирис укусне хране, нашла сам тамо топле палачинке, джем од банана и кокоса, и чај. Значи да је био овде! Волим да осетим његово присуство. У мојим противречивим и муњевито променљивим опажањима све чешће се појављивала права заљубљеност која је изазивала оштру сексуалну жељу. Ево, опет сам замислила како улази у мене и одмах је све затутњало у мени, навлажило...па како да се изразим? Боже, шта ја причам... где налазим такве речи...улази...испуњава...навлажило...али како да кажем? Гура ми? Залази? Тура ми? Набрекло ми је? Одједном ме је ухватио лудачки смех, док сам спазматички покушавала да пронађем праве речи, које бих изразиле моја осећања. Значи да је богат руски језик... ма то још и није језик, тек ембрион...

Занима ме, а да ли он зна да га ја желим? Од њега се ништа не може сакрити, али ја сад и не желим ништа да кријем... Желим да се скинем и да ходам гола по кући. Шта ће помислити о мени?... Дођавола, опет је то ђубре почело да излази из мене. Ја. Желим. Да ходам. Гола. То је довољно да се скинем и почнем да доживљавам задовољство, јер коначно могу да радим оно што желим.

Кући је то увек био велики проблем. Не подносим домаћу гардеробу, посебно пиджаме, бадемантиле и спаваћице. Цело детињство су ме терали то да облачим, и сваки пут сам имала осећај, као постанем други човек, када обучем те саване. Само што сам била енергична девојчица, а већ сад сам постала као дебилна пензионерка... Али до задњег дана, док сам живела кући, нисам смела чак ни гола да спавам, да не причам о томе да нисам смела тако да ходам по кући. „Тата може да уђе било ког тренутка, он је мушкарац...Мајо, девојчица треба да спава у пиџами, иначе може да се прехлади све своје женско, а и није хигијенски препоручљиво то...“ Када сам почела да живим сама, прво сам избацила све бадемантиле и папуче, које ми је мама пажљиво ставила у кофер. Кофер – то је исто ужасна појаваJ Нешто толико људско, до мозга костију, - породица, родитељи, деца, викендица, посао, папуче, сервизи, рођендани, одмор, кофер, пензија... – лако описивани низ. Никад, никад, НИКАД то неће бити опис мог живота. То је горе од смрти, то је успорено труљење, разлагање, смрад... Кофер исто нека иде дођавола.

- Али једног прелепог јутра се можеш пробудити и приметити да си најобичнији човек и да ништа више није потребно, осим топлог породичног гнездашца са пристојним мужем и слатком дечицом.

Опет се појавио као испод земље, и опет је одлично знао о чему сам размишљала.

- Не! Мени то не може да се деси! То је немогуће.

- Зашто си толико сигурна у то?

- Пошто ми је мука од свега тога. Боље је да цркнем.

- Можда и јесте боље, али шта си урадила да се то не деси?

- Ти стварно мислиш да је то могуће?

- И чак више од тога, - сматрам да ће то тако највероватније и бити. Зато што је шанса да се извучеш из патњи веома мала за било кога. Вероватно мислиш да је то просто, да требаш само то да пожелиш... Али не, то није тако, то је најтеже, што можеш да замислиш. Чак први корак - уклањање негативних емоција – ће захтевати од тебе ненормалан напор, за који тренутно ниси способна. Вероватно мислиш да, ако имаш жељу да будеш слободна, ако осећаш аверзију према свакодневници, да ти то нешто гарантује? Не, Мајо, то је само шанса да добијеш шансу. Ти не знаш што је тако испало да ти сад имаш такву жељу, зар си нешто урадила за то? Не, то је тајна што ти се појавила та жеља. Али та тајна нема никакве јасне за тебе законе, и сваког тренутка твоје стремљење да будеш слободна може да нестане испод воде, и готово. Умрећеш, можда чак нећеш то ни приметити. Наставићеш да живиш онако, као што живе сви људи, присећајући се својих потраживања, као успомена из младих дана, као о малим, слатким лудоријама.

После сваке речи, обухватао ме је невероватан ужас, чак сам почела да се тресем од леденог дисања... Грејем се на сунцу, фантазирам о свакаквим глупостима, једем укусну храну, а овде се такве ствари дешавају... Шта може бити горе од такве тихе, неприметне смрти? Као безболан ујед змије, као безукусан отров, чак нећу ни приметити, како ће се то десити, просто ћу се пробудити ујутру...Не. Као колац да забадам посред мутне баре опажаја, утврђујем стабилан ослонац на том месту, - Нећу се предати тек тако, покушај да ме савијеш.

Изазивам ту тиху смрт. Не смем да бежим од ње, на бежање ме тера страх, а страх паралише, не дозвољава ти да радиш, деконцентрише те, скреће ти пажњу. Желим да се нађем са том кучком лице у лице, да је гледам у очи, и управо хоћу да је победим, - у директном супротстављању, без сенке страха и сумњи. Она је свуд, са свих страна осетим њен сладак смрад. Она може да упрска у мене свој отров било ког тренутка, када се не будем борила. Како је глупо бојати се смрти тела, када те на сваком кораку очекује такво ђубре, беспрекидно те гризе, сваки ујед може бити задњи!... А после неће бити ничега, - ни бола, ни страха, има да умрем...

- Чак прекомерни напори у пракси ти не дају никакве гаранције. Желим да упијеш то, да уложиш максимум напора да бих разумела шта ти сад причам. Ако некад будеш слободна, ако се некад извучеш из тог затвора, - то ће бити чудо, а не нормално одвијање догађаја, као што ти мислиш.

- Па како тако??? – буквално молећи сам упитала, - а шта је онда са свим древним праксама које воде ка озарењу? Зар то није пут којим ће сваки који искрено стреми стићи?

- То је само шанса да се добије шанса.

- Али зашто тако?

- Откуд ја знам? Зашто излази сунце, зашто га сад нема, зашто овде расте дрво, зашто се онај опажај који зовеш собом, налази управо у том телу и у тим околностима... Не знам одговоре на та питања.

- Ти не знаш? – мислила сам да ти знаш све…

Засмејао се, забацивши главу, као дете.

- Превише си високог мишљења о разуму. Једном ћеш морати да се смириш са тим да је разум инструмент са доста ограниченим могућностима. (Не верујем да се то односи на тебе... а и на мене?) Стихија нема јасне за разум законе, оно што се дешава ван граница људског, делује му као невиђени хаос... можда ћеш једног дана то сама схватити.

…Смркава се. У кући још нема светла и због тога кућа делује помало застрашујуће и уједно задивљујуће. Сутон се увлачи унутар куће, као тамна магла, постаје прохладно. Још се није угасила црвена пукотина од заласка, а изнад две стене су се већ појавиле звезде. Ветар... као да се игра у крунама дрвећа, кружи око куће, као безбрижно и слободно биће одлеће у густо плаветнило неба. Тако желим да ухватим слободу и нестанем на њој као на брзом делфину, престижући ветар! Огрћем се у ћебе, још неко време седим у мраку. Данас се нешто не плашим, кућа ме штити, могу да затвроим очи и препустим се мраку. Он ме покрива као лаганим и пријатним покривачем, - како сам могла да се бојим? Како је лепо седети у мрачној соби!

Невероватно – уопште нема досаде, не желим нигде да трчим, ништа да радим. Чак не желим да размишљам, такав имам осећај испуњености и смирености... Не разумем, како сам живела раније. Нисам уопште могла да будем сама, стално је неко морао да буде са мном, или нешто, у крајњем случају. Књиге, телевизор, фантазије, чај, музика, телефон, бомбоне, комшиница, момак – алке строгог оковратника за који ме је водила досада. Зар се може другачије? Сад ми не треба ништа, толики простор имам, толико испуњен живот, кроз који може бесконачно да се путује.

Музика у даљини... као да долази са високих планина...заједно са ветром, са месечевом светлошћу, заједно са дисањем другог света... који се налази ван људског... Тако га и нисам питала како се зове...

- Тај.

Просто седи и ћути. Уопште није строг, очи му имају дечији израз, светлуцају. Има густу косу... каква ли је на додир? Тамнопуте руке које подсећају на шапице тигрића, јаке и лепе стопе, прса која се виде кроз изрез памучне кошуље, - све ме то ошамућује. Он не личи на човека, - сунчани бог, који не зна за време... Могу да се истопим од жеље да га додирнем... Он само седи и гледа ме... Каква има стопала!

- Пољуби их.

Да их пољубим? То ми делује тако природно, тако озарено, али ипак... да пољубим? Додирујем његову шапу својим образом, она тако мирише – као опало лишће на сунцу. Додирујем језиком његову стопу, уснама, облизујем је, завлачим се између прстију који трепере од мојих додира, грицкам их, сисам као полни орган... У глави ми се врти толико, као кад сам се у детињству љуљала на љуљашкама... Подижем ошамућену њушкицу и кроз панталоне се наслањам на његов полни орган који звецка од узбуђења. Једва чујно стењање, желим да га ухватим уснама...Зауставља ме, ухвативши ме за врат, за косу, чврсто ме држи, гледајући ме право у очи... Његов поглед избацује из мене све јарким сунчаним блицима, - за неколико тренутака није остало ништа од онога што сам ја сматрала да сам ја, и немам никакве могућности да се супротставим томе. Немам за шта више да се качим. Празна посуда са празним зидовима... Не остаје ни то, када се појављује нешто... пољубац... Две ватрене спирале преплићу се у плесном пориву у сусрет распламтелој стихији, усхићење пали све најтање нити, које везују ТО са људским обликом. Пад у дубину блаженства... Како се може издржати?...

- Стисни се уза мене...кретаћу се сасвим полако... Заустављај ме када оргазам буде скроз близу...тако...тако...девојчицеJучи, учи да се суздржаваш...

Стишћем јак врат, обухватам снажно ногама...какву има кожу...пад, кружење, лет...ништа не схватам...час израњам на површину нечег што не могу да опишем, час се растварам у њему, и свака ћелија се топи од ватре блаженства, мисли нестају а да се још нису ни родиле. Горење и прохлада, похота и заборав... Клизање на граници оргазма – на снажном гребену огромног, снажног таласа... Таласи нежности доносе шапат... Тај, волим те...

- Девојчице:) Паметнице, лепа моја тигрице, све ти испада...тако, учи да трпиш мој полни орган... једног дана ћеш свршити испод мене, али не сад, засад трпи. Још?...Реци ми да желиш још...Тако...Како ме то још није разрушило?

…Не знам, не знам колико је прошло времена, - оно, које је деловало толико нерушиво, распршило се као неки вео, иза граница којих све нестаје... Мене више нема.

Смејем се!И смех, као жуборење поточића додирује ме прохладом. Тако је необично, - могу да мрдам руком коју више не осећам. Гудећа вода која се струји и у облику љубичастог гротла се заврће посред груди, - раније је на том месту било тело. Ваздух више није био празан, као да је Тај и у њему, сви његови покрети се осете у мом телу и чак ван тела, у виду водених вирова који се искре од страсти и радости... Уплићем се струјама блаженства у пространство, које да ли се излива из груди, или се уврће у грудима. То је немогуће, то се не дешава.

- Тај! Тај!

Истрчавам гола из куће и опет га дозивам. Танко као свила тело ми реже ваздух као мекани маслац, одрази облака у живим капљицама росе... Како је све живо!.. упило је нежно, невино треперење, као влажно дрво које је упило кишу и одражава испуњеност. Све дише, све се смеши, као да цео свет води љубав. Како то подсећа на секс!

- Тај.

Седи на обали језера на великом камену и лагано ми се смеши. Дотрчавам и прибијам се уз њега... И не осетим ни његово тело, ни своје, - сребрнаста лопта, који одзвања празнином, и ја не знам, где сам ја, а где је – он... наше очи – то је само поглед, а постоји само ТО.

- Са колико година си почела да мастурбираш?

- Са шест.

- Похотна женка:) – притиснуо ме је уза себе , - и јеси онда и почела да свршаваш?

- Аха. Сваки дан сам свршавала. Нисам знала шта се са мном дешава, али то је дефинитивно била најбоља занимација током дужег низа година. Свако вече сам се затварала у купатилу и намештала туш тако да ми додирује клиторис. Мислила сам да радим нешто ужасно и јако сам се бојала да ће неко за то да сазна. Сваки пут после оргазма сам се клела да више никад то нећу да радим, али је следеће вече жеља опет била јака и све дешавало поново, и поново...

Када сам имала девет година, мама ме је позвала у собу, затворила врата и не подижући поглед, почела да прича како нека деца имају такву болест, као што је ананирање: «Они желе да дирају себе између ногу и да доживљавају од тога задовољство. Али то води до јако и јако лоших последица...» До којих конкретно, никад није ни рекла, али онда нисам о томе ни размишљала, јер сам слепо веровала у оно, што су ми причали родитељи. После тог разговора вечери су се претвориле у мору. Ништа нисам могла да урадим са својом болешћу, и свршавала сам, умирући од страха, осећаја кривице и ништавности.

- А шта је било са дечацима?

- У 12 сам само и мислила на секс, али никако нисам могла да нађем одговарајућег дечака, а и опет – било ме је срамота због својих жеља, бојала сам се да се решим невиности... А када се дечак пронашао, одмах ми је гурнуо, за минут свршио и ја нисам осетила ништа, сем физичког бола и недоумице. Чекала сам на то толико година, свршавала 5 пута на дан, замишљајући себи страстан секс... Тад сам имала већ неку одаљену представу о сексу по фотокопијама Камасутре, које сам нашла код брата у удаљеном ћошку стола. После првог секса дуго ништа нисам хтела, - ни да мастурбирам, нити нове дечаке... Са следећих десет дечака је била иста ситуација. Не знам што сам се прцала са њима. То је била просто тупост, јер нисам доживљавала ништа, никакво задовољство... Затим сам срела дечака са којим сам први пут успела да свршим. Имала сам петнајест година. После тога сам почела другачије да бирам дечаке – не комплексима и главом, него овим! – показала сам прстом на мацу.

- Да, она ти је понекад паметнија од главе:)

- Али је исто било свакаквих глупости…

- Па јел имаш сад нешто у сексу, што ниси реализовала и што бих хтела да реализујеш?

- Да, мислим да да. Секс ми је и даље јако привлачан, мада не знам како ћу га имати сад... Све си преокренуо.

- Видећемо како ће се понашати твоја сексуалност. Ако имаш одређену жељу да престанеш да доживљљаваш оргазме или да их не доживљаваш, на пример, сваки дан, него два-три пута недељно, или једном месечно?

- Да. Насвршавала сам се довољно... И то је ТАКО добро, - имати секс а не свршавати. Никад нисам мислила да имам тако осећајно тело, да могу да доживим такво задовољство. Невероватно је што ни сад, ни када смо водили љубав, нисам могла да направим разлику између узбуђења и нежности. И једно, и друго...као да су се спојили, направили јединствену беспрекидност, као светлуцаву нит, на коју су нанизани сви тренуци.

- Нежност према мени?

- Наравно, па према коме би још:)… јел нешто није у реду? Јел нешто безвезе причам?

Тај је наставио да ме гледа тако, као да ми је поставио питање, а да одговор није добио.

- Нежност према мени?

Замислила сам се. Морам да се присетим – како је то било, да се вратим уназад... То није тешко, пошто су осећања била толико јака... очи... светлеће, као код јагуара...тако нежног јагуара...то није засад то... упијам се у леђа, забацујем главу...то није то, засад није то то... неочекивани пљусак жеље да заплачем, и ја плачем на сав глас, због ненормалне отворености... ето! Ту је то и почело... Нежност… тако чудна нежност… наравно да је осећам према њему, према коме бих још... не, то се упетљао разум, неки тупав... још једном – заплакалa сам се, ма чак не то... скоро сам добила напад хистерије, али не ону болесну, него као планинско језеро да је пробило у долину, срећа ослобођења, раскида нечег везујућег, гушећег... у том тренутку се појављује нежност...продорна, желиш да се смејеш, да отвориш и пустиш у себе цео свет...планине...оно исто искрење леда, светлост постиже толику јачину и интензитет да се чини да ће цео свет букнути...цео свет... промена слика...шта је тамо било... сад се већ не сећам добро, планине су тачно биле...море, делфини...њушка пса у дворишту...старац који тргује са цвећем на обали...чудан низ слика...јако чудан!

Узбуђена због свог открића, занемела сам, зинувши, не знам шта да кажем, како то да схватим, шта то значи?

- ?

- Чак не знам, али сад...сад, ако хоћу да будем искрена до краја, морам да кажем да међу тим сликама, које су следиле моју експлозију нежности, које су је испуњавале...

- Реци.

- …нисам сигурна да је међу тим сликама био твој лик! Вероватно је био...да, ипак си ти био тамо, али се умешао чудан низ других... и није да је то била просто нека паразитска делатност мозга, не, свака, чак најништавнија слика је светлуцала од те нежности, доводећи ме до екстазе. Испада да сам доживела нежност према теби? Или не само према теби? Према псу? Према старцу? Према планинама, делфинима... Па према коме??

- Користимо један те исти израз за означавање целог низа разних опажаја. Језик који користимо уопште није савршен. Тотално је детаљан што се тиче судског система или технолошких процеса, али што се тиче доживљавања, ми фактички немамо језик, имамо збир речи, чије је значење скроз нејасно. То води ка томе да не можемо да одликујемо опажаје, а то води ка томе да се не испољава оно што је приоритет, не појављује се знање правца свог кретања, човек се просто лелуја из стране у страну, као бесмислено дрвце.

- Управо сам недавно приметила да када сам почела да се бавим праксом, да немам довољно речи, да чак не могу да опишем своје сопствено искуство!

- Да. И онда то искуство брзо прекрије сутон заборава, у ствари то онда и није искуство. Она нежност, коју си ти доживела – то је нежност, која нема неки конкретан објекат, на који би била усмерена. Да, да... замисли, она није усмерена ни на кога конкретно. Са чиме то да упоредим... као златна прашина виси у ваздуху, и кад гледаш на свет кроз њу, све као да придобија неки зјатан сјај. Рећићу ти више, да те скроз изненадимJ Та нежност чак и не долази нитокуд.

- Како то? Она излази из мене.

- Излази из тебе?

- Па како би било другачије?

- Да ниси тако сигурна у то да другачије не може бити, и да си осећала оно што се стварно дешавало, могла бих да видиш оно, о чему ти причам. Касније се још једном врати на те успомене, и нека твој разум неко време седи на поводцу на стазици поред врата, не дозвољавај му да скаче без контроле и да каки свуда, где стигне.

- Ма шта…

- Мислио сам на то, да ти ништа не знаш о томе, шта може да буде, а шта не може да буде у свету озарених опажаја. Научи да се носиш са свим својим искуством, које ћеш постизати у вези са праксом уклањања негативних емоција, као са нечим, за шта преседани нигде око тебе не постоје – нико просто нема такво искуство. Сво искуство које поседују људи – то је животно искуство, испуњено омрачењима до самих крајева.

- Обавезно ћу покушати да се још једном свега сетим.

- Могу да ти дам још један савет. Ако доживљаваш искуство, које је за тебе веома битно, користи све могућности да га фиксираш, да се не размаже као мутна мрља у прошлости.

- Да фиксирам?

- Написмено. Опиши све што се дешавало са тобом за време постизања свог искуства, до најмањих детаља, па ћеш приметити разлику.

- Волим да слушам твоје савете. Они су... посебни, јасни су, тотално јасни! Да, оно што сам досад доживљавала то је јако, јако, јако, јако битно, вероватно не постоји ништа битније за мене.

- То је тек почетак... можда.

- Шта хоћеш да кажеш?

- Да овог тренутка ти још ништа од себе не представљаш, и ово што се сад дешава са тобом – то је мој поклон. То значи да ћеш се за неко време вратити на место, на ком сам те ја покупио, али то не значи да ћеш заборавити своје искуство. Сећаћеш га се, стремићеш ка њему, тражићеш га изнова и изнова. И само од тебе зависи – да ли ћеш се вратити у то проживљавање или не. Ако се вратиш, то ће бити почетак наше заједничке праксе. То ће значити да ниси она која машта, која тражи богове и учитеље, да јој буду раме за плакање, него борац који је спреман на све ради слободе. Ти ћеш морати да уложиш све снаге, сву своју страст да се вратиш тамо, куд сам те ја довео на неколико кратких минута.

- Зашто баш тако? Зашто ћу морати да се вратим?

- Зато што је баш тако. Имам искуство, које ти немаш, зато могу да говорим о томе, а ти – немаш, зато и не желим да разматрам ту тему са тобом, иначе ћеш ми или поверовати као религиозни фанатик или ћеш ме исто тако одбацити, а ја желим да твоја основа буде твоје сопствено искуство и ништа више.

- Знаш, сад уопште немам никаквих забринутости, и кад их нема, почињем да мислим, колико сам им испуњена иначе. Све се тако променило, то је сасвим други свет...

- Знам да немаш никакве негативне емоције, јер се сад просто налазиш тамо, где се оне не појављују. Али то није резултат твог рада, зато не ликуј и не мисли да ће тако бити увек. То ће се завршити, Мајо, и мораћеш да засучеш рукаве и почнеш да радиш сваки секунд и да проналазиш и уклањаш омрачења. Или ћеш умрети, или ћеш изаћи као победник у тој битци, треће не постоји.

Ветар дува у разголићена леђа, раздувавајући блаженство и отсутност у љубичастом гротлу са крајевима, нежним као латице цвећа. Управо сам сазнала невероватну суштину његовог поклона... Више никад нећу моћи да заборавим То, никада више нећу моћи да се вратим на те мале радости и бриге, које сам сматрала за део свог живота... Открића ме чекају на сваком скретању мисли... Али ја немам куд да се враћам! И не зато што сам се тамо посвађала са неким, па ме неће више пустити тамо, а зато што немам више уобичајених опажања, који су били «та» места и «ти» људи. Остали су исти визуелни ликови, исти осећаји од додира, - али све остало – емоције, мисли, жеље – променило се. И зато немам куд да се враћам. Тај ме је ставио на оштрију бријача – са једне стране је смрт, са друге – слобода... Шта је моја личност у тој тешкој и беспрекорно лепој шари догађаја?

- Засад имамо још времена за разговор, хоћу да кажем да у ситуацији са оргазмима не сме да се греши.

- Засад имамо времена? Јел ти негде журиш, путујеш?

- Не, није у томе ствар, просто сад имам жељу да разговарам са тобом, свиђа ми се да те саветујем, свиђа ми се да ти помажем да се разабереш са њима, али ће ме ускоро та жеља проћи.

- Зашто? Јел то толико неизбежно?

- То је скроз неизбежно. Ти немаш искуства у бављењу праксом, зато сам сигуран да не можеш да приступиш ка реализацији мојих савета моментално, нећеш моћи једним потезом да прекинеш да пуниш свој живот са омрачењима, нећеш моћи одмах да почнеш и без двоумљења да уклањаш механичке навике, и то је управо онај разлог, због ког ће ме моја жеља неизбежно проћи, и да ли ће се појавити поново – зависи само од твоје праксе. Код мене се појављује жеља да помажем само оним људима, према којима доживљавам симпатију. Постоји симпатија – испољава се жеља да помогнем, нема симпатије – жеља се не испољава. То није „решење“, није спуштено „одозго“, то се просто тако дешава, а сам си сведок тога. Када изађе сунце, цвет се отвори, тако се то дешава и ми то потврђујемо.

- Онда не губи време! Шта си још хтео да кажеш за оргазме?

- То је жеља – жеља да свршиш, ни у ком случају не треба бити сузбијена. Отказ од оргазама мора бити природан ток твојих сексуалних жеља, а не следовање концепцији о томе, да је то корисно или да је то потребно, не следовање нечијег мишљења...Жеља мора бити радосна, само ће се у том случају жеља развијати даље. Просто сваки пут, почев од тренутка, када се сексуална жеља пробуди, и завршавајући тренутком, када си близу оргазма, упитај се – да ли хоћеш да свршиш или желиш мало да развучеш тај тренутак, и више желиш баш сад да доживљаваш она осећања, која доживљаваш. Ако превариш себе и будеш сузбијала своје жеље ради било ког циља, твоја сексуалност ће умрети... Нису потребне никакве «потребно», само «хоћу».

- Један те исти поступак може да се одради радзличито, различити разлог, мотив, и од те разлике зависи јако пуно... ја разумем.

- Од тога зависи уопште све. Делује као један те исти поступак, и која је разлика, што ћеш престати да свршаваш? Али разлика је огромна. У том случају, ако имаш радосну жељу да се зауставиш на граници оргазма и да је не прелазиш, ти долазиш до открића нових сексуалних осећаја и њихових нијанси, тело почиње да се буди, и све нове и нове његове области ће постајати ерогене зоне, док се скроз не претвори у један велики извор најразличитијих и најдубљих сексуалних осећања, и већ не само сексуалних... У противном, ако се будеш стидела тога, што свршаваш, ако будеш сматрала да је то «лоше», ни ка чему другом, сем нових негативних емоција болештина и разочарења, нећеш доћи. Сигуран сам у то да ће се већина људи, који су сад усхићени сексуалним праксама, ускоро суочити са кризом, јер механички отказ од оргазама или уопште било који покушај да се умешаш у своју сексуалност, диктирајући правила, који нису израсли из тебе наприроднијим путем промене жеље – то није радостан потез који води у дубину живота, то је следовање још једној концпецији, коју често прати страх од «пуцања». А куд може довести активност, изазвана концепцијом и отрована негативном емоцијом?

- Сачекај, хоћу још једном да потврдим, да не погрешим. Значи, ти кажеш да је механички отказ од оргазма – оно кад ти читаш књигу у којој је написано „мораш да се откажеш од оргазма, онда ће бити супер“, и почињеш да се суздржаваш од њега БЕЗ ОБЗИРА НА ТО, што јако желиш да свршиш и доживљаваш сажаљење, незадовољство и тако даље, јер не свршаваш.

- Да.

- А јел такав отказ некуд води – то кад сам се већ насвршавала до миле воље и кад сам опет дошла до дечака, ЖЕЛИМ мало да развучем оргазам управо пошто ми се свиђа оно што доживљавам.

- Да. Ако жеља да не свршаваш овог тренутка надвлађује жељу да свршиш – онда ни нећеш свршити, али обе те жеље требају да буду жеље за добијањем максималног задовољства, а не још нечим.

- То је просто... просто за површно схватањеJ А колико дуго већ не свршаваш? Насмешио се, размишљајући ко зна о чему.

- Пуно година.

- Пуно година?

- Јако пуно година. Хоћеш да ми даш комплимент и кажеш како младо изгледам?:) Ја изгледам онако, како желим.

Да ли он само флертује са мном?... Не, не. Са тим човеком овде је све могуће, претварање не осетим.

- Испричај ми о себи.

- Не овог пута.

Даћу све што имам, само да тај пут буде. То ја сад тако мислим, а шта ће бити сутра? Каква ћу бити сутра?..

- Засад нисам сигурна да ли сам спремна да се скроз откажем од оргазама, али у сваком случају, овог тренутка имам апсолутну јасноћу да овог тренутка не желим да свршавам.

- При томе, можеш да имаш секс или мастурбираш онолико, колико хоћеш. Прилази граници оргазма, бар 200 пута на дан... Обрати пажњу и на микрооргазме. Када си јако узбуђена, такав оргазам је тешко ухватити, - он се баца као дивља звер, и ти си већ малко свршила. Знај, што више има у твом сексу нежности, заљубљености, других озарених опажаја, мања је вероватноћа такве случајности. Такви испади нису толико катастрофални, као прави оргазми, али свеједно воде до слабљења сексуалних и свих осталих доживљаја. Сама ћеш видети разлику. Свеједно долази до опадања у свему, укључујући и снагу и радосност жеља, а жеље – то су поточићи из којих се рађа стремљење. Без стремљења си мртвац.

Још никад нисам видела тако лепо небо и тако лепу воду... дрвеће, траву, и камење! Не знам, ко сам... Таласање – тако се шири блаженство из тог места у све правце. Уобичајен свет опажаја – танко стакло, кроз које се све боље види НЕШТО. То је оно право, то и јесте... мучим се, али немам шта да кажем да ТО постоји. Мудар старац који се смеши, са очима, испуњеним блаженством, дете без мисли и страхова, љубавник који негује рукама вечности, залазак сунца и излазак сунца истовремено...

Није било ни јуче, ни сутра, није било ни времена, ни његовог одсуства, није било чак ни садашњости, јер је могла да постоји само између јуче и сутра. Лица ноћи и дана као јарки бликови озарују свест, која је исклизнула од сна и од бдења, и час поприма облик, час се разлеће на комадиће – иза хоризонта, и још више, још више... Усне, шапат, - у јаркој празнини се пале хиероглифи..Секс, који се претворио у акорд две стихије, у савршен звук, ван граница свих облика и назива... То се никад неће завршити.

- Реци ми, колико је прошло времена откад сам овде?

- Јел негде журиш?:)

- Не, - први пут, у неколико да ли задњих дана, да ли столећа се појавила сенка забринутости, - не, не говори тако. Зар не знаш, да не могу нигде да журим, и да си ме позвао са собом, да бих све оставила и остала?

- Знам.

- Таје, желим да останем.

- То ништа неће променити у твом животу. Мислиш да ће те овде свакодневница мимоићи? Никуд нећеш побећи од ње. Вратићеш се овамо пре него што будеш слободна од негативних емоција. То није мој услов, али ће бити управо тако, а не другачије.

- Зар не зависи од тебе, да ли могу да останем или не?

- Нећеш сад разумети моје објашњење. Остаће ти само да прихватиш оно, што ти кажем.

Туга се неприметно провукла и обухватила све сиво-плавом маглом. Желела сам да будем мало сама, по први пут откад сам са њим. Сво то време смо били заједно...не, били смо... И ево сад идем да седнем на обали језера, а он ме неће чак ни зауставити. Сузе... стиснуте песнице... црни облаци, искидани сунцем или сунце, отерано облацима...јесења отсутност... Све се враћа.

Све је преокренуто наопачке, - уместо куће, гомила камења. Не, нисам уопште тако замишљала пут ка слободи. У фантазији сам видела радосну и занимљиву игру, и у којој ћу као награду добити просветљење... Просветљење... отрцана реч, сад ми се не свиђа. Не желим да качим на ТО... сад већ ТО..зар већ на ТО?...ту етикету. КАКО???? Како да наставим да живим? …Плачем… поново, поново, поново тај мрзан, тесан затвор, данас сам чак сањала, - са бригама, сивилом, свакодневницом... Зар ћу опет имати те снове после којих ми не остаје ништа, осим разочарења и празнине? Опет ће бити сиво небо, хладноћа, Москва... То је неподношљиво. Не знам како могу да трпим толики бол.

- Када крочиш у област не људског, тамо је све не људско – и секс, и љубав, и љубомора, и патња, и многе друге ствари, што уопште не постоји у обичном свету. Управо зато такво путовање треба да прати огромна одлучност, да бих могле да се донесу и изврше одлуке.

Ко је то? Застајем и чак заборављам да сам плакала... Окренувши се, видим невероватно биће. По цртама лица, пропорцијама уопште није налик Тају, али у исто време су обоје као једно. Седи на камену, онако мала, лепа, тамнопута. Не смеје се, али лице као да јој зрачи изнутра.

Вероватно то и јесте прави осмех.

- Зовем се Кјара.

- Како си стигла овамо?

- То је моја кућа:)

- Цело време си била овде???

- Може се и тако рећи.

- Ти си исто слободна од негативних емоција?

- Да. Зато могу да будем овде, ако желим.

- Испричај ми, јел и код тебе исто, као и код мене сад?

У браон очима се на трен приметила хладноћа, - управо као код њега!

- Не покушавај да ме разжалостиш, у мени нема жалости, - ипак мекше, рекла је она.

- Желим да знам да је то могуће – могуће извући се и вратити се на оно, где си био... Пошто је ТО – најбитније...какве глупости причам. То није најбитније... то је оно право.

- Једини начин да се вратиш - то је да се у потпуности препустиш пракси, без обазирања. То је као кад скачеш са високе стене у море: ако одскочиш сигурно и препустиш се лету – полетећеш, а ако почнеш да се двоумиш и почнеш да се цимаш – скок неће успети, закачићеш се за крај и вратићеш се назад у рупу, изгребана и преплашена, вучећи са собом два-три зрнца, која си успела да ухватиш. Немогуће је седети на две столице. Мораш скроз сигурно да одлучиш за себе, - да ли си спремна да сав свој живот посветиш без икаквих «али» потрази за слободом, или не. То није хир – то је живот. Међурочних одлука нема, тачније, сав свакодневни живот и јесу међурочне одлуке, тако да ће те било која одлука неминовно вратити у свет успаваних људи, и ничије сажаљевање ти неће помоћи.

Личи на малу девојчицу од 11-12 година, а говори и гледа као старац, који је живео неколико стотина година

- Хајдемо у кућу, - склизнула је с камена и босе ноге су затабале по стазици, једва је додирујући.

Како је лагана! Као дашак ветра. Уопште је не схватам као присуство човека. Зачарано је посматрам, како иде по камењу, како има мале и лепе стопице, које подсећају на шапице тигрића. Соба. Тај се ди на свом месту, радознало нас посматрајући. Ћутећи седамо насупрот њега, и растегљив вакум унутар мене се кап по кап испуњава спокојством... Не, то није спокојство. То је нешто сасвим друго. Стабилност... Не, то исто није то... Отсутност. Да, то је већ близу. Страха више нема. Радости такође, али то није сивило и није неутралитет. Плато. Исушена од сунца, бескрајња равница у пукотинама, нестаје иза хоризонта.Овде нема места за жалост, то је тачка, где се одричем од свега што се зове «топлота», бацам у ватру, која ће спалити моју личност. Усамљени војник посред неосунчане и сурове равнице, - овде постоји место само за радост борбе и радости од нових открића, овде може само да се иде напред.

- Гледај ме у очи, - његов глас је зазвучао неочекивано близу.

Тешко је фокусирати поглед, као да сам се тек пробудила. Вртоглавица, лагана мучнина, - савлађујем то и гледам га у очи, иза којих је спаљена од сунца равница... – Враћај се, Мајо.

 

<< Back

Forward >>