« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 24

- Ко су онда по теби блиски људи? – наставио је.

- Они, који ми се свиђају.

- И зар ти се никад нико не допадне на први поглед?

- Понекад се дешава.

- И зар ти тог тренутка тај човек не постаје најближи?

- Да, да. Понекад осетим такву блискост да делује да га познајем цео живот, само да сам га заборавила. Понекад се дешава…

- Реци ми, шта си осећала када сам те носио и када сам започео разговор са тобом…

- … и када си ме узео за руку…

Лагано је стиснуо моју шапу, па сам осетила да се смеши.

- Да ли ти је ово довољно да ти постанем доста блиска особа и особа коју добро познајеш?

- Блиска-да, али особа коју добро познајем – не…плашим се да се тек тако одрекнем од уобичајеног «препознавања» људи…

- Па, где би сад била да си следила своју навику? Ишла би кући, наслађујући се својим гневом. Сада поступаш јако необазриво – идеш у тоталном мраку са непознатим мушкарцем, чак не знаш како он ни изгледа… Па зар то није сулудо? А? Где је твој разум?

- Дођавола, чим помислим да идем са тобом тек тако, причам, држим те за руку, у глави ми се све меша… Чим престајем да мислим да радим нешто опасно, све одмах стаје на своја места, и…

- Шта?

- … тако ми прија што идем поред тебе.

- То је за мене право, живо «препознавање», и ништа друго. А како до тога да се стигне – доживети то, веровати томе, - као прво, неопходно је уклонити све негативне емоције.

Као да су ме полили од главе до ногу одједном хладном водом, цело тело је почело да ме пецка, као од слабог електричног напона.

- Немогуће! Рекао си «уклонити негативне емоције» ?

- Да, управо сам то рекао.

- Да ли нешто знаш о пракси правог пута?

Изгледало је да га питање није збунило, његова рука је остала апсолутно мирна, али је неко време ћутао.

- А шта ти знаш о тој пракси?

- Скоро ништа! Гомила питања и скоро никакве информације. Па значи, ти се бавиш том праксом?

- Овог тренутка не могу да ти одговорим на то питање, јер ти одговор највероватније неће бити јасан, али можеш да ми поставиш конкретније питање, па ћу покушати да ти одговорим. - ОК. Споменуо си уклањање негативних емоцијa. Јеси ли ти слободан од њих?

- Да.

- И јел ти познат доживљај тихе радости?

- Познат ми је.

- А јел познајеш Лобсанга?

- Питање није занимљиво.

- Тачно, глупаво питање. А који су ти доживљаји још познати?

- А који су познати теби, ако ме толико испиткујеш о њима, као да ће ти мој одговор бити јасан?

- Јеси баш сигуран да нећу ништа схватити?

- Па наравно да сам сигуран. Ако никад не доживљаваш neгативне емоције, моћићеш са лакоћом да их приметиш код друге особе – чак у најмањој количини, у било ком виду – у томе како он хода, ћути, пише, слуша, гледа… - у свему. Немогуће их je сакрити. Иста је ситуација и са другим опажајима. Тренутно си тотална ништарија. Нова порција тотално леденог туша.

- Зашто си онда започео разговор са мном?

- То питање постављају твоје негативне емоције. Види како те је лако закачити, - пустио је моју руку, па сам се осетила остављеном. – Замисли искусног тренера који види петогодишње дете, које не уме отприлике ништа, али тренер има добро око, па сигурно може да каже да ће моћи да направи од тог детета великог спортисту.

- Јасно ми је, јасно ми је, - покушала сам да га узмем за руку, али он није дозволио.

Опет сам се наљутила, осетила сам се као мала, недоказна девојчица која хоће да заплаче и зато што не може да испољи своје прохтеве, јер зна да ће од тога бити још горе.

- Ти вероватно сад мислиш да те ја тако кажњавам за твоју глупавост, јел тако?

- Па, зар није тако?

- Не, није тако. Све је јако просто, - ако желим нешто да ти објасним, ако стварно желим да ме разумеш, могу да урадим нешто што се твојој личности уопште неће допасти. И онда ћеш морати да се изврнеш наопачке да бих схватила то. У супротном, ако се твој живот не промени никако, нема шансе да ћеш покушати да уложиш напоре у оно, што је тешко за схватање и што није безбедно с тачке гледишта обичног човека. Хтео сам да ти покажем да међу нама не може бити никакве блискости, никаквог разумевања, ако будеш попуштала и угађала тако негативним емоцијама. То не значи да осећам према теби отуђење, и када си хтела да узмеш моју руку, да нисам успео још да заборавим на то отуђење. Просто не желим никакву блискост са бићем, које се одлучује за неприхватљивост и бес. Управо не желим, јел разумеш? Не одлучујем « да се правим да не желим», него управо не желим.

- Па чим се то одликује од казне?

- Казна је изазвана жељом за оживљавањем негативних емоција и концепција. Ја поступам искључиво из своје симпатије према теби.

- Нешто слично су ми говорили моји родитељи…

- Па, јесу твоји родитељи ослобођени од негативних емоција?

- Па, не, наравно. Они не знају ни за шта друго, осим негативних емоција.

- Па, што ме онда упоређујеш са њима? Мислиш да је то једно те исто – кад говорим да осећам симпатију и када твоји родитељи говоре да те воле?

- Па, ја о теби још ништа не знам…

- То није истина. Изгледа си опет постала обична, глупа девојчица.

- Али ја не могу тек тако да узмем и да поверујем у то да ти ниси ослобођен од негативних емоција! – скупио ми се очај, толико сам желела да објасним, да не осећам према њему отуђеност, да желим да разговарам са њим, али стварно сумњам, не могу за трен ока да се променим…

- Можеш!

- Шта?!

- Рекао сам да можеш да постанеш други човек тад, кад пожелиш. И то је она иста концепција у складу са којом се измене дешавају постепено. Зар постоји такав закон? Ако постоји, докажи да то може тако.

- Не, не могу то да докажем...Не разумеем, јел ти стварно читаш моје мисли?

- Превише добро познајем људе, јер сам посветио јако пуно времена изучавању самог себе. И ниеј потребно да будеш видовит, да бих схватио, о чему се размишља у тренуцима очаја…Не желим да ми слепо верујеш, али заузимаш супротан став, који те можда затупљује још више, него кад бих ми можда веровала. Ниси отворена ни за шта ново, све знаш, све ти је јасно, много си комуницирала са људима, и није ти проблем да протумачиш сва моја испољавања на теби јасан начин. Ту стављаш тачку, што прекида могућност нашег даљег комуницирања. Како могу да ти отворим нешто ново, ако ти одмах окачиш на то познату етикету, без обзира што сама јасно осећаш и схваташ да си се срела са нечим новим, нејасним?

 

Вероватно се осећаш као разорени војсковођа, - армија бежи на све стране, не постоји никаква контрола над ратним активностима, нема где да се бежи – са свих страна је непријатељ који ликује… Још никад се нисам осећала толико безаштитно, није ништа остало од мојих штитова… Још ми је припретио да ће прекинути да контактира са мном, ако наставим да се браним! Још недавно сам била јак војник, који је био спреман да се одбрани од било кога, а сад сам поред тог човека и осећам се као каша, која цури по корпи за смеће. И, што је нејужасније, почињем да схватам да понекад и јесам таква, и све оно, што сам о себи мислила, појавило се као резултат упоређивања себе са тоталним ништаријама и као искуство стварања само виђења да бих преживела у овом свету.

- Никад нисам мислила да неко може да помисли за мене да сам глупа.

- Ти чак не можеш да замислиш, колико си глупа!

- Па, наравно да нисам филозоф…

- Не престајеш да ме чудиш, Мајо!

Пропустивши ту примедбу, дозволила сам себи да се зачудим, што зна моје име.

- То није ништа чудно, јуче си толико гласно причала са пандитом… У свом праведном гневу си заборавила да си му рекла своје име?

- Нешто се не сећам да сам му то рекла.

На тренутак је настало ћутање, као да смо заокружили све што је било изречено. И какав је исход? Немам појма. А чему онда то значајно «заокруживање»? Зар ја покушавам да оставим утисак на саму себе? Који кретинизам…беспрекидни шоу, беспрекидни покушаји да докажем себи и било коме своју велику значајност. Зашто?

- Вратимо се на питање, зашто си данас дошла.

- Не знам.

- Зато ја знам. Дошла си, јер си хтела праведност, хтела си да изобличиш лажљивца.

- Значи, нисам требала да долазим?

- Нисам то рекао. Има значај и мотивација. Ако немаш јасности по том питању, то значи да је мотивација настала механички. - А какава мотивација може да настане код човека који није ослобођен од негативних емоција?

- Не слажем се са тобом, да је све било баш тако. Као прво, стварно сам хтела да сазнам које он у ствари…

- То је било јуче, не мењај тему и не брани се, иначе никад нећемо моћи да разумемо једно друго. Остављам утисак човека који говори, а да није размислио, и који је емотивно заслепљен?

- Не.

- У том случају препоручујем ти да се ослањаш на претпоставку моје разумности. Добро помисли, пре него што почнеш да ми се супротстављаш.

Нисам ни приметила, да сам пре неких пар минута хтела да зовем милицију, јер сам посумњала да је сексуални манијак и да сам се тек сад упознала са њим. Неприметно за себе сам почела да га слушам као учитеља, и нисам имала сумњи у то да може да ме научи ономе, што је за мене заиста битно. Изгледа да досад нико није успео толико да ме заинтересује…

- Добро.

- Добро, кад се супротстављаш друштву, можеш имати најразличитије мотиве. Чак ако тобом руководи жеља да сазнаш истину или жеља да пребориш своје страхове, то не значи да си ослобођена од растужености. У твоје жеље се свеједно мешају и негативне емоције, и злурадост, и негативан однос, и жеља за осветом, и жеља за истином. Зар није тако?

- Тако је! А ја сам стално покушавала да их одвојим, или тако, или онако. Никада нисам размишљала да радосне жеље и емоциеј могу бити измешане са растуженим стањима.

- То је искуство – чистити своје поступке од прљавштине која се залепи на њих. За мене је важно ево шта – јуче сам у теби видео не само револуционара, који хоће да све буде онако, како он сматра да је праведно. Видео сам још нешто, зато сам сад поред тебе.

Хтела сам да му испричам о свом првом покушају да се супротставим гуру, па сам му пренела догађај са тантричким гуру.

- Јеси разумела који је био твој основни страх?

- Нисам никад размишљала о томе. Који?

- Чекаш да ти ја сам кажем? А јел сама немаш жељу да размислиш о томе? Јел те то не интересује?

Осећам се као школарка, која је чисто формално одрадила свој задатак… Хтела сам да оставим утисак својом причом, а испало је само да сам добила «приговор»…Дођавола!

A шта ја у ствари хоћу? Желим ли слободу или миран живот и пријатно ћаскање? Пошто тај човек, ко год да је, поставља питања, која се тичу мог живота, помоћу којих могу да видим себе са стране. А сад се љутим, као мало дете, као девојчица, која не успева да манипулише са дечаком, и у те тренутке желим да се опростим од њега, да испољим свој понос. Али у ствари не желим да одлазим, желим да ме заустави и да схвати да не може тако са мном да се понаша, да нисам нека простакуша, са којом може да се зеза, којој не можеш да гураш њушку у оно, што је направила, као слепом штенету, у све локвице и хрпице, које је направио. Као неки федер почињем да се ширим, само што не експлодирам, не пукнем, не испољим неку примедбу, свој бес, хладно супротстављање... Шкрипећи покрећем уназад механизам и терам себе да почнем да размишљам о његовом питању.

- Па, вероватно је страх био због тога што њега јако поштују и ко зна шта су могли да ми ураде због насртаја на њега...

- Јел теби самој тај одговор уопште одговара? Делује ми, као да желиш да положиш испит, а не да постигнеш неку јасноћу.

- У реду, у реду, размислићу.

Неко време смо ишли ћутећи. Нисам навикла дуго да размишљам на неку тему – стара прича... најчшеће чак најинтересантније мисли се појављују без икаквих напора с моје стране. Ако морам нешто да схватим, решим неки задатак, схватање се појављује, буквално, за пар секунди, али ако се не појављује, онда постајем апсолутно беспомоћна. Неко време сам била најбољи ђак у разреду из математике. Сви су били одушевљени мојим математичким способностима, а мене је чудило – чему се диве? Одговор се код мене у глави појављује сам по себи, а мени преостаје само формално да га израчунам и упишем. Када се појавио такав предмет, као што је физика, постала сам најгора у разреду. Нисам могла ништа да разумем. Да бих нешто схватила, било ми је потребно уложити толико напора, за које ја нисам била способна. После пет минута мучења са задатком, у лудилу сам бацала књигу на други крај собе, плакала и мрзела брата који је студирао то, али никад није хтео да ми помогне са мојим домаћим задацима.

Сада сам се суочила са сличним препрекама. Заставши на разматрању неколико идеја, које су се спонтано појавиле у мојој глави, схватила сам да све то није то и да сам у вакуму. Како да размишљам даље-не знам. У главу ми улазе будалаштине – делови песмица, гласне бесмислене фразе, делови успомена. Одбацујем их од себе, као слепе мишеве (никад их нисам одбацивала од себе, али ми се чини као да ми је тај осећај врло познат) и опет почињем да мислим.

- Јел можеш да ми кажеш, шта сад радиш? - у његовом гласу се није осетило никакво отуђење, обрнуто – ухватила сам у његовој интонацији заинтересованост и схватила да ће ми сад помоћи да разјасним неке ствари, па сам се развеселила.

- Мислим да је то био мој основни страх пред гуру.

- Не само пред гуру, него уопште у том експерименту... Шта значи по теби «мислим»?

-Па-а…

- Тај увод уопште није обавезан.

- Е-е, па да...

- И то такође.

Делује ми да је мој сваки потез глуп. Зар је то стварно тако? Или сам само са њим тако тупава? Нисам раније примећивала толики интензитет тупавих поступака код себе.

- Пребирем у глави најразличитије варијанте и гледам – која одговара.

- Тако сам и мислио. Тим путем можеш наћи одговор само на најпримитивнија питања, одговори на која су за тебе очигледни, познати, јер пребиреш оне варијанте, које су теби познате. А шта ти може бити познато? Само оно што си имала од свог скромног искуства.

- Зашто сматраш да је моје искуство скромно?

- Па, наравно, ако га упоредити са оним тамо индусом, може се рећи да си ти вундеркинд, геније и сјајна личност. Јел ти одговара такво поређење?

- Не, не одговара ми.

- Онда проћути, док ти не испричам о принципу размишљања који ће ти омогућити да долазиш до правих открића.

Kaко сам само могла да постанем она иста будала и опет да почнем да браним своју уникалност! И како само има стрпљења да настави разговор са мном...

- Сети се још једном свог стања, у коме се страх испољио посебно јако... А сад не покушавај да пребиреш мисли, концентриши се на том стању и на жељи да схватиш, да добијеш јасан одговор на то питање. Твоја жеља треба да приоткрије ту ситуацију, у коју гледаш као у орах са две половине... не дозвољавај другим мислим да ти се убацују у тај процес и уклањај нарастајућу нежељу да се концентришеш на том питању, - то је главна препрека због које постајеш неадекватна, ако јој не супротставиш своју непокољебиву жељу.

Постало ми је вруће. Као чајник из ког на све стране излази пара, поклопац лупка и скаче... Чврсто сам се ухватила, не пуштајући близо да јој приђе било која њушка, али ме снаге изгледа напуштају, ништа ми не испада... Дођавола желим да схватим, да нађем одговор на то питање. То ме подсећа на спорт – толико желим да скочим лепо и високо. Или то опет није та мотивација? Ма не, дођавола, спортска достигнућа, ја у ствари хоћу да савладам те препреке и да схватим, јер то откриће може да промени мој живот! И одједном се стварно нешто отворило, као да се отворио пупољак, и као да могу да видим цвет изнутра. Схватила сам! Никако не могу да схватим, како се то десило, али сам СХВАТИЛА!

- Највише сам се бојала људске осуде.

Имала сам такав осећај, као да се моје лице исправило и да светли изнутра, па је он, вероватно, то приметио.

- И шта сад мислиш по том питању?

- Да мишљење других људи нема никакав значај, - задивљујуће, јел то говорим ја? - Тај страх се ни на чему не оснива, јер у стварности мишљење других људи никако не мења мој живот. Невероватно! Чак ми је глас постао другачији, као да се у мене уселио неко мудрији, неко ко зна, неко, ко је сигуран у себе, миран... У глави – мекана златна светлост, и свака мисао, која се појављује из те светлости, изазива пријатне осећаје у глави и срцу. Хаотичне мисли су негде нестале и уопште нисам хтела да се враћам на њих. Уопште нисам хтела да мислим, и невероватно је да могу да не радим, то јер тако желим. Хтела сам да лагано гуркам себе ка тој светлости, одгурујући све оно, што ми скреће с ње пажњу. И без обзира што су ми мисли биле осунчане и нежне, концентрисање на златној тишини сам доживљавала много дубље.

- И как сам ја то успела? Тако лако…

- Искрени напори плус ефекат присутности.

- Плус шта?

- Небитно…

…Окићена пузавцем капијица се појавила мени право испред носа, тотално неочекивано. Осветљивао ју је месец, па ми се кућа у дубини врта учинила застрашујућа...Тек сам сад схватила да ме је незнанац довео код себе кући и да сама нећу моћи да се вратим у хотел, јер немам појма како смо овамо стигли.

- Јел то твоја кућа? – упитала сам га сузбијеним гласом.

Гласно и добродушно се насмејао и гурнуо ме напред.

- Јел још увек можеш да претпоставиш да ја некога убијам или силујем?

- Не… Не знам зашто, али сам се уплашила..

- Уђи, допашће ти се тамо.

Страх као да ми је неко аутоматски скинуо руком, одједном сам се нашла обасјана нежном чаролијом. Колико то личи на сан!Само да се не пробудим.

Кућа је једва осетно мирисала на смолу и остале мирисе. Упалило се светло, па сам се нашла у малом предсобљу од којег је неколико врата водило у неизвесност.

- Већ ми се свиђа:) Имам осећај, као да је то моја кућа…

И још ми се чини да знам шта је иза тих врата... полуокругла соба са тамним и топлим дрвеним подом... мало ми је тешко да фокусирам поглед, као да сам помало ошамућена...јединствени намештај – две високе полице за књиге, које су ме одмах заинтригирале. Широки прозор, који се сад не види због дебелих ланених завеса... У малим удубљењима у зидовима се налазе итисончићи, јастуци за леђа...осврћем се, ено оног места, где хоћу да одем... Роним тамо и све опет стаје на своја места, слика постаје стабилна и јасна.

- Јел хоћеш да једеш?

Тек после тог питања сам схватила да сам лудо гладна, да су ми ноге тешке и да умирем од умора. – овде можеш све да радиш. Ако будеш хтела да једеш – то су ова врата, која те воде до кухиње. Све што тамо нађеш, можеш да поједеш... Туш и тоалет је тамо, са леве стране, а ова соба ће бити твоја. Мислим да ти ништа неће фалити.J

На тим речима је нестао.

Соба ме је радознало разгледала, као старог познаника, који није одавно навраћао. Затварам очи и присећам се да је то већ било негде – као да сам на броду, који се помало љуља из стране у страну...па све јаче... И то већ нису обичне љуљашке... Дођавола! Склизнућу надесно! Отварам очи – све је мирно, ништа се не љуља... Не разумем – да ли спавам или не? Додирујем под испод себе, зидове, јастук иза леђа... Све лагано гуди, као у сну, али то ипак није сан... Забринутост ми је стегла стомак – можда ме је нахранио неким средствима да халуциницирам? Ма не, не личи ми на неког зликавца... Али ипак, нисам онаква, каква сам иначе... И не могу да објасним шта се променило... Превише сам уморна, сан ме завлачи, не желим да му се супротстављам... како је овде удобно, никад нисам мислила да негде може бити тако удобно! Да оставим све... да останем... останем сама у овој кући...са тим човеком...При мисли о њему на дну стомака је почела да ми пулсирала жеља, али је сан узео свој данак.

…Где сам? Буљим у мрак, - ја сам у истој соби, и којој сам заспала. Занимљиво, колико сам спавала и ко је угасио светло? Јако сам гладна и помало се плашим да тражим у тоталном мраку кухињу. За тај страх кажу да је дечији, а ли код мене је он доживотни и уопште није дечији!:) Појавио се када сам била скорз мала – то је тално, одлично се сећам како је то почело и како се десило. Не знам колико сам имала година, највероватније, само две године. Легла сам да спавам, затворила очи и видела испред себе тамно пространство, које је подсећало на хол... желиш да идеш напред, што изазива код мене одушевљење – шта је испред? Без гледања и без сенке страха роним у ту таму, а из ње на мене налећу два ватрена тигра, пале ме и одбацују назад... То се дешавало неколико ноћи заредом, а тај сан је толико реалан, толико ме је болело, будила сам се са опекотинама за које су изненађени лекари говорили да је то од алергије, која се појавила ни сами не знају од чега, нити знају како се лечи. Ја сам покушавала да испричам о тим сновима родитељима, али је то изазивало код њих неконтролисану забринутост, - водили су ме код психијатра, који је говорио да сам апсолутно нормално дете, можда мало емотивније, него остала деца, али без иакквих «патологија».

После тога сам почела да се плашим мрака и када сам будна. Пре тог дана сам се бојала и да вадим руке испод јоргана, јер сам се онда осећала посебно безаштитно. Ако морам да прођем по тамној соби, осећам се односно безбедно само ако тачно знам где се налазе светла и колико ми треба времена да стигнем до њих. А сад се плашим да устанем и одем до кухиње, па још и у овој кући... Када сам задњи пут исчитавала Кастањеду, само што се нисам молила да ме нађу «мађионичари»... Која магија, не могу до кухиње по ноћи да одем! Већ имам двадесет пет, а ништа се није променило у том страху, тако ћу и да цркнем, као плашљиво ништавило.

Устајем, идем у најтамнији део собе из ког само не искочи... Најгора је неизвесност. Ако искочи, знаћу куд могу да га ударим или куд да бежим од њега... Засад је све мирно, засад се ништа не види, а страх ме је скроз паралисао. Улазим у сами центар страшног места и стојим тамо, нисам ни мртва, ни жива, бојим се да мрднем рукама, натерујем себе да стојим на месту и да не почнем да јурим у потрази за светлом.

Ништа се не дешава, само тишина лагано светлуца због моје напетости. Страх постепено нестаје... А у оном ћошку? Онај ћошак, онај ћошак, срце је опет почело да ми лупа... Гурам себе у тај ћошак, али како је мрачан, делује ми да ћу просто пропасти негде...али не, - набијам се на зид и схватам да се бојим да останем окренута леђима према зиду, у ком се сад ко зна шта дешава. Стално сам имала проблем када сам ишла да спавам – у коју страну да се окренем, одакле да очекујем атак? Они су лукави, могу и кроз рупу између клревета и зида да прођу, - у таквом лудилу пролази скоро свако моје вече... Стојим окренута леђима ка соби, напета као даска. Срве беспрекидно лупа... Шкрипање!!!Вриснувши, подскачем, и у трену се налазим лицем окренута према соби...немам ваздуха, у устима ми је суво... Али соба је празна, наравно, то је најобичније ноћно шкрипање. Али ми је за ноћас изгледа било доста. С чуђењем примећујем да је моја рука на дугмету за светло, које је нечујно шкљоцнуло и соба је опет постала емка и дружељубива.

Изгледа да овде нигде нема намештаја. Кухиња је само по свом називу кухиња, или само пошто има фрижидер... Уместо стола је нешто налик дрвеног подупирача, - као да су столу одрезани ногари. Минимум посуђа, без икаквих столица, салвета, мушема, завесица, есцајга, - како је све просто! Управо тако желим и ја да живим, али управо из оног стана што је постао мој, нисам успела да избацим оно, што се накупило на све могуће начине, - на пример, ову вазицу могу да ставим на прозор, а овај есцајг је јако згодан да се искористи, када неко дође... Фуј, мука ми је чак да се присећам свега тога! Ако се некад вратим кући, избаци ћу све дођавола, оставићу само минимум... И одмах су се појавиле нове смрдљиве мисли – почела сам да мислим, коме ћу дати свој скупи есцајг, а коме ћу поклонити кауч... То је просто лудило. За неколико секунди ме је скроз обузела гњила свакидашњост. Ја сам мрска, која се осећа на нафталин и влагу, старица, која се тресе због свог есцајга и постељином. Погледала сам около,- како је добро што ме нико не види изнутра! Ако бих Он видео то, одмах би ме истерао из своје куће. Са том мрзношћу се некако разабрати сама, не износећи на видело. Од једне мисли да ће ме неко видети такву, стресам се од ужаса.

Сир са медом, ораси, сува шљива, - како је овде све укусно, да чак заборављам да сам управо пронашла у себи мрзну старицу. Желим да још неко време седим на кухињи, овде ми је исто лепо, иако на други начин, другачије, него у соби. Имам утисак да свако место у овој кући има свој карактер који ми је добро познат.

У соби, коју ми је показао као моју, исто нема ничега, осим широког мадраца и скоро неприметног ормара за ствари. Ушла сам испод јоргана и одма сам осетила као да лебдим, као на летећем ћилиму, на тамном небу, толико високо да бих могла да видим цео свет са те висине, ако би било осветљено. Шапат, прво једва чујан, ало убрто јасан, нејасним језиком изговара брзо-брзо да ли неке клетве, да ли молитве... Уз њега се додаје још један, и још... Приближавају се, окружују ме са свих страна, попуњавајући све већом и већом смиреношћу. Клизим у сан, а сањам да сам умрла и да около сви плачу и пате. Како је добро, - умрла сам, и значи да не морам више да им ништа објашњавам, пишем, могу заувек да останем у овој кући, јер овде нема временских граница... Нема времена, нема времена... – јасан шапат или скорз близу, или је право у глави.

 

<< Back

Forward >>