« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 23

Ашрамови су ме дочекали са великим металним штитом са списком забрана. Првенствено, наравно, забрањено је љубљење и уопште било какво испољавање «физичке привлачности». Занимљиво, како то противречи духовној потрази? То је чист примитивлук, а још су и под број један ставили...могу да замислим како овде живе људи, ако су спремни да се примире са тиме, да је чак пољубац исти злочин, као што је употребљавање дроге и алкохола. После је забрањено долажење, - замирисало ми је на совјетска времена, на пионирско логоровање...чак ни нема никога, - делује као да овде нико и не живи, а и зграда ашрама више личи на касарну, него на место, на ком бих пожелео дасе бавиш праксом. Ма нек иде дођавола истраживање ашрамова!Идем боље на Интернет, проверићу пошту, чини ми се да је добра веза

…Све нешто безвезе. Апсолутно безвезе и мучно. Повећава се надраженост јер не знаш шта да радиш даље, само што ме не покида на комаде, -унутар мене се нешто узјогунило и сад не могу да се зауставим, не могу чак мирно и на столици да седим. Да останем овде још? Зашто? Да кренем? Куд?...Писмо од Денија! Пет минута заборава.

«Здраво, девојчице моја:) Коначно сам стигао у Непал, - испоставило се да је далеко. Сада сам у Покхари – Хималаји су право изнад мене, изнад главе, около су заснежени врхови, а одмах поред – мирна јесен на обали језера. Сезона мусона се засад није завршила – ове године се мало одужила, тако да скоро сваки дан пада киша, у главном јака, у шумама тутње потоци воде, па у такве дане не идем у планине, чекам да засија сунце, овде се онда за дан-два дана осуше сви путеви, сунце је јако, па ћу кренути. Зато ћу још неколико дана бити овде. Где увек имам приступ ка Интернету, а онда ћу се на месец дана изоловати од овог света. Хтео бих да ти испричам о својим достигнућима што се тиче уклањања негативних емоција. Јуче сам био страшно уморан због дуге вожње, па кад сам стигао до хотела, било је већ јако касно. Још неко време сам аутоматски одрадио неке задатке – попунио пријавницу на рецепцији, распаковао ранац, туширао се, а онда се одједном све стишало, чак сам се уплашио – колико ми се празан и бесмислен учинио живот у том тренутку.   

Падала је киша, било је јако тихо, па сам се сетио да сам се у детињству често будио посред ноћи и нисам хтео уопште да спавам. То је било јако забрињавајуће стање – сви спавају као да су цео дан орали, а ја сам био принуђен да лежим у мркау и осећам се бесконачно усамљеним. Посебно се то испољавало у интернату. Када сам имао пет година, родитељи су ме дали у интернат, јер нису могли сваки дан да ме воде у вртић. Живео сам тамо по недељу дана, а преко викенда сам долазио кући. Јако се добро сећам, како сам буљио кроз мрак, па сам после неког времена све могао да разликујем, тако у мраку. Могао сам сатима да лежим у том одвратном стању, маштајући само о томе да што пре настане јутро.

Прекјуче сам се осетио скоро исто, као и у детињству, - био сам јако тужан и исто ми је било јако жао себе... Желео сам да поред мене буде неко да можемо да бринемо један о другоме, па у тим бригама бих могао да не примећујем ту ужасавајућу празнину која ме напада, када се све стиша и када останем сам.

Одједном сам се разбеснео. Право разбеснео! То није била ни злоба, ни мржња, ма ништа негативно. Са мене као да је спало све људско... Или наопачке – само у том тренутку сам постао Човек? Постао сам раскаљена стена коју ништа није дотицало – ни емоције, ни мисли, ни сујетне жеље. Одједном се опет појавила жалост према себи, па сам се  секунд колебао –како се то могло десити, ТАКВЕ ствари доживљавам... Осетио сам да управо тог тренутка умирем – бес се раствара као дим, опет се враћам у свакодневницу. Све се у мени узротило против те смрти, и у један мах, у који сам уложио целог себе, сам убио жалост. Чал ми се учинило да је била експлозија...Напрегао сам се и чекао њен нови наад, чврсто одлучивши да јој нећу дозволити да се испољи више од пола секунде. Пљусак јаке жалости, - опет јој одсецам главу једним ударцем. Опет чекам, стиснувши зубе. И тако још неколико пљускова... И одједном, Мајо, догодило се чудо – као кроз облачно небо, облаци су се се разишли, појавило се сунце, светлост плавог неба, које је брзо одагнало остатке облака и сваку напетост, па се установило такво блаженство, таква тишина да сам одједном пожелео и да се засмејем и да се умирим. Гледао сам наоколо, тражећи бар сенку жалости или неког другог омраћења, али свуд је било супер и танко, сјајеће лагано усхићење! Онда сам схватио да то и јесте тиха радост, - чим сам се сетио тог назива, све је одједном стало на своја места, није остало никаквих сумњи у то да је то управо оно, о чему је причао Лобасанг.

Тај догађај је променио сво моје виђење о пракси правог пута. До тог тренутка, код мене се стално укључивао скептик, који је говорио да никад ништа нећу успети, да уклањање негативних емоција може бити немогуће. Ја сам улагао јако мало напора да проверим то, све те сумње, да ли да почнем да тражим неки други пут или сав да се препустим тој пракси.

Сада немам никаквих сумњи да је уклањање негативних емоције- РЕАЛНО. Сада знам да МОГУ то да радим. То захтева много више напора него што сам иначе навикао да улажем у било којој области свог живота, али ја имам ту снагу. Како је пријатно схватати да имаш ту снагу и да ослобађање од негативних емоције зависи само од моје жеље! Маја, урадио сам јако велико откриће – све зависи само од јачине жеље. То вече сам тако страстно хтео да престанем да доживљавам жалост према себи, пристао сам да умрем, само да се не предам. И успео сам.

Не знам где треба узети такво стремљење, које би омогућило да се уклоне све негативне емоције, али сад ја знам, да је то мој пут, и не могу да замислим шта треба да се деси да заборавим на то искуство, да опет почнем да сумњам.

Занимљиво, шта сад мислиш у вези уклањања негативних емоције, као о путу, који води ка ослобађању, ка просветљењу? Да ли још увек сумњаш да је све то реално?

Желим да знаш – који год пут да си избарала, то нема никакав значај за ону звецкаву нежност коју ја осећам према теби. Ђаволски је пријатно замишљати како те грлим, како видим у твојим очима нежност и страст, да је твој живот пун трагања и открића, небитно је – са мном или без мене.

Одлично се сећам свих твојих мириса, укуса, сваки изгиб твога тела... Јако ме узбуђује да се сећам када сам ти скидао чарапице, љубио твоје ножице и то је тако лудачки добро...твоје чарапице тако узбуђујуће миришу...и гаћице... а како миришу твоје ножице...код пета – један мирис је код пете, други код прстију, а директно «на шачици» - трећи, прстићи одозго исто миришу на свој начин, коленце, испод колена, груди, пиша, леђа,стомачић, потиљак, коса...све мирише на свој начин – све има свој  утанчани мирис који се спаја са нежношћу, то даје тако јака осећања...

А укус...не можеш ни да замислиш – колико то јако узбуђује, када те облизујем целу, почев од ножних прстију и завршавајући образима – све има свој истанчан укус, и то је укус секса.

Моја мала безобразнице, не знам да ли ћемо се још некад срести, али тачно знам да ћеш увек бити моја омиљена девојчица, без обзира на ве. Дени“.

 

Хоћу да испричам о многим стварима, и о односу ка пракси правог пута такође. Ово писмо ће те сачекати, када се вратиш из планина у долину. Али једно ти могу тачно рећи – овог тренутка идеја о уклањању негативних изазива код мене јак одазив, радим прве покушаје у тој пракси. Сад ми то не делује апсурдно, иако покушавам да трађим друге путеве у том учењу.

Мислим и осећам да ћемо се још срести… Могуће је да ћемо заједно кренути у Дарамсалу до Лобсанга, ја бих јако желео то, али засад осећам да није прави тренутак, засад немам жељу да све оставим и да кренем тамо. Твоја девојчица».

Још неколико писама – од родитеља чак три писма  (значајан назив једног од њих - «Опамети се!»), од Јане, па од још једне другарице… засмрдело је на старачку буђ… Ипак ћу то све прочитати неки други пут.

Зашто нисам то посто уништила? – та мисао ми је гудела док сам ишла мрачном стазом кроз џунгле од Сварг Ашрама у Лакшман Џула, - зашто? Зашто?

Да, зашто ми је тако тешко да узмем и да избацим своју прошлост као смеће. Мислила сам када сам кренула вамо да је све завршено, да сам херој. У том тренутку нисам ни могла да замислим како је тешко супроставити се притиску прошлог живота, која никако не жели да те пушти, бори се да има власт над тобом. Родитељи, које сам мрзела цео живот, сад су ми изгледали јадно, безаштитно, лако рањиви, - ког ђавола? Ево, и сад нисам прочитала њихово писмо, нисам хтела да се трујем, знала сам да је у њему још једна порција гноја, а свеједно ми их је жао, осећам се неком наказицом, која се бори за своја «неправилна» права. И мисли ми свакакве улазе у главу, као што су – «можемо ваљда људски, не чинећи другима зло, не наносећи бол другим људима… Они у ствари не ђеле теби зло, они и сами пате, што да их тако мучиш…» Не желим, не желим више да мислим о томе. Све те мисли су некако гњиле, у чему се испољава њихова гњилост – засад не знам, али што више мислим да би могло другачије, људски, све се лошије осећам, као да копам рану и не могу да се зауставим. Доста, одложићу родитеље на страну… Звезде, тако јарке, тако блиске… Ма какви, опет су се појавиле те страдајуће фаце, а заједно са њима и жалост према њима која се размазивала као каша од гриза пос вим успоменама. Шта је у ствари напор? Цело тело ми се напрегло као камен, дисање ми је испрекидано, наглим издисајима покушавам да избацим негативну емоцију, - дугачије не видим како да вршим напоре. Нешто као да се и мења, пробија се магла од непролазног мрака, али ослобађања од жалости ни нема.

Збркани и болни снови су ме завртели у свом наметљивом виру, - жалост према родитељима је постигла свој врхунац, када је ма у сузама пала у моје ноге, молећи ме да им бар понекад пишем. 

Дочекало ме је забринуто јутро, и без обзира на сунце, које је сијало, чинило се да је напољу тмурно. Не доручковавши, узела сам блокче, извукла се из влажнее, полумрачне собе (који идиот је измислио те прозоре са дебелим чврстим мрежама?).

Пролазећи поред рецепције, сетила сам се да данас имам састанак са главним пандитом, па ће ми бити потребан преводилац, свој човек, који добро говори енглески. Обећали су ми да ће ми наћи такву особу, па сам кренула до плаже, не примећујући ништа осим јаког депресивног стања, које ми је било врло познато, - често је трајало јако дуго током дугих зимских месеци. Ево и сад као да сам се програмирала да ће то бити јако мучно и дуго, па да морам што пре да нађем рупице, у које бих могла да се сакријем, када ми буде баш лоше.

Скоро сам се већ била спустила до реке, када је један од пролазника, млади индус на мотору, додирнуо својом руком, у пролазу, моје груди. Смејући се, наставили су даље, а ја сам се толико шокирала од такве некултуре, да сам још неко време стајала на путу, не знам зашто, размишљајући, како да им вратим за то. Па то је право силовање! До ђавола, како је ипак непријатно…

На сребрнастом песку око великог камена, седела је групица индуса и отворено пиљила на тамнопуте европљанке, које су са крицима улазиле у хладну воду. То је изазвало код мене такво гађење, да сам одлучила да се не скидам намерно пред тим мајмунима.

Изгледа сам се отровала од сталне болезне пажње од стране локалних «мушкараца». «мужчин». Сви они нешто желе од мене, - да попричају, да ме погледају, да ме ухвате,  да се насликају са мном… Њихови погледи су болезни, у њема ништа што би личило на нормалну, здраву сексуалност. Када ме они гледају, они личе на озлобљене, плашљиве животиње, - желе ме, али разумеју да се то никад неће десити, па их то излуђује, али не смеју то да покажу. Уосталом, тешки, тмурни погледи су много изражајнији од било којих испољавања. Села сам у гладовину и узела блокче. Није ми било ни до чега. Нисам могла чак да се натерам да помислим на то, да се сад просто одвратно осећам и да могу да покушам да некако променим то стање. Као да продирем кроз живо блато, прошла сам погледом по мојим записима, које сам направила задњих дана, у нади да ће то нешто променити, да ћу моћи да се закачим за интересантну мисоа и да изађем из свог подземља. Али не, - дефинитивно нисам хтела ништа да пишем или читам.

Убацила сам блокче назад у руксак, погледала около. Недалеко је седела групица од троје људи –два европљанина и садху, и мртво причала о нечему… Аха, то је занимљиво – садху јако ретко говори енглески. Баш ме занима о чему причају? Било је глупо прићи и упасти у разговор тек тако…А шта ако је то оно, што ја тражим?Али ја не знам, где и кад живот може да ми покаже своју другу страну. Можда управо сад, када се осећам нелагодно, и јесте тај тренутак који могу тако лако да пропустим због својих комплекса? Сигурним кораком сам кренула према групици, узбуђење и нелагодност се вуку негде иза.

- Обратила сам пажњу да ти говориш енглески, чим причаш са странцима… Не може се често срести садху који прича енглески:).

- Д-да, пријатељу мој! Говорим енглески, - весело је изговорио садху, смешећи се, развукавши  «yes» као што причају ликови из цртаних филмова. – Седи! – показао ми је на песак.

Не свиђају ми се његове очи, -празне су некако. Ево сад да скинемо са њега те нарамџасте крпице, биће обичан индус. О чему он прича са тим момцима?

- Јел се бавиш праксом са њима?

- Праксом? – судећи по свему, први пут у животу се тако изненадио, - праксом? На шта мислиш?

- Мислим на јогу или другу духовну праксу.

- А-а, ОК, да, јасно ми је… Пракса! О, да, наравно, пракса… Имам проблема са енглеским.

- А како онда ви причате? – обратила се странцима.

- Јако лако.Он каже колико кошта његов хашиш, а ми му кажемо колико можемо да му платимо:))))

- Па значи он продаје хашиш???

- А шта толико чуди? Добро  дошла у Индију:)

Скочила сам као да ме је убола оса, и не обраћајући пажњу на садху и његове клијенте, попела сам се по стази до пута.

Опет сам измислила да је у питању нешто право. Али ипак има нешто радосно у том поступку, - баталила сам нелагодност и пришла сам да попричам. То је прави тренинг, - личи на пумпање мишића. Ако једном савладам страх у некој ситуацији, онда кад се следећи пут нађем у сличној ситуацији, плашим се много мање. У то сам успела да се уверим, када сам се пустила у коштац са «духовним учитељима» у Москви.

Зар опет морам да се враћам у собу? Али тамо сам могла бар мало да лежим поред вентилатора и нико те не може смарати. Како је Индија ипак бучна држава! Стално се деру, слушају музику, свирају. Чак овде, у малом Ришикешу, већ сам успела да се уморим, а шта се тек дешава у Делхију! Првих неколико сати уопште нисам могла да схватим шта се дешава, - тамо уопште нема тихих места, нигде није тихо, ни у које доба дана. Ненормална бука вентилатора, ненормални крици продаваца који ти продиру до утробе (обичан глас нестаје у лавини звукова Индије), амортизовани аутомобили, беспрестанно притискање сирена, мрзне мелодије из храмова… Ма шта да причам, - чак причају између себе тако да се улице стресају.

Готово је, сутра ћу да резервишем карту за Дарамсалу. Планине, тибетски манастири… Стаклена врата туристичке агенције су забљештала на сунцу. Нема карти за сутра? Па за који дан има карти? Јебига, још три дана ћу морати да киждрим овде! Од немоћности да било шта променим, увредила сам се до суза. У соби сам пала на кревет и забила нос у сиви чаршав и то ме је коначно дотукло, - била сам прави мртвац.

У пет сати преводилац, као што и приличии индусима, није ни дошао. Кроз петнаест минута проведених у ишчекивању, нервозно сам изашла напоље, тражећи сама не знам кога. Схвативши да је то беспотребна психоматична реакциј, вратила сам се на отрцани хотелски кауч и нисам ни приметила како сам почела да копам његову дрвену ручку и лупати по њој прстима.

Гризући усне, беспрекидно сам гледла на златни округли сат, који је висио изнад главе портира у пробушеном џемперу, који се кунуо да ће довести преводиоца, а сад је дремао, вероватно, намеравајући се да заспи посред рецепције.

- Хелоу , већ је прошло двадесет минута, не смеем да касним, имам састанак у Сварг Ашраму. Уздрмао се.

- А? Да,  наравно, сад ће доћи.

- За колико сати сте се договорили да дође?

- За пет.

- Па колико могу још да га чекам?

- О-о… Па ..Па… Ма ви седите, седите, седите.

- Уморила сам се од седења, могу и овако да сачекам.

Није први пут да примећујем да индусе јако нервира када стојиш тамо где треба да се седи. Посебно се то тиче туристичких агенција. То је патолошки лења нација, они, изгледа, не могу да замисле да човек може да се умори од седења, да можеш да пожелиш неке физичке активности,, укључујући да не седаш аутоматски било где, тамо где те вуче твоје дупе, него да стојиш. Посебно сам то приметила у Москви, у метроу. Тачно те вуче да седнеш тамо, где видиш да има слободно место, иако ниси уморна и можеш да стојиш. А ако покушаваш да се супроставиш том осећају, одмах се појављује такво незадовољство  (и умор!) да рађе одустајем од своје борбе и идем да седнем на то место. У задње време када сам била у метроу, волела сам да се борим са том навиком, наметнутом брижним родитељима и која се на крају крајева јако залепила за мене.

- Већ је прошло пола шест! – узбуђености није било краја – Где је преводилац?

- Сад ће, сад ће…

- Нека хвала, не треба ми. Не могу више да чекам. Готово је, одлазим.

- Извините, ја нисам крив, ја сам се догово… -врата су се залупила, а ја сам већ била напољу.  Било је већ мање вруће, није било толико бучно, као преко дана. Узела сам рикшу и за десет минута сам била на месту.

Музика се чула издалека, - вероватно је данас био још један религиозни празник. Од арке Ашрама, степенице, покривене зеленим  тепихом, воде доле до Ганга, и да бих стао на њих, мораш обавезно да скинеш обућу, за коју се дају кутијице и специјални бројеви. Да, баш је велики тај Ашрам, чак бројеве деле… Недалеко од обале је стајала статуета Шиве са глупим изразом лица, -нису увек успевали да нацртају неутрално лице својим божанствима, понекад испадају отворено глупава, али то им не смета да им се клањају.

Около су се узрујали будући пандити, - носе ките цвећа, бубњеве, шљаштеће тањириће, миришљаве штапиће и остале мирисне ђаконије, који су обавезна пратећа опрема сваког локалног празника. Скроз доле, поред овде, мала камена ватрица, - свето место, у коме се врши пуџа. У ватру бацају воће, цвеће, рижу, све што се сматра довољним за подношење богу, - кроз дим ватре он добија дарове верника.  

Народ  се постепенно окупљао, смештао се по степеницама, дефинитивно очекујући одвијање догађаја.

- Да ли знате шта ће данас овде бити?

- Као и увек, - пуџа.

- Па јел то није празник?

- Не, не. То се овде сваки дан дешава. То је јако лепо:)

Па добро, свако има своје мишљење о лепоти, - прошла ми је мисао. Што сам дуже у Индији, све више ме изненађује то дебилно одушевљење у које упадају многи странци, када стигну на било који религиозни догађај. Судећи по њиховим изразима лица, Ништа узвишено у тим тренуцима они не доживљавају, исто так оби могли да се провозају и на рингишпилу. Постоји и други тип туриста, - ови чак такву радост не доживљавају, али зато тако бурно изражавају своје одушевљење речима. Бљутав призор, - видиш испред себе човека коме је досадно и тмурно, али се без обзира на то, беспрестанно смеје и добацују добро научене фразе, које највероватније изговара на сваком месту, где год се задеси – «О, то је задивљујуће!». Или - «Морате то да видите!». Или – «О, ништа слично нисам видео чак ни у сну!»

Али где је главни пандит? Већ сам предосећала да у таквој ситуацији нећу имати могућности да попричам са њим, а плус нисам нашла ни преводиоца. Али сам свеједно намеравала још једном да му приђем и поставим питање о негативним емоцијама, о праксама, помоћу којих се он, «наводно» отарасио негативних емоција, о оним стањима, која сад осећа. А ако опет одбије да прича са мном, да ли да тражим да ме прими посебно… Ма шта ће ми то? Ионако ми је све јасно, ионако ми је јасно да је он обичан лажљивац. Не може да продаје своју духовност, као што раде други «просветљени» у Ришикешу, али зато може бити у центру пажње. А и не оставља утисак сиротог, јадног човека…  

У гомили људи је био и пар руса, са којима сам успела јуче да попричам. Њихова чела су била премазана рижом са латицама ружа, - то се ради у храмовима за време служби: на видљивом месту седи важан индус, свештеник, испред њега стоји велики тањир са рижом, цвећем, пудером (зависи од храма), и велики тањир за паре; сви посетиоци стају у ред и прилазе му, гурајући му своја чела и бацајући монете. Осим тога, што индусима стално виси по челу нека храна, већ сам се навикла, али да видим руског мушкарца измазаног рижом,-изгледало је врло невероватно.

Смркавало се, Шива се осветљује лампама, ветар постаје хладнији, музик је мало гласнија, пале се уљане лампе. Већ скоро цела обала, је пуна наранџастих клинаца, а све степенице – дотераним индусима и туристима, а њега нигде нема. Будући пандити се понашају као школарци, гурају се, гласно се смеју, а лица имају толико празна, као да су најобичнији тинејџери.

Гомила људи се полако размиче и главни пандит, лаганим, али сигурним кораком је кренуо у центар догађаја. Сија као Шива, смеје се као Шварценеггер током доделе премије Оскара. Он је газда на том балу, грациозно клима главом гостима са свих страна. Неколико пута је чак застао и пружио некоме руку, изражавајући поштовање. Што је занимљиво, - ниво његове пажње се мењао у складу са изгледом и ситуираношћу посетиоца.

Померила сам људе који су стајали испред и кренула кА њему, али су ме одмах ухватили за лакат и зашиштали иза леђа.

- Не сме тамо да се иде! Зар не знате да жене не смеју ни случајно да их пипну?

- Да? Свашта. Уопште никад?

- Уопште никад.

- Баш свашта… Али ја не планирам никога да дирам, тако да ме пустите, - извукла сам руку и оставила мог освајача у недоумици.

- Хелоу, јел ме се сећаш, договарали смо се јуче за састанак?

Раскошан осмех, мирис уља и других арома, - пролази скроз близу мене и наравно не застаје. Иза њега се лево вуче његова свита, а полицајац одгурује гомилу људи, укључујући и мене, на довољну раздаљину. Ухватило ме је такво лудило да сам одједном заборавил на све праксе, хтела сам да скочим као дивљи рис на тог задовољног лажљивца, до ког сад никако не могу да стигнем, једино да почнем да га псујем, али да стварам такве конфликте себи…  Снажан ударац главом о земљу…

…Где је бол? Или сам већ умрла? Не разумеем, ништа не разумеем… Неком е је упуцао!Бола уопште није било, али нисам могла тек тако да паднем, - као да ме је  одбацило експлозивним таласом и бацило на леђа… Покушавам да се померим… Шта је то? Шта је то??? Дођавола, стојим, стојим у гомили, са свих страна ме стискају људи, - као кад је коллапс у метроу. Нисам могла да паднем у тој гомили, шта је то било? О не, не шта је то било, а шта се уопште дешава…

Продоран звук који личи на јако гласно закопчавање рајсфејшлуса, подигао је моју главу и мене као да је паралисало. Гледао ме је човек, а ја сам видела његово лице кроз тунел, а све остало је отишло у размазану маглу. Никако нисам могла да схватим да ли он стоји близу или далеко. Његов поглед ме плаши, - тако вероватно гледа тигар, ако се састанеш са њим на његовој територији. Али нешто у мени је знало да он не планира да нападне, него да ме просто изучава… Дисање ми је било испрекидано… Или ја уопште сво то време нисам дисала? Озбиљно сам се уплашила, почела сам да хватам устима ваздух, тигрове очи више нисам видела тако читко… У ушима ми је гудело, било ми је мука, ноге су ми дрхтале, прсти онемели, испред очију мрак, сад ћу сто посто пасти, већ по правом… Хватам се за људе који су стајали поред и нечије руке ме у полуонесвшћеном стању износе из гомиле људи. Осећам се као дете у рукама великог доброг дива, - чини ми се да може да ме носи тако вечно, за њега то није ништа тешко… Али не, осећам хладан мермер клупе.

- Нисам мислио да си толико слаба.

Ослушкивала сам низак и јако леп глас. Не, дефинитивно га не познајем, али како ми се свиђа! За трен ока сам успоставила поверење према њему, а још нисам успела ни да га добро сагледам.

- Вероватно често свршаваш?

- ???

Слатко се насмејао.

- Ма шта си као  баба девојка! Зашто могу да те пиитам колико често шеташ по шуми, а не смеем да те пиитам колико често свршаваш?

- Јер је то моја лична ствар, - кренула сам да опипавам своје тело, проверавајући да ли је све на свом месту – паре, документа. я начала ощупывать свое тело, проверяя все ли цело и все ли на месте – деньги, документы. Од поверења према незнанцу, више није остало ништа. Морам хирно да зовем милицију!

- Већ је касно, сви полицјаци већ одавно одмарају. То ти није Америка:)

- Јел ти то читаш моје мисли?!

Била сам толико ужаснута његовим упадом у мој сексуални живот дм е уопште није зачудило да он стварно нешто може да зна, да зна о чему сам мислила. Доживела сам то као још један напад за који је одмах морао да плати.

- Идем у милицију! Пусти ме!

- Не сумњам у твоју продорност, али само што си ми била поверовала и цело време док сам те носио си се осећала заштићеном. Као што видиш, твоје тело не слаже са твојом главом

На површини мог бића су се још њихали таласи, али у дубини сам осетила необичан мир, који је личио на дубоко небо у ноћи без месечине.

- Шта хоћеш? – постављаћу таква питања, да бих могла да схватим да ли имам основа да будем тако мирна.

- Приметио сам те јуче, када си се испречила пандиту. Још никад нисам видео да се људи тако понашају.

- Тако дрско?

- Не, тако сикрено. Пожелео сам да сазнам, шта те покреће. Да ли можеш да ми одговориш на то питање?

- Желим да знам истину. Тако сам пуно читала и чула о томе, да је Индија држава мудраца и просветљених, да сад више никад нећу моћи да прекинем ту потрагу и да затворим очи на лаж и претварање кандидата за учитеље.

- Хоћеш да кажеш да си данас дошла на састанак, јер ти јуче није још било јасно ко је он?

- Не, не зато. Данас сам хтела да му поставим пар питања на која ми није одговорио јуче.

- Али зашто?

Појавило се незадовољство, нисам хтела да размишљам о његовим питањима, ког ђавола ме смара?

- Што те то интересује?

- А јел тебе не интересује твој живот?

- Не, али ја никако не могу да схватим, што тебе интересује мој живот?

- Одговори ми на јако просто питање – тебе не интересује, шта руководи тобом у твојим дејствима? Ако не, ја ћу се сад одмах опостити од тебе и више те никад нећу смарати са својим питањима.

Нисам очекивала такав потез од њега, тај ђаво је умео да заинтригира. Замислила сам се над његовим питањем о мотивацији својих поступака и зачудила се када сам схватила да у том питању није било ничег лошег. Не разумеем зашто сам тако неадекватно одреаговала… нехотице прелазећи преко свог поноса, мало лаганије сам одговорила.  

- Интересује меш та руководи мноме у мојим поступцима.

- Одлично. Значи можемо да се вратимо на питање о томе, што си данас, ког ђавола, долазила вамо.  

 

- ??? Не, ја не разумеем, ко ти је дао право да тако разговараш са мном…

- А ти хоћеш да будем фин са тобом? Ако те првенствено интересује финоћа, онда ипак идем… - устао је и спремио се да крене.

Ухватила сам га за рукав.

- Па добро, добро… Ни сама не знам шта ми је. И ја се гадим финоће, али твоје речи ме некако терају у тотално неадекватно стање, мада у томе, како ти говориш, не осетим никакву агресију, ни чак грубост, али свеједно, укључује се одбрамбени мехабизам – ако чујем грубу реч, реагујем на њу као на грубост, без обзира на све.

- Вероватно немаш искусства у томе, кад се речи изговарају…

- …кад се грубе речи изговарају нежно и јесу део изражавања симпатије, као нека врста игре?

- Да.

- Ево, шта је чудно, такво искуство имам, понекад волим да користим „грубе речи“ у најнежнијим сексуалним играма. Вероватно није ствар у томе, које су речи у питању, него игра, игра је битна, а коришћење „грубих“ речи у контексту страсти и нежности им додаје нови смисао, супротно звучање.  Тако да све то разумем… али опет механизам реагује супротно мојој вољи.

Осетила сам се тотално безаштитно после тог признања. Као да ме је натерао да се скинем посред улице, па је сад свако могао да ме исмеје.

- То се дешава још зато што имаш концепцију о томе, да са непознатим људима не смеш да причаш о личним, приватним стварима. И зато што сам твој високи морал изиритирао својим питањем о оргазмима. Ти вероватно сматраш да са познатим човеком можеш да причаш на многе теме, укључујући и секс,  а са блиском особом можеш да причаш о било чему. Али како опредељујеш, ког човека добро познајеш?

- Ако познајем човека доста давно…

- Стоп! Доста давно-колико је то?

- Па-а… Па-а… - дођавола, колико је то, стварно?

- Пријатно је видети особу која никад није размишљала о тако простим стварима:)

Очигледно је било да је хтео да ме изнервира, али овог путам е то није никако изнервирало, нисам видела у томе никакве озлобљености, злорадства.

- Мислим да, ево како могу да определим да ли ми је човек познат или близак. Ако се он некако већ показао у некој тешкој ситуацији, онда могу да кажем да га добро познајем.

- Јел? А ако је он то урадио да бих се показао пред осталима? Шта ако је то мотивисано тешким страховима, оптерећењима и концепцијама? Или теби ништа не значи мотивација? Или ти да ти буде «лакше» не размишљаш о томе? За мене на пример, наопако, нема прелиминаран значај оно што је човек урадио, али ми пуно значи његова мотивација, а ако ми је неко помогао, јер је хтео да испадне у мојим очима јак и дружељубив, хтео да се поноси самим собом, онда се мени то неће допасти, али ако мени неко није помогао, али  се притом руководио чистом симпатијом, то ће ми се допасти.

- Па, то вероватно може да се осети…

- Управо то! Осети! А да бих нешто осетила, човек мора баш да уради нешто значајно? И обавезно мораш да га знаш месец дана или годину дана? То звучи чудно -  да почињеш да осећаш онда, кад неко врши нешто што има значај за тебе, што је општеприхваћено као да «осетиш» да је тај човек добар или лош.

- И стварно, чудно…

- Мислим да чак и у томе лажеш саму себе и добрим познаником сматраш онога, ко просто знаш одавно – годину дана или неколико година. Најчешће је то аутоматски стицај околности, ејр контактираш са њим дуже време – учиш заједно са њим, идете заједно на посао, радите заједно, или сте комшије…И том човеку ћеш моћи да испричаш о свом животу само зато шток ад га видиш, у теби одреагује механизам «њега дуго познајем, он је мој добар познаник». Али у ствари, ти скроо ништа не знаш о том човеку, зар не?Не видиш чак ни шта њиме руководи, ни  шта он доживљава, шта ради, имаш неке своје тупаве мисли, које ти говоре – «ако он ради тако, значи да је такав и такав…»

- Што се тако дешава???

- Какве има везе што се тако дешава. То уопште није битно. Битно је следеће – шта са тиме да се ради, како то да се промени… Хајдемо да прошетамо.

Узео је моју руку,  а приспели талас топлоте, лизнуо ме је изнутра. Стиснула сам његов топао и сув длан, као огрејану сунцем и одлучно закорачала напред, неколико пута дубоко удахнувши ваздух пуним плућима.

 

 

 

<< Back

Forward >>