Bodhi - "Пут према јасном сазнању". Maja. Том 1: Форс-Минор

Садху је у Ришикешу, па и у целој Индији – најисплативија професија. Са тим мислима сам ушетала са вреле улице у европски кафић са затамњеним стаклима. За ту професију није потребно ништа, осим наранџасте хаљине. Пошто је у Индији у главном увек вруће, може се живети напољу, и, ако имати у виду да овде многи тако живе, бити садху је јако исплативо, јер једна је ствар дати паре некој скитници, а сасвим дрга - свецу. То побољшава карму, а карма је у Индији уобичајена ствар, као јединство народа и партије у доба СССР-а. Ти садху свако јутро долазе у најпрометнија места са утрљаним до сјаја бидончићима и траже паре, нуђећи сликање у различитим позама и позама јоге. Узалуд покушавају да изгледају загонетно, - ништа, осим уобичајене тупавости у њиховим лицима нисам ни приметила. Зашто ми је садху из Кулу рекао да дођем овамо? А можда и није постојао никакав садху? ..Глупаво је довући се овамо само зато што ми се привидео неки садху…можда су тамо само била нека испаравања која су изазвала халуцинације?

- Мени кајгану и топлу чоколаду…

- Извините, у овом граду не смеју да се једу јаја.

- ?

- Ришикеш – то је свето место, на обали свете реке, овде не смеју да се једу јаја, месо, пилетина, риба, црни лук и бели лук.

- Добро месо – то ми је јасно, али шта су вам скривили црни лук и бели лук ?

- Сматра се да све што једеш, ти пружаш богу, тиме храниш бога. Црни лук и бели лук – то је неодговарајућа храна за богове, зато што имају ружан мирис.

- Јесу ти то рекли сами богови?

- Тако кажу пандити, госпођо.

- А јесу пандитима то рекли богови?

- Не знам, госпођо, ја сам обичан човек…

- Па јел овде нигде нема јаја?

- Нигде.

- М-м… Добро, дај ми онда јеловник па ћу размислити.

…Зашто ми је тај садху, који се појавио због пећинских испаравања рекао да дођем баш овде? Не могу да замислим да је то била обична халуцинација, необичан, али само сан. Ту је очигледно било још нешто… не постоје такви снови, а ни такве халуцинације, пошто сам добила реалну информацију коју нисам поседовала досад, и не просто информацију, него нешто стварно битно, актуелно, што није могло да се појави случајно. Засад ћу сматрати да је у томе свему на неки начин учествовала нечија свест и неко ко је стварно постојао је причао са мном, неко ко ми је дао савет да дођем овамо. Али не могу да обилазим све ашраме тражећи занимљиве људе… Појавило се незадовољство, опет сам заборавила да ми је сусрет са садху омогућио да дођем до битних открића и да се стално враћам на оно, што ми је он рекао, а мисли на ту тему ми изазивају такве идеје, које раније не би ни разматрала. После тог «сусрета» нешто се променило у мени, - као да су из мене извадили неки трн, који као и да нисам осећала, али ми је у ствари стално сметао. Али сад, када сам осећала незадовољство због тога што ми је дао тако нејасан и, највероватније, глупав савет, поново сам почела да размишљам да су се те промене у мени догодиле сааме по себи, и да «он» нема никакве везе са тиме. И мистичне околности везане за наш сусрет су, највероватније, биле измишљене, доцртане до мистериозних. Уместо да сам испитала детаљно Раџа о томе, како и шта је то било, ја сам се ухватила за тај догађај и нисам ништа разјашњавала, да не бих случајно распршила ту чудесност…

Мени, молим Вас, Vegetable Spring Rolls… Apple Pancake... Hot Chocolate... имате, надам се, Hot Chocolate? Она прелепо мирише, богови ће бити задовољни, кунем се. Ок, засад је то све, само Chocolate са палачинком – после јела, ПОСЛЕ, јел може? После, а не «пре» (свеједно ће све побркати)… није битно у каквим се околностима догодио тај сусрет, битно је друго – како се променио мој живот после тога. Чак да сам просто измислила тај догађај, то би свеједно био један од најнеобичнијих сусрета у мом животу. Та мисао ме је изненадила… Није битно, да ли је то било или не…Било

или не… ма откуд ја знам да је нешто уопште било, а нешто не? Питање ме је уплашило, стала сам на сами крај провалије, погледала сам доле и отскочила уназад. Дођавола, могла сам скроз да се изгубим… Борићу се за своју будућност, мењаћу своју садашњост, али прошлост – то је прошлост, од ње се не може нигде побећи, и ја, на срећу, не могу да је променим, чак и да хоћу…шта ме је онда тако уплашило? Мисли се тако брзо мењају да је тешко изашта да се закачиш – тако је увек кад мораш да се концентришеш на нешто, и управо сад ми не испада да разишљам о нечему – мисли се или претворе у једну смесу, као кад мутиш миксером, или пожелиш да мислиш о нечему, што нема никакве везе са оним о чему желиш да мислиш. Мисао о томе, да у ствари не знам како да схватим шта је било а шта не, зјапила је као нека застрашујућа рупа међу разноликом смесом уобичајених безукусних ликова и делова мисли. Никако нисам могла да се сконцентришем на њој, опет се појављивало незадовољство – сад ћу да је ухватим и почећу да размишљам, али не – она ме додирне репом као клизава риба и нестаје у води. А незадовољство само отежава ситуацију, - постајем неурачунљива када се оно појави. Дакле, оловка, блокче, записујем.

«Не знам како да определим шта је било у ствари, а чега није било. Како да будем сигурна да је нешто било – само то је било, није било ништа друго, чега се ја онда не сећам? Има нешто, нечега се сећам…то је, наравно било, а с друге стране, чега се ја све сећам? Неке беднее ситнице, посебно из детињства, и ја знам да је нешто било и то је оставило одређени утисак на мене, али шта је то у ствари било? То је постало део моје личне приче, пошто је било, ја се тога не сећам, али знам да је било, али како може «нешто» бити део моје прошлости? Прошлост - то је нешто конкретно. Зашто ја нешто сматрам да је део моје личне приче, а нешто да није? На основу чега делим те успомене? Па како на основу чега…као сви, као сви…значи да сам сво то време као покорна овчица сматрала за део своје личне приче не оно што САМА сматрам да је битно, него оно што се СМАТРА да је битно. Лоша је ситуација…Има да се увалим у то до ушију…А шта ја сматрам да је битно? Па никако није битно које сам се године родила, шта сам завршила и шта сам добила, него оно што сам доживела, што сам проживела, што сам схватила… а у сну сам се често заљубљивала – истински, јако, продорно, тај доживљај се није заборављао, упадао је у вртлог догађаја као редовни учесник и значи да су неки снови у потпуном смислу те речи постали моја лична прича…могу да замислим шта би било да у колони «кратка аутобиографија» наведем све своје снове:)…да се вратимо назад, упростићу ситуацију. Ево, погледала сам кроз прозор – видела сам планину, прелепо, а сад ћу да се окренем од прозора. Питам се-шта сам видела? Одговор – «планину». Занимљиво… а што? Што сам ја сад сигурна да сам видела управо планину, а не море? Како сад да поверујем у то? Па како…ако замислим море…лако…ако замислим планину…лако… а што сам ја сигурна да…чекај…сигурна…управо та сигурност јесте основа за сигурност у то…сигурност-основа за сигурност?... каква глупост…па одакле је та сигурност? Шта је то уопште – та сигурност?? Мда… А откуд знам каква је то појава – сигурност у то да сам видела управо то, а не оно…а да ли може да се промени та сигурност? Могу бити сигурна у нешто, а после ће ми рећи – Мајо, ниси добро гледала, погрешила си, па ћу ја стварно видети да сам погрешила, па ће се моја сигурност променити, значи да та сигурност може да се мења, али по неким правилима…а ко је установио та правила? И што су та правила управо таква? Ништа о томе не знам, просто их следим… И како то радим? Како мењам сигурност? Погле…радила сам то милиoн пута и не знам како. Сигурна сам да сам погрешила и да то мења моју претходну сигурност….сигурност мења сигурност. Емоције замењују емоције, мисао оповргава другу мисао, а емоција не може да оповргне мисао. Шта то онда испада? Па, ако сам спустила у супу лук, а затим науштрб тo правила, у складу са којима је опште прихваћено да се мења сигурност, променила бих је и почела да мислим да сам ставила шаргарепу, онда бих уместо планиране супе испало нешто друго, значи да су та правила ипак осмишљена, али каква су то правила? Где су њихове границе? Где је сигурност да их адекватно следим? Не могу чак да их формулишем…можда их просто нема, а можда постоји само збир малих правила, а можда постоје друга…и шта то све значи, да прошлост уопште није нешто одређено? Шта је онда са објективношћу…»

Уффф…Наслонила сам се на фотељу, обрисала зној са чела. Невероватно - чак сам се и ознојила! Никада у животу нисам толико мислила…зашто ? Размишљала сам доста често, па кад сам се спремала, на пример, за упис на факултет, исто сам седела и напрезала се, али то је било друго, није то то…али у чему је разлика? Чини ми се да овде не само што преврћем мисли по познатим правилима, овде тражим та правила, ја НЕ ЗНАМ, како ту може да се мисли, то је лебдење у непознатим просторима, до се доживљава као уметност, као дашак живота. Али како је тешко доћи до тога! Као да померам тенк, - морам такве препреке да пређем да бих доживела радост због размишљања. Баш као у сну, кад желиш брзо да бежиш, а руке и ноге као да су ти заглибиле у живом песку.

И како сад добро видим да немам искуства у таквом размишљању! Већ петнаест минута не могу да урадим то што желим – неизменично да размишљам на неку занимљиву мени тему. Као да не могу да провучем конац у иглино увце…бесмислено је све то, ма до ђавола, зашто покушавам да се извучем из тог живог песка за косу…прошло је само петнаест минута, а имам такав утисак, као да сам целих сат времена цепала дрва…Стално желим да се пребацим на било шта друго – бар на приче о времену, ма бар на размишљање о разноврсности локалног јеловника…Ево, донели су јело…

Тупо сам гледала на донето јело, схватајући да ако сад почнем да једем, да ћу пострадати, да ћу одустати од те борбе за вредну мисао, да ћу се препустити свакодневници која тако силно штити своја права да се осећам апсолутно изморено и сломљено.

А јело се хлади… Ипак ћу се вратити на то касније, знам о чему сам хтела да размислим, све је записано, ништа ми не смета да после те мирисне топле чоколаде и дезерта од ораха наставим са тиме…

Првих неколико секунди сам схватала да сам изгубила и да сам се предала, али сам одмах после неког времена променила своју сигурност и постала сигурна у нешто друго – ништа посебно се није десило, просто сам оставила то питање за после, просто не желим да се храна охлади – пракса праксом, али хладно јело никако нећу моћи да једем.

Напоље сам изашла сита и задовољна. Размишљати сам хтела још мање, него икад, па сам се удубила у празно и безукусно «ништа се не дешава», а чак и да нисам приметила то, пошто жеља да не улажем никакве напоре и просто да пловим, била је прејака. Одлучила сам да прођем од Лакшман Џула до супротног дела града. Гледајући по карти, тамо су изгледа били велики ашрамови. Приручник је показивао да су тамо јако строга правила, па ми је постало занимљиво шта дају «заузврат» ако строго следиш дисциплину.

Како су опасни! То је вероватно нечији дворац – лучни стубови, палме, скулптуре, фонтане, уштогљен полицајац испред капије. По мермерним стазицама трче босоноги мали индуси одевени у једнаку наранџасту гардеробу која подсећа на специјалну униформу религиозног типа. Изгледа је то престижна образовна установа.

- Јел можете да ми кажете шта је то?

Полицајац, снисходљиво се насмејавши, погледао ме је као на дете које ништа не зна.

- Ашрам Кришне. Овде су некад живели «Битлс», овде су срели свога гуру…

- Аа, ето шта је у питању…

- Овде се постаје пандит.

- Значи да су сви ти дечаци у риђем будући пандити ?

Лагано се намрштио због таквог опуштеног изражавања о поштеним, иако младим, будућим пандитима.

- Да.

Интересантно, а ко је ово? Пролаз се невероватном брзином рашћићшавао како је он наилазио. Грива црне коврџаве косе се разлетала на вечерњем ветру, који је долазио са Ганга. Ходао је толико брзо да су обријани дечаци са смешним малим репићима на потиљку једва успевали за њим. Али њега то није занимало – он је личио на Цезара у окружењу свите од робова. Индуси који су се задесили у близини, ослобађали су му пролаз, молитвено склапајући дланове и блажено се смешећи. Некима је лагано климао главом, а некима се широко смешио, показујући низ лепих белих зуба. Његов поглед је обухватао хоризонте, не додирујући земаљско тло, као да посматра своју неземаљску владавину…Нагло се зауставио, скоро десет центиметара од мене, вероватно не очекујући никакве препреке на свом путу. Маска свемоћности и величанства је спала од неочекиваности, густе обрве које су се разлетале, су се искривиле у чуду, а лице је покушало да одглуми осмех, који је испадао помало крив, па као да је осетио то и наљутио се, што сам му се испречила и избламирала га. – Јеси се наљутио?

Цврчци су одједном заћутали, ветар се смирио, дечаци су коначно могли да одахну, па су сад занемели у глупим позама…

- Шта?- заставши, набацио је осмех и израз дружељубивости на лице.

- Питам те, да ли си се сад наљутио на мене?

- О, мој енглески је лоше-лоше!

Приметила сам да је покушао да ме заобиђе, па сам му опет препречила пут. Срце ми лупа од узбуђења, али се нећу предати, желим да добијем одговор на своје питање.

- Јел неко може да преведе? – погледала сам наоколо. Поред њега је минимум десет ученика и још десеторо људи, његових обожавалаца. Сви ћуте.

- Зар нико не говори енглески?

Главни пандит се није одлучио да ме одгурне, па је напетост расла. Очигледно је да не зна како да се понаша у таквој ситуацији – неки пикавац му се испречио, смара га својим питањима и очито је да не планира да одустане. Погледао је около са лоше прикривеном забринутошћу, тражећи подршку код свог окружења, одакле је коначно изашао балавац са ништа не изражавајућим изразом на лицу и паперјем изнад усана.

- Желим да знам да ли главни пандит доживљава негативне емоције?

- Негативне емоције – дефинитивно није могао да верује својим ушима.

- Да, негативне емоције.

Муцајући, нешто је рекао свом учитељу, на чијем лицу се опет појавио холивудски осмех. Саслушао је питање, нешто кратко одговорио и покушао да крене даље, али га нисам пустила, чекајући одговор.

- Не, он никада не доживљава негативне емоције.

Ма како да не! Шта је још могао да одговори!

- А шта онда доживљава? Ево, на пример, сад, шта доживљава? Преведи..

Још више се бунећи и муцајући, превео му је и то невероватно дрско питање. Заузврат сам добила одговор, да сада главни пандит јако жури, али да је сутра спреман да одговори на било које моје питање и позива ме сутра у шест сати на пуџу… И ја сам се предала, поверовала у то да ће он сутра да прича са мном, и добивши на крају од њега царски осмех, остала сам насамо са вечерњим небом, помало прохладним ветром и празним мермерним стазицама.

Неко ме је додирнуо по рамену, - то је била жена, европљанка. Обратила ми се на лошем енглеском.

- Шта желите?

- Желим да знам, да ли главни пандит доживљава негативне емоције.

Њену очи су се гневно и зачуђено рашириле, плашљиво је погледала около, као да је процењивала, да ли је неко чуо да сам јој поставила то питање.

- Он? Негативне емоције? Па не, наравно, наравно да не. Андреј, замисли, девојка пита, да ли главни пандит доживљава негативне емоције…

- А, па ви сте руси!

- О, супер, и Ви сте рускиња…Јесте ли надуго овде ?

- Засад не знам…Па што сте онда тако сигурни да он не доживљава негативне емоције?

- Провели смо са њим 2 недеље у Ашраму, много смо причали, и ја никад нисам видела да је он доживљавао нешто негативно…Па то је главни пандит!

- Па какве има то везе ? Зар то о нечему говори?

- Наравно да говори, - у разговор се убацио мушкарац код кога је моје понашање већ одавно, изгледа, изазивало незадовољство. Био је старији од мене петнаест година и изгледа се спремао да ме изриба као неку школарку, - то вам није нека безвезна коморица, то је велики Ашрам. Да бих сте ту заузели неко место, морате да прођете специјално испитивање…

- Па, колико ја разумем, пандити нису свеци и нису просветљени који се добро разумеју у света писма, па да бих се добило неко место овде, необходно је да се, као прво, добро знају света писма и да знате санскрит. И чак да замислимо да ту није потребно само то, а још неки духовни развој, не зна се ко спроводи то испитивање. А шта ако је ту све већ постало формално, ако је уопште икад било право – то треба да се ПРОВЕРИ, а не само да се прихвата као устаљена чињеница. Да ли сте проверавали то?

- Колико видим, ви све знате…Што онда питате?

- Па ја Вас ништа и не питам…И уопште не желим са Вама да разговарам, јер управо сад доживљавате према мени неку јаку аверзију и покушавате или да ме учите, или да ме вређате…Рекли сте да сте много причали са главним пандитом, - окренула сам се према жени.

Очито се збунила пошто сам откачила њеног сапутника, вероватно мужа. Да откачи мене, она није имала храбрости, али и да настави разговор са мном није хтела. Забринуто је погледала Андреја, тражећи подршку, али онај се толико шокирао због мог понашања да се само зајапурио и није могао ништа да каже. Схватила је да је надрљала, па је са фацом страдалице мртвачким гласом одговорила:

- Да.

- О чему сте онда ви са њим причали? Јел знате хинди?

- Не.

- А он не зна енглески…Замислићемо да вам је довољно да не причате, а да схватите какав је човек испред вас, али што сте толико сигурни да он не доживљава негативне емоције? Ево, ја сам управо видела да је доживео јако незадовољство када сам га ја зауставила.

- Вероватно сте га омели.

- Значи Ви сматрате да ако сам га ја омела да просветљени може да се наљути?

- Не, нисте ме добро разумели…Наравно, био је незадовољан, јер је Ваш поступак – то…то, извините, то је ружан поступак… Али он нема такве негативне емоције као што ја и Ви имамо, неправилно је да ГА упоређујете са собом.

- Стварно? А какве онда он има негативне емоције? Шта знате о томе?

- Лариса, хајдемо, шта причаш са њом, погледај каква је, неадекватна је…

Добивши, коначно, необходан подстицај, направивши жалосну фацу, кренула је назад, неспретно се окренула и нестала из мог видика.

Тако ратоборна, кренула сам даље, ишчекујући сутрашњи сусрет, на ком сам планирала да ставим све тачке изнад «i». Добро сам се сећала свог првог супростављања једном московском «гуру», око ког су се вртеле приче, легенде, гомиле обожавалаца, заљубљених девојчица, новинара, - у главном, типичан збир појава, које су пратиле сваку велику и необичну личност.

Две године сам и ја била заљубљена у њега, - не као у мушкарца, него као у наставника.

Причао је о свету снова и о астралном телу тако опуштено, као неки стари путник кад прича о држави у којој је живео посебно дуго. Лично је упознао Кастањеду, Ошуа и Мантаком Чиа, организовао семинаре у различитим државама, дуго је живео у Индији, тамо је доживо просветљење и „признање“ ауторитативних савремених учитеља. Сад не знам да кажем шта је од тога истина, а шта је користио као део свог комерцијалног пројекта, али онда сам свето веровала у све и сваки детаљ из његове личне приче је изазивао код мене неизмишљено усхићење.

Било ми је потребно годину дана да се одлучим и после лекције да му приђем и поставим му питање. На лекцији су исто могла да се постављају питања, али писмено, који су се пуштали по редовима и стизали у великој гомили до његових ногу. Није стизао да одговори на сва питања на лекцији, зато је извлачио сретан листић, читајући питање прво у себи, одлучујући, да ли ће да одговори на питање или не. Тако да шанса да добијеш одговор на питање није била велика, а и ниси могао да поставиш још конкретнија, детаљнија додатна питања.

И ево ја, умирући од нервозе, буквално се присиљавам да направим тих неколико корака напред, који су ме одвајали од високе сцене. Срце ми је лупало, руке су ми биле влажне, ноге су ми биле укочене…И то сам ја, ја!, која сам имала неколико месеца радног искуства на телевизији, дрска, сналажљива, млада новинарка, ма нек идем до ђавола… Поред гуру се направио непролазни круг знатижељних, који су се мењали, као комадићи поврћа у огромном миксеру. Као безвољну медузу су ме коначно изнели пред Њега, па сам, не гледајући га у очи, тешко формулисала своје питање. Сећам се његовог одговора, као у магли. Питала сам га шта да радим са везаношћу за дечака, која ми већ годину дана смета да живим. Хтела сам да испричам детаљније, али сам почела сама себе да пожурујем, ипак су ме иза пожуривали…На крају сам добила пријатељско тапкање по рамену и одговор који ништа не значи, као што је «време све лечи». Замисли, каква је то глупост, ја онда још нисам могла да знам, зато сам настављала да верујем да је тај гуру просветљен и наставила да посећујем његове лекције после којих ми уопште није било јасно како да мењам свој живот. Његове речи су утицале на мене као хипноза, деловало је да све његове реч имају дубок смисао, који ја не бих била у стању да објасним ни самој себи, али су ме препуњавале екстатичне емоције, просто нисам могла адекватно да оцењујем то што се дешавало.

Након неколико месеци, опет ми се појавила жеља да му поставим питање, а уједно брига која ме је паралисала. Овог пута сам била свесна тога и спремна на то, све је некако било лакше, магле је било много мање, чак сам успела неко време да га гледам у очи…и опет сам добила тотално празан одговор, пољубац у образ и остала тотално збуњена. Вероватно су моја питања глупа, чим је тако кратко и нехотице на њих одговарао… Или ипак нема шта да ми одговори? Та мисао ме је скоро уплашила, тако сам се навикла да верујем у то да је – Мајстор! Живот је добијао смисао када сам се присећала тога да идем на лекције код правог Учитеља и да можда, некад, постанем његова ученица.

Од тог тренутка почела сам да осећам све већу нелагодност сваки пут, када сам седела на његовим лекцијама да сам једног дана ипак успела да одбацим слатко дивљење његовој каризматичној личности и одличном смислу за хумор, па сад одједном очито схватила да НЕ РАЗУМЕМ о чему он прича.

- …Истинито «ја» нема облик и нема садржај. Може да се спаја са неким обликом, па се онда појављује илузија да «ја» и јесте облик. Таква је особина Кундалини, која ствара мају и штити је. Разум је инструмент који одржава свет онакакав какав га ви видите. Ван граница разума ви постижете своје истинито «ја». Како да се изађе ван граница разума? Постоји много пракси које су усмерене на то. Укључујући и вежбе за дисање. Мењајући ритам свог дисања можете да промените стање своје свести… Тај свет је само једна од милијарду позиција сабирног центра, и сви ми смо само ликови у маштама ствараоца…

Одмах сам осетила жељу да устанем и поставим директна питања – шта је то Кундалини, шта је то разум, шта је то сабирни центар, какве вежбе могу да се раде… Одједном сам схватила да нисам имала никакву јасноћу што се тиче његових речи, да сваки пут када сам чула те његове магичне речи, појављивао се пљусак мехурасте екзалтације која никако није мењала мој живот. То је подсећало на наркоманију – једном недељно сам добијала свој ћејф, а цело остало време је пролазило у сивилу и свакодневници. Сада сам сасвим другим очима гледала тог гуру, нисам просто буљила на њега, него сам га разматрала, посматрала… Па он и није толико мекан, као што сам ја мислила сво то време, док је успевао да ме успављује својим слатким речима. Изгледа он доживљава велико задовољство што га цела сала слуша са једним великим отвореним устима… Ма не, није тачно, немогуће… Опет сам несвесно утонула у вртлог ћејфа, опет ми је личио на беспрекорног мађионичара, просветљеног јога –ма бог уживо. Али не, нећу се тек тако предати. Извлачим се из сна и опет видим празан поглед, безобразан осмех, дивљење самом себи због сопствене значајности. Како треба да се спава, а да се то не види? Личио ми је на злог вештца који је успавао људе, па сад може да ради са њима све што пожели. Уплашила сам се да ће да види да не спавам и да све видим… Седела сам у предзадњем реду – то је било најближе место које сам успевала да заузмем ако дођем сат времена раније – они који су долазили касније, морали су да се смештају по поду, да стоје у пролазу или у ходницима…Одједном ме је погледао, осетила сам хладноћу изнутра због његовог погледа који ме је подсећао на рендген. Као у ружном сну… Шта да радим? Или ми се то ипак чини, па ме гледа исто онако као што гледа и остале? Али то ништа не мења у томе што ми се не свиђају његове очи, изгледа да их досад никад нисам ни видела.

- Нешто те никад нисам видео на својим семинарима, - рекао је скоро шапатом, али са свог предзадњег реда сам чула његове речи као да је био само метар удаљен од мене.

Окренула сам се, не верујући да се обратио мени, - ред људи који није привлачио никакву пажњу, са доста отсутним изразима лица… Значи, мени се обраћа.

- Теби се обраћам, теби, не окрећи се, - спустио је главу на страну, очекујући мој одговор. Невероватно, нико се није окренуо у моју страну, као да нико није приметио да је он прекинуо лекцију и почео да прича са мном. Ма као у ружном сну, - около су све зомби, не могу ни да говорим, ни да се померам од страха. Испред очију ми је магла од које ништа не видим и која ми пече очи… Готово је, настрадаћу, немам више снаге ни да се плашим…

- Эј, падаш на мене:)

Шта је то било??? Сан? Па да, сан… Дођавола,… гуру стоји на сцени и одговара на још једно питање, изазивајући смех и вриску… Или то није био сан? У глави ми се све мућкало, цело тело ми је непријатно брујило, као кад нагло устајеш, јер звони будилник, а ниси се наспавао. Тотално ми је било јасно да то није онај човек ког сам навикла да видим. И опет сам пожелела да му поставим питање и да коначно разјасним шта је он у ствари… Па он још ниједном досад није ништа причао о себи, о свом искуству, о својој пракси, о томе шта он доживљава. Кад бих сад устала и поставила му то питање посред сале, да не бих могао да га проигнорише! Срце је одмах почело лудо да ми лупа, за неколико секунди тело ми је постало врело и знојаво, стомак је почео да ме пресеца – нисам могла да станем посред сале у којој је још осим мене било 200 људи… да привучем пажљу толико људи! Само кад замислим да ће сви да се окрену и да прате сваку моју реч, одмах се паралишем, таласи панике само што ме не подигну са фотеље… И шта ће ми то – зашто да му се супротстављам, кад сам схватила оно најбитније – он није Учитељ. Желим, јако желим спокојно да одем кући… Спокојно да одем кући нисам успела, - одвукла сам се као претучено куче.

Прошло је три недеље у покушајима да заборавим тих шездесет понедељака када сам посећивала те лекције. На факултету сам успевала да не мислим о томе, али тешка позадина страха и забирнутости ме је беспрекидно тровала. А увече сам само о гуру и мислила, а такође да не могу све тек тако да оставим – да одгурнем тек тако све своје страхове и да наставим да живим, као да се ништа није ни десило. Свака мисао о томе да дођем на лекцију и да поставим питање посред целог аудиторијума, изазивала је код мене ненормални страх.

Многе ствари су ми се разјасниле за три недеље – и то да је сваки његов семинар коштао сто педесет долара и да су се све његове лекције записивале на касете и одлично продавале…Ма све што је било везано за њега, одмах је нестајало у вртлогу његових обожаваоца и обожаватељки. Зашто никад нисам мислила о томе? Треба бити толики импотента…Коначно сам донела одлуку – савладаћу свој страх и поставићу му питање, чак ако после тога умрем од стида и срама.

Први пут ништа нисам успела – одслушала сам целу лекцију као нека квочка, чак сам повремено била заинтересована причама гуру. Отишла сам кући у стању распадања. Следећи пут сам га видела у ходнику и чврсто одлучила да му се испречим и поставим му питање бар тако, јер посред сале засад нисам успевала да га питам. Промолила сам се у ходник и тако и остала да стојим посред ходника…Изгледа да нећу никако успети – остаћу у тој задњици од плашљивости и тупавости.

Чак сам му и е-маил написала, где сам му рекла да је лажов и да је лицемеран. На писмо ми није одговорио, али то није било битно, битно је било то да се ни на трун нисам осетила слободније. Стоти, можда и хиљадити пут сам се преслишала и дошла на још једну лекцију са чврстом одлуком – или данас, или никад. Гледала сам сваког човека у лице и схватала да је то апсурдно да се плашим реакције тог човека или овог…Али, чим сам престала да их гледам, опет су постајали снажни – друштво којем сам се катастрофално бојала да се супротставим.

- Зашто стално причаш о нечем апстрактном, испричај нам о својој пракси, - чула сам свој глас као са стране. Цео свет је престао да постоји – само глас, силуета гуру на сцени и нејасна мрља сале.

- Па зато што више и немам шта да причам…

Талас смеха у сали.

Одједном, мој страх је нестао, уместо њега као да је избио поточић и појавила се одгромна одлучна радост и дубока забринутост. Постала сам друга особа, - то је било као препорођење. Само што је овде стајала преплашена, јадна животињица, а сад – такав див, такав ледоломац!

- Ево, сад си причао шта је то душа, - глас ми је постао као јака, али мирна река. Али ниси рекао шта је то. Рекао си о изласцима из тела, о чистом опажању, о другој пажњи…али, шта је то душа?

- Па ти и сама то добро знаш!

- Ја уопште не знам о чему ти причаш… Ја никакву такву душу код себе не видим, а ако је ти видиш, опиши је.

- Па ја не знам шта је то душа:)

- Па, значи да си лажов?

- Наравно, како ниси одмах то схватила? Ти си по то овамо и дошла, зар не, - да ми кажеш да сам лажов, а не да ме испиткујеш свакакве глупости о души?

- Да, желим да ти кажем да си лажов, да ниси никакав просветљени учитељ, да си најобичнији комерцијалиста.

- Да, тако је. То је апсолутна истина, - обратио се сали.

Глумио је одлично. Сала је била одушевљена.

- Е, па добро, да наставимо…

- А зар је свима јасно из његових објашњења, шта је душа?

Ћутање, пригушено смешкање.

- Јел чујете глас? - гуру је почео плашљиво да се окреће, - чини ми се да су овде духови…

- Да ли овде никога истина не интересује? – говорю гласно и изазовно.

- О, донели су нам истину – дрекнуо је неко из сале.

И то је било све! Више се нико ништа није одлиучио да каже. До ђавола, па они се сви исто тако боје, као и ја, исто се боје да устану и да ми се супротставе.

- Јел то циркус или људско друштво које стреми ка слободи?

-То је циркус и ти си овде највећи кловн! – љуто се издерао гуру. – Предлажем да не обраћате пажњу на ту чудну девојку, - талас смеха, - и да наставимо лекцију. Ако она буде причала, за вас ће то бити иста вежба, као што је описивао Кастањеда, када су њему на оба ува у исто време причали дон Жуан и дон Хенаро.

Талас смеха.

Одједном ми је та маса људи деловала као једнолична пластична супстанца, - као мртви и слепи зидови. Имала сам осећај као да су одједном сви из сале нестали и да је остало само то нешто немо и бездушно. Како сам могла тога да се бојим?

Када сам изашла отдатле, имала сам такав осећај, као да сам постала јако велика, јака и празна. Али, то је била посебна празнина – она је била испуњена и из ње је сваког тренутка могло да се појави нешто ново. Сетила сам се тих људи на лекцији и схватила да ни према једном од њих нисам ни у једном тренутку осећала никакву аверзију. И очтио сам схватила да немам жељу да искористим ту снагу, која се ослободила из гомиле страха ни на шта друго, сем на постизање слободе. Са том снагом могу све - како јака мисао! – ма, могу цео свет да преокренем! Али тамо ме не вуче, не желим никакву власт, револуције, - слобода ми треба овде, на овом месту, - у овом срцу и у овој глави.

Враћала сам се кући, а около је све шумело због нових осећаја. Да ли сам могла да замислим, да ћу после таквог поступка ОВАКО да се променим? Уобичајено ликови су постали бледи, кроз њих је, као кроз стакло, пролазио грандиозни, очаравајући свет, - безгранично небо са заласком сунца, испуњено једва чујним, ниским, монотоним гуђењем, које ми је било савршеније него нека тешка мелодија. Посматрала сам тмурне, оптерећене људе, отрцане вагоне метроа, све ми је то деловало некако далеко и безначајно… Био је само очаравајући свет и предужитак – у било ком тренутку све може да нестане, а ја ћу отворити очи у сасвим другом свету, и ничега се не бојим, ја сам отворена – ма шта год да се деси. Затворила сам очи, испред мене је био широки осунчани пут. Он ме је и мамио напред, а уједно и звао иза хоризонта, звецакјући од радости и предужитка због нових открића.