« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 20

Кристи је пила сок са ледом на танку сламчицу, играјући се босим ногама са каменчићем. Још се није смрачило, тамно-розо небо је бојило ланац снежних планина чаробним бојама.

- Небо подсећа на чаробан шатор, (какав пријатан глас има), гледај, како је леп месац, личи на дечији креветац.

- Ти си тако лепа, Кристи:)

Неко време је ћутала, није се збунила и није почела да прича свакаве глупости, нити почела да ме насилно хвали заузврат.

- Мислила сам о теби. – Кристи је говорила замишљено, лагано бирајући речи. – Ниси као сви. Не знам, шта то у теби има, што немају други…А можда то и не може да се разуме? Али волим да покушам:), - због тога си још тајанственија… Овде је прелепа кафа и тирамису, хоћеш?

- Хоћу…Јел сама путујеш?

- Први пут сам допутовала вамо пре пет година са својим момком и то је било ужасно! После два месеца заједничког живота, закунула сам се да се никад нећу удати. Онда сам стално имала жељу некога да упознајем, да се забављам, али је он имао друге планове. Све ми је бранио. Једном ми је нашао хашиш и истерао ме по ноћи из хотела…Тако сам се тад наљутила на њега, да сам га стварно напустила, чак нисам ни ствари понела, тако само отишла, толико ме је излудео…Сада сам другачија. Сада, кад се упознајем са неким, забављам, не идем на транс-журке, не пушим хашиш – већ ме то не занима. Многи долазе вамо преко лета због тога – јефтина дрога, јефтина одећа и смештај, секс, музика, планине…Прво те то одушевљава,  - после излизане Европе се осећаш овде просто у рају, међу онима, који живе као ти. Али после схваташ да то није пут ка слободи, а још једна замка. Све те транс-журке, све те марихуане, једнако налицкани момци имају под, зидове и плафон, а ван те лепе, комфорне ћелије нема ничега…Можеш, наравно, да покушаш цео живот да седиш у њој, али, мени је досадило, и сад јако волим да будем сама…Сад си ти на реду да причаш, како си стигла вамо. Ти си исто сама, зар не?

- Дојадило ми је да живим онако, како су ми наметали родитељи и друштво, околина, одлучила сам да ставим тачку на сав свој прошли живот…или зарез. Мада што сам дуже овде, све више схватам да не желим да се вратим ка старом животу… Понекад се плашим да ћу да се пробудим и да ће испасти да сам сањала Индију и да ћу опет морати да идем на посао.

Она се весело насмејала.

- Ма да, то је тачно, - ужасна помисао! Шта тражиш овде? Само не говори, да си ти просветљена.

- Па, ако ћемо искрено, може се и тако рећи. Индија – то је моја одавна жеља, а моја жеља је постала, јер је мене увек привлачило нешто, чега нема на Западу, чега нема у Русији. Не могу сад тачно да кажем, шта ме тачно вуче вамо, просветљење – то је много нејасан појам…Знаш, некад читаш књигу и као да одједном видиш нешто живо и ухватиш се за неку нит која може да те доводе негде тамо, где ћеш бити сретна, где ћеш имати потпун и интересантан живот. У главном су то неки кратки пљусци и конац мало-мало, па пукне…Али некад кроз садржај пролази таква громада, таква моћ! Ја сам имала такво стање кад сам читала Кастањеду, плус што се то није појавило, кад сам имала неке исхитрене описе, чак обрнуто – што су простији били описи, јаче се издвајало оно, што у ствари не проистиче  ни из каквог садржајног преокрета.

- Па они су сами говорили, мислим Кастањеда, Тајша Абељар и Флоринда Донер да је њихове књиге писао дух, па се та и деја и провлачи кроз цео садржај…

- Тако говориш о томе, као да то нешто објашњава:) Е, па у Индију ме је исто довела та жива нит. Ја сам мислила да чим дођем вамо, да ће ми се живот променити, тако да нисам очекивала да ћу овде опет осетити досаду, свакодненвицу.  Ја сам мислила да је овде јако интересантно и не само зато што ћу много путовати, него зато што ми Индија није деловала само као парче земље на ком живе обични људи… Вероватно си чула све те глупости о овдашњим магнетним пољима, да се твоје стање овде одмах мења, да је овде тако пуно просветљених, јер су овде неки посебни условии…

- Јел сматраш да су то глупости? – још један комад тирамису је нетао иза њених меснатих усница.  – А можда то стварно постоји? Ја могу да кажем да је мене Индија јако променила. Стварно осетим разлику у стањима, кад се вратим у Европу и кад се враћам у Индију. Овде је сваки дан  мистериозно искуство, сваки дан се појављују нека нова стања свести.

- Можда се тако дешава, јер ти верујеш у то? Нешто као што је «placebo“…Можда просто овде дозвољаваш себи да доживиш нешто мистериозно, кад је, на пример, Европа – нешто уобичајено, свакидашње, и тамо си  навикла да доживљаваш нешто друго? 

- Храбра мисао!

- Ја исто не волим да се уверавам у то да нема ничег таквог «споља», што би могло да утиче на мене, да све само зависи од тога, како ја схватам свет, од мене саме. Таква идеја ме плаши…Али ако озбиљно проанализирати моја посматрања, не приукрашујући, не додајући ништа, морам да признам да не видим никакав утицај споља, који би мењао моје стање. Данас могу да посматрам те планине и да доживљавам нешто мистично, као што ти кажеш, а сутра тога ничега неће бити, биће само свакидашњост.

- Значи, просто ниси у стању да схватиш дух тих планина, постоји нека препрека. На пример, можеш да почнеш да сумњаш да постоји неки утицај споља и то ће бити препрека. Погледај мене, ја не сумњам у то:)

- Па шта проживљаваш?

- Јел стварно хоћеш да сазнаш то? – у њеним очима боје труле вишње су се појавиле искрице страсти. – Хајдемо, брзо!

Снажно ме је ухватила за руку и повукла за собом у малу планинску кућицу, испуњену шумом водопада, који је протицао у близини.  

…Какве вреле усне има, љуби се као дечко, и сви покрети моје португалске девојчице су смели не као код девојчице. Тако је лепо препуштати се њеним рукама, којима ми је буквално тргала одећу…Чини ми се, да сам цео живот чекала тако нешто…грицка ми брадавицу, лагано ме гребуцка ноктима по леђима…гура ме и ја падам на кревет…Брзо се скида и завлачи се поред мене, коначно можемо да се прибијемо једна уз другу. Тако је еластична, мишићава – мазим руком њена перфектна леђа, додирујем њену малу гузу и стишћем је, привлачећи Кристи ка и изазивајући њено стењање…Још ниже, ниже, међу бесрамне гузове, који се набијају у моје шаке – врела рупица њене гузе се лагано здрмала, а затим пушта мој прст, из њеног пољупца у моја уста се улива њено стењање, сад још ниже и дуже…Њене руке као да упадају у моје тело, а ја је  лагано јебем прстићем у гузу и знам да је њена маца скроз овлажила, као што је и моја…Тако желим да се уверим у то, да је додирнем…Лагано је окрећем, да бих могла боље да је мазим са две руке…Јебем девојчицу прстићем у гузу! Невероватан осећај…јако ме узбуђује…Како лепо клизи у чврстој уској рупици…има да свршим, само што гледам то…само зато што осетим оба своја прста у њој… Тигрица само што не сврши испод мене, али онда одједном застаје, извлачи се испод мојих руку, шири ми ноге и упија се уснама и језиком у моје вреле, мокре доње уснице…Она ради тамо нешто невероватно, не могу да схватим где се завршава њен језик и где почиње мој клиторис, где су сад њене усне, где је њен слатки прстић, који ми набија оргазам, али се ја заустављам, желим још да будем на пику, мада је то сад јако тешко – толико желимо да свршимо заједно, али још мало, још мало…Држи се, моја тигрице, хоћу још да те лижем. Засад само лези, грицкаћу твоје ножне прстиће…Како имаш укусне ножице…Ти исто…Мазимо једна другој ножице, лижемо «шакице» на нашим стопицама, сисамо прстиће, тако желим опет да легнем на њу, да лижем њен безобразни клиторис, препустивши се њеним прстићима, усницама…Хватам је са обе руке за сисице, стишћем их час снажно, час нежно, стишћем брадавице међу прстију, пуштам их, па их поново стишћем…не, сад ја…сад ћу ја бити главнија и јача, узећу те, девојчице моја, силоваћу те!Врисак само што не слети са њених усана, покрети руку и ногу су постали скроз неуједначени, да ли она уопште схвата – где је сад и са ким је?... притишћем је уз кревет, снажно притишћем стомак, сисице, кукове, желим више, желим јаче, жешће, неочекивано за себе ударам јој шамар, лагано, још, па још!Упијам њене усне, грицкам јој језичић и сисам га…она више чак и не стење, да ли режи, дали плаче…ух…ипак си се узвукла, угурала ми два прстића, притишће ме другом руком уз кревет и пење се на мене, притискајући своју скроз мокру од напаљености мацу уз моје лице, и ја схватам да сад више нећемо моћи стати, јер више не можемо да трпимо ту страст, која лије из нас као лавина, обе смо се увукле у тај вир, завртео нас је, утопио, изврнуо наопачке и одбацио тамо, где речи не постоје, где постоји само радост и неми крик…

…

- Дошло је време да се сетиш нечега, - погледала ме је у очи и ја сам схватила да ће се сад десити нешто врло битно, радосно и важно. – Одвешћу те на једно место, где си једном већ била, само си заборавила…

…Ко је то? Посматрам је пажљиво, без сумње, то лице ми је познато, али ми јако мало фали да схватим ко је то…Она се смеје, тако је сретна што може да ми открије да…

- …је то било пре много година. Била си сасвим мала. Дошли смо тамо заједно, са нама је још био он, - показала је главом иза себе…Њега ја исто знам, али ко је то??? Подигао је очи…

- Тај дан је променио цео мој живот, - низак глас, који подрхтава од узбуђења…- Та Жена…

- Све ће сама видети, - прекинула га је. – Хајдемо, - повукла ме је за руку…Сува, топла шака, коју не желиш да пушташ.

…Вече. Али како је све чудно! Као необични ореол около, одакле долази? Већ је мрак, али се све одлично види…Кућа! Лупање срца ми је рекло да ми је то место познато. Дрвена кућица, личи на кинески храм. Желим да идем брже, али не могу – сузе ми навиру на очи…Њена рука стишће моју, стављајући ми на тај начин до знања, да зна шта осећам. Зашто плачем? Не знам… Као да је пукло нешто у мени, и…као да ћу да пукнем због осећаја, напетог ишчекивања, као да ћу сад да се сетим нечега, што ће да преокрене сву моју представу о мени…Улазна врата куће…Врата се отварају након лаганог додира, она пушта моју руку и порив ветра ме гура унутра…Не сачекај, не одлази, али ње већ нема, однесе је ветар…У дубини полумрачне собе су се отворила врата, ја плачем на сав глас и падам на ЊУ без речи. Али ми ОНА не да да паднем, снажно ми обухвата рамена.

- Па, коначно си стигла. Ти си опет ту, девојчице моја. Плачеш…То се дешава, то се дешава.

Њено лице је прекривено борама, она ме милује, али у њеним очима и осмеху нема ни трачка сажаљења…Ја плачем као луда због осећања која ме просто тргају, а ОНА гледа на мене, као на дете, које плаче, јер је пало, јер учи да хода. – Она зна да то није ни бол уопште, да је то просто прашина пред прагом вечности…

Три младе жене хладних, али дружељубивих лица радознало ме посматрају кроз рупу на вратима. Личе једна на другу, као близанкиње – са дугим црним косама, у дугим црним хаљинама…Посматрам их – не, оне су скроз различите, само издалека личе…Засмејале су се…

- Нисмо близанкиње, просто смо хтеле да за тренутак постанемо исте:)

- Јел их се не сећаш?:) Наравно, не сећаш их се, то су жене мог сина.

 У углу собе се појавио јако висок човек, чије контуре су одмах избледеле, па је почео да личи на дугачку свећу слабе млечно-жуте светлости.

- Ето, видиш, већ се присећаш, - наставила је да ме мази.

Осећала сам се, као да сам се вратила у место, које је увек било мој дом. Нигде и никад се нисам осећала тако комфорно и заштићено. Брига, која се овде осећала у свему, постигла је такав интензитет, да сам морала да уложим толико напора,  да бих зауставила поток суза, који је био изазван скроз новим осећањима. То уопште није личило на емоције…Овде уопште није било никаквих емоција!То је тако личило на моја уобичајена опажања. Нешто сасвим друго, али не емоције, то је било другачије, ето шта је… То је било нешто грандиозно, нешто сасвим друго…Све је било другачије, и тај свет ми је био толико познат. Како сам могла да га заборавим?

…По соби су пузиле бебе и буљиле на мене очима стараца. Нико их није пазио…Ја сам одмах сватила да су то ЊЕНИ унуци… А ја? Ко сам ја?

Гурам врата која се отварају у ноћ са љубичастим небом. Или то није ноћ? Камена брда, прстен стена боје песка, које излучују једва приметљиву мекану светлост…Како је овде лепо, - каква смиреност и како је невероватно лепо! На великој избочини седи старица у белим ритама, отсутно посматра љубичасто небо и доји бебу…То нису људи! Та старица и та беба – они само из далека личе на људе! Али како су ми познати и блиски , осећам такву симпатију према њима… Јел то сан?...ТО ЈЕ САН!!! Зар постоје тако реални снови?Ја знам тај свет! Успомене снажно налећу на мене. Овде нема сунца…На тој малецкој планети, загубљеној у ћорсокацима васионе, нема сунца, овде је увек љубичаста ноћ…Овде нема ратова и нема емоција, овде је све другачије…Бескрајња пешчана брда, блиска планета, која личи на МЕСЕЦ…и…то нису људи! Зар ја то још увек видим себе у сну?

- Бако! Бако! Сетила сам се! – утрчавам у кућу… Назвала сам је баком???

Бебе су изгубиле људски облик…светлеће љубичасте мрље буље на мене, све сам ја то видела више пута, ја знам тај свет.

- Хајде, води ме код баке! Брже, губим свест…Брже!... – сунце ме је већ пробудило, а ја сам свим својим бићем још увек била тамо – на малецкој планети са љубичастим небом и пешчаним брдима, која су пуна мекане, једва приметљиве светлости. Још дуго сам лежала, не желећи да се растанем од те љубичасте ароме, која је нестајала, са осећајем не људског света, који се топио. Кад сањам такве снове, одлично схватам ништавност хипотезе коју предлажу психолози, као проверен на искуству закључак о томе да су снови – само компилација опажаја у стању бдења. Не знам, шта је реалније – љубичаста планета или долина Кулу. Чиме може да се измери нереалност и реалност једног и другог? Ако се ослањати на дубину и интензитет преживљавања, онда је, наравно, та планина реалнија него долина. Највише сањам обичне снове, које никако не могу да контролишем, - то би личило на оно, као кад се напијем у стању бдења. Али се некад «отрезним» у сну и онда нема никаквог лудила, све боје постају јако лепе, а ликови и слике – живи и довршени. Не знам шта да урадим, да бих у сну свесно доживљавање себе постало стално, али не сумњам да, ако се то деси, да нећу знати како да вагнем та два света, да бих схватила који је од њих реалнији. Кад мислим о томе, свет бдења као да направи корак према свету снова, - као да се помера уобичајена слика и сваки пут ми се појављује луцкаста помисао – а можда међу њима и нема никакве границе?   

 

<< Back

Forward >>