« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 18

Кроз густо шипражје марихуане  смешио ми се велики плаволики Шива уз неизоставну кобру обавијену око његовог мишићавог врата. Његове очи, у теорији, требало би да представљају озарење, али у ствари, најчешће личи на испушеног хипика. Иза главе Шиве - мали храм, два метра обрастао грмљем  конопље, у коме је  седео Садху и с уживањем пушио наргилу.

Погледао ме је црвеним стакластим очима, насмејао ми се, и бучно увлачећи дим, поздравио ме промуклим гласом.

- Добро дошли у обитељ лорда Шиве:) - осмех није силазио са његовог црнпурастог лица. – Желиш да пушиш са мном? Желиш да разговараш са Шивом заједно са мном?

- Не пушим.

 -??? Овде сви пуше.

- Зар није кажњиво законом?

- У ствари јесте забрањено ... формално забрањено, али у стварности овај закон не функционише. Па, у храму Господа Шиве је званично дозвољено пушење:)

- ?

Tи не знаш да је пушење марихуане - један од ритуала шиваита? ... Па, ето, сада знаш, бар нека корист од мене:) Овде можеш да пушиш, колико желиш, имам много пријатеља из целог света, и сви они долазе да пуше са мном. Лорду Шиви се то свиђа.

- Како  знаш то?

- То је тако очигледно:)

 - Ти си Садху?

 - Некад сам био Садху, али сада живим овде, пазим овај храм - бришем подове, прашину, представљам мој тамјан  лорду Шиви:)

Беспрекидно се смешио, али утисак му је био веома непријатан - као да  не говорим са  човеком, него са кактусом, ком је било добро тамо где су га посадили и ништа друго му није било потребно. На сва наредна питања о његовој пракси он је одговорао бесмисленом фразом као "Шива је свезнајући, а зато и свемоћан», и зато сам  пожурила да кажем збогом њему и његовом храму, који је био више налик на дом  наркомана, него на место за праксу.

Да, то је вероватно врло згодно – крити се иза свакаквих Шива, и на тај начин легализујући своје ниске страсти и себичне идеје. Једном сам у Москви одлучила да одем на езотеричку журку шиваита,  -  интересовало ме је све што се односи на тзв. духовне претраге, па сам се увлачила у све рупе, гоњена жељом да пронађем бар неку врсту реччног потока у  каменој московској пустињи. Лутајући путем који води ка месту одмора, сетила сам се ове приче ...

То је био скуп  "духовне заједнице" шиваита у једној познатој школи хипнозе у Москви. То је био дан отварања, неко је био почетник, а неки су већ знали једни друге. Од почетка ме је изненадило да су сви замољени да се упознају и испричају о свом послу. Избегавајући прави одговор, рекла сам да још тражим, не желећи да одмах створим напетост и да не разумем какве везе има мој посао са духовном праксом. Костја, главни у овом друштву, почео је да прича са девојком о духовном учитељу из Индије. Он је изгледао сигурно и уравнотежено. Међутим, није се успела избећи конфронтација, јер сам убрзо  чула фразу, након чега је све почело:

- Постоје неки знаци по којима се може видети да је Виџај – просвећени.

- А могу ли да питам, која је то врста знакова?  – убацила сам се у разговор.

Костја се  окренуо према мени, његово лице је изражавало збуњеност и конфузију.

 - Он никада никога не призива.

- Да ли је то довољан разлог да се претпостави да је он просвећени?

- Да, јер они који те зову су сто посто преваранти.

 - Да, и ја тако мислим о онима који призивају народ. Да ли то значи да они који не призивају јесу просветљени?

(Глас народа агресивно): "Девојко, ако Вас интересује, да ли је он просвећени, идите до њега и погледајте га, шта желите од Костје?"

- Слажем се са чињеницом да не могу једноставно схватити какав је човек Виџај, ослањајући се само на Костјине речи. Интересује ме друга ствар - зашто Коста верује да је он просветљени.

- Виџај увек уради оно, што каже. Ако он каже да ће доћи до шест, доћиће у  шест - Костја  се поново осетио сигурно.

- Значи ти сматраш да је тачност знак просвећености? А тачни привредник, јел он исто онда просвећени?

- Па не, наравно. Али ако Виџај не би био тачан, то би значило само да он није просветљен.

- Рецимо, али да ли то значи да је просветљен? Јесу то су сви знаци – он никога не зове нигде и увек долази на време, или постоје још неки други?

- Не, не сви, наравно. Видим у њему светлост.

- О. Чудно је да ниси почео од тога ... А каква је то светлост? Где је видиш? Како? Видиш је очима?  

- Имам боље развијене кинестетичко-сенсорне канале…

- То ми није јасно. Јел га видиш очима или чиме?

- ... Па, да, очима.

Да ли можеш да опишеш шта си видео? (Агресивни вапаји народа): "Па почело је ... јел то неко испитивање ... Зашто вам је то потребно да знате?"," Зашто постављате сва та питања себи? Зашто сте дошли овамо? "," постоји интуиција помоћу које можете да разумете какав је пред Вама човек. "

- Шта је интуиција? – Овим питањем сам скроз раскопала осињак. Пораст емоција са свих страна - "интуиција? Не знаш шта је то? То је када гледате и знате ".

- Али! Шта конкретно зовете интуицијом? Како то осећате, где је, како  разликујете од других мисли, испричајте ми детаљније о томе.

- Енергетски потоци у мојим чакрама ми увек говоре о томе, какав је човек испред мене, - Костја је опет преузео разговор на себе, мирно се смешећи осталима.

- Шта називаш енергетским потоцима и шта називаш чакрама?

- Чакра  у преводу са санскрита значи точак.

- Одлично, и како ти доживљаваш чакре?

 (Народ се једва суздржавао, у међувремену добацујући): «Ви преузимате сву пажњу на себе, Не дајете другима да причају, ми овде имамо много других питања», «Дајте и другима да кажу нешто».

- Значи, Вас не интересује та тема? Не интересује Вас да пронађете истину?

- Јако ми је интересантна та тема, али дајте да је одложимо за касније, морамо сад да саслушамо и остале.

- Ако имате неко опажање, можете му дати неко име, можете описати тај опажај. Ево, на пример, осетим нежност – могу да испишем десет страна, описујући како то доживљавам, осећам, шта прати тај осећај, како се тај осећај испољава и тако даље. Јел се не слажете са мном? Али сад конкретно не можете да опишете шта подразумевате под интуицијом.

- Па то је свима јасно и очигледно, зашто бисмо то описивали?

- Па мени није јасно. Мислим да свако има нешто своје у виду, ево, на пример, мене интересује шта Ви имате у виду.

- Па моја интуиција ми сад говори да нисте просто онако овамо дошли, Ви нешто желите, али кријете од нас свих Ваше праве намере. Можда сте психолог, па нас анализирате. Осетим да није све онако, како Ви говорите. То је вероватно, Ваша струка – спроводити таква испитивања.

- Сматрате ли да сте онај који жуди за истином?

- То се подразумева.

- Па што ти се онда не свиђају моја питања? Ја покушавам у овом тренутку да пронађем истину.

- А ја ћу Вас проверити, проверићу, колико сте духовно реализовани! Ево, овакво питање – шта је то «дхарана»? – Костја је заузео љутит став.

- Немам појма. Шта мислиш кад кажеш то?

- У преводу са санскрита та реч означава  «концентрацију». Шта је то?

- Немам појма. А шта ти мислиш?

- Па Ви ништа не знате! Ви још морате да учите и учите, немате никакво искуство, како могу ишта да Вам објасним?

- Не тражим објашњења, желим описе.

(народ агресивно): «што сте дошли овамо? Ако имате неки материјални циљ, онда нам платите што седите овде са нама».

- Костја, ево гледам те, 15 година си се бавио јогом, а осећаш према мени толику мржњу… (вапаји народа): «И шта с тим?», «Пије нам крв», «Сама си заглибила у мржњи», «ма погледајте како седите, имате проблема преко главе, напети сте, немирни, не занимају Вас други…», «Имате зле намере, наносите свима овде бол, носите одговорност за ту бол», «Шта ће Вам то? Зашто захтевате од нас одговоре? Зашто сте дошли овамо?»

Коначно је Костја закључио:

- Са Вама је врло тешко да се прича…не желим да кажем да сте зао и лош човек…

- Али мислиш тако, зар не?

- Морате знати за пристојност, морате бити мекши према другима.

- Извините, али нисам дошла у кухињу да попијем чај, дошла сам да причам са људима који сматрају да трагају за истином…

Дакле, разговор је трајао око сат времена – што сам више покушавала да их задржим на једној теми, на разматрању нечег конкретног, они су постајали све сумњичавији и почињали да ме окривљују да ја нешто захтевам од њих, да их притишћем. Ујединили су се сви против мене, против мене, зле и лукаве особе. Сумљали су да сам била нека ужасна особа, али каква – нису знали, па су зато постајали још нервознији.

Затим се догодило још нешто занимљиво. Цела групица се преселила у другу салу. Главни је био један познати московски хипнотичар (условно, Г.). Свакако је покушавао да се представи као да је прост момак, али је због тога постајао све надувенији и све се више правио важан. Његове ситне, лукаве очице су покушавале да делују, као да мирно може да гледа било кога, али су због тога све више биле налик на две ситне рупице, које се само претварају да су људске очи. Сви су јако фино причали, смејали се. Почело је испијање чаја, у складу са неким посебним правилима. Спроводио је ту церемонију Г. Ја сам одбила учешће пошто не волим никакве церемоније.

Г. господским гласом најавио да се та церемонија посвећује великом учитељу Шиви, ствараоцу свега постојећег. Ја сам одмах пожелела да му поставим питање у вези «Шиве», али сам се одмах забринула. Дођавола, он је хипнотичар, ауторитет, ко зна шта може да ми уради, у шта и не сумњам. Он је ипак битан лик, ето, има и своју школу, значи да није безвезе заслужио то поштовање.

Ма и људи већ има око тридесетак… али не могу ни тако да останем, са тим страхом, то је као терет који после још дуго носиш и не можеш никако да га скинеш, зато сам после пар минута, стиснула ознојене од нервозе шаке у песнице и поставила му неколико питања, на која није хтео упорно да одговара, иако је наставио да се смеши. Ја сам наваљивала, а кад је покушавао да се направи да не схвата да се обраћам њему, љигаво се обраћајући својој суседки са блаженом фацом, на сваки начин, окрећући ми леђа, дозивала сам га по имену и тражила да одговори на моја питања. На крају је рекао да ће питања моћи да се постављају када уђемо у просторију за испијање чаја.

Када смо ушли у просотрију за чај, Г. је замолио свих да се представе и укратко испричају, ко се чиме бави. Многи су причали о томе, да их интересује само ослобађање. Костја, који се скромно представио као «јог», исто је рекао да га само мучи, што је његова отаџбина расцепљена, што је около хаос, и да жели да направи такво друштво, у ком би се сви ујединили и да бих онда све било у реду. Неколико људи је рекло да је сав њихов живот одавање почасти Шиви. Сам Г. је рекао да је тек недавно схватио да је он шиваит, да је коначно пронашао себе…

 - А кога или шта зовете «Шива»? – покушала сам ипак да добијем одговор на то питање.

Г. Је одмах осетио незадовољство, али покушао да не покаже то. За цело време док је трајао разговор није ме гледао у очи када сам му постављала питања, окретао се и правио се као да не схвата да питања постављам управо њему. Очигледно је било да осећа невероватно незадовољство, да је био раздражен, али се смешио и правио као да је скроз смирен.

- Шива – то је велики јог.

- Значи, одајете почаст историјској личности?

- Не, није било такве историјске личности.

- Па коме онда одајете почаст?

- Богу, назовите га како год хоћете. Можете га назвати  «брахма».

- Па шта је то?

- Постоји такав лик.

- Значи одајете почаст лику?

- Не.

- Можда га некако видите?

- Не, не видим га.

- Па шта је онда «Шива»?

- НЕ ГОВОРИТЕ «ШТА» када говорите о Шиви! Идите читајте књиге. Ако немате никаква знања, зашто онда не седите тихо у ћошку и не слушате?

- Зато што не разумем то о чему Ви причате. Одајете почаст некоме, кога зовете «Шива». Јел можете да ми објасните шта је «Шива» ?  

- Шива је све, чак и овај чај.

- Зашто онда не говорите Шива, Шива, Шива, а говорите – додајте ми шољу чаја?

- То је немогуће објаснити речима! Ви желите да схватите Шиву мозгом, а то је немогуће!

- Опростите, кога или шта није могуће схватити мозгом? Да ли можете то некако да опишете? Барем некако?

Док је он врдао, обратила сам пажњу на двојицу верних обожавалаца Шиве који само што се нису потукли, бранећи своје право на спровођење пуџе, љутито се псујући. То је била последња кап, па сам наглас рекла да сматрам да је његова позиција лажна и да се оснива на страху, те да свако од њих ту има неки материјални циљ, и да тачно нико од њих не тражи истину… Шта се онда десило! Поштени шиваити су се у том тренутки штрецнули и одустали од свог напуцавања, и зацрвеневши се од мржње, почели да вичу да сам вампир и да сам им доста попила крви, али нико није покушао да ме истера, ко зна зашто, можда су се бојали да ме истерају. Моје интересовање ме је прошло, па сам кренула ка вратима. Чула сам гласове: «Доста си нам испила крви!» «Па њој се ништа не може објаснити! Она бих само хтела да се свађа!», «ти си зла, хладнокрвна, жестока вампируша», «непријатна си нам», «у њој нема ни трунке топлоте и  доброте», «Што сте уопште дошли овамо? Да се спрдате са нама». Одлазећи, осетила сам праву слободу јер не пловим у истом ковчегу са тим «трагачима за истином» који се разлажу од мржње…

…Одбацивши гњили мирис тих успомена, приметила сам да сам се попела до још једне мале знаменитости – старог храма Кали. Пре него што сам стигла у Индију, сваки пут када бих помислила на хиндуистички храм, осећала сам језу по целом телу због ишћекивања. У мојим мислима ти храмови нису били обично камење, нису биле обичне архитектонске грађевине, али су уживо испали управо били такви.

О, а ко је то? Изгледа да је то јак – крупна, чупава, ниска животиња која личи на огромну плишану играчку коју желиш да мазиш и грлиш. Животиње су биле украшене разнобојним декама и стајали поред својих газда који су на сваки начин покушавали да дозову туристе да се сликају. Пришла сам ка једном, очи су му биле налик на два велика влажна бадема. Помазила сам га по меканој и јако пријатној на додир њушци, те сам осетила његово врело и снажно дисање. Неко ме је нагло повукао за рукав…Дечак!

- Шта ти треба?

- Шафран, јако је јефтин, - пружио ми је малу кутијицу.

Дечак ми се допао, није деловао тако безобразно упоран као остали трговци у Индији, что их свих објединњује као да су рођена браћа. Позвала сам га да га испитам о његовом животу, а он је смирено кренуо за мном.

- Јел говориш енглески?

- Помало.

- Јел идеш у школу?

- Не.

- Уопште не учиш?

- Школа - не.

Аха, изгледа скроз мало разуме енглески.

- Колико имаш година?

- 12… Госпођо, ја имам најјефтинији и врло добар шафран.

Очи је имао као девојчица која чека принца, а кожа му је била тако лепа и глатка, да сам се једва суздржала да га не додирнем. Ходао је бос, али ноге нису још стигле да му загрубе а кожа да попуца као код свих сиромашних. Одећа му је била прљава, али то није изазивало никакво гађење код мене. Пуне тамне усне…идеално бели зуби…са њим би било пријатно пољубити се…Покровитељски сам га загрлила, као бајаги, покушавајући у ствари да га додирнем по врату, по леђима.

- Па добро, ево ти 50 рупија, просто онако…идем ка храму, јел то у том правцу?

- Да, тамо… Госпођо, ја имам најјефтинији шафран – прасенце! Као да није ни видео да сам му дала паре и наставио и даље да ми намеће своју робу.

Махнувши му руком, кренула сам даље, одгурујући друге дечаке, газде јакова и просто просјаке.

У складу са обичајима, изула сам се, а хладна камена стаза ме је довела до шаренила, гомиле звецкастих наруквица, зачина, наранџастих боја, музике, емоција, влажних тела, окатих индуских девојчица, осушених од путовања садху…Пришла сам храму и завирила унутар, - лутка која је означавала богињу Кали купала се у гомили цвећа, магли од мириса и разнобојним рупијама. Религиозни празници у хиндуизму – то су управо празници на којима се људи смеју и плешу… Плашим се да се сетим на шта су налик празници у хришћанству, увек сам хтела да се држим даље од тог мрака. Култивисано страдање и осећај сопствене ништавности – то није за мене, уосталом, ни хиндуизам није изазвао код мене ништа, осим лагане симпатије према свој тој спољашној опуштености.

Нисам хтела да се уносим у сву ту религиозност, - већина хиндуиста је остављала на мене утисак инфантилних бића, који нису тражили истинску радост у својим многобројним ритуалима, него ослонац за своју свакодневницу.

Како симпатичне ножице! Мале и тако уредне…Подигла сам очи и приметила уредну гузу, утегнуту у џинс, па још више – безобразно продируће кроз белу мајицу брадавице…помало прћаст носић… непослушне златне локнице…Као магнет ме је привлачио тај ђаволчић са изузетно лепим шапицама.

- Здраво:)

Како има несташне очи, делује као да су све разумеле или су тражиле исто?

- Здраво:) Ја сам  Кристи.

- Ја се зовем Маја.

- Зар не личи на дечији празник?

- Да, јако!

- Мада су пре двадесет минута ту заклали козу. Јеси видела?

- Не. Жртвовање?

- Да, па то је храм Кали. Данас је ту била свадба. Први пут сам видела како убијају животињу.

- И како?

- Чудан осећај. Мислим, да се то дешавало негде другде, а не овде, у Индији, мислим да би ми то изазвало гађење, а овде се све некако схвата другачије… овде те смрт не ужасава. Једном сам видела људски леш, на путу у Португал, па после неколико дана  нисам могла да дођем к себи, цео живот ми се преокренуо, четири дана сам само маштала о томе, да опет будем онаква, као што сам била пре него што сам видела тај леш. Имала сам такав осећај као да су из мене све извадили и да је остала само празнина – нема ни радости, ни страха, ништа није остало. И никуд не можеш да се сакријеш од те празнине… А у Варанасију су преда мном спалили неколико лешева, али то није изазвало у мени никакав осећај. Ево и сад не осећам никакво гађење због смрти, не осећам никакав страх, али се појавило нешто…не знам како то да опишем… Одједном сам схватила да је смрт неизбежна, разумеш? У очима животиње која је требала да умре сам видела сенку смрти, сенку оне моћи коју ничим не можеш да зауставиш. Учинило ми се да је време стало… желела сам да се унесем у тај тренутак… одавно путујем кроз Индију, и овде се стално дешава нешто такво, што је ван граница обичне представе о животу, вероватно сам зато нон-стоп ту, - у тим тренуцима се нешто зауставља у беспрекидном току уобичајеног света, матрица се нарушава и ти можеш да видиш ИЗА ње.

Она је непрестано цупкала, а моје очи су час клизиле до њених очију, па на њене брадавице које су ми сад биле скроз близу. По њеном гласу сам схватила да јој се свиђала ова игра, коју смо тек започеле. Наша тела као да су се лепила од луцкасте еротичности, свака реч је била намењена не само за уши, тако да је разговор постао једна врло занимљива игра. Као да смо се узеле за руке и вртеле у круг, гледајући једна другој у очи, те се цео свет претворио у разнобојну олују, која је одлазила у правцу борова.

- Шта видиш иза матрице?

- Па као да сам изашла из своје чауре и могу да гледам свет и на себе из другог угла, са друге позиције. Као да сам на пример стајала цело време на једном месту и видела све само из једног угла, и сваки дан би видела све то исто, па сам се одједном нашла у другој тачки и као да видим све исто, али је сад то сасвим други свет.

- А јел имаш нека посебна опажања?

- Посебна опажања? – замислила се…

Она није личила на особу која се удубљује у себе да бих схватила ко је она, шта је привлачи. Волела је да плови у својим необичним стањима и изгледа јој је то било довољно. Нисам видела у њој неко очајничко стремљење, али није било ни вегетативног задовољства у њој. Стварно ми се свиђало да будем поред ње, од њеног стремљења да доживи задовољство од сваког следећег направљеног корака завтрело ми се у глави, хтела сам да се смејем, да се котрљам, да се играм са њом, као два зверца, који се смотају у клупче од чупавих репића, шапица и ушију.

- Рекла бих овако: интерес за живот постаје још већи у те тренутке. Појављују ти се нове стваралачке идеје…знаш, ја цртам, и то је исто још један од разлога што сам дошла у Индију, - овде се живот испољава у најразличитијим лицима: снежни врхови, џунгле, шумице палми, океан, планинске реке… А каква су ту лица!... Желим да те нацртам, хоћеш доћи код мене у госте?:)

- Наравно да ћу доћи.

- Живим тамо, - махнула је руком, па сам обратила пажњу на њене лепе спортске руке, које ме подсећају на шапе јаке грациозне животиње, - у планинама. Тамо се може лешкарити, сунчати се… Јел пијеш вино?

- Понекад.

- Имам одлично вино из Португала, хоћеш доћи сутра увече?

Наравно да сам хтела да дођем сутра увече, па смо се договориле да се нађемо у италијанском кафићу, који је висио изнад зелене провалије, са одразом снежних врхова на великим затамњеним прозорима. Оставила сам Кристи испод великог дрвета око храма Кали, хтела је још да плива у мору лица и утисака, а ја сам хтела да прошетам сама, да запишем неку нову мисао, да покушам да наиђем на неку нову идеју. Еротска симпатија према тој девојчици је изазивала талас надахнућа, те сам једва чекала да се унесем у њега, да се наћулим и да стремим ка пространству живота које се отвара преда мном и који се одвија не негде ван, него у мени, у мом бићу.

 «** септембра

Понекад упецам себе на томе да имам способност да се скроз предам неком одређеном човеку, са којим имам неку блискост – умем тотално да усмерим своју пажњу на њега, да се унесем у његово опажање, да се сродим с њим, да бих га осетила изнутра. Али та способност моментално нестаје  чим се појави неки лични однос према том човеку. Јер ако у дубини душе нешто желим од тог човека – моментално губим способност да га осетим. То не мора обавезно да буде нека прагматична жеља да добијем нешто од њега – на пример, то може бити жеља да доживиш нешто интересантно, или чак радост пошто си успео да се испричаш са неком занимљивом особом – чак такве жеље моментално постају тешке и и постају приземне. Само искрена и лагана радост због тога што осећаш човека – само лагана заљубљеност у живот, у ситуацију, уживање у човеку, је скоро исто, као кад осетиш радост кад видиш великог умиљтог пса, када ништа – скроз ништа не очекујеш и просто живиш сваког тренутка – само то није препрека.

То стање није лако ухватити, а механизам померања стрелица на жељу да нешто добијеш од комуницирања се укључује скроз неприметно, ти обично то приметиш кад је већ касно. Зато у оне тренутке који су за мене битни, ја покушавам да скенирам своје стање  и проверим постојање неопходности за њим. То води до моменталног пљуска свежине. Уопште то јако личи на покушај да погодиш заоштреним крајем дрвене оловке дрхтавом руком у малу тачкицу – близу си, близу, али ипак не, све около, поред, и одједном – оппп – погодила сам, и одмах доживљаваш талас свежих осећаја.

Интересантно је да тај доживљај прати јако чудан голицав осећај уживања у делу грла – као мали оргазам у грлу. Чудан осећај. Јако продоран и радостан. Супер је што сам срела Кристи – опет сам доживела то, лепо је ишчекивати тај сусрет».

 

<< Назад

Forward >>