« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 17


Када се сунце тек појављује иза планинских врхова, оне планине, које су окренуте према њему са западне стране, обасјане су њиме некако јако упадљиво, а оне планине, које су бочно окренуте према сунцу, као да су зарониле у неку нејасну, влажну маглу као да се купају у њој. То изгледа јако лепо, али је слике правити скроз бесмислено – испадају просто мутнее слике…тако да ће лепота планина, које се купају у јутарњој магли, остати само у мом сећању. Јутрос сам се пробудила са невероватним осећајем, као да сам поново приметила неку искрицу…понекад, кад се будим, посла сна ми остаје неки чудан осећај…ако се не дрмам, не скачем, не устајем, и не радим ништа, а пустим га да се јасније испољи…ако се препустим том полусненом дремању…тај осећај, делује ми, није везан ни са дешавањима у сну, нити са било чиме другим у нашем животу уопште…то је чудан осећај, који долази из дубине сна…доживљава се са неком тремом, чак са страхом…врло се одликује од свега онога са чиме сам се суочавала у стању бдења или у реалности сна…оно као да излази из сааме моје «дубине»…то је вест моје индивидуалности самој себи кроз сву маглу људскости…страшан, као пред грмљевиу, осећај…који се скупља, тачније-искуство преживљавања тог осећаја се скупља и оставља лаган утисак на цео мој живот, независно од жеље или нежеље. Како да опишем тај утицај? Зашто је уједно застрашујуће и задивљујуће? Застрашујуће јер носи у себи претњу свему ономе, что није у хармонији са њим, што се одликује од њега – што је јачи тај осећај, све је сенковитији мој живот као личности. Задивљујуће је јер је негде тамо мој пут, јер продирање ка директном преживљавању своје индивидуалности прави мене кориснијом  и испуњенијом празнином која ме испуњава без остатка, која истиче негде ван мене, бесконачно далеко…Ми смо усамљени путници у мировима раздвојености, зато толико сулудо делује спољном сазнању дана било које сећање о томе, шта доживљавам ноћу у сновима…  

Попела сам се на кров који је био препун од саксија са цвећем. Постепенно је почео да ми нестаје негативан однос ка раном јутру и радним данима, уходаним деценијама одласцима у вртић, школу, факултет, на посао…Допало ми се да устајем рано ујутро – као у бесконачно далеком детињству, када нис морао нигде «да идеш». Ког ђавола се најннежније године човека експлуатишу толико немилосрдно? Што је то све потребно?Увек ће се наћи мазохисте, које ће та тврде «хвала мами, што ме је терала тако неразумног да идем негде тамо – ево где сам сад доспео…» По мени је то иђивљавање и умртвљивање свега живог, и који је смисао од тога што ти сад седиш на неком добром месту, ако си се претворио у брвно, ако твој живот није прелеп? Кад сам имала две године, доживљавала сам гомилу голицавих осећаја независно од тога – да ли сам лешкарила у кревету, седела у песку на игралишту, да ли сам трчала по ливади. А кад су почели «радни дани» - вртић, музичка школа, обична школа, базен…све је нестало, напустило ме, препустивши место вечној јутарњој тмурности због предстојећих обавеза којима нема краја. И шта је остало у мени после свих тих безбројних часова, уџбеника, лекција? И что осталось во мне от всех этих бесчисленных уроков, учебников, лекций? Ево због овог мутног парчета папира су ме натерали да променим цео свој живот…Када сам у пет година пожелела да научим математику – сама сам то желела, просто онако – узела уџбеник у руке и математика ми је супер кренула, јер сам хтела ЈА САМА да је научим, СВИЂАЛО МИ СЕ, нисам имала одређене рокове, испите, часове. А кад је та иста математика почела у школи…мени је позлило, па сам повратила, те сам у мукама добијала тројке. Ето разлике између «доброг образовања», силовањем под предлогом самољубивих будалаша, и природним спонтаним интересом који се органично уплиће у опажања лепоте, новитета, осећаја уживања и радости нових открића. И чак мотив тог узакоњеног силовања је немогуће глуп, јер наводно, како кажу, на тај начин људе примепремају за озбиљан живот…за смрт их припремају, а не за живот. Прави стручњак ће се појавити тек тад, кад човек буде доживљавао задовољство, кад буде улгао сву своју душу у то, кад испољи своју индивидуалност, тако да, ако некад будем имала дете – нема шансе да га дам у школу. Радиће само оно што га буде занимало, а ја ћу му помагати у испуњењу тих жеља – управо помагати, а не терати.

Узгред, овде исто има Интернет…идем да видим – можда ми је Наташица написала!

У Нагару постоје два-три Интернет-салона, цене су сасвим нормалне за планинско насеље, удаљено од цивилизације – долар ипо на сат, тако да се може сести, погледати – шта се дешава у свету и у мом електронском поштанском сандучету. Са Наташицом сам се упознала у аутобусу. Она је настављала са пријатељима даље – у Манали. А приметила сам је још док сам се гурала ка свом мосту – мала луткица, са живахним окицама. Помислила сам да је из Израела, кад сам зачула руски говор. Седела је уреду, тачно испред мене и често сам примећивала да ме гледа. Њене сапутнице су биле скроз непријатне девојке – једна уфурана, друга «кучка»,а приметила сам да је и Наташица изгледала гупље кад бих почињала да прича са њима. Одбацивши пристојности, врло хладнокрвно сам откачила безобразну девојку која ми се обратила са неким питањем и приграбила себи своју луткицу, па сам тако и сазнала да се зове Наташица, да сам јој се одмах допала, а да су њене сапутнице-случајне познанице, са којима је заједно летела у Индију и са којима се уздружила, јер није овде ништа знала. Одмах смо успоставили контакт, мени је било лепо са њом, било ми је лепок ада бих додиривала њена рамена, руке, када бих је грлила, када бих гледала њене окице, а и њој се то свиђало. Пропричали смо неколико сати. Као и ја, она је тражила «нешто, не знам ни сама шта» - оно, што бих испунило њен живот смислом, садржајем, радошћу, трагањем, предужитком. Као и ја, није хтела да гњије на полсу и код куће, све је оставила и запуцала у Индију, са надом  да некога или нешто нађе, или у крајњем случају да покуша да схвати саму себе, далеко од уобичајеног ужурбаног живота. Замениле смо е-мајл адресе и договориле се да ћемо се обавезно видети у Москви. Вероватно ми је већ нешто написала из Манали!...Тачно!Писмо од Наташице…

«Ћао, Мајо! То је право лудо штос мо се среле! Нисам остала у Маналију – ту уопште нема шта да се ради,па управо сад, сама крећем за Дарамсалу, рекли су ми да тамо има прелепих места – много тибетских монаха, лепе планине…сећаш се како си ми причала за Лобсанга – можда ћу га срести тамо?:) Јавићу ти се оданде, написаћу ти како је тамо. Заљубила сам се у тебе на први поглед

Мајице, желим ти пуно успеха у твојим трагањима, напиши ми – шта си успела у вези негативних емоција, а ја ћу ти написати из Дарамсале. Грлим те, стишћем, љубим:) Твоја Наташица“.

М-да, има још неколико писама, укључујући родитеље…Могу да замислим шта су ми написали…Ма тачно!

«Мајо, нисмо очекивали да ћеш тако поступити са нама. Вероватно мислиш да си довољно одрасла да бих доносила тако важнее одлуке, али то што радиш, јасно показује да си ти још увек дете, које је упрокос родитељским молбама и бризи, напустило све и главом без обзира полетео у то ужасно блато – Индију. Шта те вуче тамо? Мајо, сигурни смо да си упала у секту. Зашто нећеш отворено да нам кажеш то?  Па све је ишло ка  томе.Увек те је вукло у погрешном правцу – час ка  рокерима, час ка  јогама, час ка  тантристима…И сваки пут си била толико надахнута због твојих нових познаника, да је сваки пут било све горе и горе – шта ли ће бити овог пута ? Само захваљујући нама си успела да добијеш добро образовање и да нађеш тако престижан посао. И шта? Обрисала си о нас ноге и побегла у Индију. Да ли знаш шта се десило мајци, када те је назвала, а уместо тебе јој се јавила она дроља Јана? Како си могла да издаш бакин стан? И то коме! Можда хоћеш и да га продаш?Није ни чудно…Твоји пријатељи секташи ти неће само то тражити!  

Кажеш да не желимо да те разумеемо, увек си тако говорила…И никад ниси хтела да слушаш, ниси хтела да схваташ. Где бит и сад била, да није било нас? У дворишту? У подруму? У затвору? Ко зна… Досад си успевала да се провлачиш и да не погинеш у следећој јами, али сад си изгледа право заглавила и не дајеш нам никакву шансу да ти помогнемо. Ако би нам барем рекла истину! То би већ био корак ка разумевању.  

Мајо, мама се врло лоше осећа, знаш колико је слабог здравља. Ако се не вратиш, било ког тренутка може да се деси нешто ужасно. Са здрављем се не игра. Ако је у теби остало бар још нешто људско, враћај се. Успећу да се договорим у вези твог посла, у крајњем случају имамо резервну варијанту – постоји слободно радно место у енглеској амбасади. Мајо, ми те волимо више од живота и урадићемо све да бих ти била сретна. Ћеркице, враћај се кући док није касно. Вољени мама и тата».

Љигаве, упорнее шапе су изрониле из подземља. Досад су врло добро  успевали да манипулишу мноме  на различите начине – прво помоћу агресије и наредби, а када им то није ишло за руком, онда помоћу изазивања жалости према себи, помоћу изазивања осећаја кривице према њима. Не сећам се ни једне журке, која није била затрована осећајем моје кривице према родитељима, посебно према мајци, за све – зато што јој се нисам јавила, зато што сам се задржала, зато што миришем на одрасли живот, а не на дечији сапун.

Тако сам била сретна када ми је умрла бака – сад сам могла да живим сама, мада сам и ту морала да се изборима за своја права, без обзира на то што сам имала 22 године… И ево опет те шапе желе да ме ухвате, по било коју цену да ме натерају да живим живот онако, как оби они хтели и как оби њима било спокојно. ЊИМА било спокојно? И зашто морам да давим саму себе сопственим рукама ради спокојства самог господа бога? Ето то никад нисам схватала. Ја имам своје представе о животу, своје интересе, а код мојих родитеља је изгледа смисао живота у томе да ме изнаказе тако, да бих њихов живот био кмфорнији. И само пробај да им кажеш да те баш брига за њихов комфор и спокојство. Одмах ће те „полити“ „праведном“ мржњом – ми смо те одгајили, ми смо те хранили и све остало – свима одлично пзнато уништавање, које свима бацају у њушку сваког тренутка, кад немају шта паметно да кажу.    

Овде у Индији сиромашни унаказују своју децу на најизвраћеније начине – у раном детињству им руке или ноге ломе, стављају у неке окове, па затим те руке и ноге израсту неког чудног ружног облика, различите дужине и облика; или им прсте спајају, или им одсецају нешто, или праве од човека нешто слично крави на четири ноге, - нешто такво ниге нећеш видети… Али зар то исто не раде сви родитељи са такозваног цивилизованог Запада са психом своје деце? Зар им не облаче те исте окове од раног детињства, окове на све жеље, мисли, на све стваралачке пориве, истраживања, стремљења? Зар се свет не састоји од моралних изрода, чији је живот склоп комплекаса, страхова, сузбијених жеља и негативних емоција? И све се то крије иза непробојне маске поштења и тоталне лажи. Иза те маске се не крију невина деца, као што нас саветује да мислимо психологија, - то је штит чудовишта, које за своје силоване жеље и стремљења хоће да ти прегризе врат, ако једног прелепог дана господ бог узме слободан дан и поништи морал и кривичну одговорност.     

Не желим сад да мислим на родитеље, не знам како да поступим. Кришнамурти је писао да онај који истински тражи нема везаности за некога, нема ни породицу, ни дом, ни отаџбину. Шри Рамана је отерао своје родитеље када су дошли да га «спасу». Рамакришна је писао да ако се ниси побринуо за своју породицу пре него што си постао монарх, онда ти немаш срце. Дон Хуан је отерао своју жену са децом далеко и заувек…али не можемо цео живот да се кријемо иза ауторитета! Морам и сама да почнем да доносим одлуке, на којим се оснива овај хибрид из ког цури гној – наше друштво. 

А ево и писма од Макса…Вероватно се неће ни отвири, отвара га већ више од пола минута. Али не – посрећило ми се:)  

«Узимам касетофон, радиотелефон и пола дискова. Обавести Јану да ћу је назвати и доћи по те ствари. Макс»

И то је све што је имао да ми напише после две године заједничког живота…Зар није имао више ништа да ми каже?Раније ми је деловало да имамо исте интересе, иста стремљења, али зар је тако нешто могао да напише човек који ми је био близак? Његову реакицју сам оправдала тиме, што ситуација није била уобичајена, јер сам и ја увек неадекватно реаговала, кад је мене неко остављао, - исто сам хтела да узвратим на лош начин, мада у осталим ситуацијама осветољубивост није била моја особина… Зато, без обзира на псовке, у мом сећању је остао светао лик Макса, који се истопио и претворио у прашину после овог кратког писамцета. Те реченице су изнеле на површину мојих фантазија и митских представа недоличну стварност – две године сам контактирала са самом собом, додавши том

оно, што бих хтела да има, да бих контактирала са њим, кад је он у ствари био празно место, које се крило иза сладуњавог дечачког лица…

Е, готово, за данас је било доста. Веза је умрла тотално, у напола одсутном стању сам буљила у монитор. Прошлост ми је газила на пете, будућност сам видела само пет метара испред и даље нестајала негде у густој магли… А у садашњости одређених жеља, везаних за то, шта даље да радим, засад нисам имала.

Било је поподне, морала сам да нађем себи неку занимацију. Сасвим сигурно сам хтела да останем у Нагару још неко време, а затим да послушам савет садха и кренем за Ришикеш.

И како да поступим у таквој ситуацији, кад имам неколико супротних жеља? Како да их следим ако „ја“ хоћу да одем да легнем испод дрвета, ако „ја“ хоћу да кренем у Манали, и ако „ја“ хоћу да одем да спавам? Помислила сам да ми је садху дао јако мало информације и да није хтео да ми дозволи да се опет видим са њим, па сам одмах доживела незадовољство и осетила негативан однос према њему.О!Негативне емоције!Коначно сам их приметила у тренутку њиховог појављивања и у истом моменту су се сетила и праксе. Чак је и срце почело брже да ми куца,  - ево, сад одмах могу да покушам да их уклоним…Али како? Мислила сам о садху и схватала, да уместо симпатије која ме иначе испуњава стремљењем, осећам се смрзнутом од негативног односа. Већ не могу адекватно да схватам његове потезе и речи, сад све то сагледам кроз призму тог мрзног отуђења. Видим све то, видим ту призму, тај механизам, али не могу ништа са тим да урадим. Како то? Ето како у ствари стоје ствари! Ево сад ме је тај негативни однос ухватио за грло и не пушта иако следећа и та иста „ја“ НЕ ЖЕЛИМ да га доживљавам!Ја сам мислила да имам избор – шта да доживљавам, а шта не – а испада да тог избора нема?! То је право правцато насиље! Изнад «мене»! (А да ли је уопште постојао тај садху?...)

Задихана, дизала пењала сам се по високим и крутим степеницама, стишћући зубе од напетости и очаја због настале ситуације. Сад сам видела – негативне емоције – то нисам „ја“, то су ђавољи паразити, који су се усисали у мене, али њих не можеш да скинеш помоћу једног елегантног потеза, ту је неопходно применити нешто озбиљније, него жеља за њиховим недоживљавањем, које се појављује упоредо са жељом да одспаваш или да се прошеташ по Манали. Осећала сам се као дивљи мустанг који је намерио да баци са себе безобразног каубоја.

Ројући копитима земљу, гризући амове и брзо дишући због ентузијазма који ме је испуњавао, дошла сам до собе, села на кревет и чврсто одлучила да нигде не идем, - нисам хтела да испадам из тог очаја у уобичајен лагани живот. Одседевши пар минута, ухватила сам себе на мислима да ипак хоћу негде да одем, те сам ускоро схватила да сам већ почела да размишљам да нема никаквог смисла да остајем у соби у том стању, како кокошка која леже јаја. Јел то «ја» мислим или «они» мисле да «ја» мислим? Моје мисли су се простирале даље, ја сам их посматрала, и још је неко посматрао посматрача «ја» …да…ето шта значи стати попреко – све ћепочети да ври и да се узбуркава. Добро, пробићемо се некако… Дакле – који је смисао да седим у соби? Управо у вртлогу свемогућих ситуација се појављују негативне емоције,  а то значи да ћу ја опет и опет покушати да их уклоним. Лобсанг је говорио Денију да је то јако тежак задатак, да ти у почетку уопште ништа не испада, али се мени свиђа да радим то, волим да пробам, волим чак да доживим очај због тога што ми ништа не испада, - ја свеједно доживљавам као корак напред. 

Сад могу да се супротставим негативним емоцијама и у самом том супротстављању постоји већ нешто ново, чега није било раније, у томе већ постоји нека слобода. Управо тако то доживљавам – управо у том треутку кад сам осетила  незадовољство због немогућности да да прекинем доживљавање тог отуђења, осетила сам се као јака и сабрана особа, погледала сам непријатеља у очи, и иако сам изгубила ту битку, сад знам шта значи бити јака и сабрана, сад знам против кога морам да се борим и што је најбитније – знам за шта треба да се борим. Још једном сам упоредила два осећаја садху – јучерашњи и данашњи. Јуче је свака мисао о њему погађала како звучна стрела тачно у циљ, - гудећу од усхићења радост, а данас – као дамска шналица, неуредно забодена у каприциозну главицу, - у незадовољство, у стрвинизам…

Сад хоћу у Манали! Немам појма шта ћу тамо да радим… Осећам се непријатно јер нисам навикла тако да поступам, јер сам увек знала  шта радим и зашто, куд идем и посебно, где путујем. Убацујем све неопходне ствару у руксак, појављује се забринутост…Прекидам паковање, покушавам да се решим те забринутости, али ми ништа не испада, она само ојачава, само ми је још то фалило… Пљусак отуђења према Денију – каква је то пракса кад се страдања само повећавају? – Осећај кривице због појављене забринутости. Јебем му, како да убијем те мрлине??? – Појављује се велико незадовољство због тога што се налазим у таквом стању – КАКО??? Осећам жалост према себи, јер ништа не могу да урадим. Појављује се све нови и нови монструми. Падам на кревет и почињем да плачем од очајања. Сломљена сам, скоро уништена због гомиле негативних емоција, и не могу, хоћу, али НЕ МОГУ ништа са њима да урадим, само ми се плаче. Тако…најлакше је направити фацу страдалице…прекидам хистерисање. Не подносим хистеричне особе! Узимам нотес, записује све што се десило, мало застајем пре него што упишем «шипак ми је успело», али ипак записујем и то, и истог тренутка се све некако мења, без икаквих напора с моје стране, - хоћу да се смејем, опет ми се појављују сузе у очима, али већ не од очаја, него због среће и радости. Чини ми се да лудим. Али свеједно постоји разлика – просто посрати ситуацију и просрати је, али ипак нешто фиксирати у свом дневнику, као, на пример, било је ово, оно, успела сам ово, тачније – нисам успела ништа. Мало, али ипак откриће, међутим, не схватам зашто се то дешава, али ме баш брига, најбитнија је чињеница: писмена фиксација онога што ми се дешава и она ми доноси победу, малу, али ипак победу. Супер! Желим да поделим са неким моје откриће. Бришем сузе, излазим напоље и крећем да тражим рикшу за пут у Манали.  

 



<< Назад Forward >>