« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 16

…Ветар ме тера да падам. Не могу даље да ходам. Немам ни снаге, ни времена. Већ шест сати ходамо по глатком леду, за који једва можемо да се закачимо својим чизмама за планинарење. Сваки корак је усмерен на качење цата за лед. Такво ходање исцрпљује, ноге се тресу од напрезања, умор ми шапуће на уво «било који погрешан покрет – то је смрт, тако да забијај чизме што јаче». Јел су се закачиле, јел држе? Ок, пребацујем равнотежу тела са једне ноге на другу, следећи корак. После неколико сати рада изнад санте леда са пребацивањем канапа и забадањем ледоломаца, били смо скроз мокри, јер се лед топи на сунцу, вода танким равним слојем прекрива санту леда, и кад без снаге лежиш на леду, плашећи се оног што ти предстоји, почињеш да упијаш воду, у почетку је то чак пријатан осећај, јер је много вруће, али се сад, за време леденог урагана сва одећа претворила у ледени панцир, једва се крећемо. Прекјуче је поред нас буквално трчећи прошла група од седам људи – троје њих нису имали лица – смрзла су им се. Не знам како ће живети даље, ако преживе. Зашто нисам почела да штрајкујем и нисам захтевала да се вратимо? Било је јасно да је горе ураган, јесам се уплашила презривог Олеговог осмеха? Сад је касно мислити о томе, морам да се потрудим да преживим. Андреј, као тенк, иде напред -  још увек се нада да нађе неки камен, бар неку пукотину, у коју бих могао да се забије, угура, да се спасе од тог убиственог урагана, који ти истреса сву душу. Још један циљ је испао лажан – пукотина, коју је он приметио, била је јако уска, а и отворена – покушавајући да нађе у њој неко месташце за скровиште, само што није скроз упао у њу, е, онда је било скроз весело…Изгледа је чак он близак очају, иако добро скрива то – паника у планинама – то је стопостотна смрт. Немамо друге – мора да се распростре шатор одмах ту, више немамо куд да идемо, сунце већ залази, па ако до мрака не легнемо у шатор – то је смрт, ту већ комфорт није ни битан. Олег  изгледа тако измучено, као да уопште не схвата, шта ради – његове руке и ноге аутоматски раде уобичајени посао. Аклиматизација на великим висинама протиче код свакога различито, изгледа да је код њега сад врхунац планинске болести. Одлучено је – стајемо ту – право посред огромног леденог поља, скошеног на тридесет степени. Падање са такве низбрдице – то је исто што и слободни лет. Можда је тако и боље? Одморићу се… Уплашено терам те мисли, али како бих хтела да затворим очи и да се заборавим… Забадамо ледоломце – то је потребно да се осигурамо. Боље два. У вуненим рукавицама ми ништа не испада, где су ми друге рукавице – не знам мораћу голим рукама…смрзавају ми се, ма ништа, завућићу их у јакну, дуваћу топао ваздух на њих, угрејаћу их. Ледоломац је само на 2/3 ушао лед. Доста. Не, ипак је то мало. Да, доста је... тако бих хтела што пре то све да завршим…Не, не смем да одустајем, морам до краја да забодем. Готово је – до балчака. Лепим одозго снег, да сунце не би накалило ледоломац, истопивши око њега лед. Још по један ледоломац за сваког од нас – ти ће бити за качење руксака. Коначно скидам руксак…ех…шпага је много дугачка, руксак сад виси метар ниже од мене, како да га дохватим…нема везе, после ћу…сад морам да правим степенице у леду. Пробијам. Мало је, морам дубље. Зној ми цури низ чело, а тело ми је прекривено леденом корицом. Како уопште могу ишта да радим? Због страха од смрти? Чини ми се да га више ни немам, већ ми је свеједно, али гласне Андрејеве команде испуњавам моментално. Олег се исто жестоко бацио на посао. Помаже ми да направим први степеник. Сад може да се стоји, полуисправљено, гледајући у тај бескрајњи простор около. Ветар продире кроз све – пумпану јакну, јакну испод, пумпани прслук, кроз све – то делује немогуће, али за тај чудовишни ветар просто не постоје препреке. На њега чак можеш и да легнеш, што сам и урадила – невероватан осећај – лежим на ветру! Да се нисам осигурала, просто би ме одувао са планине, када сам скидала руксак. Сад мора да се распакује руксак – постављаћемо шатор. Откачујем вентил – одозго је примус, узимам га, дајем га Олегу у руке –«јеси га преузео?» - «преузео га је», смичем руке, вадим горњи део шатора – «јеси га преузео?» - «преузео га је». Свака ствар се даје из руку у руке, било која грешка – све лети дођавола, а то је – смрт. Још мало, па ће сунце почети да залази.

Сваки пут кад се појави жеља да све бациш и пошаљеш дођавола, схватиш да се не бавиш нечим, као код куће, што можеш сад да оставиш и после да довршиш, не постоји никаква могућност да поручиш то неком другоме, да не будеш више одговоран за то, за своје поступке, тако да ћеш сваки пут морати да преодолеваш тај очај. Олег већ пети пут покушава да распростре шатор на оквиру, можда ће сад успети…не, опет ветар све окреће наопачке. Андреј ради то исто на другом крају и све је исто безуспешно. Већ сат времена покушавамо да поставимо шатор, петљајући на полувертикалном леденом зиду. Сунце је коначно зашло, а код нас још ништа није спремно…без сунца смо се моментално смрзли, а ми смо још и јако мокри! Одлучујемо – нећемо да постављамо шатор, то је немогуће, јер ћемо иначе сви одлетети доле. Како се само шатор не поцепа? Невероватно. Причвршћујемо крајеве шатора помоћу ледоломаца и просто га бацамо на лед – ућићемо у њега као у велику футролу. Причвршћујемо још неколико ледоломаца поред улаза у шатор, осигуравамо се – сад можемо да се спустимо унутра и да висимо на свом канапу. Канапи ме гуше, стежу, требало бих окачити испод ногу руксаке, да бих могли да се опиремо на њих, али немам снага за то. А Андреј и Олег их изгледа још имају! Ја више ништа не могу да урадим – висим у полулудилу, момци нешто беспрекидно раде, али, мени је већ свеједно. Додирујем испод ногу ослонац, аха, значи, ипак сам окачила испод ногу руксак, могу да се одупрем о њега, више ме не стежу толико шпаге. Свеједно ћемо поцркавати. Не може се направити примус, како ћемо пити? Дехидрирање – то је сигурна смрт. Нећемо преживети ту ноћ без воде – умрећемо од жеђи, хоћу да пијем, ништа не желим више – само да пијем, иначе ћу устати и скочити доле, не могу више…вода, колико воде…цело језеро, сагињем се, прскам се са водом – која срећа – колико воде! То је лудило, лудило…стресам се, повративши се у нормално стање, момци нешто раде, изгледа је неко изашао споља, узео снег из пукотине и донео унутра, већ је тотални мрак, све може да се нађе само на додир,  батерије на таквој хладноћи се моментално троше, може се светлити само са лампом, која није на батерије. Грејемо лед у чашама на својим стомацима, постепено се ствара вода, гутљај по гутљај. Јел прошло сат времена…или два сата?...Успела сам некако да утолим жеђ. Затварамо улаз у шатор, али је отвор свеједно још увек велики – дијаметром 20-30 центиметара – кроз такав отвор пролазе канапи, на којима свако од нас виси. Ветер са ненормалном јачином проваљује унутра, стежемо отвор, не…отвор је много велики, кроз њега улази снег – ситне пахуљице снега, али колико их је…издржати до свитања…За два сата цео шатор узнутра је био препун од снега -  тотално! Лежимо, умотани у снежни нанос. Окољни слојеви снега се топе од телесне топлоте, претварају се у лед. Гурамо снег у стране, он се учвршћује, а снег улеће опет и опет, па смо на крају затрпани – не можемо никуд да се померимо, не можемо чак ни да се мрднемо – добро је што је бар топло – снег нас је заштитио од мраза. Немамо времена – постоји само беспрекидно лудило, вечно, као што су вечне те планине, не знам – где је реалност, а не знам – где сам ја.  

Јутро…јел то прво или друго јутро? И да ли  је то јутро? Делује као да је јутро, по времену бар, али је још увек мрак – ураган се није смирио, чак је ојачао. Не разумем, како су Андреј и Олег могли да изађу из шатора, да разбију ледене зидове, да ослободе руксаке и да изваде смрзнуте, тврде као камен, кобасицу и сир, али ипак, сад у устима имам охрану, иако се укус не осећа, нема ничега, концентришем се само на то да не испустим чашу са снегом, коју опет топим топлотом свога тела. Тачно, јутро је већ било, сад је већ дан или вече? Сад морам да доживим до следећег јутра – имамо шансу… Кекс – имам у устима кекс, гризем га – како су у мраку и том снежном наносу успели да изваде из руксака испод ногу кекс? Који укус…ма дођавола, није ми до укуса, али како је одвратан…шта је то? Боже мој, па то је бензин! Они су покушавали да изваде бензин, да направе примус, па се бензин пролио на кекс, а ми смо то појели? Да, и они су прекасно то схватили – како ми је мука…сад ћу повратити…дајте да поједемо нешто друго…како је важно направити примус – онда ће бити и воде, онда моје усне неће личити на надувану ципелу, а кашаљ ће престати да ми цепа грло…Одједном нагла бол у срцу, опет, опет – шта је то? Можда због тровања бензином? Јел сад вече или ноћ?Јутро?Друго јутро. Ништа се не мења, све је исто. Не желим више да живим, хоћу да умрем. Пустите ме да умрем. Тело се осушило, воде немам чак ни за сузе. Како је лепо доле!Како сам тамо била сретна! Колико хоћеш воде, зелена трава, хлеб, кромпир, кефир, пржена јаја…секс, па ја сам некад имала секс, зар више никад нећу  имати!...Никад ме више нико неће загрлити, никад се више нећу ваљати у топлом кревету, нећу доживети страст и нежност…морам све да баталим и да кренем доле! Још можемо, ако све баталимо и одмах кренемо доле. Бар у било каквом стању, али ћемо стићи – без руку, без ногу, без лица, али ћемо остати живи, можемо још да покушамо! Устајем, излазим из шатора, крећем доле – лако ходам, моћићу да стигнем. Ааа…то је бунцање, бунцање…пљусци јасне свести су све ређи, све краћи, сад ја скоро цело време проводим у бунцилу, али оно је прекрасно, доживљавам невероватно лепа осећања – блаженство, срећу, усхићење због живота. Колико смо овде? Три дана? Три дана!!...Ускоро ће треће јутро, па ако се ништа не промени, умрећемо. Нема емоција, нема мисли – кристално блаженство говори звонким неутралним гласом – данас ћеш умрети, ускоро ћеш се решити својих мука.

Јутро…сунчано, јасно, нема ветра, излазимо, хватамо устима сунце, стављамо примус, пилећу супицу…то је срећа, то је сами бог – пилећа супица. Три дана и три ноћи нисам пишкила, сад ми је тело поново оживело, немам снаге да одем у страну, пишким ту одмах, које блаженство, не могу да опишем. Пакујемо руксаке, пуни смо снаге, морамо да се спуштамо доле, једва смо живи, сад морамо само доле, ка зеленим ливадама и кристалним речицама, да лежим, да се сунчам, да буљим у небо, да једем, да пијем. Хоћу супу од коприве, хоћу кувана јаја, хоћу мирисни печени кромпир…Олег се спушта доле први, ја посред, задњи је Андреј. Како лепо сија сунце. Крик. Ко виче? Где је Олег??!! Брзо падајућа доле тачка – лагани покрет на леду – опет тишина…невероватно – одједном, за секунд је планина прогутала човека…не разумеем, како је то могуће уопште…толико смо преживели, па…како тако…када смо ближе пришли Олеговом руксаку, видели смо рупу у леду – све је јасно, пожурио је, није добро учврстио ледоломац, горњи део леда је отпао у виду танког сочива, а испо је био кртасти, мехурасти лед, који није задржао напола причвршћен ледоломац. Да ли постоји компликована смрт у планинама? Проста грешка, проста смрт, више га нема, ја не могу то да схватим. Као у сну, вадимо све његове ствари из руксака, узимамо само оно што ће нам бити потребно на повратку, остало бацамо доле. Нема ни речи, ни мисли, али руке раде свој посао – морамо да преживимо, морамо да се спустимо, да прођемо зону пукотина, испред имамо још борби, сад више немамо права на грешку – ако један упадне у пукотину, други га више неће моћи сам извући. Шта се то тамо видело? Свеска? Олегов дневник! Ја ћу га узети. Андреј ме пожурује, спуштамо се. 

 

<< Назад

Forward >>