« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 15

За време одмора дувао је продоран топли ветрић, облаци су пловили у различите стране, сијало је јарко планинско сунце, које је осијавало низ далеких снежних врхова. После не много тешког петочасовног успињања циљ данашњег путовања је био постигнут. Бацивши руксак, кренула сам да прошетам по уском гребену. Раџ се распростро на трави и моментално заспао. Имали смо доста времена пре него што би требали да кренемо назад, зато сам шетала полако, са леве стране, заобилазећи оштра стеновита избочења. Хтела сам пажљивије да погледам клисуру са те стране одморишта. Само што се не појави видиковац иза суседњег брдашца…не, после следећег…још…Ено га! Али даље није имало куд да се иде. Клисура је била уска, са наглим падовима, преливена сунчаном светлошћу и затварала је још једна стрма планина. При погледу у даљину, одавде, са највише тачке, имао се осећај као да летиш, као да лебдиш изнад клисуре, и ја сам завидела снажним птицама, које су могле час да лебде, скоро не млатећи крилима, а час да са огромном брзином стреме доле, моментално се претварајући у једну тачку. Тако сам желела бар још на један корак да се приближим тој лепоти…направила сам корак ка провалији, други, трећи…и одједном приметила да до доле води добро утабана стазица – супер је што може да се примети, тек кад се примакнеш крају.  

- Раџе!

Није ме чуо, јер је ветар односио речи у другу страну.

- Рааааџе!!!

Никакве реакције. Где је он? Вероватно се и даље ваља иза неког камена, кријући се од сунца и ветра. Морала сам да се вратим до нашег одморишта.

- Раџе, видела сам стазицу, која од одморишта води право доле. Јел тамо има пролаз? Шта има у тој клисури?  

- Да, тамо има стазица, али ми не можемо да одемо тамо, јер нећемо имати времена да се вратимо док не падне мрак.  

- А шта је тамо?

- Доле је село, Малана, али странце тамо не пуштају, то су света места, тамо је боље не ићи.

- Чудно… И шта, уопште не пуштају? Шта, јел стоје граничари?

 - Нема граничара, али боље да не идемо тамо, а и немамо пуно времена. Може се проћи кроз село, али само главним путем, који пролази кроз центар села. Чак један корак ван стазе се врло озбиљно кажњава – у најбољем случају ћеш морати да платиш јако велику казну – негде око 100 долара. (Колико??!!).

- А шта је даље?

- Даље стаза скреће у десну страну, па се простире око 2-3 сата хода по клисури дуж реке, па све до пута.

- А јел тамо може да се ухвати такси?

- Тешко је рећи сто посто…вероватно може, али свеједно немамо довољно времена.

- А ја мислим да ћемо имати доста времена. Гледај, два сата да се спустимо доле, три сата до пута, па, можда плус-минус сат времена, тако да ћемо моћи да ухватимо такси док још не падне мрак и вратити се у Нагар. Хоћу да погледам то село, осим тога, не волим да ходам, као неки тупан, горе-доле по једној те истој стази. Хајдемо, Раџе. Платићу ти за тај додатни део пута…још двеста рупија, ок?  

Раџ се колебао, али су га двеста рупија убедиле. Коначно је одлучио.

- Само ми обећај да ћеш у Малани ходати САМО по стази, ни корак ван ње, нећеш ни са ким разговарати, јер ћу на крају испасти одговоран и ја, а не само ти. Чак и да те неко дете, или нека одрасла особа позове, ни у ком случају не скрећи са стазе.

- А што ће ме звати, ако знају да не смем да им се одазовем? Зашто да ме провоцирају, јер то је превара?

- …Па, ето тако…

- Добро, Раџе. Хајдемо.

Пут до доле је био леп, али напоран.  Стаза је била дoста стрма, тако да се понекад чинило да ћеш иза следећег ћошка пропасти, али сваки пут, прилазећи самом крају, примећивала сам како се наставља даље, невероватно кривудава. Са обе стране стазе биле су стене, око стазе је растао жбун, око ког је расла густа конопља. Конопља је била по целој долини Кулу, од горе до доле, направивши од ње невероватан рај за оне, који су волели да пуше траву, али је овде жбуње било посебно густо. (Можда су Рерихи зато и остали у Кулу?:))

 Скоро пола сата смо ишли низбрдицом надоле, када сам одједном са десне стране видела међу самим стенама једва видљив путић. Никад у животу не бих могла да га приметим,  да ме Андреј није научио да примећујем стазице у стенама – то је немогуће објаснити. На пример, Андреј ми показује низбрдицу и говори – гледај, тамо је стаза. Стојиш, гледаш, један минут, други минут – не, ништа се не види – низбрдица, као низбрдица, само камење, трава и жбуње. Онда смичеш поглед, трепћеш неко време, да одмориш очи, па опет гледаш. И негде на десети пут одједном примећујеш – да, тачно, тамо има стазица! Али је видиш, не баш очима, тачније, не онда, кад гледаш упорно у ту тачку директно. Да бих приметио такву стазу, мораш да је посматраш, као кришом, бацајући уједно поглед и на околину, па онда одједном почне да се испољава мало светлија кривудава линија на низбрдици. Гледаш директно у том правцу – не, нема ничега. Онда опет гледаш као кришом, – тачно, видим линију. Ходати се по таквим стазима може исто тако – примећујући њене кривине бочним видом.

- Раџе, погледај, тамо има стазица, куд води?

Питала сам га онако, да бих се минут одморила и удахнула, али је моје питање изазвало код Раџа неочекиван ефекат. Учинило ми се, да се чак уплашио.

- Хајдемо, Мајо, имамо мало времена.

- Шта те је толико уплашило?

- Ништа, само не би хтео по мраку да идем по планинама и ја…

 - Не, Раџе, нећеш ме преварити. Хајде, причај ми, ја те не плаћам да ме просто водаш ту као козу, па кад си већ мој водич, ради као водич, причај о ономе, што ме интересује.

- Па ја и причам…

- Па причај, само ме не лажи, Раџе, плаћам те не да бих ме лагао, и то уопште није пријатељски.

Истицање речи «није пријатељски» је помогло, индуси су иначе јако осетљиви на речи «пријатељ», «није праведно» и т.д. Исто колико су непунктуални и неваспитани, исто толико су и савесни. Једном су на путу из Делија у Кашмир у наш аутобус ускочили неки продавци  сваштарија, и ја сам пожелела да купим грозд банана. Индуске банане нису такве, као оне, што се продају код нас – мале су, дужине до 15 центиметара и горког су укуса. И наравно, јефтине су. Продавац ми је рекао да килограм кошта 20 рупија. По нашим парама, то је петнаест рубаља, тако да сам ја, не размишљајући, пружила руку ка парама, али ми се нешто није допало у продавчевом погледу, па сам одлучила да питам индуса, који је седео поред – колико кошта такав грозд банана. «Осам-десет рупија, госпођо». Схвативши да ми је продавац тражио двадесет, он је одједном почео да га… укорева! Управо да га укорева, а не да се дере на њега, као што би се могло претпоставити. И продавца – одраслог човека – је било срамота, он као да се одједном скврчио, постиђено се смејао, са молбом у очима је посматрао мене, извињавао се свим путницима у аутобусу (!), узео десет рупија, рекао пет пута «хвала» и отишао постиђен. Ето, и сад је циљање на то «није пријатељски» утицало на Раџа, па је почео да се правда.

- Та стаза води до пећине, чудно је што си је приметила…та пећина је необична, тамо је боље не ићи.

- Шта је, јел ће ми и тамо тражити да платим казну??

- Не, нико је не чува и ући тамо може ко хоће…али нико не жели.

- Јесу тамо змије? Пауци? Опасна провалија? Шта је тамо?

- Како да ти кажем, Мајо…то је тешко објаснити…само немој да мислиш да те лажем, ја те не лажем…  

Знаком сам смирила Раџа, да бих престао да се нервира.

- Та пећина се зове «пећина украдених живота».

- Интересантан назив! Јел тамо опасно?

- Ма не да је опасно, није, безбедно је, али се свакоме деси нешто, али на други начин, најчешће је то трагедија…бојим се да идем тамо, али, тамо је био мој  старији брат, који ми је испричао све, што му се десило тамо, или, не о свему…, сад већ више не могу да сазнам. После тог случаја он више није могао да живи, као раније, постао је несретан, јако несретан, отпутовао је из тих места, и већ много година ништа о њему не знамо. Та пећина прави људе несретнима, наша породица је исто настрадала. Она ми је украла брата.  

Било је доста вруће, и нисам хтела сад да слушам приче о растуреним породицама, то ме није много погађало. За индусе породица значи много више, него код европљана, много више, али називати живот човека погубљеним, само зато што  је он заувек напустио своје рођаке – то је превише. Значи да се тамо нешто дешава, чим људи тек тако напуштају све и одлазе? Ја немам шта да напуштам, иоанако сам већ све напустила (сетила сам вепровске фаце главног уредника – никако се није уклапала са овим лепотама).

- Ма добро, Раџе, доста је било мистике. Морам знати једну ствар – ако кренем тамо (на тим речима тамнопуто Раџово лице је пребледело), јел нећу бити у опасности? Мислим на реалну опасност, нормалну, без мистике, ђавола и богова се не бојим, код нас је мањак њих, па ћу само бити сретна, ако сретнем тако нешто.

- Не, ништа опасно тамо нема. Само буди опрезна, овде можеш да се оклизнеш и добро удариш од оштро камење.

- То ме нејмање брине, ја умем добро да се пењем. Добро, нећу дуго – само ћу да одем, да погледам. И не гледај ме тако утучено, ја не верујем много у духове и привиђења.

Стазица није била много стрма, није било тешко пењати се по њој, али спуштати се је било много теже…ма добро, имам искуства у томе. Док сам се пењала, сетила сам се, како сам ишла са Андрејем у Коктебел, а тамо, одмах иза брда са Волошиним гробом, има једна стена, према њој води једна стазица, а даље се пење по вертикали  у вис. Попевши се десет метара у вис, водили смо љубав, стојећи на једном испупчењу стене, где је једва могао да стоји један човек. Још више нас је узбуђивало то што је испод нас била провалија. Прибијајући се уза стену, ухвативши се за испупчења стене рукама и обухвативши Андреја ногама, висила сам на њему, препустивши се осећањима, која су се разливала на горе и у ширину по телу после сваког његовог потеза, и упијала  бесконачност пространства које се простирало на све стране…

Попевши се двадесет метара у вис, приметила сам у стени полицу, која се ширила у десно и у вис, која ме је извела према пећини. Улаз је зарастао у жбуњу и марихуани и био је тако направљен, да је могао да се примети, само кад приђеш скроз близу. Унутра је било суво, уопште није било страшно и чак је било пријатно. Ту се може одлично одморити у хладовини, читати књигу. Није много дубока, само три метра, а ево и место, где може да се седне. Вероватно је ту седео Раџов брат и остали… ништа посебно. Много су плашљиви ти индуси, заиста. Изнад супротне стране клисуре су пролетале птице, небо је било јарко плаво, седети је било удобно и мало-помало ми се приспавало. То је било због умора од преваљеног пута. Мало ћу дремнути…

Али нисам успела да дремнем, и покушавши неколико пута да сместим гузу, одлучила сам да на томе завршим посету пећини. Била сам помало тужна, што нисам видела никаква привиђења, или приметила неке тајанствене догађаје, ма уопште било шта у том духу, полако сам кренула назад. Још на полиции у стени сам приметила да Раџа нигде нема – вероватно је опет легао иза неког камена и спава. Спуштати се није било тешко, јер за разлику од кримских стена, где је сваки камен као «жив», овдашње планине су врло стабилне, па ако си се већ ухватила за неко испупчење, можеш сигурно да се ухватиш за њега и држиш. Као намерно, да бих оповргнуо моју сигурност, поред сааме стазе под ноге ми је полетео један камен, изгубила сам равнотежу и пала доле, пролетевши, хвала богу, само пола метра, али сам зато јако добро ударила кук, и, савлађујући сузе, које су се одмах појавиле у очима, неколико тренутака сам седела на трави, док ме бол није прошла.

Раџ није био ни на стази. Без мене није могао да оде, вероватно је…аха, дечко је искористио тренутак и негде иза камена врши нужду.

У том тренутку сам видела, како се неко спушта, и то јако брзо. Буквално за неколико минута је преодолео растојање, које бих ја могла да прођем за пола сата, просто нисам могла да верујем својим очима, да неко може по тако неудобној стази тако брзо да се креће. Кад се човек примакао, видела сам да је то био такозвани «садху», па још и бос! По тако оштром камењу, па још и бос! Садху – то су монаси-скитнице, сва њихова имовина је – јарко наранџаста роба и бидон, у ком носе храну. И штап. У Делију сам виђала такве, али су тамо личили на обичне парадере, који су бесрамно просили код туриста или се сликали са њима – за паре, наравно. Овај садху очито није био такав. Није био висок, покрети су му били усклађени, цео његов лик као да је одисао неким циљем, неким стремљењем. Када се примакао, одлучила сам да се мало одмакнем, али сам закачила камен и само што нисам пала на равном. Садху ме је погледао, његов поглед ме је запрепастио. Али колико је могло да траје то гледање – па, можда пола секунде, можда секунд, не више, у крајњем случају две секунде максимално, био је усмерен негде унутра, дубок, чврст. Лица, тела, ствари оцењујемо по томе, како изгледају, али прави, живи поглед може да се процени само по томе, шта изазива у теби. Поглед «садху» се одазвао у мом срцу као звоно, топли талас је прошао по мом телу и изазвао прилив симпатије и нежности. Тоје било још чудније, јер то није био симпатичан момак, па откуд онда тако изненадна нежност према таквом прашњавом, старом, осушеном путнику? То, наравно, није еротска нежност, али са чиме да је упоредим…снежна, као лагана вејавица на клизалишту, где се клижем као мала, лед одражава светлост лампи и све се врти, да ли у мени, да ли око мене.  

Очарана одједном налетелим преживљавањима, гледала сам право у «садха», заглавивши се међу камењем и преградивши му пут. Можда садху говори енглески? Иако је скоро немогуће, ипак могућност постоји – чула сам да у Варанасију има садху, који имају више образовање и који одлично говоре енглески.

- Јел разумеш енглески?

Садху ништа није одговорио, просто ме је гледао. Мада сам по једва приметљивом трептају помислила да ме разуме.

- Нисам туристкиња, односно, нисам просто туристкиња, нећу ти постављати глупа питања, само ме интересује… (дођавола, како да кажем то…) истина, разумеш? Желим истину, желим оно право, желим оно, што видим у твојим очима.

Опет једва приметљив трептај. Ко га зна…код човека са тако непокољебивом и прибраном мимиком, као код њега, такав покрет значи…чуђење? Ма шта да му кажем…отићиће, а ја хоћу да попричам са њим, али шта да му кажем, да сам рускиња – обично индуси отварају очи и уста и гласно се деру – «аа…Русија!!», али то је глупост. С једне стране сам осећала невероватну тупост, а са друге стране доживљавала невероватну јасност – као неком другом страном свести.

- Јел можеш да ми испричаш нешто о својој пракси, о својој религији?

Наставио је да ме немо гледа, али сад не истим погледом, као раније, него, као да је нешто сагледао или покушавао да види. У том тренутку сам схватила да се моје наде неће оправдати. То је био монах – скитница, он не само што не зна енглески, него сигурно једва прича и хинди језик, а зна само неки одавно заборављени диалект…

 - Следи своје жеље! – зачуо се добар, чврст и љубазан глас. Ипак говори енглески!

Како је чудно чути од монаха-скитнице такав савет! Очекивала сам нешто сасвим друго – предлог о аскетичком начину живота. Као да је прочитао моје мисли:

- Да, ја сам садху, али не зато што браним себи да будем обичан човек, не зато што не следим своје жеље, него зато што им дозвољавам да се испољавају, и оне су ме довеле тамо, где сам сад и одвешће ме још даље. Нема више ничег, што бих могло да те одведе негде, осим жеља. – Али ако следити СВЕ ЖЕЉЕ, зар се нећеш претворити у додатак својих каприца?

- А шта називаш каприцем? Жеља, која те је научила да сматраш све као нешто незначајно? Жеље су као жива бића. Ако их будеш дуго и плански сузбијала, умреће, а заједно са њима ће умрети и све остало у човеку, остаће само болесно тело, болесне емоције, болесни мозак. Људи себи бране све, бране, бране…усмеравају и терају друге, захтевају нешто од своје деце, желе, наравно, и себи и њима срећу, а ли, ко је од њих имао срећу? До среће човека могу довести само његове слободне жеље. А кад су слободне, онда су и радосне, онда се у њима испољава посебна свежина, посебна снага, жеље се из неизводљивих фантазија претварају у реалну снагу, а човек  је истинити творац, он ствара свет и унутар себе, и споља – опет у складу са оним, што жели да ради.

Ово стварно нисам очекивала да чујем од монаха! Поразио ме је и смисао реченог њиме, и експресија. У томе није било глуме, то је била очишћена, јасна воља. Док је говорио, престала сам чак да се држим за кук, који сам ударила, када сам пала. Ако бих видела слона, који говори, мање бих се зачудила. Разговор ме је окупирао скроз.

- Али шта да се ради са тиме, што многи људи имају жеље, усмерене на разрушавање, на стварање бола, на задовољавање похлепности, шта да се ради са њима, исто пуштати да се испољавају? 

- Зар имаш жељу да некоме наносиш бол или да разрушаваш?

- Ја немам…

- Па што ме онда то питаш?

- Питам због других…

- Ја сад не разговарам са другима – ја сад разговарам са тобом и следим своје жеље управо сад, а да је преда мном био неко други, код мене бих се појавила друга жеља.

Нисам имала шта да кажем на то.

- Осим тога, ако је човек толико болестан да има жељу да убије некога, да покраде, да нанесе бол, - наставио је садху, - то значи да у њему живи огромна количина других помрачења, који сви заједно јесу његови природни граничници. А мени је…и, колико видим, и теби је, - много пријатније када су око мене радосни људи, који иду и налазе свој пут, ја волим да им помажем, али само у ономе, што може довести до стварног ослобађања.

- Ја управо тако и желим да живим.

- Ти само мислиш да желиш, али сам сигуран да то није таком јер би иначе изгледала другачије, имала бих другачији поглед, твоји покрети, твоје речи – ма све. Желиш слободу и просветљење само «у принципу», али, како ћеш проживети сваки свој тренутак? Вероватно нећу погрешити ако кажем, да већи део свог живота губиш на тражење слободе, а сво твоје остало време пролази у убиственом хаосу од мисли, које ништа не значе, у хаосу активности, које ништа не значе – уобичајено попуњавање времена утисцима, који не доносе радост, ни испуњеност, само те још чвршће везују за беспрекидни вир унутрашњег сивила и спазматичних напора по бежању од њега. Глупо је нервиарти се, што ти се не открива истина, јер већину свог живота ти је, у ствари, не тражиш. Ту нема компромиса. Или одмах, директно, - убо је прст право у земљу испред себе,  - радиш оно, што желиш, или сад одмах живиш механички, и тај тренутак леже на један тас безмена, или на други. Ако ти то разумеш – не на речима, а на делу, почни борбу за сваки тренутак свог живота… 

Садху ме је лагано одгурнуо и кренуо даље, али је одједном застао и окренуо се.

- Постоји једна прича, испричаћу ти је. У једном планинском селу је живео један мудрац, волео је да пише о томе, шта је открио у својим путовањима свести, али није имао ко то да прочита. Да бих зарадио за живот и на храну, ловио је рибу и продавао је на пијаци, умотавајући је у листове из своје књиге, и не зна се – каква је судбина тих листића, куда их је однела, можда је неки од њих завршио у смећу, неки ће можда избледети од времена и процепити се, а неки ће можда стићи у нечије руке и речи, које су написане на њему, доћиће до срца и оставиће тамо свој траг – ко зна? И пошто је таква била његова жеља, и пошто је његова жеља била слободна и жива, он је наставио да ради то из дана у дан, цео свој живот. Док разговарам са тобом, ја радим то исто – следим своју жељу без обзира на то, шта могу да помислим о твојој судбини и о судбини речи, које сам изговорио. Ништа не очекујем – радим што желим и идем даље.

- Рекао си «жеља је била жива и слободна». А како да их одликујем…

 - Постоје жеље, које кад доживљаваш и оваплоћаваш, ти осећаш радост, интерес, усхићење, осећаш тајанственост онога, што те тек очекује. А постоје жеље које доносе олакшање.

Чекала сам наставак, али је он изгледа рекао све, што је хтео.

- Било ми је драго да те упознам,  - рекла сам, гледајући га у очи.  – Како много ствари зависи од случајности.

- Случајности? Шта је за тебе случајност?

- Па… на случајност и мислим:)

Садху ме је поново пробуравио својим погледом, имала сам утисак да мој одговор уопште није био од оних, који бих га натерали да настави разговор и да га заинтересује.

- Чекај, сад ћу ти рећи. Случајност – то је када међу два догађаја нема никакве везе, на то мислим. То што сам се нашла овде, у то време – то је случајност, јер бих исто тако могла у то време да будем у неком другом месту.

- Али зар ти имаш такав опажај, као што је «нема везе» или «исто тако»? Ево, на пример, сад видим планине и могу да их опишем – високе су, лепе. Осећам своје жеље и могу да их опишем, схватам мисли и тако даље – сви ти опажаји постоје и неће ми бити тешко да их опишем, колико год детаљно буде требало. А какви су то опажаји «нема везе» и «исто тако»? Опиши их, ако их имаш.

Ћутала сам и покушавала да сварим то што ми је рекао. Таква метода ми је била позната, али нисам размишљала да је применим ка тако простим стварима.

Наставио је:

- Имаш опажање мисли: «нема везе», али опажаја «нема везе» највероватније немаш. То је огромна разлика.

- Да, стварно не видим никакву «везу» и не видим никакво «одсутство везе», могу само да предпоставим да она…  

- «Она» - ко је то? «Веза»? Како можеш да говориш о опажају, ког немаш? То је лаж, то је самообмана, на којој се базира лажно мишљење. Ако хоћеш, говори о мисли  о «вези», јер реч «веза» постоји, али о самој «вези» не можеш ништа да кажеш – ништа! Ни да постоји, ни да је нема, ни чак да не знаш – да ли «она» постоји или «је» нема.

- Али, како тако, сачекај…

Хтела сам добро да смислим свој одговор, да не испаднем глупа.

- Пази, ја могу да видим да се прво дешава нешто једно, а после њега нешто друго, и тако се дешава стално у једним и те истим условима. Бацам камен и чује се његов пад од земљу. Зар не могу да претпоставим да међу тим догађајима постоји веза?

- Можеш. Али то не значи да сад поседујеш такав опажај, као што је «веза». И кад не видиш никаквих закономерности у дешавањима, то не значи да видиш неку «нема везе», и значи да не можемо ништа да кажемо о нашем сусрету – да ли је то случајност или није. Постоји огромна разлика међу те две позиције. Позиција прва – правити закључке, кад немаш основа за то – тако се ствара лажно мишљење, и позиција друга – не правити закључке, ако немаш довољних разлога за то. Ако размотриш своје тачке гледишта и своја убеђења, видећеш да већина њих нема никакву базу, и да их ти одржаваш по навици, или због жеље да се поклапаш са мишљењем других људи и тако даље.

- Чуј, било би ми драго да попричам са тобом о томе мало више, ти идеш доле, можда можемо да кренемо заједно и да довршимо разговор? Или овако – ја сам сад у Нагару, шта кажеш на то да те позовем у госте?

- Не, немам такву жељу.

- Жао ми је… шти су сви сусрети тако кратки…

- Мислим да је то зато што у овом тренутку ти ништа не представљаш од себе? (Како то?!) Ниси извршила над собом никаквих напора, немаш никакво искуство, и можда баш зато немам више жеље да наставим разговор. Да ли ћеш имати шансе да се опет нађеш са мудрим људима – не зна се, да ли ће они имати жеље да причају са тобом – зависи од тебе, од онога, шта ћеш да урадиш са тиме, што си чула… Крени у Ришикеш.

Задње речи је изговорио некако нејасно, јако брзо.

- У Ришикеш? Зашто? Због чега? Кад?

Али је садху тако брзо кренуо доле, низ стазу, као и да није стајао. Било је немогуће стићи га – одмах бих изломила ноге, а још ме је болео ударени кук, модрица се већ јако добро видела. Али где је Раџ?? То ме је већ озбиљно бринуло, гледала сам доле, горе, одједном ми се завртело у глави…па…па сам се пробудила! Пробудила се у пећини! Значи да сам сво то време спавала… Е, јебига…Умало да ударим главом од плафон, истрчала сам напоље, протрчала по полиции на стени, и, погледавши на стазу, видела Раџа, који је планирао да баци још један каменчић у вис.

- Мајо, јел те нисам случајно погодио? Бацао сам каменчиће, јер те није било већ пет минута. - Колико??!! Пет минута?

- Да, прошло је пет минута, тако некако.

Спустивши се ка стази, скроз сам се приближила Раџу.  

- Раџе, јеси ли ти цело време ту стајао?

- Наравно, гледао сам те, док сам могао да те видим.

- И јел није нико овде пролазио??

- Не.

- И садху ниси овде видео?

Раџ се узнемирио..

- Садху? Не, овде није никог било…Мајо, јел све у реду? Изгледаш некако чудно. Шта се десило? Дођавола…Села сам на камен, обухватила главу рукама и замислила се. (Не могу да верујем, па зар је то био сан? Зар постоје ТАКО реални снови…то је немогуће.)

 - Мајо, одговори ми, јел све у реду?

- Знаш, Раџе, сад разумем зашто се та пећина зове «пећина украдених живота». Јел се не сећаш, шта је конкретно причао твој брат?

- Ништа конкретно, као да је бунцао, вероватно му се нешто десило са главом тог дана, говорио је за неку девојку, коју је срео, заљубио се у њу, живео са њом, имали су децу, кућу, био је сретан, а после је све нестало, али шта то све значи, нисам разумео. До тог случаја, никако није могао да нађе себи жену, тако је желео породицу, децу, можда му се зато то и десило…

- Чини ми се да разумем. Пећина је украла твом брату живот, јер му је прво дала оно, што је он тражио, али пошто је он тражио оно, што је хтео да стави у основу свог живота, уместо да тражи тај живот у себи, остале су му само успомене, али се ништа није променило у њему, и куд он сад да се дене, са том рупом у животу…а мени пећина није ништа украла, јер оно што ми је дала, не може бити одузето, јер није имовина, није породица – то је оно, што сам ја, део мене – моје схватање, моје стремљење.

Раџ је изгледао уплашено.  

- Мајо, хајде да кренемо даље, не разумем то што причаш, чини ми се да не требамо ту више да се задржавамо, хајдемо.

Молећи ме је повукао за рукав, а и стварно смо требали да кренемо, нисмо имали више шта ту да радимо. Сагнула сам се да узмем руксак и само што нисам вриснула од тупе боли. Пипнула сам свој кук – на њему је била велика, сочна модрица.

Сат времена након беспрекидног спуштања по стрмовитој низбрдици, почела сам да сумњам у то, да је то била добра идеја – проћи толико за један дан. Спуштање исто није било лако. Док се пењеш, умарају ти се мишићи, али ти нога лагано стаје на стазу, видиш куд стајеш, и, највероватније, се нећеш повредити. А због тог сулудог спуштања су ми брујале стопе, колена и ноге су ми дрхтале од напора и умора. Нисмо имали времена за одмор, - морали смо да стигнемо до пута док не падне мрак.

Одједном сам видела у даљини неколико кућа, толико лепо уклопљених по боји и фактури међу планинама, да су могле уопште и да се не примете. 

- Малана!

Прошла ме је језа по леђима. Погледавши у све стране, приметила сам да је жбуње марихуане постало посебно густо, а ускоро су се појавили и мештани села – мушкарци, који су резали то жбуње малим српићима. Не смешећи се и уопште, не испољавајући никакве емоције, поздравили су Раџа, а мене чак нису ни погледали.

- Погледај, по целој Индији на мене беспрестано буље мушкарци, а овде ме нико није ни погледао. Зар им се не свиђам, или су ту неки посебни односи међу мушкарцима и женама?

- Тачно, односи су посебни…Овде се можеш женити и удавати колико год хоћеш, ако имаш само двадесет рупија, које сваки пут жртвујеш боговима. Можеш да се удаш или ожениш на једну ноћ. Разводити се исто можеш колико хоћеш пута. Бесплатно.

- ! А шта је са моралом?

- Овде је своја морала, овде је све другачије, него негде још. А уопште, то село је проклето, прича се да је у власти демона.

- И шта то значи?

- Па да је боље бити што даље одавде.

- А шта може да се деси?

- Може да се деси било шта. Прошле године је била грмљавина, па су у једној кући умрли сви, који су били у њој. Зашто су умрли – не зна се, била су и деца, и одрасли, укупно седморо људи. Њихова тела су била бачена са стена, па су се после тог случаја стално чули у тој кући различити звуци. Онда је кућа била спаљена, али је постало је још горе, - звуци су се после чули и у жбуњу, иза ћошкова, па чим се смрачи, никога нема мапољу. А и да је само то у питању! Ту се толико тога дешава…

- Можда просто јако пуно дувају марихуане?

 - Ма чак обрнуто – зато је толико и пуше…а ја чак и не желим да мислим, шта се ту дешава, зашто се ту такве ствари догађају, ја сам овде јако ретко, и увек што пре одлазим одавде.

Ушли смо у село. Поред стазице, око које је протицао поточић, стајале су двоспратне кућице са балконима без оградица, на којима су седеле, пребацивши ноге, жене са суровим лицима и тешких погледа. Сви су били заузети истим послом – производњом хашиша, који се после продавао по Индији и ван њених граница. Интензивно трљање жбуња марихуане међу шакама води ка томе, да на кожи руку неко време остаје дебели масни слој конопљасте смесе. Та смеса се скида са руку и од ње се праве плочице за продају. Локална деца свих година се баве исто тиме – неки стоје одмах крај пута и трљају у својим малим ручицама гранчице марихуане, које висе изнад пута, а неки трче у сусрет и предлажу различите врсте хашиша, убеђујући ме да могу да га купим ту по најнижој цени. Замолила сам Раџа да отера ту досадну дечурлију и показала на мали храм у даљини села.

- Јел то храм?

- Да, али тамо не сме да се иде, чак не сме да се наслика. Заборавио сам да ти кажем да не дираш никакво камење. Мештани верују да у неком камењу живе духови, којима се они клањају, па ако додирнеш такав камен, имаћеш непријатности, - мораћеш да платиш, и можда не  мало пара, - зависи од њиховог расположења.

- А јел смем да погледам такав камен?

- Ако бих знао који је, ја бих ти показао.

Хтела сам да пијем, а ми смо управо пролазили поред продавнице – полумрачног прозора и раздрнданој дрвеној штали, у којој су светлуцали сникерси и кока-кола. Од стазе до продавнице је било само два корака и ја сам их скоро већ била направила, када ме је Раџ зауставио, ухвативши за раме.

- Чак тамо не смеш! Говорио сам ти – не силази са стазе. Дај ми паре..

Гурнула сам му папирне новчанице, он их је дао мештанину, који је стајао недалеко, он их је пружио кроз криви прозор из ког је прљава рука пружила флашу воде.

Ускоро смо стигли до краја села, а осим марихуане и  мрачних људи нисам ништа ни видела. Ето ти и мистична Малана…

 

<< Назад

Forward >>