« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 14

Пријатно је пробудити се у топлом, изложен нежним сунчаним зрацима, никуд не журити. Данас желим просто да шетам, да седим са нотесом испод дрвета, да се угрејем на сунцу, да запишем све оно, што сам упамтила из разговора са Денијем, своје мисли о тајанственој пракси правог пута, о којој никад раније нисам нигде прочитала. Уосталом, зашто? Можда је то нека тајанствена пракса? Свиђало ми се да будем везана за ту тајну, посебно за такву тајну, која је везана за духовну праксу и хтела сам да мислим да ништа досад нисам чула о тој пракси, јер она није доступна обичним смртницима…Седећи испод широког бора, маштала сам о мистичним ритуалима, иницијацијама и појавама светог духа, са празним нотесом, обешеним ушима и очима, које су биле већ као код лутке.

Кврагу! Тако се чео живот може маштати!У детињству сам сваки дан дуго маштала, пре него што заспим, и иако су то биле маште о свакаквим глупостима, то ми је омогућавало да да се заборавим и добијем бар неко задовољство, јер сам сво остало време била принуђена да радим оно, што нисам хтела да радим, и те обавезе су висиле изнад мене као тешко, оловно небо, кроз које није пролазио никакав трачак радости. Одлично осећам тај горки укус олова…одакле знам какав је укус олова? …а…на реци сам са дечацима палила ватру и топили смо олово са акумулатора…уливаш кроз отвор у облику конуса у цигли, ствара се пирамидица, врела, прља руке, горке руке…крештав глас мајке у ушима: «Шта ти, девојчица, радиш у друштву тих дечака?» Ма какви су то дечаци…Што се не дружиш са тамо неким…». Али маште нису могле да промене мој живот нимало – мрачне и тмурне свакодневнице су прелазиле у ружне сеамске близанце – нерадне дане, после којих су опет долазиле тмурне свакодневнице.

То је онај подземни мрак у ком је прошла већина мог школског живота, - јесу ли то негативне емоције или шта? Зар је ТО било могуће уклонити? Сада тога нема, али зар живим потпун живот? Сто посто не. Таму је заменило Сивило, које мења нијансе зависно од годишњег доба, времена и механички насталих околности. Лети постаје светлије и омогућава ти да се заборавиш на топлом сунашцу или у вечерњној прохлади, зими постаје досадно забрињавајуће, а често прерасте у успорену зимску депресију. Па колико може тако да буде…али сви они тако некако могу, живе, развлаче гуму…али мени такав живот не одговара апсолутно, желим да га мењам сад одмах. Али шта да радим? Управо сад немам неких негативних емоција, што значи да ни немам шта да уклањам…Ок, тако ћу и написати – «негативних емоција немам…На крају крајева, ја их не примећујем. Засад их не видим, да бих се могле одмах уклонити». Провртела сам своје записе…Да, нису богати.

Ипак, одлука да почнем да записујем мисли и дешавања који су повезани са мојом потрагом, одједном су изазвали невероватну радост код мене, толико јаку да сам пожелела одмах да скочим и негде потрчим, да почнем нешто одмах да радим – па ето, бар да се попнем на овај високи бор који се распростро на хималајском небу, или да протрчим 5 километара по зеленим стазама, које се у облику спирале дижу уз планине…Тако сам почела да водим свој дневник о пракси.

Више нисам хтела да седим, одлучила сам да коначно посетим кућу-музеј Рериха. Код улаза ме је сачекала веома стара, али живахна старица, која је ту изгледа била надзирачица. Бацила је на мене оштар, али не тежак поглед, који је у мени изазвао и радозналост и нелагодност уједно, па се ниједном не насмејавши, показала ми на степенице које су водиле на други спрат. Да, сурова надзирачица… Али, мени се допала – уопште не личи на стару бабу. Без обзира на дубоке боре, у њој није било ништа што би је повезивало са млађим људима – стварао се утисак да је она цео живот изгледала тако, управо као што изгледа сад. Пожелела сам да попричам са њом, али је она већ ушла у кућу и затворила врата. Радозналост ме је терала да кренема напред, па сам пришла вратима тако близо, да сам осетила мирис – мирис тешког дрвета које постане влажно, тамно и сјајно за време мусона, а топло и избледело – на планинском, јаком сунцу.

Лагано сам покуцала на врата, али се нико није одазвао, па сам покуцала још једном, сада већ мало упорније. Одговор опет нисам добила.

 

- Шта желите, госпођо?

Здрмавши се од неочекиваности, као да ме је неку упецао у нечему што сам требала да сакријем, окренула сам се. Преда мном је стајао старији мушкарац, па сам одмах схватила да он ту живи. За разлику од тајанствене жене, он се благо насмејао, па сам одмах помислила да ћу са њим некако моћи да се споразумем.

- Овамо је управо ушла жена, старија жена. Хтела бих да попричам са њом. Јел то могуће? Да ли можете да је позовете?

- Не, мислим да не могу да је позовем.

- Зашто?

- У то време је обично заузета, па је никад не узнемиравам.

- Јел она надзирачица?

Он се због нечега насмејао.

- Тако нешто, али то нема никакве везе… Госпођо, сад у кућу не сме да се уђе, зато се попните на балкон на другом спрату и погледајте кроз прозоре, а затим можете да погледате слике овде, - показао је руком на леву страну куће, па сам схватила, да без обзира на своју њубазност, није расположен за разговор, а тек посебно ишта да прича о надзирачици. Помало разочарана, одвукла сам се на други спрат и са чуђењем приметила туристе, који су се шетали у круг по балкону, остављајући отиске прстију из звих земаља света по прозорима. Ја сам исто пришла прозору кроз који је једва могла да се види полумрачна соба која није остављала никакав утисак. Прилазим ка другом прозору и видим још једну собу…сто…столице…књиге…Па што то радим?...Полако се крећем по балкону, скрећем на ћошку, - доле, у малом дворишту испод великог дрвета стоје камене фигурице индуских божанстава, украшене наранџастим цвећем и црвеним ритуелним пудером. Мушкарац са којим сам управо разговарала, чистио је специјалном метлицом смеће иза ограде и поправљао мирисне штапиће који су се пушили и одавали јак загушљив мирис, који ми се у ствари допао и изазвао мутне успоменео не знам ни ја о чему.

Пожелела сам да приђем ближе том месту, па сам се спустила доле. Надзирач (црквени служитељ?) је осетио моје присуство, окренуо се и гледао неко време, ћутећи, као да је размишљао – да ли да проговори са мном или не. Невероватно, али његов поглед се сваки тренутак мењао – од отсутно-љубазног до тупавог мењао се у нешто веома привлачно и чак је деловало да ако га будеш гледао доста дуго у очи, можеш да сазнаш нешто, што никако не можеш да објасниш.

- Јеси дошла да сликаш?

- Не, просто сам хтела да приђем ближе.

- Зашто ниси гледала собе?

- Па шта има у њима интересантно?

Засмејао се.

- Не знам:), али сваки дан овамо долази пуно људи и сви гледају кроз прозоре соба. Понеки не долазе први пут.

- Не могу да разумем – зашто то раде. Која је разлика, како је код кога стајала столица или ноша?

Он је веома добро говорио енглески и деловало је да је сад више расположен за разговор, него пре пет минута. Вероватно је на њега оставило утисак моје необично понашање, - помислила сам и одмах осетивши се важном, почела да са осећам као непокретна надувана жаба, која не примећује ништа, осим утиска који је оставила на околину. Врло непријатно, затупљујуће стање, што ме вуче ка њему? Одбацила сам жабљу кожу и опет сам постала мала радознала девојчица.

- Тачно, и ја сам пар пут погледала кроз прозоре и схватила да правим глупост.

- А оне, јел ти се свиђају? – обратио је моју пажњу на камена божанства.

- Не знам шта конркетно, али на овом несту ми се нешто тачно свиђа. То је нешто јако нејасно, засад не могу то да изразим речима.

- У том месту се осети присуство, - поново је нагласио реч «присуство», али нисам разумела шта је мислио када је то рекао.

- Присуство?

- Оне су живе, - изговорио је то тако просто и уједно тако, да сам се осетила нелагодно.

- Ко?

Лаганим климањем главе, показао ми је на камена божанства и урађено је то било тако, да сам остала тотално сигурна: покушава да ми их покаже скоро неприметно, као да се боји да може да изазове њихово незадовољство тиме што прича са особом, која не схвата да су оне живе.

Нисам знала како да реагујем. Не личи на психопату или на неког фанатика, али, наравно, никако нисам могла да замислим, да су те примитивне, старе, понегде поломљене статуе –живе.

- Чуо сам како причају, - наставио је да ме гледа.

- И, о чему причају?

- Не верујеш, јел да? – насмејао се.

- Не, не верујем. Не верујем не зато што не верујем теби, него пошто уопште нисам религиозна и док својим очима не видим како оне причају, нећу поверовати. Нећу моћи, разумеш?:)

Саосећајно ме је погледао, као на глуву и слепу.

- Да бих то чула и видела, није довољно да гледаш или слушаш.

- Па шта је за то потребно?

- Мораш да отвориш своје срце и поверујеш. И не просто да верујеш, него да их заволиш више од свих својих пријатеља и родбине. (Баш је смешан…да заволим више од своје родбине…)

- Јеси ти стварно видео како они причају или просто верујеш у то?

- Видео сам, али су моје речи за тебе свеједно празне. Људи са Запада желе доказе, како могу да ти докажем то? Ако бих могла да доживиш ту љубав према њима коју доживљавам ја, не бих сумњала. Ти видиш испред себе камене статуе, ја видим живи дух. Навикла си да видиш живо у ономе што се креће, што прича, што се смеје, и, нажалост, ниси навикла да га видиш у свему осталом. Како може да се ограничава Бог у његовим испољавањима? Ако је имао мудрости да створи овај свет, онда ће и те мудрости бити довољно да се прикаже вољеном срцу у било ком свом облику.

- Читала сам о сличном у књигама о Рамакришни.

- Да, - очи су му се страстно зацаклиле, - Рамакришна је био омиљено дете мајке Кали. Долазила је њему кад год је желео. Видео ју је свуда, зато што ју је волео тако страстно, да није спавао неколико година. А када је престао да осећа њено присуство, бацао се на земљу и гребао себи лице до крви, молећи је да се врати. Волео ју је тако страстно, да му је долазила не као ђаво који одсеца главу, него као мајка, која се игра са својим омиљеним дететом. Зар ти стварно не верујеш да је то било?

- Не знам… Када сам читала о Рамакришни и Кали, плакала сам због осећања која су ме преплавила, толико живо и искрено је то било написано…али ипак, за мене камен и даље остаје камен.

- Могуће су само две варијанте – или још није дошло то време, када богови пожеле да ти се прикажу, или је снага твоје љубави још увек ништавна.

- Али тако може да прође цео живот!!!

- Тише, тише:) Зар мислиш да је то ишчекивање – пусто губљење времена? Као кад си на станици и чекаш воз? Не, у питању је сасвим друго. То ишчекивање - то је молитва у коју улажеш своје срце. Шта год да радим, мислим на Њу,… о Кали. Као заљубљена девојка – она пере суђе, спрема храну, прича са комшиницом, али она ни на секунд не заборавља на свог вољеног.

- Али како могу да мислим на некога, кога никад нисам видела? Испада да волиш неки лик?

- Не, прво верујеш само у то да постоје богови, - исто, као што постоје људи. Не знам, одакле долазе и куд одлазе, али верујем да они закључују у себи љубав, знање, лепоту, страст, надахнуће… - оно највредније, што само могу да замислим, ма хиљаду пута више, јер сам ја само мали човечуљак и не могу да имам у себо оно, што садрже у себи Они. И, ако је твоја вера довољно јака и очајна, једном ћеш се пробудити ујутро, почети да радиш свој обичан посао, окренућеш се и видећеш бога, коме си се клањао цео живот.

- Јел се теби то десило?

Ћутање.

- Јел се теби то десило? Зашто не желиш о томе да причаш?

- Зар ћеш позвати трећу особу у своју спаваћу собу када ти долази вољена особа?

(А што да не-не би било лоше пробати…:)

- А како онда Рамакришна? Он је причао о својим састанцима са Кали?

- Рамакришна је могао да дозволи себи и не само то. Он је сам постао бог, а бог може да ради све што пожели…за разлику од онога који му се клања. Не могу да говорим о својим односима са богом. И немој да верујеш оним брбљивцима који се деру у сред улице да знају бога. Таквих у Индији има јако пуно, али њима требају само твоје паре и твоја пажња.

- Па како да одликујем оне, који стварно нешто представљају од себе, од оних, који су лажови?

- Ако упаднеш у шапе лажљивца и не успеш да га одликујеш, значи да је таква твоја карма, да лаж постоји и у теби самој. Не знам како ћеш моћи да их одликујуеш. Мени то није проблем. Ако гледам човека, а моја страст према богу расте, то значи да тај човек није брбљивац.

- А шта је било у мом случају?

-У случају са тобом сам имао дуалистички осећај. Допала си ми се, али некако неодређено, па сам помислио да си дошла овамо по утиске, као што и сви долазе.

- Па… делимично тако је и било. Али било је и друго. Имала сам сан о шамбали, па сам се сетила да су Рерихи много писали о тој тајанственој држави. Зато сам допутовала у Наггар. А када сам видела надзирачицу, хтела сам да попричам са њом, не ради туристичког интересовања, него пошто сам осетила интересовање према њој, нешто привлачно има у њој… Јел ти верујеш у то, да Шамбала постоји?

- Ти тако лако говориш о боговима и о Шамбали, као да причаш о неким екскурзијама. Наравно да верујем да постоји, али она постоји не тако, како бих то било могуће замислити.

- На шта мислиш?

- Она не постоји само за обичне људе, јер не постоји никаква могућност да се до ње дође ногама, нити да је осетиш помоћу неких прибора, јер се она налази у другом свету, који је у овом свету, који ти видш својим очима и осећаш помоћу својих руку.

- Читала сам да постоји улаз у тај други свет.

Он се опет насмејао, оставио по страни чинију у којој је било смрвљено жуто-наранџасто цвеће. Том цветном смесом је лагано додиривао уста и очи статуа, бојећи их до следеће кише, стављао хрпице цвећа њима у ноге.

- Ти вероватно замишљаш нека чаробна врата са великим катанцем, која кад отвориш, видиш Шамбалу. Јел тако?

- Па, тако нешто:)

- Да бих стигла у Шамбалу, мораш да отвориш сасвим друга врата, а та врата су овде, - показао је на стомак.

Никако нисам очекивала да ће показати на стомак!:) На главу, на груди, на срце – то би било јасно, али на стомак?..

- За мене је јако важно ево шта – ти причаш да си негде нешто читао или чуо, или је то твоје сопствено искуство?

- Засад немам такво искуство, засад немам… али веруејм свом учитељу. Он је рекао да ако моја пракса буде упорна, у овом месту, - опет је показао на стомак, - почеће да се појављују посебни осећаји које нећу моћи да побркам ни са чим другим и то ће значити да се та чакра отвара, а управо она јесте први улaз (прва врата) у Шамбалу.

- Ти говориш «засад не». Да ли си сигуран да ће се то некад десити?

- Ја, наравно, не могу бити сигуран, јер то све зависи од силине моје љубави, од наклоњености богова, али у задње време сам почео јасно да осећам чудан осећај разламања у стомаку, у делу пупка, као да нешто покушава да се испољи…или као да неки извор жели да се отвори, да пробије себи врата кроз дебели слој земље. Тај осећај је необичан, али ја тачно знам да то није болест, јер кад имам тај осећај, моја страст према боговима постаје све јача.

- Па, значи, овде, у Кулу, нема никакав улаз у Шамбалу?

- Не, наравно.

- Значи да је Рерих био лажов?

- Лажов? Ма не… мислим да је он маштао. А можда је говорио о томе да је нашао овде Шамбалу у преносном смислу? А можда да бих распламтео у људима оне ништавне искрице стремљења ка богу које никако да постану пламен? Можда је он свесно ишао на ту лаж да бих пробудио људе из зимског сна? Ја то, наравно, не знам, али он није личио на онога, коме је била потребна пажња или паре. Он је личио на онога који искрено трага.

Блиц фотоапарата нас је заслепио, па сам се сетила да се налазим у музеју. Изнад нас се појавила група туриста са ништа не изражавајућим лицима, разгледали су мене и мог саговорника, као да смо само кипови. Надзирач се у моменту претворио у сасвим другог човека – обичног индуса са глупавим погледом, који је лоше говорио енглески.

- Госпођо, овде има пуно лепих места у планинама. Препоручујем Вам да одете на одмаралиште Чандракхани.Мој син може бити Ваш водич, неће Вам пуно наплатити.

Шокирала сам се због тако нагле промене, па сам осетила како нас је прекрио лаган талас љутње. Ништа не схватајући, подржала сам започети њиме разговор.

- Па добро… и сама сам планирала да прошетам до планина… али можда не сутра, јер ја…

Надзирач ме је прекинуо.

- Госпођо, препоручујем вам да кренете до одмаралишта сутра.

Кроз упорно бесмислен израз његовог лица до мене је нешто допрло, због чега сам се одмах уозбиљила, постала прибранија и тиша.

- Добро. Желим да кренем сутра ујутро.

- Значи сутра ујутро ће Вас Раџ чекати око хотела. Где сте одсели?

- Наггар Кастл.

- О, то је скуп хотел, - с поштовањем је климнуо главом. - Значи, сутра, у седам ујутро.

- А када ћу опет моћи да те видим? Да ли си овде сваки дан?

- За све је воља божја, госпођо, - и узевши своју метлицу, наставио је да чисти смеће и да фарба носиће слонићима и људским фигурицама.

 

<< Назад

Forward >>