« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 13

Вриснула сам, скочивши у вис, рашчакарила сам очи. Још неколико тренутака некомфорна неизвесност се смештала у аутобус, који је скакао по испупчењима на путу кроз тропске шуме и долину цедрова Кулу. Доле, у даљини, се видела тамно-плава трака реке, која као да је стала. Нигде нема знакова цивилизације, па да није шум, који је стварао аутобус, овде бих била тотална тишина, коју су реметили невероватно бучни црвчци.

Смркавало се. Више нисам примећивала умор од невероватно дугог седења у једној те истој пози, - чинило ми се да је тако било увек и да ће бити увек тако, а понекад бих се толико унела у то полуснено, а понекад и полусвесно стање, да ме је чак мрзело да излазим из аутобуса на пола сата, када је аутобус стајао, да бих протегли ноге. Моје седиште је благо искривљено, наслон је фиксиран помоћу жице у једном смеру – то важи за комфоран аутобус…а какви су «Local Bus»… бојим се и да описујем. Прозор није могао да се затвори до краја, промаја је била све већа и већа…доврага…топла јакна ми је остала у ранцу, дубоко угураном у одељак за пртљаг…тај сулуди метални предмет, који штрчи испод седишта…већ ме сва леђа боле због њега…кад бих опет упала у несвесно стање…тако ми је мало топлије…

Још једном ме је нешто избацило из вира визуелних слика, звукова и мисли, које су ме, како ми се чинило, требале да ме доведу до важних открића.

- Нагар, госпођо!

Као преплашени месечар сам изашла напоље, ставила руксак и застала посред пута, који је нестајао у мраку. Ауобус је избацио талас одвратне црне гарежи (ускоро ће засрати све Хималаје) и отишао, оставивши ме на путу, а изнад мене је било чисто звездано небо, распрострто као купола изнад црних планинских таласа. Из мрака се појавила црна лукава фаца, која је одлично знала, куд ја идем.

- Јел идете у Нагар, госпођо?

- Шта значи «у Нагар»? А шта је то??

- То још није Нагар – имамо још десет минута аутом, оним путем, - показао је руком негде у мрак.

- Колико?

- Само сто рупија.

Мали микроаутобус је личио на новогодишњу јелку – сав је био искићен светлуцавим разнобојним лампицама, а изнутра је допирала примитивна мелодија, која је подсећала на новогодишњу песмицу.

- Јесте из Русије?

- Откуд знаш?

- У Нагар често долазе руси.

- А-а, а ја сам већ помислила да ми нешто слично пише на лицу.

- Пише на лицу???

- Па, тако се код нас каже.  

- А-а, јасно…

- Шта мислиш, јел може тамо да се изнајми добра соба? Сад је већ девет сати увече.

- Може, може да се нађе, без проблема. Сад има мало туриста, тако да нема проблема.

Што сам започела тај глупи разговор? Вероватно сам скроз отупела од седења у аутобусу…Ионако сам све прочитала у водичу, не требам да се бринем, да ли ће бити слободних соба. Забринутост – то је таква зараза…уђе кроз било коју рупицу… И ето, сад плаћам, јер сам поставила тако глупо питање, сад је он изручио на мене тону исто тако глупих питања, која воле да постављају таксисти, пролазници и многи остали:) Немам никакву жељу да наставим разговор, али при мисли да могу да останем без контаката,  изазвавши ко зна какву реакцију, појављује се нелагодан осећај. Чим замислим да ћу сад да заћутим, одмах ми се створи пред очима слика непријатне тишине…а зашто, ког ђавола, то ћутање уопште треба бити напето? Седим у мрачном ауту и чак не видим ни лице таксисте, па о каквој напетости онда уопште могу да причам? Какве има везе што ћутимо – зато што и нисмо започињали разговор или пошто сам га ја прекинула? Опет се појављује забринутост…како би било добро да је уклоним…– замислила сам Денија, како ми прича о Лобсангу. Али сад, ту, у ауту, на путу ка Нагару…зар то није баш најбоље место да покушам да освојим ту науку…а што у ствари није најбоље место? Па које је место боље?? Откуд ја уопште могу да знам, које је место боље, а које није најбоље? Вероватно морам да покушам да уклоним забринутост без обзира на све…на да је сузбијем, него баш да је уклоним, разлику видим: сузбити – значи претварати се да је не доживљаваш, варати себе, а уклонити – значи прекинути доживљавати…почети доживљавати нешто друго – нежност, радост…прекинути доживљавати…почети доживљавати…како? Према коме ја сад, овде, могу да осећам нежност?? 

Ток мисли – као тракторов траг – сад ћу му рећи «не волим да причам о себи, ма уопште не желим сад да причам», а он ће се, наравно, наљутити, иако неће то показати, а ја ћу се, наравно, опет забринути…појавиће се разлог…ево, замишљам – како радим то и тално – забринутост расте…али зашто? Шта ја у ствари подразумевам под «разлогом» за забринутост? Замислићемо да ће таксиста постати агресивнији (али у Индији то некако није највећа могућност), замислићемо да ће ме одвести на неко погрешно место (само зато што сам одбила да причам са њим?...не…) не, то није то, размишљам о глупостима. Ако због мог поступка и могу да настану неки проблеми, то ће бити само разлог да размислим о свом поступку, али што би требала да се бринем? Или – јел се ја бојим да ће снага моје жеље да надјача снагу аргумената «против» њене реализације, а да ћу ја добити непожељне последице, па ако их добијем – због чега треба да бринем?  Мораћу да решавам проблем, а не да се секирам…не, опет није то то.

Мисли скачу као наш микроаутобус по испупчењима, који се успиње негде међу стена и жбунова.  И одједном ми је синуло – дођавола, цело време, док сам ја размишљала, нисам се ни једном сетила таксисте, скроз сам заборавила за њега, тако да је одавно схватио да сам престала да га слушам, па је заћутао. Значи овако – изгледа има оно, зашта могу да се закачим – само да се опет не увалим у глупости, да не изгубим искру јасности. Још једном – сво то време док је таксиста причао са мном, ћутала сам и нисам обраћала пажњу на његове речи. Међутим, могла сам да осетим забринутост. Могла сам. Имала сам разлога. С друге стране ја је нисам доживљавала, али само пошто сам почела да мислим о нечем свом. Суштина…сад ћу схватити суштину…још једном – могла сам да доживљавам…аха – не само што сам «могла» да доживљавам забринутост, него сам ИМАЛА И РАЗЛОГА ЗА ТО, али ипак – нисам доживљавала. Значи да је лаж то све о «разлозима». Разлози се вежу за забринутост, а не опредељују неку закономерност – неизбежност њеног испољавања…Па шта – има нечега у томе…брже би у кревет…са Денијем…да размотрим са њим могућности и разлоге…разлоге…узети га целог…чврсто стиснути…да сав набрекне, да се напрегне, да испуни сва уста…  

- Стигли смо, госпођо!

Здрмала сам се. Јебига…где сам уопште одлутала…не, у таквом стању не могу ни о чему да мислим, морам да спавам.  

Стигли смо значи. Па одлично. Вадим руксак. Не-не, не дирај, сама ћу, сама…узми својих сто рупија…задовољан је…значи да то у ствари кошта педесет, или само тридесет… настављам да размишљам – не смем да изгубим јасност – морам да је доведем до нечег очигледног, прозирно јасног.  У ствари ја и нисам била забринута, када сам мислила о нечем свом…па то и јесте суштина – нисам била забринута. Нисам је уклањала, али је нисам ни осећала – није било шта да се уклања, тако да може да се претпостави да…

 - Добро вече, госпођо. Јел Вам треба соба? – зачуло се питање менаџера са терасе гостињске куће, која је исто светлуцала као новогодишња јелка. Зар је код њих током целе године  Божић?

- Да, треба ми соба. – узимам руксак и идем унутра – Где је?

- Јесте надуго дошли у Нагар??

- Јако сам се изморила у аутобусу, зато не могу сад да одговарам ни на каква питања. Извини…

«Извини» је негде застало… ма чак није застало, него је некако само склизнуло низ усне, јер ја и нисам планирала да се извињавам. Вероватно је непријатност у том тренутку достигла свој врхунац, па ме је у тренутку ослепила… Осетила сам се још тупљом и уморнијом после тог «извини». Морам што пре да заборавим на аутобус, на таксисту, на несвежу одећу, да станем под топли туш (надам се да има топле воде?) и да неко време не мислим ни о чему…

 - Јел има топле воде?

- Наравно, госпођо. Укључите грејач и за пет минута ће све бити спремно.

Па, одлично… сад ћу стати под туш, нећу ни на шта да мислим…спаваћу… Не, баш то и не сме да се дозволи. Стављам руксак на под, седам на кревет, обасјан лошим светлом, настављам да размишљам. Овако. Могу да замислим да «уклањати» негативну емоцију – значи наћи се у таквој ситуацији, у којој неће бити ничега за уклањање, то јест у таквом стању, кад је уопште нема. То ће и бити «уклонити» - ево, сад је ту, а сад је нема. Али како то да урадим? Нисам јог, не могу то да урадим по наруџбини, али сам сад успела…да…али следећи пут нећу моћи…како то да променим? Како то да променим…како да урадим опет оно, што сам већ урадила…али сад то мора да се уради као по «наруџбини».

Проседевши неколико минута у јаловом преламању тог питања, схватила сам да ћу сад заспати, па сам једва отишла под туш и легла да спавам. Светлуцавим искрицама је одлазило у неизвесност питање: «како то да се уради по жељи», «како то да се уради»…

 

<< Назад

Forward >>