« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 11

... Бесконачан низ брда, прекривених невероватно зеленом травом, а изнад њих – врело небо у три сата поподне, испрекидано облачићима који брзо пролећу. Бацила сам поглед на сав тај свет, који је постојао само за мене, па сам зачула познат звук, који је допирао ни сама не знам одакле – да ли из моје главе, да ли је то цео свет звечао. Осетила сам да губим равнотежу, све около је почело да се распада и да нестаје у љубичасти мрак. Звечање је порасло, цело тело ми је гудело, као натегнута жица, коју једва додирују прстом…

Јел спавам? Погледала сам около, све је било јасно и стабилно, али је то ипак био сан.

- Јел то сан? – вриснула сам, а глас је одјекнуо као ехо.

- Спавам и не спавам! – јесам рекла то или сам помислила на то?

Следећег тренутка сам се пробудила, било је тихо, била сам жедна. Хтела сам да пружим руку према флаши са водом, али нисам могла то да урадим, - рука ми је била отечена. Уплашила сам се, помислила сам да сам се разболела, хтела сам да позовем Шафија, али нисам могла то да урадим, уста ми се нису отварала, као да их нисам ни имала – ни језика, ни усана, ни зуба није било. Тог тренутка сам схватила да још спавам, па сам се одмах затекла у другом сну. Готичка црква са високим плафонима и разнобојним прозорима је звечала, љуљала се у ритму гласа приповедача са очима, које су гореле од страсти. Влажно од екстатичког задовољства тело се љуљало у ритму гласа који је звечао, сваки покрет је стварао таласе екзалтације. Шамбала!Шамбала! – зачуло се катарзично преклињање.

- Шамбала! – дрекнула сам ја, скочила у кревету, села, сретна, што ми се отворио нови пут. Било ми је потребно пар минута да сузбијем то оптерећење и дођем к себи. Одлично…тако ћу ускоро кренути да тражим Атлантиду… Остаци сна су се распршили као прашина, па сам схватила да је то био само сан.

Шамбала – то је мит... Уосталом, негде сам читала, да је Рерих нашао пут у тај мит. Рерих, Рерих…Рерих је живео у долини Кулу!

Брзо сам се обукла и кренула до града, да бих купила “Lonely planet”. Дени је рекао да у центру града постоји неколико добрих књижара, а ја сам стварно врло брзо нашла једну од њих.

Зазвечало је звонце на улазним вратима, која сам отворила, да бих ушла у право царство књига. Ту је било полумрачно, прохладно и некако величанствено спокојно, - сасвим други свет, који не личи на онај хаос, који се назирао иза затворених дрвених жалузина на прозору. Иза малих дрвених врата, сакривених међу високим полицама, неко је изашао и љубазно ме поздравио.

- Рам?!

- Добар дан, госпођо!

- Јел ти радиш у књижари?

- И у књижари исто. То је књижара мог брата, ја га често мењам овде.

- Јасно. Онда ми помози да нађем водич. Планирам да кренем у Кулу, јел знаш нешто о том месту?

- Наравно да знам. То је јако лепо место. Тамо је живео Риши и чак Кришна.

- То је супер… А каква је ситуација тамо са смештајем?

- Тамо има јако пуно хотела и јако пуно марихуане.

- Марихуана ме не интересује. .

- То је баш чудно за чути од странкиње, овде сви пуше. И сви иду у Кулу, јер тамо одлична марихуана расте право на улицама.

- Значи тамо има хотела?

- О да, јако пуно. Можете детаљно да прочитате о томе у водичу. Ево, - пружио ми је дебелу књигу, - продаћу Вам је само за десет долара. Није нова, али за нову Вам не би могао да дам попуст.

- ОК, узећу је, можда још нешто…

- Шта Вас интересује? Јога, медицина, астрологија, шаманизам, психологија, филозофија, древњи текстови, Кастањеда?

- Јеси читао Кастањеду?

- Не,али сам много чуо о њему од странаца.

- Па што га не прочиташ? Не интересује те?

- Ја, госпођо, читам само Бхагават-Гиту, јер се клањам Кришни.

- А-а, јасно...

Избор књига је стварно био невероватан – никаквих јефтиних романа, детектива, новина. Све полице су до плафона биле натрпане са књигама из езотерије, у главном на енглеском језику. Времена на изучавање књига нисам имала пуно, зато међу разнобојним корицама, које су ми упадале у очи, сам одабрала оно, што ми је било познато – неколико томова Кастањеде у једној књизи и биографија Рамакришне са сликама.

- Јел могу данас да кренем у Кулу?

- Да, госпођо. Нацртаћу Вам шему, да знате како да нађете аутобуску станицу. Аутобуси за Кулу иду трипут дневно. Можда сад нема директан аутобус, али ће те онда пресести у Джаму, то није компликовано. А оданде постоји директан превоз аутобусима до Кулу.

- Колико траје та вожња?

- Око двадесет сати.

- О, само не то!!! – одмах сам се сетила, како сам путовала тридесет сати до Кашмира, тело ми се напрегло.

- Кашмир је удаљен од целог света:) Нећете зажалити, ако кренете у Кулу, то је јако старо и чудно место. И тамо је јако, јако лепо.

- Рам, јел ти то радиш за Кришну?:))) – толико ме је навлачио да кренем за Кулу, као што обично навлаче туристе у продавнице, у којима добијају проценат.

- У неком смислу, госпођо:)

- Па добро, ако је потребно двадесет сати, нек буде двадесет сати!

 

<< Назад

Forward >>