« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 10

- Девојчице моја, тако си мала…како ми прија да те мазим. Сећаш се, како се на тибетском каже «мазити»? Чурчурџе…лепо звучи, јел да? Погледај ме, хоћу да видим твоје очи.

- Врти ми се у глави:) То је тако супер – овако лежати, мазити се, осећати једно друго, желети једно друго… - снажно сам стиснула његову киту и она је почео да пулсира у мојој руци.

Дени ме је снажно притиснуо целим телом…стењање због предосећаја уживања…Руке, тако нежнее…тако снажне и упорне, стишћу моје бутине, ударају по дупету, лагано додирују стомачић, али, засад не додирују ни набрекле брадавице, ни «мацу», која је овлажила од жеље… Искре задовољства се разлећу на све стране, као миллион фонтана, а у дубини, све јаче се распаљује пламе, пали, као да ти лиже тело својим пламеном изнутра.

… Желиш ли ме? Да ли је то шаптање, да ли ми то одзвања у телу… Реци, да ме желиш, ја хоћу да кажеш… пипни, види, како је тамо влажно… једва осетљив додир и тај тренутак… Желим… дирај ме још… Свиђа ми се, што желиш… његов језик ми додирује брадавице… леђа искривљена у екстази… Још! Како је врео ваздух… кад ће??? Усне обухватају ножне прстиће, и то постаје неподношљиво, сад ћу да вриснем – твоја кита просто не може бити још тврђа… Ја ћу тебе исто мало мучити… е, тако… тако… трпи, само пробај да свршиш… дркаћу ти га, колико хоћу… брзи покрети сенки… Како имаш укусне прстиће… нежна колена…и како си мокра… са невероватном снагом ми раздваја ноге… цело тело га жели – па, ако хоћеш, ево узми!!!

… Образом осећам Денијево дисање, будим се, привијам се уз њега. Тело се сетило ноћне страсти, из центра стомака на све стране су почеле да се разилазе таласи жеље, толико јаке, да сам се неколико пута здрмала у конвулзијама. Провукла сам руку… како је супер… он исто спава, мекан, нежан… аха… већ, изгледа, не спава… :) Бацио ме је на леђа, целом шаком ме је ухватио за «мацу» - јако, али не грубо, стиснуо у руци, почео лагано да је стиска…

- Још увек си мокра, девојчице… одмах ме је провукао испод себе, притиснуо уз кревет, тако, да није било шансе да му се супротставим. Понекад волим тако да се играм, кад ме момак узима, а не оставља ми избора, и сад сам управо то и желела. Обухватила сам му рамена, покорно раширила ноге … Како је врућ! Почињем да се буним, покушавам да га одгурнем од себе, да исклизнем, гласно шапућем «хајде, узми ме», лагано се извлачим, као змија, али невероватна снага шири уснице, али не улази унутра – Денни је застао на тренутак, погледао тако дубоко у очи, као да је видео у њима хоризонт… - Хоћеш?

- Да… само немој да журиш… још спорије… стани, стани… не крећи се, да, сачекај, не улази дубље…

 - Кретаћу се полако, сад ћу те само мазити китом, иако бих тако хтео да те добро изјебем, девојчице!

 - М-м-м-:)… Ако ме будеш тако гледао, одмах ћу свршти!

 - Па, шта да радим са тобом, моја незасићена тигрице… хтео бих само да те гледам и гледам… тако си лепа и страствена… Још спорије?:)

 - Дени, то је неподношљиво, просто је чудо, што још нисам свршила.

 - Ја исто, девојчице моја, ја исто.

 - Хајде, хајде… дубље, још…

И опет брзински талас задовољства ми продире кроз кичму, разваљује главу, експлодира негде високо и опада у виду раскалене страсти у облику искрица, као ватромет.

Колико траје тај додир са блаженством, које се распада у парампарчад? Неколико секунди? Минут? Мени је мало, мени је то јако мало… и никако не успевам да се задржим на том врхунцу. Нежност траје још јако дуго, али више не тако јарко, као да је прекривена благом маглом… сад желим дугачак, нежан секс… е, тако, тако…онолико, колико можеш… ма, бар целу вечност…

- Данас ми је овде задњи уплаћени дан, и искрено речено, не желим овде да останем, иако немам благе везе, шта да радим даље.

 - Зашто да не кренемо заједно у Дарамсалу?

Како сам гладна! Овај доручак ми није био довољан, хоћу још.

 - Ти си незаситива у свему:)

- Смеј се, смеј се, видела би тебе, да су те тако силовали, као мене синоћ… и јутрос… и после још једном јутрос :)

 - Па шта ћемо? Јел идемо?

Небо, језеро у ком се види небо… ујутру је тако свеже… шта ја желим? Да ли желим нешто? Не умеем да желим… звучи необично – «умети желети»… да, одавно сам се одвикла да желим нешто стварно, снажно, јако, радосно, навикла сам се да моје жеље – уопште нису моје жеље – то уопште нису «жеље», него «хир», «каприц», «лудости» - нисам ни приметила, како се десило да сам почела да се односим ка својим жељама као према досадној препреци, као према нечему не баш пристојном, као према нечему срамном, па то је тако од детињства… и сад, кад сам извукла главу из загушљивог блата, кад је свуд около слобода, сад морам да учим да желим поново.

- Не, Дени, сад најмање желим да се везујем. Мени је јако лепо са тобом, али тако може да се заборави све на свету, ја нисам овде дошла само, јер путујем. Мислим да можемо да се нађемо за пар месеци, и можда баш у Дарамсали, али, не желим да постанемо пар. Надам се да разумеш о чему причам?

Неколико секунди сам видела у његовим очима тугу, али тај утисак је брзо нестао.

- Да, разумеем. Првих недељу дана не излазиш из кревета и делује ти да је свет-бајка. Друге недеље се већ појављује тмурност, али ти још увек шеташ, држите се за руке, а после те одједном свакидашњост удара са све снаге по глави, али се ти и даље правиш да си заљубљен, да још увек желиш да се љубиш ноћима и да се држиш за руке… Јел тако?:) – насмејао се, и сад сам била сто посто сигурна да није разочаран, само да је можда мало тужан.

- Да, управо тако. Како бих хтела да је другачије! Да ли мислиш да је то могуће?

 - Не знам, Мајо, ја бих то исто хтео, али то више личи на фантазију. Бар ја то нисам сретао у животу.

 - Можда је то могуће са једним јединим човеком? Да ли верујеш у своју «другу половину»?

 - Као што је рекао један западни гуру (и ја се слажем са њим) – друга половина постоји, али, нажалост – она се налази у теби самом.

 - Можда је и тако… али сваки пут кад се заљубим, верујем у друго. И уопште, идеја такве принципијалне самоће и привлачи, и плаши.

- А можда и неће бити самоће за онога, који је нашао у себи ту другу половину?

 -Не верујем… не желим да верујем да је тако. Да, осећај самоће је дубок, дише, није мрачан и не плаши те, али… то некако треба да буде другачије, не тако директно, али како – сама не знам. Јако желим да верујем у неко «ако».

- Шта осећаш, кад замишљаш да си остала скроз сама и да никад неће нико бити поред тебе, само кратки састанци, без везаности, без очекивања…

 - Усхићење и страх уједно.

- И ја исто. Али ипак страх – он је негде горе, он је као кора, која ће на крају отпасти. Кад сагледам тако почињем да доживљавам свет као стихију, и сваки корак у њој се одазива као радосно ехо. Јел разумеш?

 - Мислим да разумеем… осећам. Стварно, али волим да мислим да можемо више никад да се не видимо. И не зато што не желим тај сусрет, него пошто те схватам као испољавање стихије, као пљусак неочекиване среће, а не, као свог бојфренда, који је увек при руци.

 - Да, да! Ја тебе исто схватам као стихију, кад не знам шта ће бити сутра и да ли ћемо се још некад срести… Али ипак – куд ћеш кренути даље?

Даље? Нисам имала појма, куда ћу даље, нисам имала никакве оријентире, никакве конкретнее жеље. Пошто су ме «културне вредности» најмање интересовале, савети водича ми нису били од користи. Само сам сигурно знала да не желим више да останем у Шри-Нагари.

Чамац је секао заслепљујућу површину језера, одвозећи ме далеко, саму. Посматрала сам игру воде и сунца, док ме нису заболеле очи. Наслонила сам се на седиште и одмах ми се приспавало. То је била пријатна санљивост, подсећала ме је на Денија… и одмах сам осетила његово присутство. Деловало је да је довољно да отворим очи и да ћу га одмах угледати. Чудно, али нисам то доживљавала, као самообману или фантазију, стварно сам га осећала поред! Или, тачније речено, сви моји опажаји су били исти, као да је био поред? Па шта је онда растанак? И шта значи «бити заједно»? Ако седим у једној соби са вољеним дечком и не гледам га, да ли смо заједно или нисмо? А, ако га не гледам и не мислим на њега, да ли смо заједно или нисмо? А, ако га сад управо осећам тако, као да је ту, поред, али га не видим, да ли смо заједно или нисмо? Где да провучем границу? Потребно је само мало да почнеш да копаш, и тамо, где је све увек било јасно, одједном се појави пропаст…

Завлачећи се под хладни прекривач, још увек сам размишљала о томе, и што сам јасније схватала да не разумеем, шта значи «бити заједно» и шта значи «не бити заједно», све се интензивније испољавао предосећај усхићења, - као да ће се сад открити нешто такво, што ће преокренути моје представе о свету.

... Звонак смех, велике дрвене љуљашке, блистава трава и златно дрвеће, облаци, као крила фантастичних птица, сунце, које се смеши, ветар, игра у жмурке… Јел то било некад? Или је то само сан? Ако је то сан, онда не желим да се пробудим… Али, ипак је то било јако давно, у далеком детињству… Стазице, по којима трчим, зраче тајном и чаролијом, као добри дивови, лишће је окупано густом сунчаном светлошћу, која може да се додирне крајевима прстију…

 

<< Назад

Forward >>