« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 09

Кроз сан се зачуло деликатно куцкање на врата, па ме је талас еротичности подсетио на Денија. Добацила сам да ћу сад да отворим, брзо сам се обукла и изашла на улицу. Денни је чекао, ослоновиши се на лабаву ограду. Тај момак ми се стварно свиђа, желим да га узмем за руку и осетим његове прсте…тако осећајна сексуална игра, која је могућа само на почетку упознавања, када се страст тек рађа.

- Здраво, Мајо! – његове очи су се враголасто светлуцале, као и код мене што се појавио онај осећај у дубини у дну стомака. – Овде има недалеко добар ресторанчић, хоћеш да вечераш, зар не?

- Хоћу је још благо речено. Хајдемо, њушко!

Реч «њушка» га је изненадила, али када је погледао на мој носић, који се наборао у лукавом осмеху, другачије је схватио ту реч (хајдемо, не кочи се, навикни се да ти ја нисам нека дама).

Гурнула сам га шикари, ускочили смо у њу, кренули поред кућица на води, које су бацале сјај на воду. То су куће – чамци, које су усветљене изнутра, подсећају на велике лампе са преплетеним чипкама, унутар којих се лако може додати неки живот из бајке.

Пљусци воде, музика у даљини, која делује лепа, мелодична, ретко певање птица, - све то очарава, прекрива чипкстом шаром површину дубоке тишине.

Седели смо толико близу једно другоме, да сам осећала његово тело и мирис. Како је супер, што не користи никакв парфем, па сам могла да осетим како мирише управо он, - сунчано и мирно. Дени као да је осетио моје расположење, па ме је снажно привукао ка себи… Није било ни пољупца, ни стандардног сценарија, - он ме је само снажно привукао ка себи, то је изазвало пљусак еротских доживљаја, благо ми се завртело у глави, све је одзвањало зрацима голицавог блаженства у грудима. Музика, која се час чула у близини, час у даљини и која се кришом ширила по води међу лотосима, посебно се слатко уплиће у цело то клупко осећаја, - сама личи на еротске додире. У дну стомаку, у самој дубини, пригушено пулсира предосећај уживљања, по целом телу се струји од горе до доле сладак, једва испољен осећај – као водени вир из снова.

 - Овде има терраса са погледом на језеро, хоћемо ли тамо?

 - Да, терраса, то је супер. Хајдемо!

Стигли смо до ресторана. Ниске мекане фотеље су личиле на мале лежаљке, у њима се могло седети или лежати. Сваки сточић је био одвојен од других густим жбунићима у саксијама, велика лампа је шири емакно топло светло, који је осветљавао само на растојање испружене руке. Негде у ћошку звучи мантра и осете се опојни мириси. Гурнула сам у другу страну своју фотељу, испружила ноге и ставила их на Денија – тачно међу колена. Обухвативши моја стопала, он је почео врло отворено да их мази и стишће. Спустила сам се још ниже, па су га моје ноге додирнуле међу ногу. Тамо је било врело и напето…Гледала сам га у очи и лаганао сам га притискала ножним прстима…та игра је одлична (само немој да свршиш, срећо…)…Сулуда мисао ми је синула. Лагано предајући сваку реч пространству, које нас је спајало, ја сам изговорила:

 - Дени, ако те замолим да откопчаш своје фармерке…извадиш киту…и да га препустиш мојим ножицама…хоћеш да урадиш то?

Испод мојих прстију је постало још чвршће – вероватно га је чак заболело од тесноће. Његово дисање се убрзало, тренутно колебање, једва приметно бацање погледа на све стране, још једна секунда, да се увери да је около потпуна интима, и чак ако приђе конобар, свеједно неће ништа приметити у мраку у дубини фотеље. Денијеве руке су кренуле надоле, али сам га ја зауставила.

- Ниси ме разумео, ја ти не тражим да радиш то, ја те само пиитам – хоћеш ли да урадиш то, ако те замолим?

Схватио је моју игру. Он понял мою игру.

- Наравно.

- Хоћеш ли га извадити и препустити мојим ножицама?

- Извадићу га...

- Желиш ли то?

Желим...

Гледали смо једно друго у очи и пребацили пар речи, чији је смисао значио мање, него чињеница њиховог изговарања у таквој ситуацији.

- Дени, какав је?

- Жели те...

- Осећам да је ---тако врућ и тако чврст…јел те не боли, што је толико напет, зар му није тесно у фармеркама?

- Мало га боли...

- Хоћеш да ми пољубиш ножице?

- Да...

- Хоћеш да ми пољубиш сваки прстић? Пипни, погледај како имам лепе, мале ножице?

- Пољубићу..

- Замисли следеће…ако га ти сад извадиш, а ја га обухватим ножним прстима…хоћеш моћи да свршиш?

- ...

- Хоћеш моћи?

- Можда...

- Нећеш моћи…замисли следеће – ја га стискам својим ножицама, дркам, врео талас налеће изнутра, ти не можеш ништа да урадиш против тога, безвољно се предајеш уживању и свршаваш, а ја осећам како безобразно сваки пут реагује твоја кита, када се још један талас сперме избацује из њега…право на моје прстиће…врела…

- Чекај, стани…заустави се…иначе ћу ја већ сад…Подожди, стой… остановись… иначе я уже сейчас…

Бац!!Са све снаге сам ударила песницом по столу. Денни се здрмао и само што није скочио с места. Конобари-индуси су скочили као кокошке негде у дубини кафића, али су се одма утишали.

- Дени, - смакла сам ноге, нагнула се према њему и погледала га право у очи погледом есесовца. – Хајде да завршимо онај разговор коф потока, о твом тибетском Лами. – Ставићемо тачку да не остављамо нешто недоречено. Бићу скроз директна са тобом, јер ме узбуђујеш, симпатичан си ми, и не само еротску, тако да хајде да будемо начисто. Хајде да престанемо да доживљавамо негативнее емоције… Тај савет ми делује тотално апсурдан, то је једно те исто , као да те посаветује да заволиш све људе, што значи да је твој Лама обично лупетало, које ја не подносим или га ниси добро схватио.

Изгледа је бура у Денијевим фармеркама моментално спласнула, привукао је фотељу кА столу, стиснуо руке у песнице и ставио их на сто.

Прошао је минут ћутања.

Други.

- Дени?

- Добро, испричаћу ти до краја ту причу, па ћемо заједно размислити шта то значи…

 - А… ја не умем заједно да размишљам …

- Мајо?

- Шта је? Шта Мајо? – Хтел сам да кажем још нешто, да ли нешто да му одбрусим, да ли сам хтела да се расплачем због нечега…на тренутак ми се све учинило бесмислено, накарадно – седе два идиота, причају бајке, жале се једно другоме, а живот пролази поред, нема везе да ли говориш или не говориш… - Није битно, Дени, заборави на то…- Шта је било даље? Дени ме је још минут гледао, смешно усплазивши крајичак језика. Сетила сам се слике из јаслица – беба седи на тутти и исто има тако сиплажен језик…хладно ми је, касно је, плочасти под, све је туђе…да, све је туђе, странно… - тај осећај сам са поносом носила кроз живот – осећам се скроз сама у том мутном, убогом месту.

- Кад сам чуо од Лобсанга тај савет, доживео сам неверицу и разочарење – слично, као и ти. Да ми је то рекао неку у кафићу, за столом, ја бих вероватно урадио исто тако, као ти тамо у планинама – устао бих и кренуо кући. Али мени је то говорио човек, чије присутство говори више него речи. Ја, наравно, не могу речима да објасним ту атмосферу, али тај човек…не знам, како да кажем – у његовом присутству сам осећао нешто, што се одазивало у мени тако продорно, тако јако, да сам у неком тренутку хтео да заплачем, приљубивши се уз њега, као кад се мала деца приљубе уз мајку, и не због жалости према себи, а због дубоког усхићења, као да сам нашао своје острво са благом, и све се то дешавало са мном! Ј анисам склон тако бурној сентименталности, не плачем ноћима у јастук, не читам наглас стихове, не ударам се поносно у груди, читајући их на улици:) Ипак сам ја рационалан и нисам склон еее…како си ти оно рекла… да, нисам склон мехурастом или површном понашању, зато нисам могао тако лако да одбацим то, што сам доживљавао у његовом присутству, објаснивши то све, као неиспаваност или превелику утицајност…Тужно сам одговорио, да је на мој поглед, то немогуће – уклонити негативнее емоције, на шта ми је он одговорио да није важно, шта ја мислим, него да је важно – да ли сам спреман да ставим такав циљ испред себе и да дођем до њега без обрира на све препреке? Да ли схватам, да је тај задатак врло важан и ако га не решим, неће бити никаквих путева, никаквог буддизма, никаквог хришћанства, никаквих просветљења – уопште неће бити ничега, или ја разумеем то или не разумеем, или не осећам тако?

- Дени, - нестрпљиво сам га прекинула, - па важан је то задатак, али га је немогуће решити, где си видео људе који су га решили?

- Ја сам га исто питао! Одговорио ми је – « а где си ти видео људе, који су поставили себи тај задатак и покушали озбиљно да га реше? А ако желиш да видиш таквог човека, који је поставио себит такав задатак и решио га, онда је он испред тебе

- Хтела бих да га видим…ипак ми је интересантно – човек који је скорз успео да не одживљава негативнее емоције…наравно, ако се не фолира…А где да нађем тог Ламу, он је сигурно негде овде, у Индији, у Непалу

Дени се насмејао и климнуо главом.

- Ма бар у суседњој соби…какве има везе…слушај даље.

Ђаволчић, који је био у мени, одједном је млатнуо репићем, дала сам Денију знак да ућути, спустила са рамена бретелице, које су држале моју хаљиницу, дозволила сам јој лагано да ми склизне на под. Од његовог погледа моје брадавице су безобразно набрекле.

- Хочеш да их пипнеш?

Ћутање је говорило много више, него било које речи.

- А да полижеш, да посисаш, да стиснеш…нежно и јако да их стиснеш, да држиш моје груди у својим рукама, да их стискаш и да ме гледаш у очи – хоћеш?

Волим контрасте…

 Сачекавши још пола минуте, обукла сам се. Прогутавши кнедлу, Дени је наставио

- Ни на шта посебно не рачунајући, ја сам га упитао – да ли ја могу то да научим, у смислу – ко би могао да ме научи томе? Да ли може он сам да ме научи или да ми каже – ко може да ме научи? Да бих оставио добар утисак на њега, рекао сам му да ми се чини да сам ја човек довољно ослобођен од негативних емоција и да бих уз искусног учитеља могао брзо да постигнем успех.

Лобсанг се замислио, па је једну минуту размишљао и гледао пажљиво негде кроз мене: «Дођи сутра вамо, у пет ујутро. Биће ти све много јасније».

Конобар је донео сокове, динстано поврће и толико прижељкивано пиле!Следећих петнаест минута нам није било ни до прича, ни до езотерије. Мљацкали смо, крицкајући пилетину као вукови, отимајући један другоме најбоље комаде, режали и смејали се. Постепенно је пилетина заузела своје место у желуцима, темпо ждрања се успоравао, успоравао … и скорз стао. Попивши сок, ја сам се наслонила на фотељу.

- И шта је било даље?

Бацајући поглед на моја откривена колена, Дени је наставио.

- Било је пет сати ујутро, тек је почело да свита, било је доста прохладно, апсолутно тихо и невероватно лепо. Пришао сам гомпи, нико ме није дочекао, али су врата била откључана. Попео сам се на други спрат, ушао у ходник, који је водио до Лобсангове собе. Размишљао сам – хоћу ли га пробудити, ипак је још било мрачно. Првог тренутка сам схватио да нешто није у реду. Урадио сам неколико корака кроз ходник и одједном сам схватио да од првог корака «нешто није било у реду». По инерцији сам кренуо још мало даље и стао – «нешто што није био у реду» је ојачавало. Никад у животу нисам доживљавао тако нешто. Имао сам осећај као да ме иза ћошкова у мраку неко напипава погледом, али погледом тако злобним, тешким, опасним. Да, управо сам осетио опасност. Стајао сам и слагао утиске. Они су стварно повећавали, скроз сам се избезумио. Сећам се како сам се изненада сетио – па још јуче је све овде било обасјано сунчевом топлотом, неком екстатичном безбрижношћу, шта се онда променило, зашто?

Урадио сам још неколико корака и одједном сам осетио јак бол, као убод игле. Још мало, па бих вриснуо. Сад су ми све сумње нестале. Ја сам управо осећао каком е неко мрзи. Неко злобан, мрачан, седи и мрзи ме, мрзи све, та мржња је, изгледа, допирала одасвуд. Јако сам се уплашио, окренуо сам се и направио неколико корака према излазу. Код степеница сам застао да се смирим и приметио да је мржња нестала, остао је само осећај напете недобродошлице.

Стајао сам и нисам знаш шта да радим даље. Зар сам тако могао да се преварим? Ето, шта ми се нон-стоп вртело у глави. Како сам могао да видим у лобсангу просветљено биће, кад је око њега била таква атмосфера мржње?

Кроз моју главу су почеле да пролазе свакаве ружне слике. Ти, вероватно, знаш да у Индији стално нестају страни туристи?

- Да, неколико пута сам читала о нестанку туриста.

- То се овде дешава често. Индија се сматра као врло безбедна држава, па многи путују сами, многе девојке, али у ствари, та безбедност постоји само у одређеним границама. На Мејн-Базару или у Тамели је све ок, али чим направиш корак у другу страну, упадаш у скорз фантастичнее уџерице, где ти нико не гарантује безбедност. Посебно ако конзумираш дрогу… Чуо сам да некад беле људе краду с циљем жртвовања људи. У глави су ми се вртеле свакаве мисли о томе, да Лобсанг исповеда исто неки култ, јер су древној тибетској традицији «бон» исто постојали ритуали, везани за жртвовање људи…или сам ја то већ измисо од страха? Слика Лобсанга је почела да се претвара у нешто ужасавајуће, појавила се жеља да што пре побегнем одатле, чак сам покушао да се присетим – како изгледа улазна капија у манастир, да бих схватио, да ли могу да скочим преко њих, ако је затворена и да побегнем?

Након још једне минуте, сам успео да савладам страх, сетивши се својих јучерашњих доживљаја, па сам поново покушао да приђем Лобсанговим вратима. И све се поновило опет. Овог пута сам се наљутио, преодолео сам свој страх, па сам одлучио да се суочим са Лобсангом, какав год да је - злобни сектарош или мудри учитељ. Направивши још неколико корака кроз ходник, опет сам морао да станем. Глава ме је просто лудачки болеле, пуцала ми је – толико је била јака мржња коју сам сад осећао сваком ћелијом свог тела. Сагнуо сам се унапред, као да сам се борио са ураганом, који ме је обарао с ногу, па сам се померио унапред још неколико корака. Сад су лобсангова врата била удаљена од мене само неколико корака, али је то растојање деловало бесконачно велико. Нисам могао да направим више ни корак, у глави ми је била магла, у очима црвене мрље, осећао сам да ћу још мало, па ћу или умрети, или ћу изгубити свест. Бол и страх су ме паралисали, тако да већ нисам могао ни да одем – нисам могао ни да се померим, деловало ми је да ћу да умрем од нечег ужасног, ако се само мало померим унапред или уназад. Остајао сам без снаге, осећао сам да умирем, деловало је да ће ми крв почети да кипи од мржње, која је била усмерена на мене.

Денијева прича ме је обузела, пренео ми се његов страх, осећала сам се неугодно у мраку, који је био око нас, светлост коју је бацала лампа ми је деловала некако забрињавајуће.

- Одједном се све завршило. Из мене као да је било извучено све – и страх, и мржња, и бол –све. Нежна прохлада је лагано улазила у мене, испуњавала свежинном, доживљавањем лепоте. Опет сам почео да препознајем оне нијансе осећаја, које сам јуче доживео, када сам разговарао са Лобсангом. Врата његове собе су се отворила и ја сам упао у његову само, па само што му нисам пао на руке.

- Али како тако??Како се то уклапа једно са другим?– тако ужасавајућа мржња и приче о ослобађању од негативних емоција?

- Управо о томе сам га и ја питао, кад сам дошао к себи и попио шољу чаја одвратног укуса, са којим ме је он понудио. Његов одговор ме је шокирао. Рекао ми је, да сав тај ужас који сам доживео, да су то биле моје сопствене негативнее емоције! Све што је урадио је било да је напунио простор у ходнику безличном снагом, која ојачава све, што се задеси у тој зони. Рекао је да упркос свим мојим представама о томе да нисам злобан човек , непрестанно култивишем, одржавам у себи огроман спектар различитих негативних емоција, и чак кад ми се чини да сам скроз ослобођен од њих, и онда доживљавам позадинске, оне, које се налазе при дну, негативнее емоције – различите врсте забринутости, оптерећености и т.д. Ја се, наравно, нисам сложио са тиме и рекао сам му да га не варам и да говорим скроз искренно да он, као мудар човек, мора да види, да сам ја искрен са њим, да ништа не измишљам, да му скроз искрено говорим, да кад сам ишао код њега, да сам био позитивно расположен, да сам био усхићен, да сам осећао дубоку симпатију, радозналост и да нисам имао никаквих низмених негативних емоција, тако да, ако се та мржња и појавила, значи да се није појавила из мене, да је то нешто друго, тако се и осећало, као нешто, што је допирало са стране.

- Делује некако чудно, ти ништа не знаш о томе, како је он тамо и шта је «испунио»…Шта ти је одговорио?

- Рекао је да ми верује за то што му говорим, да тако и мислим, али иако сам искрен, свеједно грешим, а тај примерак може да ми буде наук, како дубоко у човека може да уђе вирус са називом «негативне емоције», јер их човек чак и не примећује. Тог тренутка сам се сложио да су негативнее емоције – стварно вирус, али сам после стално губио ту јасноћу, која је деловала тако проста и тако приступачна, кад постоји.

- Што се тиче вируса, слажем се, али ми није уопште јасно, како да се бориш против њега, ако понекад не можеш чак ни да га приметиш.

- Лобсанг је рекао да напори по уклањању негативних емоција требају прво да се улажу у уклањање оних, који се налазе на површини, које испољавају очито, и ако се ти напори успешно спроводе, постепенно можеш да научиш да примећујеш и оне невидљиве танке слојеве негативних емоција и да их уклањаш. Још једном је поновио да, ако у мени не би било негативних емоција, ништа не би могло да ојача, па бих онда уместо мржње доживео интензивно растуће блаженство.

- Да... Можда је тај Лобсанг стварно јако необичан човек… Ниси ми одговорио – где је сад или где бар може да се нађе? Желим да га нађем!

Ниам ни приметила да, док ми је Дени препричао ту ситуацију, да сам све више била заинтересована за Лобсанга, опрезност је нестала.

- Дени, желим да га нађем!

Што сам више то понављала, све је већа била моја жеља.

- Стварно желим да га нађем, ти ме бар мало већ познајеш – ако нешто одлучим, нећу одустати од тога, док не урадим све, што је могуће. Да ли знаш – где могу да га нађем?

- И да, и не.

- Не, хајде да не филозофираш много, остави то за други пут, хајде, буди простији, молим те. Ја сам као пијавица – ако се усисам, нећу одустати:) – спустила сам поглед ниже, Денни је издахнуо и засмејао се.

- Не разумеш, дај ми да ти кажем. Лобсанг ми је на крају рекао да, ако будем хтео, могу да га нађем, да ми он то ОБЕЋАВА, али да не жели да има посла са обичним маштаоцима и фантазерима, зато ја треба да урадим нешто, као што је испит, пре него што успем да га нађем и пре него што почнемо да разматрамо питање о мојој обуци. Тај испит има два стадијума, први стадијум је – да га нађем. Лобсанг је рекао да могу да га нађем, руководећи се својом жељом да га нађем и оним знацима, које будем видео на свом животном путу. Одбио је да нешто више каже о тим знацима, рекавши да ће ти знаци да се испоље било ком човеку, који је одлучио да тражи истину, а уз то, ако почне да врше немилосрдну праксу уклањања свих негативних емоција, а кад се ти знаци испоље, ако и буде сумњао да су то они, те сумње ће бити површне и неће моћи да заклоне жеље, које ће онога, који тражи, повести даље. Знаци ће почети да се испољавају и показују пут само у том случају, ако сав мој живот, све моје снаге и сво моје стремљење буде усмерено на немилосрдно, бескомрпомисно уклањање свих врста негативних емоција, које ћу приметити код себе.

 - А други испит?

- Други испит ће исто бити оно исто, што сам доживео у ходнику. Ако га нађем и успем «да прођем кроз ходник», то ће значити да је то достигнуће достојно његове пажње, а тад ће он и његови пријатељи уделити мом даљем обучавању онолико пажње и времена, колико буде потребно.

- И, јел то све? Више ти ништа није рекао?

- Није баш тако. Говорили смо мало о тибетском буддизму, било ми је интересантно да чујем то од неког таквог лично, без икакви додатака, лажи и измишљотина. На пример, интересовало ме је – да ли је истина да тибетски учитељи прелазе из једног живота у други?Како се зна да ово није обично дете, него неки бивши Лама. Лобсанг није много детаљно одговарао на питања, и у главном све што је испричао, знао сам из прочитаних књига, али је сад то постало реалније, могло је боље да се осети. Пожелео сам да живим међу њима, да научим њихов језик, да бих био ближе носиоцима те праксе, коју је представљао Лобсанг, али је он рекао да од тога нема смисал, мадам е је свеједно посаветовао да неко време пробам да живим у Дарамсали – то је мали градић у Индији, где се налази резиденција Далај-Ламе и неколико тибетских манастира. Вероватно ћу отићи тамо следеће године. Уписаћу курс тибетског језика или ћу чак унајмити неког тибетског монаха да ме учи. Још увек то нисам урадио, јер Ми је Лобаснг рекао да од тога нема никакве користи, јер да бих уклонио негативнее емоције, није потребно да знаш тибетски језик. Одбио је да детаљно говори о осниваоцу праксе и само ми је рекао да за разлику од других тибетских школа, чији се осниваоци увек оваплоћавају у границама Тибета – Далај-Лама, Кармапа, Траши-Лама, Панчен-Лама и остали, он увек путује у својим оваплоћењима из културе у културу, а пракса се та зове «пракса правог пута», јер се не позива ни на какву религиозност, ни на какву доктрину, него само на своје сопствено искуство, и фактички сваки човек може да се окуша у њој, само ако буде упоран, а у случају да постигне успех, током живота ће моћи да реализује незамисливе за обичног човека способности, укључујући и могућност сачувања сазнања после, за време и УМЕСТО смрти, способност разумног оваплоћења или директне трансформације, постужући тако беспрекидност свог искусства, а живот таквих људи ће постати тако необичан и тако испуњен невероватним преживљавањима и догађајима, да ми је сад бесмислено да причам о томе са тобом. Суштина те праксе је у томе, да можеш да научиш да мењаш опажаје једне на друге, по својој жељи и да фиксираш те промене, а ако се код обичног човека промена опажаја дешава аутоматски, без његовог јасног, разумног учешћа, онда човек, који се бави праксом може потпуно да контролише цео тај процесс. Кад размишљам о томе, дух ми застаје – какав може да постане мој живот, ако могу да осетим оно, што ми се свиђа, да мислим само о ономе, о чему хоћу да мислим, и да желим оно, што стварно желим! Ма и идеја о таквом путовању сазнања је много интересантна

- А како се зове осниваоц те праксе, или како га већ зову – патријарх, главни Лама?Где је он сад? Како могу да се нађу други монаси из те школе? Како да урадим да престанем да доживљавам негативнее емоције, јер ако је то «школа». Вероватно постоје неке разрађене методе? А шта ће бити, ако прекинем да доживљавам – јел се нећу претворити у безосећајно брвно или да их неће неки нови опажаји заменити? Да ли ће доћи сами или мораш да примениш неку праксу… - јеси питао то?

Питања су само испадала из мене, тако да сам одмах приметила Денијев осмех.

- Мајо, наравно да сам ја већ покушао да затрпам Лобсанга са питањима, али за разлику од бесконачне ноћи, која је сад код нас, мој сусрет са Лобсангом је прилазио крају, јер је у шест сати почињала религиозна церемонија, на којој је Лобсанг морао да буде присутан. Замолио ме је да се сконцентришем на два-три питања, која ја сам одаберем, а затим да се растанемо. Сваки пут, кад се сећам тог тренутка, доживљавам страх, јер је моја радозналост могла да надјача, па бих питао неку глупост, а испустио бих могућност да га пиитам нешто битно.

- А можда је и то врста испита? Можда да си после свега тога, што си чуо, почео да га испиткујеш «да ли могу монаси да лете», вероватно би то значило да си ти најобичнија будала?

- Јако лако може бити. Поставио сам два питања. Прво – како се зове осниваоц те школе и да ли оваплоћен он сад, да ли могу да га нађем. Лобсанг ми је рекао име, које ми ништа није говорило, па ми је рекао да је она сад оваплоћен, да негде живи, али да је безуспешно да га тражиш, али да могу да му се обратим.

- Шта значи «име, које ми ништа није говорило»?

- Рекао је да се тај човек зове Бодхи, али «бодхи» на тибетском значи нешто као «просветљена свест», тако да испада да то није никакво име, тако да не разумеем како по томе можеш да тражиш човека – испиткивати «да ли знате – има ли ту негде просветљена свест»?:)

- А шта значи «можеш да му се обратиш»?

- Немам појма, некако сам пропустио ту фразу.

- Шта је било даље?

- Замолио сам га да ми исприча, шта треба да радим да бих скроз прекинуо да доживљавам негативнее емоције. Очекивао сам било шта – да ће сад да покаже неку позу из јоге или ће да исприча, како треба да се дише, или ће шапнути на уво неку мантру, или ће уопште нешто необично да уради – али ме је опет изненадио, рекавши следеће (наддам се да ништа нисам побркао): постоје три разлога због којих људи доживљавају негативнее емоције. Први – желе да их доживљавају. Други – лажни закључак. Трећи – навика. (Напола будизам, а напола домаћа психоанализа?) Зато, да бих престао да их доживљаваш, мораш прво да се определиш да не желиш да доживљаваш негативну емоцију. Довољно је почети од једне, у вези које сте се јасно одлучили да је више никад не доживљавате. Као друго, морате размотрити све те лажне закључке из којих следи да негативну емоцију «треба» доживљавати или је «дозвољено» доживљавати. На пример, можеш да сматраш да комшија треба да те поздрави, а ако те не поздрави, доживећеш незадовољство и мислићеш да си то урадио «са правом», а у ствари ти само имаш избор – да доживљаваш или да не доживљаваш. И најважније, треће – мора просто да се избаци та навика да се доживљава та негативна емоција, коју више не желиш да доживљаваш, и да створиш нову навику – навика за недоживљавањем те навике. Рекао је да ми то неће успети први пут, да ми неће испасти на стоти пут, а да ћеш на 200-и пут приметити, да се нешто променило у томе, како протиче емоција, јер ћеш ти већ створити нову навику – навику «покушавати уклонити непожељну емоцију», па ће та навика већ сама по себи утицати на твој живот, постаће извор утицања, али за разлику од других навика, она је одабрана тобом, зато има посебну снагу, посебан «квалитет» и учвршћавајући, на крају те води до резултата, и што више непожељних емоција уклониш из свог живота, пре ћеш чути зов изнутра, испуњен блаженством, који те вуче у неспознана проживљавања.

- Да… ево шта ми реци – још је Фрејд писао о томе да сузбијене негативне емоције излазе лоше!То су стрессови, неурозе…ја по себи одлично знам то знам – шта значи сузбијати емоције, боље је онда већ избацити их и бар тако их се ослободити. Мада не, није боље…сулудо је. Јапанци у својим фирмама стављају страшила својих директора, да бих радници могли да их ударају песницама, ногама, тигањима, испуштајући негативну енергију. Јапанци нису будале, ако су смислили то, значи да су пажљиво истражили то питање

- Ма да, слажем се, а кад сам чуо то све од Лобсанга, учинило ми се, да безвезе губим време. Сетио сам се свог пријатеља са факултета, који када је чуо да ме интересује будизам, презриво питао: «Шта можеш да научиш од тих неопраних чувара стоке? Ма они још увек пале ватру помоћу кравље балеге, а у тим говнима и живее. Скроз си полудео, Дени, упоредио си те шаманске стварчице и КУЛТУРУ! Гете, Шопенхауер, Кант, Русо… - то значи није ништа, идем ја боље да се испричам са смрдљивим сточарима…само се опери добро кад се вратиш, јер ћеш сав намештај да испрљаш».

Лобсанг је одмах схватио моје питање и одговорио да су сузбијање и уклањање два скорз различита процесса. За време сузбијања емоција, ти настављаш да доживљаваш те емоције или почињеш да доживљавашп неку другу негативну емоцију, а за време уклањања ти управо престајеш да је доживљаваш – ње просто више нема, нема шта да се крије, ти као да «ускачеш» у стање слободе, у ком негативне емоције нема уопште, па се сетиш себе, како доживљаваш радост или нежност, а у том тренутку више немаш шта да сузбијаш, и ако си све урадио како треба, одмах ћеш, по звршетку уклањања, осетити тиху радост.Рекао је да ће најтеже бити савладати многогодишњу навику за доживљавањем негативнее емоције, то је тешко, чак може да делује као нешто нереално, али је ипак могуће, а после тога ће се пред тобом отворити Пут…А сад ми реци, шта мислиш о целој тој причи.

- Звучи лепо… а шта је на пракси? Јеси покушао да урадиш све то?

- Пробао сам, наравно…пуно пута сам пробао…,али засад нисам успео да доживим ништа од онога, што је Лобсанг назвао «тиха радост». Рекао је да, кад се то проживљавање настане, нећу га побркати ни са чим, и да тиха радост није поетички преокрет, него да је то тачан опис опажаја. Мени је у најбољем случају успевало да дођем до стања, у ком се ништа не дешава – нема ничег негативног и нема ничег позитивног, али ми се и то свиђа, ипак је то боље, него да будеш агресиван и разочаран.

- Па зашто си онда уопште сигуран да је то могуће? Прошла је година дана откако си сазнао за ту праксу, а у твом животу се ништа није променило…

 - Није тако. Рекао сам ти да се нешто променило, Почео сам да се осећам слободније, мање сам почео да упадам у стања апатије и безизлазности. Почео сам чешће да примећујем своје негативне емоције у оним ситуацијама, у којима су оне пролетале, као нешто сасвим нормално – сада се често спотичем о њих.

- Па…искренно речено, то су неке уопштене фразе, са којима људи јако воле да се заваравају… Ја исто могу да уверим саму себе у било шта, а после ћу се свеједно, кад тад, отрезнити, јер фантазирати о свом «просветљењу» се може до неке одређене границе, али ће истина свеједно изаћи на видело. Мени се то често дешавало – почнеш да читаш неку књигу из јоге…ма сам разумеш, како се то дешава.

- Трезњење? На шта мислиш?

- Па, читап, машташ, замишљаш да си просветљена, радосна, снажна, ходаш сва сретна два дана, а после се на тебе обрушава реалност, па се опет напрежеш и јуриш као луда…

- Обрушава се реалност…у ствари се ништа не обрушава, то је просто начин за изражавање, само ће се десити нешто, што нећеш моћи да савладаш, а реч је управо о томе да савладаш своју навику, коју називаш «реалност», јер су реалне само околности, а не неопходност за доживљавањем негативних емоција. То и јесте онај мамац за који можеш да се закачиш, јел видиш? – Денни је направио паузу, сипао себи сок.- Хоћеш теби да наспем?

- Не, нећу… видим шта?

- Па гледај, на пример, замисли да си разбила своју чашу. У једном случају можеш да се наљутиш или огорчиш, а у другом – да се насмејеш.

- Па наравно, кад то зависи…

- Па о томе и говорим! То зависи! Од тога, тога, онога, овога…т.ј. нема никакве чврсте закономерности, да ако се нешто десило, да ће то обавезно изазвати огорченост. Твоја реакција зависи од многих фактора, али то и означава, да постоји принципијална могућност да бираш.

- И шта?

- Па то, да кад се на тебе «обрушава реалност», то је исто збирка неких догађаја, ти можеш да бираш, шта да доживљаваш.

- Јел разумеш??

- Ма добро… и како се завршила та прича?

- Лобсанг је устао и ја сам схватио да је дошао крај приче. Његов поглед је био строг и отсутан. Поздравио се са мном, али ме је ипак задржао на излазу. Узео оловку и нотес, нацртао знак и рекао да је тај знак – симбол праксе правог пута. Затим се благо поклонио, обема рукама стиснуо моју руку и поздравио ме. Његово лице је придобило израз сурове, радне лепоте, без трачка икакве сентименталности.

Истог дана сам отишао из манастира и вратио се у Муктинатх, где сам планирао да порадим мало са оним, што ми је испричао Лобсанг, а затим, ако ми се појаве питања, да покушам поново да се вратим у манастир, хтео сам уједно да мало научим и тибетски језик, али сам у Муктинатх упознао врло симпатичну девојку из Ирске (ето, одмах сам осетила љубомору, било би добро да је уклоним, али како?), тако да једине речи које сам научио на тибетском, су биле оне које сам научио заједно са њом, т.ј. «мазити» је значило «чурчур-дже», љубити – о-џе» и грлити «там»…

- «Там»?:) Баш је смешно. На руском «там» значи «there».

Пришао је конобар, донео рачун и однео суђе са стола. Дени је извадио паре…упитно ме погледао.

- Нешто није у реду?

- Зар не планираш да платиш за себе?– његово питање ме је изненадило.

- Ммм… ма не, што да не… … колико сам дужна?

Дени се насмејао.

- Не, ниси ме добро схватила, Мислила си да ћу ја за тебе да платим, зар не?

- Па да, тако је, – насмејала сам се, покушавајући да сакријем да ми је непријатно то његово ценкање. А можда има мало пара?...

- Наравно да ћу платити, то није никакав проблем, просто сам се изненадио, јер европљанке увек плаћају за себе, чак ако пијемо само лимунаду, а ако покушам да платим за некога, то ће бити схваћено као увреда, као дискриминација, као циљање на неспособност да сама плати.

- Каква глупост! – опет сам се осећала пријатно поред њега, - па ја разумеем то, али ако су у питању велике паре, али ово…овако седети и делити са својим момком два долара?

- Слажем се са тим, али…као што је рекао Лобсанг – уобичајени лажни закључак изазива код девојака уобичајено негативне емоције:)

Неприметно се скупио умор – да ли због дугог разговора, који је захтевао пуно пажње, да ли је просто дан био испуњен утисцима. Мало ми се већ спавало…или а још будем са Денијем.

- Хоћеш код мене? – поставио је то питање тако опуштено, да сам пожелела да се насмејем звонко, као дете.

- Хоћу, ако ми обећаш да ћеш ме пустити да бар мало спавам:)

- Па, можда само мало:) – снажно ме је привукао ка себи, тако да сам се одмах расанила.

 

<< Назад

Forward >>