« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 08

... Снег је био сув и чврст , жестоки ветрови су га направили тако чврстим, да си морао да стављаш ногу тако снажно, притиснув у снег, да бих се …. добро фиксирали. зубья кошек Кљун ледоломца је шкрипео док се забадао у њега, али је лагано, клизећи, излазио из њега. Западни врх Елбруса је личио на дружељубиво заслепљујуће брдо на фону јарко плавог неба. О њега се окачио облак, и та идиллична слика је значила, да је тамо било невреме, ураган. Деловало је, да се тах врх не налази далеко, - у том тренутку смо били километар ипо удаљени од њега, од њега нас је одавајало стално свалађивање себе, главобоље, ненормалног умора, несанице, горког ваздуха и величанственствене лепоте немилосрдних планина.

Около је било заслепљујуће сивило магле. Падао је снег, али хладно није било ни тад. Био је дан, али нисмо могли да идемо даље, а ни да радимо било шта друго – извршивши аклиматизациони изалазак са ранчевима на врх, спустили смо се двеста метара доле и ставили шатор. (Толико је било тешко пењати се горе, а сад морамо да се спуштамо!). Уосталом, оставили смо преко ноћи окачене канапе у најтежим местима, тако да ће сутра пењање по леденом трајати пола сата-сат, а не три-четири сата, као јуче. Ваљали смо се у џаковима за спавање и свако је мислио о нечем своме. Олег је већ добио херпес – јуче није довољно намазао уста кремом за сунце, а данашњи мраз је то само довршио, усне су му отекле, испуцале, и како је деловало, било је, вероватно, врло болно. Сањливост м се час појављивала, час ме је пролазила, деловало је, као да се тотална апатија осећа у ваздуху. У шатору је врло брзо постало јако вруће, и ја чак нисам могла да схватим – како се осећам, и то ме је још више умарало, него да сам се осећала скроз лоше. Чим сам затварала очи, долазиле су ми пред очи слике прошлих дана…корак по корак пењемо се на врх по бескрајњим снежним пољима Елбруса – идемо везани заједно, ја посред…десет корака, па одмор, па још десет корака, па опет одмор…живот је подељен на туре по десет корака…на ногама – тешке, као тегови, пластичне ципеле «Асоло», сто корака – велики одмор, ја просто падам на снег, на бок, на ранац и лежим на њему, широко отворивши уста и гутајући ваздух, срце ми лупа, затварам очи, опуштам цело тело и хвтам сваки тренутак одмора…ма шта је то, на крају крајева, - немогуће је чак одморити се, дремнути мало, чим затворим очи, опет све испочетка, опет се пењем горе, и што је најгоре – умарам се од тога још више, него од реалности. Стресам се, покушавам да отерам умор што даље и да мислим о нечем пријатном… очи ми се затварају… опет идем кА врху… момци о нечему причају, договарају се, гледају планину кроз двоглед… ужасна зона пукотина, само што ме није повукла у своје гротло – испод ноге сам одједном осетила празнину, снег је нестао, изгубила сам равнотежу и пала на десну страну, али нисам упала у пукотину, него уздржана шпагом, упала наглавачке у снег, руке, не знам зашто, су ми биле иза леђа, затрпане снегом, ранац не могу да скинем, висим и гласно се смејем – схватам, да ће ме момци сад извадити одатле, нисам се уопште бојала, а ево сад се бојим… небо је плаво-црне боје… све ми се врти испред очију, опет хоћу да одбацим те слике, али не могу, то ме још више умара, та проклета планинска болест… неки делови фраза упорно ми се врте у глави и немам мира…

 - Мораш нечим да се занимаш, - нечији глас је упорно покушавао да ме извуче из тог бунцила-а…то ме Андреј чачка. – Најбољи начин да се аклиматизујеш је - да нађеш себи неку занимацију. На пример, можеш да ставиш заштитни зид од ветра око шатора (Шта??!!Ма не…) или да ушијеш нешто, или да попричаш са неким, а ако се будеш тако ваљала, само ћеш се све више умарати – чудно је, али то је чињеница.

Од сваког покрета пулсира ми бол у глави, дрмнула сам главом, покушавајући да је отерам и само што нисам вриснула од новог таласа бола.

- Ево, попи. Андреј ми пружа пар таблета.

- Шта је то?

- Попи, кад ти кажем, не бој се, то је ….. калијум, биће ти боље…

Није смешно… спазмалетик? Пијем радим велики напор, придижем се на лактовима у џаку за спавање и седам.

 - Шта си радио у мексику? - пиитам Олега, само да бих нешто питала.

Пасжљиво ме гледа, као да ме изучава, и одједном, на отеченим од херпеса уснама, појављује се осмех, као да је осетио, да га не пиитам то само из радозналости.

- Знање, које бих ми могло помоћи да изађем ванн граница овог света.

- Зашто баш тамо?

- Па, вероватно си читала Кастањеду? – кад сам климнула главом, он је наставио, - хтео сам да нађем врачеве. Мислио сам, ако дођем на та места, да ћу моћи да ступим у контакт са њима. (Мда… јел му све у реду са главом?Кренули у планине…сад ће кренути да тражи свет врачева…) Али, или сам имао лошу намеру, или су сви врачеви нестали, ништа се није дешавало.Сваке недеље сам се возио са једног места на друго место, по тој дивљој али дружељубивој држави, али никако нисам успео да нађем ни једног човека, који би бар некако био везан за магију. Сретао сам најобичније људе, до ушију зарасли у свакидашњост. Живети у градовима било је немогуће због прљавштине и беде, у туристичким центрима је било врло скупо, а ванн градова и у даљини од туриста – опасно. Могао бих много тога да испричам о тим путовањима, али то нема никакв значај, јер мене нису интересовала просто путовања, у баналном смислу те речи. Био сам скоро на свим местима, која се описују код Кастањеде, сем, наравно, оних, чије називе нисам назвао. Можеш да замислиш моје разочарење, кад сам нашао тамо анјобичнија места, најобичнији живот и гомилу надуваних туриста. Мислио сам да сам био спреман на то, али испало је да нисам

Неко време је ћутао, оборио поглед, као да му је било тешко да настави, па се код мене појавила симпатија – тражио је, нема везе што те потраге више личе на лудост, али, то је свеједно похвалније, него спокојан живот, који проживљава човечанство, трошећи своје снаге и време на бесконачно побољшавање услова и на покушаје да доживе задовољство од добијеног. Сетила сам се једне моје другарице, која је прво ишла свуд са мном, и која је деловала иста, као и ја, а онда се одједном удала и нашла смисао живота прво у сређивању дневног боравка, предсобља, кухиње, купатила…а затим у откачивању мужа, који јој је досадио, али да не изгуби ни једну полицу, ни један лустерчић, ни једну завесицу…

 - Скоро две године безуспешне потраге су ме довеле на крају до једног неупадљивог места. Тамо није било никаквих занимљивих зграда, никакве посебне природне лепоте, али је било нешто, што је привлачило као магнет. Мали градић на северу Мексике, ја сам тамо био у пролазу, па нисам ни упамтио назив, а после, кад сам хтео да га сазнам, испало је да је то немогуће. Стигао сам у тај градић касно ујутро, ускоро је требало да постане јако вруће. Ручао сам на неком јефтином месту и кренуо да ландарам по граду. (Ипак, у њему има много незадовољства, разочарења, нема радости због тог трагања, више делује на болесни напор). Мислио сам да је дошло време да се враћам кући, иако сам био одлучио, да се нећу вратити док не нађем оно, по шта сам дошао. Али те две године су ме тако умориле, у њима је било толико лажи и бола због разрушених нада, да се све чешће појављивала жеља да све то баталим и да постанем обичан човек. Због тих мисли ми је постајало још горе, нисам могао да натсавим своју потрагу, а нисам ни могао да је баталим, то је било једнако самоубиству.

- Зашто си мисли да тамо можеш да нађеш оно. што тражиш?

- Зато што ме је вукло баш тамо, зато што је Кастањеда учио тамо.

- Али кад си видео реалност, јел ти и даље деловало да тамо можеш да нађеш нешто?

- Не знам, шта је било, кад сам видео. Не сећам се. Или не желим да се сећам. Вероватно ми се све измешало – и нада, и понос, страх да изгубим задњи ослонас, јер сам био сигуран да ћу наћи.

- И шта се десило у том граду?

Олег је гледао на зид у шатору, вероватно је вагао, - да ли да ми прича или не. Његово лице је било јако озбиљно, ја сам занемела, да не бих случајно некако утицала на њега, па да одлучи да ми не прича ништа. Андреја та тема уопште није интересовала, па, ако се у почетку правио да слуша, сад већ није могао да се супротстави санљивости, која га је спопала и тако је и заспа, на седећи, смешно отворивши уста. Али Олег као да није то ни приметио.

- Нашао сам оно, што сам тражио.

- ???

- Да, нашао сам, у том богом заборављеном месту сам нашао оно, што сам узалуд тражио задње две године међу древним рушевинама и тајанственим планинама.

- И, шта си нашао?

- Мислићеш да сам луд…:)Мада, какве има везе… Сад је већ све изгубљено, сад већ ништа нема никакав смисао, и ако ти будеш мислила да сам полудео, ништа се неће променити…Полако сам иашо улицом и размишљао, где да се сакријем од врућине, јер досад нисам видео ни један парк, ни једно место, где бих могао да седнем у хладовину. Задњих неколико дана сам лоше спавао, имао сам кошмаре, често сам седео на балкону и пушио једну цигару, па другу…Залутао сам међу највеће уџерице, глава ми је била тешка, и у неком тренутку ми се учинило да губим свест, вероватно је то била сунчаница. Застао сам и наслонио се на огуљени камени зид. Као ни од куд појавила се мала, босонога, прљава девојчица са изгребаним коленима. Брижно ме је погледала својим великим лепим очима и урадила руком гест, који је значио да ме зове. Ништа не схватајући због шума у глави, кренуо сам напред, и једва успевши да сконцентришем поглед на њеној прљавој жутој хаљини. Ишли смо напред врло кратко. Гурнула је тамнопутом руком рђаву капију, па сам се нашао у малом врту са високим воћкама. Одмах сам пожелео да паднем у хладовину, али ме је девојчица вукла за рукав и захтевала да уђем у кућу. Не знам, каква је то била кућа, али се сећам да је унутра било мрачно и прохладно. Чим сам ушао у предсобље, слабост ме је скроз савладала, на неко време сам изгубио вид – можда и зато што сам ушао са осунчане улице у мрачну кућу. Девојчица је нешто викнула, и њен звонак глас је одјекнуо као ехо по целој кући. Одмах су се зачули кораци, па сам осетим у истом тренутку, да мед рже мекане и јаке руке. Одвели су ме у собу, ставили у фотељу, било ми је мало лакше, па сам могао да мало погледам собу и оне, који су ме овамо довели.

То је била жена – јака индијанка или мелескиња, мале висине. Лице је било строго, али дружељубиво, без обзира на одустство икакве врсте осмеха. Ставила ме је на душек од сламе и на лошем шпанском рекла да ће ми сад донети воде. Остао сам сам у полутамној соби и одједном се упласио – где се налазим? Пришао сам прозору, померио дрвене жалузине, али сам видео само воћке и високи зид у даљини.

Жена се врло брзо вратила, пружила ми воду и упитала, штат ражим у том граду. Рекао сам јој да сам ту у пролазу. Нисам хтео да је плашим са причама о врачевима, о шаманима, већ сам био научен горким искусством,- мештани су ми се просто смејали, кад сам их испитивао «да ли знате како да нађем шамана?» Али, она је знала, да сам управо због тога дошао. Пио сам кисело-слатку воду, тело ми је постајало свет еже. Приспавало ми се, па ме је сместила на душек, који је био јако удобан, нез обзира на то, да је лежати на њему било врло тврдо. Још неко време сам чуо њен гласкоји, да ли је нешто певушио, или је споро изговарао на нејасном језику, уплитао се у мене, изазивајући осећај тоталне заштићености. И одједанпут сам се нашао у пустињском месту, али то није био сан! Тешко је поверовати у то, али то није био сан.

 Андреј захркао, окренувши се на другу страну, то је Олега деконцентрисало, па је застао на неко време, али стидљиво ме погледавши, опет наставио.

 - Неколико пута сам имао разумнее, јасне снове, зато знам, шта је то, али ТО је било сасвим другачије, то је била реалност. Био сам у тој пустињи исто, ако што сам сад овде са тобом. Потпуно сам владао својим телом, могао сам да гледам све што сам хтео, пипао сам скамењену суву земљу, штипао себе, шта све нисам радио, да бих се уверио да све што ми се дешава - да је реалност. Нисам имао никаквих сумњи, да то није био сан, - запаљено је рекао он, - мада, боље да је било сан, јер онда не би било таквих патњи, просто би се вратио кући и наставио да живим као обичан човек…..Ишао сам по пустињи, у даљини су се виделе планине и ја сам знао да ће се сад нешто обавезно десити, али се нисам плашио, јер сам очекивао то већ јако дуго. Ускоро сам видео човека, који је ишао према мени. Кад је остало само неколико метара, коначно сам могао да га видим. То је био индијанац у радничкој одећи, као да је на трен оставио свој посао у пољу, да бих један минут попричао са мном, па да се опет врати на свој посао. Пришао ми је скроз близу, и доврага – изгледао је управо онако, како сам замишљао себи врачеве из Кастањедине књиге! Никад нећу да заборавим његове очи, то су биле очи бога! (Ипак, момак, с тобом нешто није у реду …). Рекао ми је само неколико фраза – «можеш поћи са мном, али се онда никад нећеш вратити назад, али управо сад твој отац умире од рака, а поред нема никога, ко бих могао да му олакша патње». У том тренутку ме је обухватила таква мука, таква патња, таква невероватна жалост према оцу, да само што нисам заплакао. То је био прави ударац – како сам могао да идем напред, а да знам да мој отац, онај који ми је дао ЖИВОТ, управо сад умире у мукама? И како сам могао да се одрекнем једине шансе да се ослободим тупог, сивог живота, да одем у бесконачност? Нисам могао да направим избор, испустио сам своју шансу…

Олег је заћутао и скроз се снуждио, као да је поново доживео своју трагедију. Одједном сам схватила да он досад није никоме причао о томе, да је мени првој испричао о том измишљеном или неизмишљеном случају, али шта стварно није било измишљено – то је била патња, која му је сметала да ми прича.

- Кад сам се освестио од те ужаснее раздвојености, видео сам да седим на тротоару око огуљеног зида, а око мене се окупила овдашња дечица. Они су вероватно мислили да сам се напио и смејали су се мојој трапавости. У ушима ми је био шум, цело тело ме је болело, као да су ме икстукли, ноге су ме једва носиле…Једва сам стигао до хотела, а да успут нисам срео ни једног човека, који би могао да ми помогне. У хотелу сам пао на кревет и моментално заспао. Не знам, колико сам спавао,али сам се пробудио већ у другом граду, у другом хотелу, на другом кревету. Нисам могао да се сетим, како сам стигао ту. Чини ми се да сам у неадекватном стању сео у аутобус, затим ми се чини да сам пио пуно пива…пуно пива…са неким сам причао…и неком е је довезао вамо. Чак неочешљан, дохватио сам ранац и истрчао до портира, да га пиитам, како сам доспео тамо. Портир ми је дао своју књигу, а у међувремену је дао занк дечаку-слуги да зове милицију. У књизи сам видео свој потпис поред датума доласка, али то ми није ништа значило – ничега нисам могао да се сетим. То ме је разбеснело, почео сам да зхтевам од портира сам не знам шта, хтео сам да га премлатим, да није милиција, која је требала да стигне сваки час. Излетевши из хотела, узео сам први такси који сам видео, кренуо на железничку станицу и тек онда сам помислио – а што сам ја помислио да је портир позвао милицију? Неки ненормално бесконачан низ чудних и бесмислених поступака…примитивлук, скоро лудило…у тој држави ме више ништа није интересовало, па сам се ускоро вратио кући.

- А шта је било са твојим оцем?Јел то била истина да је јако болестан?

- То је била истина, али сам и ту закаснио, - кад сам се вратио, стигао сам само на четрдесет дана.

После тог случаја сам почела да сматрам још још чуднијим и мрачнијим типом, него досад. Била сам сигурна да су то биле обичне халуцинације – вероватно се напушио те тамо траве, тамо тог отрова има јако пуно. Пошто сам јако сумњала у његово психичко здравље, одлучила сам да попричам са Андрејем, јер пењање – то није шетња по парку, где сваког тренутка можеш да одеш кући.

 

<< Назад

Forward >>