« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 07

Кабина жичаре је јако треснула, пар пут се заљуљала и отворила се у непролазној магли, - у радијусу пд двадесет метара ништа се није видело, осим скамењене земље са понеким чуперцима мокрее траве, - само што је падала киша. Сви збуњено гледали у различите стране, нису знали шта да раде у том непролазном облаку, који је још претио новом туром кише. Ког ђавола смо дошли вамо, кад је тако лоше време?

 - Хоћемо ли сести мало у кафић, можда ће магла нестати? – Нисам хтела да седам на мокро. – Хоћеш биљни чај?

- Хоћу:)

- Шта те је тако насмејало?

- Сетила сам се, како ми је Шафи са озбиљном фацом причао о врлинама тог чаја,  - њега скупљају невине девојке.

- Јел? …Како људи ипак воле да се излуђују! Невиност изазива посебне облике лудила… Никако не могу да прихватим да живим у тоталној лудници.Онај, за кога невиност има толики значај, не може бити страствен, осећајан…Сигуран сам да се иза тога крије само тотална фригидност…

Хоћу да се смејем, али се суздржавам, приметивши да се моје весело расположење не уклапа са озбиљношћу са којом Денни одговара на питања.

- Али то није увек наш сопствени избор – да будемо тако стидљиви, стиснути, то нам се све намеће, није лако ишчупати се из тога, зато мислим да таква размишљања, као што су «какве су све невине девојке» нису никако основане, образложене. Свис мо различити, сваки човек на крају крајева је…

- …посебна васиона?:)

- па нешто слично, не знам како да формулишем то…

- Мислим да си негде видела ту фразу и само је преузела, па зато не знаш, како да је формулишеш, не делује ми да си ти баш о том размишљала… Знаш, обично ми нису симпатични људи, који покушавају упорно да виде у човеку васиону; на мој поглед, то говори не о ширини душе, него о сладуњавом страху да имају своје мишљење, о тоталној импотенцији, о неспособности да говоре о својим укусима и о неспособности да испољавају своје жеље. А шта можеда да се очекује од човека, који се плаши да слободно испољава своје жеље, који чак не стреми кА томе да искренно схвати – какви су – његови приоритети? И тај страх је разумљив, јер ако схватиш шта желиш, шта онда да радиш са том жељом да добијеш то? И биће «добро», ако та жеља буде одговарала оним стереотипима, који живее у теби, али ако не одговара? Мораћеш стално да живиш у том раздвојеном стању, које те трује, или да почнеш да правиш нове кораке, које после нећеш моћи да повратиш, а ко је спреман да се његов живот промени без могућности повратка на онај стари, посебно кад су у питању непредвидљиве последице? Много је лакше угурати своју искреност што даље, а на површини држати привидну љубазност, мирољубивост,  привидну ширину погледа. Кад нисам успео да признам себи мали део истине о себи, постао сам још несретнији, него што сам био досад, али не жалим што сам изгубио комфорт, задовољство и смиреност. Боље је цркнути, него тако проживети цео свој живот.

Нисам очекивала да тако, у кафићу, у Шри Нагари могу да сретнем таквог саговорника. Одмах су се пружиле грабежљиве шапе – како би било лепо да присвојим тог дечака! Али ми се одма смучило – не желим да упакујем свој интерес у картон свакидашњости. Већ ми се почела појављивати алергија на било какав облик породичности, - када чујем фразе, као што су «Већ су заједно десет година», одмах ми се смучи – нема сумње, ко год да су били ти људи, њихов заједнички живот је – бал досаде, апатичности, сивила… Ма и за две године се већ убије све, што је некад било живо, што те је стимулисало, мотивисало, што те је радовало. Али опет – немаш довољно храбрости, одлучности и искренности, да узмеш и прекинеш те односе…Мука ми је већ од тих речи «наши односи». Нова кабина, која је управо пристигла, избацује нову туру младих индуса. Много су бучни, много узрујани,  певају, гурају се, - то би изгледало природно да имају по десет година, али они су имали по двадесет, тридесет година… Ништа не изражавајућа лица, буљаве очи. Добро бар да  нису агресивни…Банувши у кафић, они, наравно, не могу да не прођу поред мене и Денија. На свој друштвено-љубазан начин пар индуса прилази и пита да се насликају са нама. Одбијам их, што љубазниеј, али се они само праве да су одустали, - одлазе на неколико корака и покушавају да ме насликају тако, а да ја не приметим. Морала сам да седнем тако да ми виде само леђа. Неко време су се још гуркали поред, док нису схватили да неће ништа успети да насликају, па су наставили даље.

Без обзира на то што нисам урадила ништа против своје воље, свеједно се осећам некако отровано, јер сам свеједно радила оно, што нисам хтела.

- Како ме нервира та ненормална пажња. Да си био девојчица, разумео бих… Нон-стоп траже да се сликају са мном. Шта ће после да раде са тим сликама? Показивати својим рођацима, као, глее како сам ја кул, сликао сам се са странкињом? Ја сам већ одлучила да ћу да их одбијам, иако сам се пре устручавала.

- Одлучила си да их одлучно одбијаш?

- Да, а што те то чуди? Ти сматраш да је то…

- Чуди меш то си иг одбила, али не убедљиво! Више је обрнуто деловало – као да си ти крива за то.

- Да, тачно…али вероватно то није толико важно, то је ситница, најважније је да сам их одбила.

- Значи, ти мислиш да је то ситница, да нећеш тиме ништа изгубити? Ја сам исто тако раније мислио, а после сам у ствари схватио, да ћу изгубити, ако ништа не променим у својој позицији, да ће ми такав цео живот бити. Невероватно, ситуација се понавља.

- Која?

- један човек…није важно који, у главном, један веома интересантан човек је исто скренуо моју пажњу на то да се варам и рекао да не постоји ништа важније од ситница – велике глупости се задржавају ситом анализе, карикирају, гасе, а ситне пролазе директно и јако боду.По његовом мишљењу, управо пажљивост према ситницама одликује истинитог трагача од онога који фантазира.

Денни је дефинитивно врло суров, али то не добија, у том е се не осети надменост, нити агресија. Чега има у томе?Нешто тако блиско и тако одавно заборављено… Говори да ми је интересантно!Никако не могу коначно да признам – прво гутам његове фразе, не размишљајући, јер унапред знам да је са људима досадно, да ћу у најбољем случају чути негде виђене и прочитане филозофске или еротске фразице, иза којих се ништа у ствари не крије, ничега нема, - ни размишљања, ни рада, ни трагања, ни реалног искусства. А тај момак изгледа самостално размишља, - јел тако нешто уопште постоји?:)…Понекад ми се чини да он, покушавајући да се ратосиља стереотипа, помало претерује и преваљује се негде на супротну страну тоталног порицања.

Испоставило се да Дени мало познаје то место, и пошто се време могло сваког тренутка покварити, одлучујемо да не чекамо више, па смо попили чај и кренули на јахање. Нико није хтео да нас следи, па смо ускоро остали сами у магли.

Ја имам јако мало искусства у јахању, али ме је Дени уверио да неће бити проблема – коњи су добро издресирани и реагују на било који додир ногу њиховог јахача. Тако је и било. Додиривање левом ногом левог бока, коњ се окреће налево, додиривање десном ногом – коњ се окреће на десну страну, са две ноге одједном – креће лаганао напред, повлачење удила – застаје. Раније сам мислила да је коњ нешто слично ауту, па ако не пазиш, можеш да се закуцаш у нешто, али су ти страхови били непотребни – ако кољ осети да сигурно управљаш њиме, а ако јој ставиш до знања да си се препустио својим мислима, он ће сам кренути уобичајеним путем и одабрати оптималну трајекторију кретања. Када сам се коначно наиграла са тим «управљањем», па смо кренули мало брже, али сам неколико пута ударила дупе од круп коња, па смо се поле тога вратили на стазу, и сад смо ја и Дени ишли једно поред другог.

Магла је скоро скроз нестала, небо је неочекивано постало осунчано и јасно, доле у даљини, међу облацима магле као моркса шкоља се отварала зелена долина. Времена смо имали доста, планине се купају у лаганој магли, ређа  вегетација их не прикрива. Ћутимо, повременно се гледамо, свако мисли о нечем свом. Одједном је Дени почео да прича. Почео тако да прича тако страстно, као да је настављао разговор, који је тренутно био прекинут. И као да се пробудило нешто, што га је много болело:

- Нисам први пут у Индији, на доста сам места овде био, често гледао људе у очи, хтео да нађем одговоре на питања која су ме мучила, али све што сам чула ми није давало ни радости, ни наду, у томе се није осећао никакав живот, ништа вредно– заћутао је на неколико секунди, као да је вагао, да ли да настави или да стане,– не могу да проживим свој живот просто тако, не могу и не желим то! Не знам, како живе сви ти људи, који проводе време из дана у дан у бригама и не оптерећују се трагањем главног смисла свог живота, главног садржаја, онога, што би га испунило до крајева. Видео сам овде пуно људи који су се представљали као Учитељи, али у њиховим очима није било ни искре трагања за истинном, није било очајног стремљења за животом, које ја желим да нађем. Ако говоримо уопштено, главна особина свих тих учитеља је – задовољство, тотално задовољство. А често је то просто хобби или бизнис за њих. Нисам могао да се помирим са тиме, да овде, у индији, нисам нашао неко живо биће које би било носиоц тог Знања – водећег, откривајућег, стварајућег изнова, и нисам желео да се примирим, одлучио сам да тражим док не нађем, јер немам шта да изгубим, нисам желео ништа друго.

Знаш, напустио сам свој посао. Шта ће ми посао? Пара свеједно имам доста. Оставио сам све оно, чиме живе моји пријатељи у Француској, оставио сам и све те своје другове у ствари, зато што нема међу нама оног најбитнијег… Задње две године се враћам кући једном у пола године, узимам паре и опет се враћам вамо – тих пара ми је овде више него доста, али нема оног главног – истине, по коју сам дошао. Просто нисам знао, шта ћу да радим даље, ако је не нађем…

Ако би се иза следећег скретања појавило плаво море, мање бих се изненадила, него што сам се изненадила сад због тог неочекиваног страственог монолога. Дени се изгледа већ покајао, што је то све испричао, види се да му је непријатно, па сам и ја осетила да ми је непријатно, тако да смо неко време ћутали, али то није безвредно ћутање, оно је већ спремно да убоде. Коначно одлучујем да прекинем тишину и да нешто кажем заузврат.

Људи сматрају да причају. У ствари то разговор води њих, они су као коњићи, које се управљају помоћу поводаца, и који га следе. Говорим му да видим да му је непријатно, да нема потребе да му буде непријатно, да ми је потпуно разумљиво његово стремљење, да и ја тражим истину и да само због тога вамо допутовала, да ми је он симпатичан, а и његове речи…Не, готов је, морам да прекинем, - доста је било исфолираности, све то није то, у томе се не осећа никаква симпатија, коју ме је окупирала, и свака реч ме води све даље од тог осећаја.

- То све није то, Дени, то је смеће које глатко звучи, то нису живе речи, не знам што сам почела да их говорим. Желим да кажем сасвим друго, али не знам како.

 - Мајо, понекад очито осетим да је за мене то питање живота и смрти, а понекад ми се чини да може тако да се деси, да ја заспим, да се вратим код себе у Француску и постанем обичан грађанин или обичан туриста… - у његовом гласу се више није осећао очај, више се осетила забринутост, као пријатна трема пред путовања, која су га чекала у будућности и нико не зна – каква ће бити за њега.

 - Ти говориш «нисам  знао», «мислио сам», «нисам могао да се помирим са тиме, да нисам ништа нашао» - све у прошлом времену, а... јел се сад нешто променило?

– Мајо, - застао је, узео је моје узде, привукао мог коња ка свом, помазио његову њушку и погледао ме у очи. – У ствари сам нешто нашао у својим пшутовањима, нешто, али осетим у томе посебан мирис, мирис нечег стварног, то ми даје наду, то ме погађа тако дубоко, и ја… ја се бојим, Мајо, бојим се да проверим ту шансу, јер се бојим да је изгубим, бојим се или да нећу успету или ако успеем, да нећу наћи тамо излаз. Желим да ти испричам ту причу, већ годину дана не знам шта да радим са њом, понекад се чак бојим да мислим о њој, просто се грејем поред…као поред ватре…у њој постоји мирис наде, бојим је се, као што се боје да изгубе задњу наду.Много ми се свиђаш, осећам у теби страст према животу, разумност… и још нешто…и по први пут сам за годину дана пожелео да испричам о том сусрету…Тебе. Јел те интересује?

Немо климам главом, мада у ствари желим да скочим на њега, да га гледам у очи, да му говорим да је то невероватно, да нешто тако не може да постоји – случајан сусрет у кафићу и тако блиска особа!

- То је било тачно пре годину дана. Вратио сам се у Француску, узео паре и прво сам мислио да променим околину и да одем у Латинску Америку или у Аустралију. Никако нисам могао да одлучим – куд да кренем. Због нечега, то питање ми је деловало јако важно – вероватно пошто сам у Индији увек тражио истину, а да одем на неко друго место, значило ми је да се одрекнем од трагања за истином.

На крају крајева сам имао сан: јако старо, забачено здање, није разрушено, доста је чврсто, али одасвуд се осећала старина. То је стајало недалеко од реке – тридесет метара удаљено. Широки мермерни стубови су били све од воде до улаза унутра. Контуре здања су биле нејасне, али је ипак више личило на стари шивиатски храм, -  таквих има пуно на обали Ганга или Индијског океана.

У том сну сам зачуо јако чудан звук, - низак, густ, који одјекује, јак, чуо се прво изнутра, а затим сам га зачуо из себе, али се нешто противило у мени без обзира на моју жељу да, али сам савладао то противљење и препустио му се, па ме је тада тај звук испунио – целог, без остатка. Знаш, тако нешто може да се доживи, кад станеш поред огромног звона, које звони… Тај звук ме је дозивао, вукао, мамио, струјио се од горе до доле, претварајући цело тело у напети поток радости… Кад сам се пробудио, плакао сам од тог блаженог стремљења, које сам доживео, када сам се препустио том звуку. Удивительным образом после этого сна появилась абсолютная ясность, - мне совершенно определенно хотелось именно в Гималаи и никуда больше, причем немедленно. В тот же день я улетел в Непал.

Никакве одређене планове и рокове нисам имао, зато, кад сам стигао у Катманду, предам ном су биле све маршруте. Да, Мајо, у Непалу су прави Хималаји, обавезно отиђи тамо! То не може да се опише речима, нити да се пренесе на сликама, нити снимањем, то је нешто невероватно

Следећег јутра сам одлетео у Џомсом – мало село између Анапурном и Дхаулагири, који су имали по 8.000 становника. Тамо је јако лепо, може слободно да се шета широким стазама. Желео сам тоталну самоћу, у четири ујутро сам изашао на пут прем Горњем Мустангу. Мислио сам да прошетам, јер је тај део затворен за туристе, али пошто никога није било, одлучио сам само да наставим даље.

Неколико дана сам безбрижно лутао тамо-вамо, па сам се на крају нашао у малом селу поред Ло-Мантанга. Без ранца сам се осећао много слободније, могао сам да одем далеко у планине, где није било ни једне живе душе, па сам једном иза једног планинског ланца угледао леп тибетски манастир. Имао сам такав осећај да он виси у ваздуху! Одмах сам схватио да желим да одем до њега, па ми се прво учинило да ће ми за то требати само пола сата, а на крају сам ходао три сата. Примили су ме са осмесима на лицима, смирено. Никад нисам видео да тибетанци, посебно монаси  изражавају радозналост, тако да нисам ни схватио – да ли им није занимљиво да буље на странце или просто не желе да ме збуњују. Знацима сам објаснио да их молим да останем код њих. Они су се јако обрадовали и пристали, што нисам очекивао, дали су ми собу и храну. Никад нисам видео такво место, које би ми се ТАКО јако допало. Чак ми је синула мисао да бих могао ту дуже да останем, на неколико година, а можда и на цео живот… Било је још мрачно, када ме је пробудила велика бука – рзање коња, нагли звуци тибетских планинских ……………, гласови. Прво ми се учинило да је то само сан, толико су били нереални ти звуци, као да су или дошли из далеке прошлости, или уопште са друге планете… Кад сам схватио да не спавам, одмах сам скочио и изашао напоље., према шуму. Цело манастирско двориште је било препуњено тибетским монасима, међу којима је био један човек, за ког сам ја одмах помислио да је неки врховни Лама. Био је висок и деловао је снажно, али што је најбитније – имао је продоран, јако чврст и дубок поглед… Знаш, Мајо, твој поглед подсећа на поглед тог Ламе – одмах сам обратио пажњу на то. Одједном сам схватио да, ако му сад не приђем, да ћу испустит нешто најважније. Много сам се бринуо, јер нисам знао,  да ли смеем тек тако да приђем ка том човеку, да ме неће можда истерати због тога… Али ме је вукло ка њему као магнетом, и ја сам кренуо… Монаси су се љубазно померили, одједном сам се нашао испред њега – одмах пред његовим очима, његовим погледом, због ког сам имао такав осећај, као да се налазим на високој планини и да кроз мене дува топао ветар. Осећај је с једне стране, био непријатан, а с друге стране, продоран, испуњен. Збунио сам се, јер нисам знао – како треба да се понашам, нисам знао шта да му кажем, а уједно сам хтео да се уживим у тај тренутак, - догодило се нешто врло важно, али ја још нисам успео да схватим – шта. Мислио сам да је можда на мене тако утицало његово окружење – безбрижна лица монаха, упадљиве боје њихове одеће, прикривене јутарњим мраком, звуци – исти, као они од пре хиљаду година. Лама се благо насмејао, када је видео да сам занемео, па је одједном почео да говори на подношљивом енглеском језику и замолио ме да дођем код њега данас у подне.

...За сат времена до поднева, ја сам већ трчао по манастиру, изазивајући звонак смех код дечака-монаха, јер сам покушавао помоћу знакова да сазнам од њих, где је тај најважнији Лама, који ме је позвао у госте.

Лама ме је примио у малој собици на другом спрату гомпе. Монах, који ме је довео, поклонио се и изашао, осатли смо ја и Лама сами. Лама се звао Лобсанг, одговарајући на моја питања, само је рекао да је мастер тантричке медитације, да се сад налази на дугачком путовању, да понекад буде дуго у Дармсали, Дарџилинги, Варанасију и на Шри-Ланци, где се сусреће са другим монасима, спроводи наставу, испите. Зато и зна енглески језик, јер на свим тим местима има јако пуно страних туриста, осим тога, познаје неколико монаха, који су дошли у Индију из Француске и Енглеске, замонашили се и већ неколико година живее живу овде, тотално су се уклопили. Задњих година тибетски монаси, посебно у монастирима, који се налазе на местима, где је јако развијен туризам, активно изучавају енглески језик, па се зато у једном разреду може видети заједно и стари монах и мали ученик, који упорно уче енглески језик.

Покушао сам да испричам Лобсангу, шта ме је натерало да дођем у Индију, али су све речи биле џаба, јел како може да се изрази оно стремљење, које никад не излази јасно и одређено на површину сазнања, него само избија као чисти поточић негде дубоко унутра? Лобсанг ме је просто отворено гледао у очи, док сам говорио, деловало је, да тај поглед продире у мене, моје речи су зато деловале све глупље, а тишина, која је настајала  међу њима је добијала такво тајанствено звучање, да сам на крају стао на пола речи и ућутао. Лобсанг је неко време непокретно седео, као да је ослушкивао, као да је хтео да се унесе у своје мисли, а затим је рекао, да тишина може да каже много више, него речи, ономе, који уме да је слуша. Додао је да да нас тишина води тамо, где су речи немоћне, међутим, речи су свеједно потребне, јер не поседујући јасан разум, човек ће се просто изгубити у свету ћутања. Рекавши то, он се одједном гласно и јако насмејао, као дете се насмејао. Његов кратак говор је оставио на мене необичан утисак. Мене је изненадио не смисао реченог њиме, него то – КАКО је он то говорио. Ако бих то исто рекао ја, то би деловало превише надмено, поносно, и чак глупаво, а он је то рекао тако просто и тако мирно.  Слушајући Лобсанга, ја сам одједном скроз јасно схватио да једино надменно звучи говор оног, који фантазира, оног, који машта, а кад говориш о томе, што је за тебе реалност, извештаченост не појављује, говор добија неочекивану моћ и способност да распршава неразумевање.

 - Да, тачно! – Прекинула сам Денија и засмејала се. – Некад ми се чинило да је новинарка – нешто јако интересантно, и кад сам говорила о њој, мо говор је звучао поносно:) Када сам почела да студирам новинарство, суочила сам се са животном причом и приметила да више не могу да говорим о томе онако, како сам досад говорила, па људима више није било занимљиво да ме слушају.

- Да, ја сам овде у индији много чуо како различити људи говоре о својој пракси – то су и верници, који су дошли да уче јогу, и инструктори јоге такође – и увек се у њиховом говору осећала та извештаченост, надменост, исфолираност, оптерећеност, као да те маме и као да се боје да се не упецаш на мамац. Лобсанг је био први човек који је ТАКО говорио, да је било јасно – он схвата, о чему говори, и не некако апстрактно да схвата, него АПСОЛУТНО тачно схвата, јер говори о свом реалном искусству. До дубине душе ме је погодио његов смех – вероватно још више, него његове речи. Никад нисам чуо ништа слично. Тако се вероватно смеју деца у рају, која још нису имала ни једну бригу у свом кратком животу, која се ни једном нису намрштила. Гласно, отворено, необично, заразно. Ниједне речи га не би тако отвориле, као тај смех. У истом тренутку сам осетио такву блискост према њему, коју никад нисам осећао према некоме пре њега и после њега. И сад, ако хоћу да се усредсредим проживљавање невинности, отворености, сећам се његовог смеха, и…како ми је жао, Мајо, што не могу теби да пренесем моје успомене…сигуран сам да бих ти се допао Лобсанг. На неколико тренутака смо заћутали. Дени се вероватно удубио у своја сећања, а ја сам се замислила о томе, како делим исте страхове, што и он – оне, о којим је говорио, када је причао о страху да изгуби задњи делић наде. Његова прича је била отпочетка добра, па сам се уплашила да ће имати неки банални крај. Чак ми је промакла мисао да га пребацим на неки други разговор – нисам хтела да кварим утиске. Тако лако могу да замислим да ће се завршити све врло ружно – на пример, Лама ће му рећи, како треба хиљаду пута да изговори «Ом мани падме хум», и онда ће сви бити сретни… Колико сам се пута разочарала у завршетке, а тако сам била одушевљена са почетком! Колико сам пута на крају налазила само разнобојни мехурчић…Колико обећања, и сваки пут – разочарење. Сећам се са каквим одушевљењем читала «Игру са бисерима» - цела књига је водила до нечега, обећавала откривање суштине Игре, а шта сам добила на крају? Ништа…т.ј.апсолутно ништа. Исто је било и са Кафком…то је једно те исто, као кад ти показују лепу књигу са печатима, натписима, потписима, машницама, уводом, епилогом, као кад важни људи пишу о томе – колико је важно то, што је унутра, како је то мудро, а ако отвориш ту књигу, видећеш тамо скуп папир, прошивен неким концима, али без текста. Колико сам само прочитала књига из јоге, књига о медитацији, књига из психологије…неко саветује да седиш у различитим позама, неко како да дишеш, неко разматра богове, подсвест и оно, што је изнад свести, неко прича о монадама и дхарми, на крају – ништа. Просто емнтално мастурбирање у најбољем случају, а у најгорем – чиста комерција.

- Дени, само ми не говори да мораш хиљаду пута да изговориш «Ом мани падме хум», важи?

Зачуђено ме је погледао, онда је застао, занемео, а онда се гласно насмејао, тако да се његов коњ здрмао и скочио у страну.

– Сад ме разумеш, Мајо!

 Пут нас је довео до малог поточића, који је скакутао по хрпи камења, однекуд одозго, са високих стена.

- Хајдемо горе, тамо је лепо, Дени ми је помогао да сиђем са коња, везали смо коње и кренули горе, по поточићу. 

Мене само да пустиш да се негде попнем, то је такво задовољство – лагано скакутати по камењу, као да лебдиш изнад њиховог хаоса, одгурујући се, спуштајући се, налазећи ослонац у задњем тренутку, тако да сам се врло брзо попела горе и ускоро пронашла удобно месташце, где су се начазила два испупчења од земље, па сам на једно од њих ја и села. Поток је лагано прелазио преко камења, ретке капљице су понекад долетале до мене. После пар минута се појавио Дени  и сео на испупчење поред. Постало је вруће, па сам подигла мајчицу, истуривши стомачић на сунце. Скинувши патике, испружила сам се и ставила своје «шапице» на колена. Он је јако нежно обухватио шакама моја стопала, једва их додирујући, и то тако осећајно, као да је покушавао да продре кроз танку тканину чарапица. Ја увек осетим – да ли је човеку доступно врло осећајно еротско уживање, када се тела отварају једно другоме, као да су прекривена неким велом. Такву врсту еротког уживање је немогуће доживети са човеком, према ком не осећаш нежност, симпатију, усхићење због упознавања блиског бића. Оно се управо рађа из те симпатије и јесте само њен продужетак, наставак. Са сексуалним осећањима је све другачије, јер иду у супротном правцу – прво додир, онда сексуално узбуђење, па се тек онда може изазвати пљусак нежности и симпатије, а може и да се не појави, и ако их нема, секс остаје просто мање-више интензивно задовољство, које стреми да се заврши оргазмом које оставља после себе мутно задовољство, које граничи са разочарењем. Кад сам тек почињала да реализујем своје сексуалне жеље, онда нисам имала времена за еротику, хтела сам што пре да добијем оно, што нисам имала – узети брже и што више, да компензирам оно што нисам добила. Да нас нису од детињства учили да је секс «фу», да је била могућност да се мазиш до миле воље са својим вршњацима или вршњакињама, да није била ужасавајућег неприхватања околином  дечијих еротских жеља, ми не би били тако оптерећени сексом или мржњом према сексу и градили бих своје односе, више на симпатији и нежности, него на округлим облинама и спремности или неспремности да се предамо. Кад сам била дете, тако сам била жељна нежности, а уместо тога сам добијала само ударце у биду речи, а и ударце рукама.

Чварила сам се на сунцу и размишљала о свему по мало, а у међувремену је Дени дирао моје ножне прстиће, мазећи петице, лагано их стискајући, и ево јако пријатан осећај почиње да се диже од стопала па на горе, успут качећи нешто у дубини стомака, па се затим спајајући са искричавом нежношћу у грудима и  продирући све више, претвара се у голицаво усхићење у грлу, испарава се у облику сунчаног облачића и одлази некуд више мене…и то је боље од сваког секса, бога ми…

- Шта је рекао лобсанг, Дени? Мислим – шта је рекао од битнијих ствари? Желим да знам суштину, одмах ми говори. Каква год да је – у сваком случају неће променити она осећања, која се рађају код мене због твојих руку, тако да ајде, само храбро!

Дени се благо збунио, што ме је зачудило – деловао је врло искусан и опуштен – да му нисам то ја додала неке особине, да бих деловао као искусан љубавник? (Можда је он у ствари невин??:))

- Није све тако лако… Ја још увек не могу да схватим: оно што ми је рекао – да ли су то биле битне ствари или не? С једне стране као да се изразио скорз конкретно, а с друге стране…не уклапа ми се у глави – како то може да се претвори у реалност.

- Дени!! Не мучи ме, иначе ћу тио тети моје ножице.

Претња је утицала на њега, па је Дени наставио своју причу.

- Стајао сам пред њим и схватао да немам шта да га пиитам, јер поставити питање није тако лако. Замисли да је испред тебе човек који поседује сва знања, а ти имаш могућност да поставиш питање-само једно питање, у који би унео сво своје трагање, сав свој очај, сву своју наду. У главу су почеле да ми долазе свакаква глупа питања, као што су «А како ја да  дођем до нирване?» или «У чему је суштина учења о буддизму?», али сам схватао да то уопште није оно, да пред тим човеком све то није могуће, да су све «паметне» речи просто испариле, просуле се, као прашина, осећао сам да не моуг да изговорим искрено -  то би била лаж, преостајало ми је да кажем нешто просто – толико просто, што не би требало ни наглас да се каже. Био сам очајан – мој живот је толико празан, да чак немам шта да питам, а како ћу наћи одговор, ако не могу да поставим питање?

Лобсанг је подигао руку и шаком ми показао да се смирим. Затим је затворио очи, седео минут-два непокретно и ћутао. Гледао сам га у лице и нисам могао да макнем поглед. Као да га невидљива светлост осветљавала изнутра. Није се могло рећи да је леп у нормалном смислу речи – није леп, нема правилне црте лица, он чак има грубље црте лица, сурове, али то није оно, што може да се види на лицима обичних људи. На његовом лицу нема ни једног трага агресије, претензије или самозадовољства, него само посебна суровост, озбиљност, као да сагледа са свог брода невреме и покушава да изведе свој брод кроз буру.  На невероватан начин та озбиљност није била мрачна или оптерећујућа – она је била искруцаво радосна, мада још увек не схватам – како те ствари могу да се уклапају, да нисам видео његово лице, а да сам чуо свој сопствени опис, вероватно не би могао ни да замислим то или бих замислио нешто скроз уобичајено напето или уобичајено опуштено.

Кад је Лобсанг отворио очи, рекао ми је чуднее ствари. Рекао ми је да се истина отвара свакоме, ко је искренно тражи и људи не могу да је нађу, не зато што је јако добро сакривена, него зато што је траже, а у ствари траже нешто друго, али не желе то себи да признају. Рекао је да чак међу тибетским монасима има пуно таквих, који исто траже истину, који чак за време медитирања мисле о томе – да ли ће ускоро постићи просветљење и о томе – колико још имају времена да оду из манастира, а да не буде касно, да оснују породицу, да се ожене, да имају своје домаћинство, ако њихова пракса не буде успешна.

Рекао је да дешавања, која се дешавају обичном човеку, никуда не воде, јер обичног човека не интересује истина, њега интересује имовина, пажња других људи, добијање утисака, свађе о овоме и о ономе, и на крају се живот претвара у сметлиште, а ствари, које му се дешавају, то је само један од делова тог сметлишта.

Рекао је да постоји прост начин да се нађе свој пут у сваком смислу те речи – и у најпростијем смислу, и у најдубљем смислу те речи. За то ти је потрено да «чујеш» посебан зов изнутра, и кад га «чујеш», никад га нећеш побркати са нечим другим, никад се нећеш одлучити за нешто друго, он ће ти деловати најбитнији, највреднији, најслађи, највиши у твом животу, зато ће ти тај зов показивати твој пут, па ће сам постати твој пут, јер ћеш морати да мењаш свој живот да он не би нестао, да те не напусти да га «чујеш» чешће и дубље, да би постао оно, што он открива у теби.

Нагласио је да реч «чути» он употребљава у преносном смислу, да кад се појави тај зов, ти сам постајеш тај зов, нема никога, ко бих могао да га чује – ти си сам тај зов. Када је све то рекао, заћутао је и упитно ме погледао, као да је покушавао да осети – како ћу се ја однети ка томе што је рекао. Овог пут анисам имао проблема са постављањем питања, па сам га одмах поставио: «Лобсанг, ШТА треба да се уради, да бих се чуо тај зов. ШТА конкретно треба да радим, Лобсанг?» Климнуо је главом и рекао да, да бих се чуо тај зов, мораш да постанеш врло тих, изнутра, јер кад наш тмурни живот шуми, кад мисли, жеље, негативнее емоције замењују једне друге, онда од тог шума не можеш да чујеш зов. Кад се зов рађа, он звучи веома тихо, само после дуге праксе почне да звучи све јаче и јаче, док не дође до оног најбољег звучања, које те окупира у потпуности, обухвата целог, сваку ћелију нашег тела и душе, испуњавајући те снажном блаженном вибрацијом. Видим, рекао је, да ти је познато то, о чему говорим.

Изненадио сам се његовим речима и чак сам хтео то да му кажем, да му кажем да греши, да никад нисам ништа такво осетио, и иако разумеем то, о чему он говори, то је само на интелектуалном нивоу, ја разумеем само опис, а не тај доживљај. Али ме је Лобсанг тако гледао, да сам заћутао, чим сам почео, па ми је одједном синуло – па наравно, то је управо ТО – то је «звук» из сна! Лобсанг је тачно изразио оно, што ја нисам могао да објасним сам себи – то, да то уопште и није био звук, просто је реч «звук» највише одговарала, он је био испуњен том невероватном потпуношћу, у којој има све. То је управо зов, који никуд не зове, који и јесте тај пут. Магловите успомене су плануле врло јарко, опет сам доживео све јако јасно, и Лобсанг се, климнувши главом, насмејао – «ето видиш…».

- Да ли си га питао, како да постанеш тих, како то да урадиш? – Била сам помало разочарана тиме што сам чула, па сам само чекала да чујем нешто, као што је «смири свој ум», или «схвати да су у овом свету све илузије», или «замисли да су сва жива бића у прошлом животу биле твоје мајке и заволи их све», па ће се моћи кренути кући, ионако је било време за вечеру. Я подтянула ноги и начала обуваться.

- Да, наравно да сам питао, Рекао ми је – прво требаш да прекинеш да доживљаваш све негативне емоције.

- Аха, јасно ми је…

Завезала сам пертле и устала, ноге су ми благо отекле.

- Хајдемо, Дени, време је, огладнела сам и мало сам уморна, а још имамо пола сата коњем до наше жичаре.

Кући смо се враћали у тишини, па смо понекад мало убрзавали, ја сам се стварно јако уморила, нисам имала жељу ни о чему да причам. Као заузврат за моје расположење, пала је магла, у комадима вишећи изнад ниског дрвећа, заударајући влагом.

 - Здраво, њушко! – Помазила сам свог коња, враћајући узде коњушару.  – Више се нећемо видети, наше заједничко путовање се завршило.

Гледајући у његове велике очи, ја сам тако нагло осетила бол због растанка, да сам хтела да се расплачем. Никад, никад га више нећу видети, никад… вечност нас раздваја, једном ће одвести и мене…како је то глупо – одједном доживети бол због растанка са неким коњем… ма није глупо, просто ми је пукло нешти унутра и више не жели да зарасте.

До аута смо стигли у тоталној тишини. Шафи, када  ме је видео, се орасположио (вероватно ме је ужелео:)), галантно ми је отворио врата

- Госпођо.

- Спасибо, Шафи. Здраво, Дени, сврати некад у госте, ако будеш имао жељу. Можеш и вечерас, али касније, хоћу да вечерам и да се мало ваљам у кревету, можда ћу чак мало и одспавати,  а око девет дођи до мог «хотела», сешћемо, попричаћемо. Шафи, ако онизнајми шикару, да ли ће чамџија моћи да нађе твоју кућу?

- Да, госпођо, наравно, све је као и у граду. Ево, на сваки случај, - пружио је денију визит-карту.

- Обавезно ћу доћи данас. Ако будеш спавала, јел могу да те пробудим?

- Да. Шафи, показаћеш Денију моју собу.

Шафи је изгледа схватио о чему се ради и да се међу нама рађају не само пријатељски односи, па је лукаво намигнуо:

- ОК, госпођо, како ви кажете..

 

<< Назад

Forward >>