« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 06

...То је било пре две године. Мој тадашњи љубавник је био професионални планинар…можда сам се зато и заљубила у њега? Од само детињства ме је одушевљавало све, што је имало везе са стенама, снежним врховима. Мада, не верујем да сам се заљубила само због тога, - осим неколико познатих по својој сложености и опасности планинских врхова, у његовом арсеналу је био још и одличан сексуални осећај… Дуго сам га наговарала да ме поведе са собом у планине, али због своје телесне конституције му нисам одговарала, јер не би могла да му помогнем и обезбедим у опасној ситуацији. И онда се баш појавио његов стари пријатељ. Провео је три године у Мексику, тражећи локалне врачаре, али изгледа ништа такво није нашао и вратио се у Москву. То је био почетак априла, времена је било таман доста, да бих стигла да се припремим за мајско пењање на планине, за време мајских празника, и ускоро сам имала ледоломац, велики руксак, огромну пумпану јакну, и гомилу осталих предмета и опреме, која је требала да ме спасе од ноћних мразова, несажаљивог ветра и снежне буре. Обучена „како треба“, подсећала сам на нешто између космонауте и ванземаљца, и кад је у Москву дошло право пролеће, ми смо кренули у зиму, мада, у сасвим другачију, на коју се ја нисам навикла.

Олег је одмах привукао моју важњу својом неагрессивном изолованошћу, повученошћу и донекле чудним изгледом. Нисам могла да схватим, шта ми је код њега чудно, али, он је био од оних, за које кажу да «нису са овог света», плус што се испостави да ти људи нису нормални, да су лудаци, али понекад и да су скроз разумни и адекватни људи. Што се тиче Олега, засад нисам имала неко конкретно мишљење, али сам се бојала да сама остајем са њим. Нисам видела неке конкретне разлоге за ту забринутост, и све сам чекала тренутак, када бих коначно разјаснила, какав је то у ствари човек, али он, изгледа, није био заинтересован за контакт са мном. Судећи по причама Андреја, олег је раније био јако комуникативан и отворен човек, «омиљен у друштву», и такво супротстављање прошлости и садашњости распаљивало је у мени радозналост – није га ваљда путовање по Мексику толико променило, тако да сам чекала погодан тренутак, да бих га питала, шта му се дешавало задње две године

Дешавања су се одвијала брзо. Пробудивши се рано ујутро код Андреја у Зеленограду, већ у време ручка смо били у Минводама, узели смо ауто и успут сипали из флаше «кока-кола» бензин, а већ за четири сата смо били у Хузруку – задњем селу на путу према Елбрусу са његове северне стране. Одушевљавала ме је толико брза промена околине! У Хузруку  смо избацили из таксија све своје ствари, довукли их у хрпи до стазе, која води до реке и почели препакивање руксака. Процедура је деловала смешно – бацили смо ствари на једну велику хрпу, распоредили их по џаковима, измерили сваки џак на ваги и распоредили у руксаке. Колико је ту било свега! Као што врану привлачи све што бљешти и шљашти, тако су се и моје очи стално лепиле за сваку нову металну стварчицу, па сам испиткивала нон-стоп, како се која од њих зове и за шта служи:  карабин, осмица, ледоломац, ледомолац, чекић за лед, резервна пумпа за примус, резервне подлоге за примус…зар је он – зар је он тако тежак, тај примус? На крају је мој руксак вагнуо 17 килограма, а момци су морали да вуку по 27 килограма, и преосталих неколико сати до мрака, изгубљених на пењање ка врху, нису нам оставили никакву сумњу у то, да ће то пењање бити врло тешко и напорно.

Већ за дан смо били мећу вечитим снеговима, пробијајући у снегу стазу ка огромној «пегли» - избочини стене. Без обзира на сложеност и монотоност тог посла, стално сам доживљавала продорну радост – па свуд около су биле ПЛАНИНЕ! Ни речима, ни сликама се не може пренети ту пространост, ширину, која обухвата све, то усхићење због тесног додира са грандиозном стеном, са небом које се распршава, са немилосрдним, али ипак меканим ветром…Већ се смрачивало, кад смо се сместили да преноћимо. Учествујући у постављању шатора, што уопште није било лако због неочекиваних порива ветра, приметила сам да је било који потез почео да ме умара, тежина у глави је расла и сметала ми да се сконцентришем  - почела је планинска болест.Одабрала сам добар видиковац, удаљено тридесет метара од шатора, да будем мало сама. Апсолутно чисто небо, нигде облака. Таква тишина, да се чује како негде  бесконачно далеко протиче река или је то само илузија? Тако је необично тако добро чути сваки звук, који бих у обичном, свакидашњем животу био прогутан звучним фоном против шума – своје дисање (како ја интересантно дишем!), било који покрет руком, главом, ногом, ја чак чујем како пада снег! Около су само вечно покривене снегом планине, нигде нема ни најмањег покрета – врхови су занемели, хватајући задње сунчеве зраке… Још након неког тренутка, планине су постале скоро боје пламена, а ја сам очарано посматрала игру заласка и снега, и одједном, та слика као да ме је ухватила – пламенна свежина је почела да се диже од крајева прстију по рукама, престала сам да осећам испод себе тло, у ушима се појавило гуђење, брујање, прво једва приметљив, али је брзо растао. Желела сам да се окренем и позовем упомоћ, али нисам могла да одвојим поглед од планина, а ускоро сам уопште престала да осећам границе тела и више није имао ко да се окреће – на том место, које сам некад била ја, сад је било нешто, што је одзвањало огромном величанственом прохладом, и у томе «нечему» се некако сачувало МОЈЕ опажање. Не знам, колико је то трајало, чини ми се, само неколико секунди. Завршило се све врло просто и брзо – као да је неко укључио светло, и ја сам приметила да ми се смрзла гуза, и да је цело тело помало почело да отиче од седења. Значи да то није трајало само неколико секунди!

 Тако нешто ми се дешава по прву пут. Устала сам и осетила лагану малаксалост, али то је била пријатна малаксалост. Изгледа да моје друштво није ништа приметило, чак нису ни гледали у моју страну, као да су били оптерећени свакидашњим бригама, којих у пењању има на десетине. Из нејасног самој себи разлога, чврсто сам одлучила да им ништа не причам. Чим је зашло сунце, постало је јако хладно. Никад не бих претпоставила да таква изнурујућа врућина, у тренутку, може да пређе у тако ненормалну хладноћу!Брзо смо довршили своју вечеру, ушли под шатор, замотали се у топле џакове за спавање, који су ми деловали превише дебело.Синоћ сам имала неки безначајан сан, кад је одједном нешто плануло, као да се упалило неко јако светло, које је постајало све јаче и јаче. Та светлост је била са свих страна, немогуће је било сакрити се од ње. Вриснула сам од страха, - учинило ми се да ће ме уништити, покидати на ситне комадиће, и одмах сам се пробудила и села. Поспан глас Андреја из мрака ме је питао шта се десило. Рекла сам му да је то био чудан сан, он је промумлао да је то вероватно планинска болест, привукао ме ка себи и моментално заспао.

Ујутро ме је пробудио Олег, дао ми је крему да не изгорим, качкет и скијашке наочаре од сунца.

- Без тога из шатора никад не излази, чак увече, - разговарао је са мном, као са непослушним дететом, и мој понос је зато мало био повређен, јер још никако нисам ни успела да се покажем, а он је већ изледа имао о мени не баш најбоље мишљење.

Планине су стварно ослепљивале – у сваком смислу. Пламтеће сунце је било право изнад нас, није било ни ветра, почела сам да скидам топлу одећу и на крају сам остала у лаганој јакници, обученој преко мајице кратких рукава. Лагано смо кренули горе, стискајући у рукама ледоломце. Ништа није наговештавало могуће тешкоће, а тек посебно – трагедију…

 

<< Назад

Forward >>