« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 05

Камена обала језера, иза ког почиње језеро, изгледа некако мрачно. На сваких десет метара стоје војници са аутоматима, преко лоших путева, бучно скачу разбијени, стари аутомобили, изгребани моторикше и нарамџасти камиони, исцртани сликама из индијских епоса. Малене, понегде не довршене до краја  и само местимично окречене кућице залепиле су се једна за другу, као прекувани равиоли… Изгледа да су се градиле јако одавно, јер су успеле да остаре, и изгледају тако, као да ће да се сруше. Са врата једне од кућа са одушевљењем  ме радознало посматра групица невиђено прљаве дечице. ..Можда се никад и не преу? Чупави, босих ногу, у исцепаној одећи, са слинавим носевима, али су им лица лица врло лепа и не делују као дечија…У стомаку ми се појављује чудан осећај, напетост, као да је нешто кренуло од мене ка њима и спојило се са њима, целим телом осећам и нежну привлачност и сурову одбојност истовремено. Не знам зашто, али желим што пре да одем са тог места.  Опет индуска «Волга» са неудобним испупченим седиштима, опет сиротиња, тотална беда и прљавштина, и кад су се стамбени рејони завршили, ја сам са олакшањем удахнула.

Право изнад нас су биле стеновита, ниска брда, а са леве стране – планине, долине, бесконачне террасе поља риже. Међу сивим камењем види се кривудава речица, оповргавајући моју е предтсвае да су све планинске реке грандиозне и брзе.

- За време муссона та река се разлије и  буде десет пута шира, - зачуо се глас Шафија, као да је иза кадра.

 Облачно је, и иако сунце нон'стоп провирује кроз облаке, планине у даљини је прекрила магла, ствара се утисак, да долина одлази никуд, у празнину. Гледам у том правцу, где долина нестаје и замишљам да тамо нема ничега, да се на том месту завршавам уобичјен мени свет, а да се ја налазим на малом острвцету, а около је потпуна неизвестност. И као што може да се приђе крају високе планине и гледати доле, или у дањљину, иза хоризонта, исто се може задржати дах и прићи ивици тог острва и посматрати ту неизвестност, ту бескрајњу празнину, која може да делује безлично, али само на први поглед. Понегде на пољима раде сељаци, међутим, најгори посао раде жене и омладина, а мушкарци само руководе послом. Интересантно, чиме се баве остали мушкарци???

 - Шафи, зашто у пољу раде само жене?

 - Зато што је то женски посао.

 - У ком смислу?

- Жене су увек радиле у пољу. А мушкарци продају оно, што су направиле жене.

 - Али, посао у пољу је јако тежак, мишкарци бих могли да помажу женама. Јер, ако се жене баве још и домаћинством, и са децом, зашто не може да им се олакша бар нешто?

На његовом лицу сам приметила незадовољство и негативан однос према мени. Ето је, његова натура! Док се држим онога, што ми предлажу, добијам заузврат извештачено насмејану фацу. Чим радим мали корак  у страну, сумњајући у то, у шта човек свето верује, одмах видим, шта од себе представља. Искрени поступак скида маске и изобличује извештаченост, коначно се суочавам са реалношћу и како ме то оживљава! Из те пукотине уобичајене слике света, проистичу нова размишљања, која се оснивају на реалносм искусству, а не на фантомима, па се на крају појављује прави интерес према животу, жива страст, окупирајућа радост истраживања. Шта је за мене интересантније – живети у јасном, познатом, комфорном, лицемерном картонском свету или се супротставити тој стихији,коју су ме тако лепо учили да не примећујем? Делује да је одговор једноставан, али колико је то јако, та свакидашњост. Као да ме сладуњава сирена, мами, омађијава, успављује мртвим сном, не остаје ми чак ни мало успомена о томе, куд сам кренула.

 - Госпођо, овде је све тако, како треба да буде. Свима одговара, нико не планира ништа да мења. То ће бити против воље Алаха.

 Да, томе не могу да се супротставим – кад на сцену изађе Аллах или Христос, морам само да се смакнем, јер осим мржње, која брани завете својих богова, ништа нећу добити – ни интересантно дискутовање, ни описивање експеримената, ни разумне аргуменате. Жене у Индији нису ништа више него домаћа стока. То није преувеличавање, ни о каквој равноправности нема ни говора! Обичаји, запечаћени хиљадама мрачних година предака овде се још увек врло чувају, тако да онај који има друго мишљење о томе, јако ризикује свој живот. Али ја још то нисам знала. Нисам чак знала да мушкарци и жене не смеју да се држе за руке на улици, било који полицајац може да приђе и да вас удари по рукама са пендреком. И то се дешава на улицама Делија! А шта онда да говоримо о мноштву уџерицама, па тамо је тек камени век, од ког желиш да бежиш што даље, главом без обзира, да што пре заборавиш оно што си тамо видела.

 За девојку која се удаје, рођаци морају да плате младожењи и његовој породици, јер ће они сад морати да хране ту стоку. Па, ако пара нема, девојкина породица лаже – девојку удају, а паре после не дају. Страшно је замислити, шта само неке младожење у тим случајевим раде досад(!). Спаљују девојку…То ми је испричала једна богата индускиња, која се бори за права жена у Индији.

Или ево још једне ужаснее приче – она је била позната у целом свету, била у свима светским вестима. У Индији још увек постоје касте и још увек није дозвољено да се неко из ниже касте уда за некога из више касте и обрнуто. Па, ево како је било. Један момак се заљубио у девојку из ниже касте, и без обзира на напоре свих рођака, није хтео да одустане од своје вољене. Као примерак свима, казнили су их – обесили су их публично пред свим мештанима из њиховог села – наравно, у складу са вољом богова и предака. Управо замишљам та добра, мудра лица старешина, који пресуђују – «обесити обоје». И то се дешава и сад – у наше време. А ја сам мислила да живим у доба прогресса и разума…

Упоређивање жене за домаћом стоком чак није законито, јер за убијену краву индуса могу да казне, а за убиство жене у најбољем случају ће убицу ставити у затвор на неколико година.  Али ја не мислим да су жене нешто, као жртва индуске културе, којих немилосрдно искоришћавају злобни индуски мушкарци. Свако квари себи живот на свој начин. Руски мушкарац удише отров и испија алкохол, европљанин седи у тупом задовољству, а индуска жена одлучује да буде мутава стока и сама грчевито брани све њихове обичаје и васпитава, одгаја децу у складу са тим обичајима, са обичајима предака. Жестокост је често у човеку уклопљена са ненормалном сентименталношћу, појачана жалост према себи  се претвара у огромну мржњу, а понизни положај индуске жене је пропраћен фанатичним клањањем деце пред мајком. Неко ће рећи да је то хармонични систем уравнотежености, а на мој поглед, то су просто две стране једне медаље – рен није слађи од ротквице.

...Жене у јарким саријима носе на главама огромнее снопове траве, буквално снопове. Танке фигурице са идеално правим ходом, умотане у јарко зеленее, розе, црвене, плаве, жуте, тканине, полако, без журбе се крећу по тамно жутом пољу са сочним острвцима зелених  клица риже.

 - Ћао! – нисам издржала и махнула сам руком женама и девојчицама које су пролазиле дуж улицу. Глупо је то, наравно…али шта ми још преостаје да радим, ако желим да им изразим своју симпатију, а не знаш како то да урадиш!

Њихове очице су заблистале, на њиховим њушкицама су се појавили осмеси – невероватно, како је то пријатно… Интересује ме – како ће реаговати, ако будем хтела да их насликам? Не очекујем, наравно, агресију (нисам у Западној Украјини), али очекујем њихово незадовољство…Али, не, поређале су се, поправиле своје сарије – још увек са том смешном озбиљношћу, безбрижношћу…ето од кога треба да уче они ходајући паунови у богатим одорама!Свечано су застале.Чекају.

- Госпођо, то је срећа за њих. Никад их нико није сликао, они само из прича знају за фотоапарат, - убацио се Шафи.

- Надам се да се не боје?

- Не, госпођо, како могу ВАС да се боје! – глее лажљивца, увек тако говори, само да ме подмаже, да ми поласка, и то је почело да му успева. Већ сам се навикла да могу, потшо сам ја «госпођа» да будем главна, да командујем, али, да ли ме је тако лако ухватити помоћу тако јефтиних фраза и сладуњавих речи? Очигледно је да је то лицемерство, али ипак примећујем да понекад почињем да се увлачим у ту игру већ озбиљно.

- Шафи, питај их, могу да им и платим…

- Госпођо, већ сте им направили поклон, који ће упамтити за цео живот.

Да, те жене остављају много пријатније утиске, него богатее индускиње. Чак и жене у годинама изгледају врло пријатно – згодне, са утегнутим телима, али без икакве оптерећености,  спокојне, али не троме, нема туге, нема задовољства, уопште не изгледају глупо. У целом њиховом облику постоји посебна лепота. Сетила сам се наших сељанки – скандалозне, стално незадовољне ужурбане јаке бабе, са лицима, на којима се огледа зуб времена, беспрекидне бриге, раздражљивост. И ракија, наравно. Мисли о нашим женама су изазвале код мене чудан немир, ма нек се гоне…

Дозивам их, штелујем фотоаппарат на «Play», показујем на екрану слике, које су испале. Миришу на ватру, дим, стару одећу. Шаљиво се гуркају, смеју из све снаге, ржу, прикирвају лица - стиде се. Тачно нисам очекивала такву енергију, снагу, мислила сам да су уморне…а код мене се умор асоцира са озлобљеношћу, тмурношћу, а код њих тога нема…

Још сат времена пријатних, али монотоних пејзажа, пут прелази у серпантин. Борове шумице се пењу горе по јарко зеленом баршунастом травнатом тепиху. Како волим борове! Мирис смоле, укус иглица, мекане борове гранчице…понекад као да видим златан сјај, који се шири од њих, меша са густим мирисом и доноси осећања негде далеко – у давно заборављене дечије успомене, у делиће памети или тамо, где ћу можда тек бити.

Коначно стижемо на мали округли терен са погледом на поља за голф, брда, која личе на огромнее зеленее таласе, који прелазе у ниске стеновите планине. То је задња станица аутомобила и ту их има, што је чудно, доста, без обзира на то да нема туриста. Није сунчано, прохладно је, идем да пијем чај у једном од отворених кафића, поред ког се налази дрвени дугачки сто и разноврсне столице…Зар је странац? Делује да јесте. Док сам ишла, успела сам да му додам по нешто да постане привлачан мушкарац.још од малих година, од детињства сам хтела стално да се заљубљујем и сулудо сам се заљубљивала у кога сам стигла. Некад су ми се допадали такви идиоти, да ме је срамота да их се и сетим. :) 

Прилазим скроз близо, он као да ме је осетио и окренуо се. Аутоматски осемх, уобичајени поздрав, празан поглед, доброћудно – неутралан израз лиц, - најобичнији странац, са којим бих могло да се поприча само о маршрути и ценама. Али га ипак поздрављам и седам поред…Зашто?

- Одакле си? – аутоматса мушким гласом је избацио прву по редоследу фразу.

Али зашто баш «одакле си», «куд путујеш», «колико си дуго већ у Индији»... шта су бре они сви – зар су сви од пластелина? Зашто не питају «Шта тражиш у својим путовањима?», или «Шта мислиш – зашто ми те планине набацују такво расположење, да кад се пробудиш посред ноћи  не схваташ – да ли да устанеш и прошеташ, или да пробаш опет да заспиш», или…Ма било шта може да каже или да пита, ако му душа није од картона, ако се тамо бар неки живот осећа, али су изгледа баш од картона…

 - Из Русије, - лењо одговарам, али ипак некако набацујем осмех.

(Сад ће рећи – «О! Русија!!»)

- О! Русија! Никад нисам био у Русији. Ја сам мислио да су све руске девојке јаке и високе, а ти више личиш на францускињу. Ја сам из Енглеске. Да ли си била некад у Енглеској?

 - Не, некако ме не привлачи Европа. Посебно сад… - да ли ће схватити или неће?Не, није схватио. А сад ће рећи – «да, овде је све сасвим другачије», као да не схвата да је овде све другачије…

- О да! Овде је све другачије.

То је уопште такав стил разговора картонских људи – мењају исказе, на којима стоји печат «општепризнато» и «одговара за одржавање разговара са теткицама и чичицама из старе добре Европе». Уз то, боље их је не гледати у очи – оне у те тренутке ништа не изражавају, то јест, нема ничега у њима, и осећај од комуницирања са њима – уопште није пријатан, благо речено. Ако желиш да осетиш у европљанину који путује по Индији неку живахност – покажи му укусну кобасицу или неку другу стварчицу, одмах ће му се зацаклити очице, у којима ћеш моћи да видиш интерес према животу.

 - Овде људи долазе да траже нешто, а у Европии људи раде, - насмејао, не знам зашто.

- Ја више не радим.

- Као ко радиш?

Паметан разговор је испао…немо га гледам у очи, али се тамо ништа није променило – просто – просто је прескочио са једне теме на другу, успешнију. Које питање је на реду?

 - Јел ти се свиђа  Джаму и Кашмир?

- Не, овде је много напета атмосфера, - вероватно се сви боје да сваког тренутка може да почне рат.

 (Само немој да причаш, како је ту било пре десет година…)

- Да, пре десет година је овде било скроз дрзгачије. На Дал-Лејк није било могуће наћи слободно место, - толико је пуно било туриста. И сви су долазили вамо не на три дана, кад сад, а на неколико месеци. Ми нисмо хтели да се враћамо кући, ту је била наша кућа, наш рај на земљи, рај за оне, који не желе да седе у офису, да ради на каријери и да носи костим. То је било најромантичније место на свету, где си могао бити такав, какв јеси. Правили смо на острвима луде журке, овде су били набољи ди-џејеви са целог света… - говори тако, као да је све најбоље остало у прошлости, а сад су остале само успомене, и само тад, кад се сећа, онда заправо живи. Опет је замирисало на гробље. Ух, не могу више, како што пре да се опростим од тог човека, који нема садашњост?... Нешто ми је додирнуло леђаи тај осећај се разлио по целом телу. Окрећем се и видим, како премас нама идее момак, гледа ме…свиђа ми се, кад ме тако гледају…као да не сумња да ће успети да ме смува…али не зато што је самоуверен.

- О, а ево га и Дени! Дени, то је Маја, она је рускиња, замисли?

- Ћао, Мајо, - Дени је сео испред, па сам могла да га видим.

Вероватно је имао тридесет година. Пријатно лице – не онакво које се сматра као лепо, али је имало нешто, што је било веома лепо за мене. Мало шире скуле, неправилан нос (вероватно последица ломљења носа), спокојне, али не незаинтересоване очи, у којима тако желиш да видиш бљесак интелекта и озбиљности, усне, које би, изгледа, било пријатно љубити…И посебно ми се свиђа, што не држи цело време тај вештачки сладуњав осмех, као што ради већина странаца за време разговора, чак кад просто иду и не причају ни са ким. Сматра се да је тај осемх знак доброг живота, задовољства, и да би сви требали да имамо такве осмехе и такав живот. Нека хвала! Не видим ништа пријатно у тој укоченој гримаси – најобичнија, глупа навика, коју сам после контактирања са странцима почела да примећујем и код себе. Стање је у те тренутке мртво и свио, а осећај лица – напето и извештачено, зато сам почела да пазим, да се смејем само тад, кад стварно желим да се смејем (а желим не баш тако често), а у остало време лице треба да буде мирно и не напето.

- Јеси ли одавно у Индији?– његов глас ми се такође свиђа.

- Пети дан.

- Пети дан? Могу да замислим, како се осећаш – као у паклу, јел?

- Ма не, сад већ не. Овде је колико толико мирно, по упоређењу са Делијем, иако имам и даље осећај да ме варају на сваком кораку.

 - Да, тако је, највероватније… Колико плаћаш за собу? Ти живиш на Дал-Лејк у куици на води?

 - Да. Двадесет доллара дневно, укључујући и доручак.

 Обојица се засмејала.

- Соба за двоје овде кошта три-четири доллара дневно, а цео дан за једног човека – 5, највише шест доллара.

А да ли чује то Шафи?... Стоји недалеко, посматра и лице му је забринуто, чак и незадовољно. Вероватно се та бараба боји да ћемо почети да причамо о ценама, шта још може да га забрине?

- Маш та кажете? Јел ви то озбиљно? – разочарење и зачуђеност су се одразили на мом лицу. Е, дођавола! – Ја сам још у Делију платила три дана боравка овде.

 - То је овде јако распрострањен трик, - долазиш у агенцију, а они ти продају најнеповољније…Вероватно си им рекла да си први пут у Индији.

 - Аха.

- Том поштеношћу можеш да потпишеш себи смр:)ни у ком случају не смеш то да говориш, - у најбољем случају ћеш изгубити паре, као што се то десило теби.

 - Заплашили су ме са свакаквим страхотама, говорили су да су за неколико дана две руске девојке изрезали на комадиће у хотелу…

 - Па наравно… и зато су ти предложили предложили СВОЈ хотел, јел?

- Па да.

- Они су мајстори за такве трикове...

- Ах, да, а реци ми, колико кошта шетња на пола дана по језеру на шикари?

- Двеста рупија максимално. Четири долара.

- !... Јасно…

- Да ли имаш приручник “Lonely Planet”?

- Не, а шта је то?

Дени је извадио из ранца дебелу књигу у јарком омотачу и пружио ми је. (Крајем ока видим како Шафије лице полако постаје сиво).

- Водич. Незаменљива ствар. Ту је сва информација о Индији – цене, хотели, екскурзије. Све је јако детаљно, са картама, са распоредима, са препорукама, са таквим се нећеш изгубити.

 - А овде, јел може да се купи?

- У било којој књижари! Што се тиче књижара, овде су стварно добре и одушевиће те…ако те, наравно, интересују књиге о езотерији.

До ђавола, па наравно да ме интересује литература о езотерији!У задње време само то читам, мада некад могу са задовољством да прочитам и Гесеа или Кафку…Ипак, делује да су се енглез и Денни срели сасвим случајно и да немаји никакве везе један са другим. Пробудиле су ми се еротске фантазије, почеле да се преплићу, играју као делфини – час прескачу један другог на површини, час одлазе дубоко. (Ти размишљаш о истом, зар не? Мат и си већ више пута помислио, каква ми је кожа на додир, да ли имам лепе сисице, да ли имам чврсту гузу…) Помало ми се врти у глави, али ми се свиђа то стање, апсолутно је задовољавајуће – чак и ако не буде никаквог наставка, то неће изазвати моје разочарење, јер ја ништа не очекујем, уживам у тренуцима.  

- Овде, у планинама, можеш да изнајмиш коња, - Денни се обраћа само мени!

 И одмах ми постаје непријатно због енглеза, без обзира на то, што ми није симпатичан и у ствари ме је брига за њега, - јер ми (ето, већ се појавило «ми» :)) планирамо да га «напустимо». Да ли је разумео, да ли је и сам желео нешто сасвим друго (уопште нећу да улазим у то, хоћу само да га откачим), у сваком случају, са изговором «»О!То није за мене!» енглез је заувек нестао са мог хоризонта. Атмосфера је постала врелија, небо је постало меканије и златно, ја и Денни смо немо посматрали једно друго, а Кашмир је стајао као декорација за једва приметљив плес погледа.

- Дени… - загрцнула сам се, закашљала, чак ми се и грло осушило…, поперхнулась, закашлялась, оказывается, даже горло пересохло…, – Дени, хоће ли нам требати водич? – наравно, уопште не би хтела да то буде Шафи, али, ако се изгубимо…

- Не,неће нам требати водич. У туристичким местима у Индији  уопште је ретко кад потребан водич, једино, ако, наравно, не планираш да одеш у планине на неколико дана, мА и – већина планинарских маршрута је доста проходна, тако да се, у главном, не можеш изгубити. Индуси, наравно, воле да те заплаше, говоре, да је водич неопходан чак да одеш до тоалета. А успут ће те обавезно скренути у продавницу или у ресторан, као случајно, у којима ради или њихов брат, или чича. Не верује наслепо индусима, - понекад су врло лукави, мада, у главном, нису опасни.

- Е, па одлично:) Хајдемо, ја ћу рећи свом водичу, да ме овде чека.

Шафи глуми да се смеје, иако је јасно да тако прикрива своје незадовољство, забринутост. Схватио је, сто посто, да му више не верујем, и што је најгоре – да ми није више потребан. Напетим гласом одговара да ће ме чекати овде не више од три сата.

- Зашто јој диктираш своје услове?– Денни је  говорио строго,али не озлобљено, и то је одмах изазвало код мене симпатију. – Зар ти није платила за цео дан?

- Да, али...

- Нема никаких «али». Мајо, колико си му платила?

Збуњена сам, - само да не дође до конфликта… Да ли да кажем Денију да Шафи није обичан пролазник и да не желим да гледам његово незадовољно лице још преостала два дана? Али немам времена да одлучим, да размислим…Нек буде, како буде!

- Педесет долара.

Аха,Шафијево лице је поцрнело, - џаба покушава да сачува смирен израз лица. Био је налик на школарца, на мрзног профессора,али који схвата, да у тој ситуацији боље да не изражава своју озлобљеност. Вероватно је чак и зубе стиснуо…

- Педесет долара?? Ауто са возачем за цео дан кошта петнаест доллара, и ти сматраш да  твој посао кошта тридесет пет долара?И за тридесет пет доллара ниси спреман да просто седнеш и попијеш чак, колико је потребно?

Немо, оборивши поглед, а ја се осећам врло непријатно, а уједно и симпатију и неку нову за мене врсту радости истовремено. Гледам Денија, - смирен је и сигуран у себе. Врло ретко су мом животу биле ситуације, кад сам ја својим поступцима стварала другим љуфима проблеме, и не зато што сам увек доживљавала симпатију, него зато што сам се бојала да урадим тако нешто, да изађем из тих неких нацртаних граница, мада сам у сваком случају начлазила оправдање за себе. И, ево, сад сам осетила да ми се свиђа та ситуација, да у њој осећам ток живота, и да је моја напетост том ситуацијом – љуска, коју желиш да бациш, ако нешто скроз непотребно.

Одговор од Шафија тако и нисмо добили, па је Денни рекао да ћемо се вратити за пет-шест сати.

Уски асфалтирани пут је водио ка планинама,још је мокар од кише, која је недавно падала. Небо је превукла густа магла, али се већ осећа долазак сунца, - само што не продре кроз тај вео. На огромним пољима за голф, понегде штрче фигурице са опремом за голф. Борова шумица, који се успиње по крутим стеновитим низбрдицама, - по њој не шеташ, на њу можеш само да гледаш…Чак овде, у даљини, далеко од прљавог града и војника са аутоматима, на свакој грани се осети напетост, као струјни напон од ….220:) – имам осећај, да, ако је додирнем, да ће ме ударитит струја.

- Дени, јел ти се свиђа овде?

- Нејасан осећај. Ако срушити све, што су направили људи, вероватно ће бити лепо. А овако…не, некако је забрињавајуће.

- Ја исто осећам, али никако не могу да схватим, зашто. Делује као да ту, у планинама, мора да буде другачије, него у граду…Или то ја просто не могу да се опустим, да скинем са себе бреме утисака?

 - А јел мислиш да на расположење људи никако не утиче дух таквих места?

 - Не знам… а како могу то да сазнам? Како то могу да измерим?

 - Својим осећањима, наравно, никако другачије.

 - Наравно…Ма да, наравно:) Зар уопште може без својих осећања да се схвати, шта је свет уопште? Јер шта год да схватим, то ће свеједно бити МОЈА осећања, МОЈА опажања. Често размишљам о томе. Али ево шта још видим – моја осећања нису нешто невероватно. Један дан је то нешто једно, а сутра нешто сасвим друго, а ситуација може бити једна те иста. На пример, ево, ова места. Нисам сигурна да ћу их сутра видети исто тако, као што их видим данас, а то значи да нема никаквих основа да се претпоставља да је све некако упило ту напетост, јер то могу бити особине мог тренутног виђења света, околине. Мада…ето, ти говориш да осећаш једно те исто, мА и та размишљања као да клизе по површини, не додирујући суштину, а да ли могу, уопште, размишљања да додирну суштину? И шта је то «суштина»? Као да схватам, али не могу да изразим…или не схватам…у главном, јако је све мрачно:)

- Али, ипак, данас видиш то место управо тако. Твоје стање, лица људи, планине, ваздух, изрази лица пролазника, њихови погледи – у свему томе осећаш напетост, зар не?

- Да, тако је. Али то не занчи да та напетост постоји не везано за мене.

Замислио се…на његовом лицу није изражено никакво незадовољство или разочараност, и то ми врло прија, стварно прија. Већина људи, са којим сам разговарала на различите теме испољава невероватно незадовољство, кад њихову тачку гледишта угрожава бар најмања опасност, а ако не могу нешто да објасне, онда постају бесни и раздражљиви. Кад нешто није јасно, људи обично узимају најпростије, најлакшије објашњење. Људи не желе да изгуби не иједну од својих тачки гледишта, чак ако се говори о таквој глупости, као што су привилегије ручног прања веша по упоређењу са машинама за веш. Сећам се, да сам се једном напуцавал око тога три сата, уверавајући, како машина за веш чува вашу кичму и време, а моји противници, млад брачни пар, викали су како је боље ручно прање, јер једино тако може да се постигне права чистоћа и белина веша! Након три сата смо скроз замрзли једно друго, јер нисмо нашли ни једну тему, по којој би се слагали и имало заједничко мишљење, тако се више никад нисмо ни састали. Шта онда да говорим о таквим убеђењима, на којима се оснива сва конструкција животних основа,  - о породици, односима међу мушкарцима и женама, о васпитавању деце и тако даље. Моји противници су се увек љутили, кад сам им ја нешто лепо доказивала. Ма још горе – када сам била најубедљивија и давала им непобитне доказе, онда су осећали највећу непријатност према мени, зато сам схватила, да је било какво контактирање међу људима, само пикирање својим шемама, ма то није ни комуницирање уопште. Људи су као паралелне линије – никад се пресецају у комуницирању, иако им делује да комуницирају једни са другима.

- То је позната тачка гледишта, - свет не постоји ван нас, али ми то засад није јасно, - рекао је Дени након неколико минута ћутања.  – Скроз је јасно, да ако мене не буде, свет ће остати, јер сваки дан неко умире, а свет и даље постоји. Људи долазе и одлазе, али свет остаје. Нестаће само мој свет…мада је то још велика загонетка – како се тако нешто може десити? Вероватно је то нешто најтеже, што могу да замислим – да ЈА могу да нестанем, да престанем да постојим…то је јаче од мен,то је ванн мог схватања, просто не желим да мислим о томе, не знам – како да мислим о томе.

 - Прија ми да разговарам са тобом, Дени. Чак и ако се не договоримо ни око чега… свеједно ми је пријатно. Не знам шта ми се толико свиђа – можда искреност?

- Занимљиво…

- Шта конкретно?

- Па то што говориш о искренности, као о најважнијем… сад ћу рећи – зашто, али желим да ти кажем, да…

 Дени је заћутао и застао, ја такође, неко време смо стајали и гледали се. Чутање, које је настало међу нама неколико минута, уопште није мучно, у њему се не осећа напетост, као што то иначе бива.

- Искренности има не само у твојим речима, Дени, него чак и у твом ћутању. Да ли разумеш, шта мислим?

 - Не, не разумем.

Лаган талас разочарања. - Не разумеш?

- Не… али осећам! Одлично осећам!:)

Насмејали смо се, а мале планинске вране су преузеле наш смех и однеле га далеко, ка врховима, ка ливадама.

- Играш се са мном:) Ты играешь со мной:) – кроз шалу, гуркам га својим раменом..

- Наравно. И теби се то свиђа. Знао сам то још првог тренутка, кад сам ти видео очи.

- Ја исто…

- А на чему смо стали, што се тиче постојања света око нас?

- На томе, да си ми обећаод прво да ми кажеш нешто о искрености, јеси заборавио?

- Да… покушавао сам да определим я вот пытался определить – шта је за мене најважније, нај, најважније, што не смеем ни да изгубим, ни да заборавим. Разум – глупост, спреман сам да живим, као не много паметна особа. Лепота?Не…Искреност.Искреност – то је оно, што би изабрао. Без ње сам леш. Чини ми се да не постоји никаква тупост сама по себи, никаква ружноћа сама по себи, никаква безосећајност сама по себи – све је то само последица губитка оног најважнијег – искренности пред самим собом.

Повукла сам га за руку.

- Дени, па онда вероватно страственост зависи од искрености?

- Ти се то играш са мном?:)

- И теби се то свиђа:)…Хајдемо даље.Е, па ево, ја не говорим да свет не постоји ван нас, само говорим да не знам, да ли постоји нешто ванн мог опажања или ванн мене, и да немам начин да сазнам то. Ако постоји опажање свих тих планина – да ли то значи да постоји нека «ја» или да постоје неки «они» «ванн мене» и да постоји нек процес «опажања» међу «мене» и «њима». Све што могу да кажем је да постоји та ствар, коју зовем «опажање планине», зато је чак постављање питања о постојању нечега «ван мене» нетачно, лажно, јер проистиче из прихватања као факт тога, да постоји «ја», постоји «ван» и да одвојено од тога постоји опажање, а ми баш ништа о томе и не знамо… Не схватам, како то практички да уведем у свој живот, јер ја не могу да почнем да мислим да постоји управо «опажање планине», а не «ја», која «опажа» «планину». Или то управо и јесте неискреност? Ради удобства користити се лажима? Ипак…нисам велики стручњак из психологије, али као човек који стреми ка искренности,, могу да кажем само једно – постоји опажање, и то је све, што знам, а да ли постоји нешто осим тога – просто не знам.

Дени ме је брзо разумео.

- Добро, значи ја могу да говорим само о томе, да на том месту постоји такво опажање, које се зове «осећам сунчеву топлоту» или «видим небо» или «чујем глас», али не знам, шта је сунце, шта је небо, шта је глас сами по себи. Делује да је тако, мада, како ми се чини, то су само некако апстрактна размишљања, која ја стварно разумем.

- Ја такође:) Шта испада даље…ако се окренеш, планина ће остати, и ти то можеш да провериш, кад се окренеш. А то значи да она постоји и кад је не опажаш. Обоје смо се насмејали, осетивши да тонемо у клизаву нејасност.

- Не, то значи, да у том тренутку, када се окрећем, немам опажај, који ја зовем «видим планину», а кад се окренем – он се опет појави.

- Али се ти сећаш, да је она иза тебе, просто је не видиш.

- Могу да замислим да, ако се окренем, да ћу опазити планину, а сад постоји само опажање мисли о планини или замишљена слика планине. Једном сам прочитао у једној књизи једну фразу, коју сам после надуго упамтио, - Дени је мало живнуо и додао корак.. – Та фраза је звучала овако: «никад не знам шта је иза мене, јер нон-стоп гледам напред. И ко зна, можда све оно, што сам видео пре него шпто сам се окренуо, нестане, кад се ја окренем».

- Не можеш ништа да знаш о томе, можеш само да говориш о томе, што видиш…Мда…шта са свиме тиме да се ради, Денни?

- Засад ништа, - уозбиљио се, - али за мене то нису просто апстрактна размишљања, покушавам да осетим у томе зрачак јасности, и некад успевам у томе, али чешће - не.

- Да, изгледа је то ћорсокак. Интересује ме, да ли човек може самостално да дође до истине или обавезно мора да постоји онај, ко ће то да му објасни и покаже? Прва мисао ми се много више свиђа, али не могу да је потврдим са неким својим примерком.

- Заиста ми је интересантно да причам са тобом. Не престајем да се чудим томе:) Јеси много читала, много размишљала?

- Да, читала сам много… а после сам размишљала о ономе, што сам прочитала, па сам после још размишљала, а после сам престала да читам, јер то није ништа мењало у мом животу. Таква литература осим емоција нитша није пружала, ретко  кад сам наилзаила на неке стварно вреднее и значајне ствари…могу ти назвати неколико имена, али ће ти мало шта рећи, то су руски писци – Буњин, Набоков, Газданов…

- Буњина и Набокова знам!

- ? Обично сви знају само Достојевског, не знам шта их привлачи у њему, тотално црнило… И ето, тад сам почела да читам књиге из психологије, религиозне књиге, из различитих пракси, али ни ту нисам нашла ни једну књигу, после које се не би осећала некако нејасно и преварено, - тотална нејасност у свему – у терминима, у начинима постизања тако званих озарених стања…Ето, на пример, од Кастањеде сам прочитала, вероватно, љљ томова, пет пута и читаћу их поново, али то је као да се купаш у топлим водама – подигло те и спустило, јер одговора «шта конкретно да радим» тамо исто нема. А тек филозофија…сви ти Гегели, Кантови, - то је уопште тотално лудило, чак немам речи. Смеће. Јеси ти читао то?

- Па наравно да сам читао:) Шопенхауер, Ниче, Кант, Сартар…Неко време је филозофија била моја страст…и наравно, та литература, коју си ти спомињала ме је инспирисала – у задње време – Кортасар, Љоса…

- Јел то променило твој живот?

- Да.

- ?? Да?

- Да.

- И како је променила?

- Престао сам да верујем, да филозофија нешто зна, а да психологија ипак нешто може – то ме је отрезнило.

 - А, па да… Ја исто мислим:) Копала са, по том блату три године, док нисам схватила да је све то – жонглирање са фантомима, апстракцијама, које је нејасно како треба применити у свом животу. И овако, и онако сам покуашала – ма, разумеш ме, :) – уопште ми није ништа испадало… Прокопалась в этом болоте года три, пока окончательно не поняла, что все это – лишь жонглирование фантомами, абстракциями, которые непонятно как проецировать на свою жизнь. И так, и эдак прикладывала – ну ты понимаешь, наверное, как это происходит:) – нет, ни фига не выходило… И ето, сад ништа не читам, - немам шта. Можда ћу некад сама написати нешто, ако, наравно, нађем, о чему бих хтела да пишем.:)

- Интересантна идеја:) Само желим да урадим нешто стварно значајно, да не буде ни сенке оне многообећавајуће значајности, од које је створена сва литература. Цело време очекујеш, да ће сад доћи до неког пробоја у твом схватању, али се на крају крајева не открива НИШТА конкретно…Уметнички облик се користи писцима као урамљавање, као завеса, иза које крију тотално неразумевање смисал свог живота, и што је најгоре – све те компликоване конструкције приче стварају се само да бих се сакрио та чињеница несхватања.Просто застрашујућа лаж. Кад сам по први пут одлучио да кажем самом себи, да сматрам лажовима сав тај «колорит» људске културе…у неком тренутку ми се уопште учинило, да је човек – безизлазни огранак природне еволуције.

- Тако је лако излудети.

- Тако је лако доћи до истине. Уосталом, упоредо са тоталним разочарењем у људе и њихову културу, у мени је остала јака жеља да нађем такве људе и такво искусство, према којима бих ја могао да осећам праву симпатију, зато нисам полудео.

- Знаш, ја сам се чак састајала са савременим филозофима и «мудрацима». Било је интересантно погледати  - како живее ти људи, вероватно воде неки посебан живот, живот мислиоца… не, то је све исто – кромпир у кухињи, жена са папилотнама, ништавност, досада, агресија, завидност…

- Жена са папилотнама – то је ужасно:)

Тело је одговорило на његов смех слатким таласом, који је прошао од горе до доле, а ту се и пут успињао горе, и ускоро смо стигли до жичаре.

Одавно нисам била у планинама! Елбрус… После онох успињања сам мислила да никад нећу прићи ни чак малом брдашцу, да нећу отићи тамо чак ни у кратку шетњу. Немилосрдна стихија, која је олизала мир из мојих снова на неколико месеци…

- Хоћемо коњем или на жичари?

Интересно, а шта ће им две кассе за продају карата? Не могу да верујем, - једна касса је за жене, а друга – за мушкарце! Зар тако нешто још постоји?

- Уобичајена ствар за Индију, - засмејао се Денни, - посебно за муслиманску државу. И у локалним аутобусима је исти случај, - са једне стране су седишта за мушкарце, са друге стране – седишта за жене.

Прилаза ка касама је био одграђен металним оградама.Да, е, то је друштво – мушкарци и жене не смеју чак ни у истом реду да стоје! То више подсећа на параноју, него на религију. Ма не, играјте се тих игара без мене! Прићићу прозорчету заједно са својим дечком, па ме ухапсите, ако хоћете.

- Дени, шта ће ми бити, ако то урадим?:) – лагана забринутост ипак постоји.

- Ништа, ти си странкиња!

Гледам около, на сваки случај. Неколико индусских туриста гледају на нас више, него што гледају на планине или било шта друго, али нико не прави никакве покрете према нама.

У кабину улази још неколико људи, праве се да нас не гледају, причају на неком језику, који подсећа на звукове неких чудних животиња, напето се смеју. Ма сто посто коментаришу нешто о нама. Наравно да нису уопште опасни, али свеједно постоји непријатан осећај. Ма нек иду дођавола, нек буље, не разумем ја такву безосећајност… кад сам ја остала у планинама, нисам могла да гледам ништа друго, сем врха, на који смо се  пењали…

 

<< Назад

Forward >>