« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 04

Мирис раног јутра извлачи те из хаотичног нагомилавања снова и одмах настаје тишина. Како да се ухвати та танана уравнотеженост, кристални мостић између сном и бдењем, кад још нема брига и оптерећења, кад нису још упселе да те салете мисли о новом дану? Делује да ти тренуци – почетак пута у сасви други свет, али то стање је толико нестабилно…Да заспем поново или да се пробудим? Стабилна и уобичајена стварност толико те снажно привлачи магнетом утисака, да немаш снаге да јој се супротставиш…и сама не примећујем, како сам се одједном нашла на дрвеним степеницама, који везују газдину кућу и кућу за госте.

Сунчано је, на небу нема ни једног облачића, али уопште није вруће. Златна јесен…али не толико брза, као код нас, али чак овде та лепота није дуготрајна, исклизава – ако не у зиму, онда у свакидашњост… потрага вечне среће – то је потрага за привиђењем, духом. Баршунасто сунце, лагана свежина, невероватна тишина која одзвања, која толико приличии овом годишњем добу, - успевам да ухватим нешто такво и да се пренесем у дубину тих осећаја…бар само на тренутак…

 Шафи је већ ту. Лаган доручак, и одмах на кров, у хладовину, под велико широко дрвеће, у стару лежаљку, која не само што прима моје тело, него и меша у необичну шару моје мисли и осећања са расположењима оних, који су машталу ту пре мене, са свом, бесконачно дугом историјом тих места.

«Шта ми још треба?» - наслађујем се том мишљу, а затим је одбацујем. Сунчано смирење, прашина тих епоха…одједном се појавила забринутост. Због чега? Да ли нешто покушава да изађе напоље…или је ствар у томе, што су задовољство и забринутост нераздвојни пар. У далеком детињству, пред саму Нову годину или на сами «рођендан», одједном сам схватила да ће се за неколико сати све завршити, лица људи више неће бити затегнуто насмејана, лампице ће се угасити и опет ће се вратити груба свакидашњост. Посматрала сам одрасле и схватала да је празник као маска радости на лицима, то је само споља, све је лаж, то није у ствари истина. То је било тако ужасно, да сам полако сузбијала забринутост, која ме је гушила и одмах сам трчала код другарица да наставим да се веселим. А куд да јурим сад?  Ето, израсла сам, нема више безбрижне самообмане. Неискусна радост златне јесени, мехурасто весеље празника или нерадна смиреност – све то може бити тренутни одмор, мали одмор пред нешто неизмериво интересантије и грандиозније.

 - Шта планирате данас? – Шафи је провирио кроз отвор на крову.

- А шта ми предлажете?

- О, има пуно предлога! Требате само да изаберете. («Само»..! Па у тој речи «само» је сав смисао живота). Могу да вас одвезем у планине, овде има три сата вожње до три невероватна места – Гулмарг, Сонмарг, Пахалгам. Свако од њих је на свој начин лепо, зато бих вам саветовао да посетите сва та места, а може те да кренете од било ког. Уосталом, у планине требате да кренете ујутро рано, зато је данас боље да се провозате чамцем по језеру. То ће трајати око шест сати. Погледаћете огроман парк са цвећем. То је врло занимљива вожња.

- Идея са чамцем ми се много свиђа:)

Шафију се изгледа исто свиђа, што тако брзо пристајем.

- Значи, одмах после доручка ће вас чекати «шикара» (локална гондола).

Без обзира на сву њехову савршену љубазност и гостољубивост, не успева да ме зезне својом дружељубивошћу, чак би будала схватила да само жели да заради, тако да је испало јако глупо, што сам тако лако пристала, а нисам се ништа распитала.

- Колико ће то да кошта?

(Аха! Судећи по томе да га је моје питање видно збунило, значи да сам направила прави погодак).

- За вас, као за моју посебну гошћу, то ће коштати само тридесет доллара.

Уопште није јефтино!За те паре може да се плати екскурзија у Европи, али без личног водича и аутобусом, али ипак…Да му кажем, да сматрам да је цена превисока, или да му не кажем? Шта се то у њему дешава? Изгледа, незадовољство уједно са збуњеношћу…наравно, схвата о чему размишљам. Страх је страх, али пара ми је жао, а и та непријатна ситуација треба да се некако сузбије – желим сама да стварам свој живот, а не да узимам покорно и слепо све, што неко покуша да ми ували,

- То није јефтино. Шта кажете за добар попуст?

Морам да признам – одличан је глумац и одлично успева да ме увуче у своју игру. Лице му се искривљује у тужну гримасу, као да тај разговор постаје за њега веома мучан, и у том тренутку доживљавам талас непријатности и чак осећај кривице, јер не желим да му платим тако пуно. На крају сам схватила да је то омиљени трик индуса, кад желе да добију од тебе трипут више, а некад и десет пута више од обичне цене, - заузврат на чуђење или незадовљство, узвраћају још већим чуђењем и незадовољством, него што је твоје, показујући тиме да си, вероватно, целу ноћ имала кошмаре, ако мислиш да ти они траже трипут већу цену, кад ти они, у ствари, дају попуст, а сад они сами не желе више да имају посла са тобом, јер си ти свиња, ниси оценио то да су ти они изашли у сусрет…Ако си у приснијим односима са индусом, вероватно ће изразити страдање, показујући да жели да ти да попуст, али никако не може, и не желећи да доживљава осећај кривице, ти ћеш на крају, највероватније, да пристанеш на његове услове, поверовавши свом «другу». На то и рачунају.

- Госпођо, то је ионако специјална цена, верујте ми. Наравно, можете да изађете напоље и тамо ће Вам предложити различите екскурзије, можда чак и јефтиније, али, куд ће вас одвести – не зна се.

То је тачно! Одмах сам се сетила свих ужаса у Делију, из којих сам се наддала да ћу се исчупати.

- Верујте ми, не мислите, ја не зарађујем много на томе. Поверьте мне, не думайте, что я много зарабатываю на этом. Плаћам власнику «шикаре» велики део пара, плаћам возачу чамца његов посао, плаћам полицији нешто као порез, и на крају, мени остаје скроз мало пара, а тренутно у породици радим само ја, па виз нате, да је овде нон-стоп рат. Раније бих вас ја сам бесплатно возио по језеру, као пријатеља…Много ми је непријатно, што морам да вам узимам  паре, али немам други избор.

Његов говор, пропраћен одговарајућим гестовима и мимиком, оставио је свој утисак, и ја, као да чујем са стране, да се слажем са ценном, да ми је част да помогнем његовој великој породици. «На крају крајева, то је безбедно, чак ако платим више него што треба», - покушавала сам да одбацим даље осећај да сам ипак преварена, безобразно искористивши моја осећања.

Омлет уопште није онакав, на који сам ја навикла, - изгледа је прављен без млека, само су разбили јаја и промешали их. На изглед није укусан…а кад пробаш…уопште није лош! Поливам га топлом чоколадом и што пре могу – ка води, сунцу, да будем сама. Убацујем у руксак блокче, фотоаппарат, том Кришнамуртија, флашу воде, - спремна сам да кренем.

 Само реч «шикара» одговара општом духу путовања, за које ћу морати да платим доста велике паре по овдашњим мерилима. Осећам се као ћерка миллионера, око које се врти цео свет због њених пара. Велику раодст ми то не доноси, јер никаквих миллиона, у ствари, ни немам, а очекивања код индуса су увек таква, као да их имам.

Овог пута сам добила сасвим другачијег возача чамца,него јуче – средњих година, са изазовним погледом и презриво искривљеним устима. На сваки могући начин покушава да покаже да га баш брига у каквој сиротињи живи, да га је баш брига за мене, за разлику од осталих овде и да је он сам себи господар, иако ради за некога. У том изазову је – болешљивост, надраженост, извештаченост, као да контролише сваки свој покрет и потез, да не бих разрушио тако вештачки створену слику.

Не желим да мислим на тог човека. Желим да читам књигу, да маштам, да се вљам на јастуцима.... Он седи на носу шикаре, далеко од мене, а ја се кријем иза завеса.

Чамац споро клизи у сусрет сунцу и далеким ниским  планинама. Отварам нотес…у детињству сам волела да пробам «укус» књига, тачније, мирис књига -  отвараш кљигу, њушиш мирис између страна – неке миришу на нешто труло, некако досадно, неке – на радост, на наду, ево и сад, као да сам се вратила у детињство и аутоматски сам поњушила  странице нотеса. Већ сам заборавила – како је то – писати само за себе…стално терам упорне жеље да дам томе неки облик… јер пишем за себе, само за себе, то није чланак…који ужас…не испада ми…не успевам да пустим мисли, да просто цуре на папир без икакве цензуре…да…новинарство – то је много горе, него проституција…мора све да се учи испочетка  - радости обичне речи, независности од лудости и укуса издавача и купаца. Скроз сам слободна, и одједном видим, да не могу то да искористим. Морам да уложим напор, да пробијем ту укоченост, која смета слободном изливу речи, јер је то тако просто – бити искрен са самим собом…просто…да ли је баш тако просто? То је чак смешно…ма како тако може бити…

Изглед а да је најмучније стање свакидашњост. У те тренутке (ма какве тренутке, векове!) не желиш ништа, осим онога, што бих желео бар нешто. То је мучна празнина, од које сваки пут покушавам да побегнем, било који утисци, сваки пут ме стигне, често пута неочекивано, и онда, у највећи пик збивања, све одједном постаје неинтересантно и сиво. И кад схватим, да никакви лукави трикови не могу да уклоне то сивило, ту тмурност, стање постаје скроз мрачно – а како да се живи даље? Да чекам, да прође само по себи? Не…видела сам , како се то дешава – прво чекаш неколико сати, затим неколико дана, а затим те обухвата депресија, из које имаш само два излаза – у лудницу или на посао од јутра до вечери – то јест, у исту лудницу. Мора да се тражи неки излаз, јер не може да се живи тако. Људи живе, да, али ја – ја не могу да сгњијем заживо, не желим. Мора да се тражи излаз…Не желим тако да живим, као да је све већ истражено и познато, као да је доказана фатална безизлазност свакидашњости, јер скроз је јасно, да мир унутар нас и даље остаје тајна, али најужасније је то, да та тајна престаје да буде тајна, постаје сива и никаква, а ја се сваки дан све више претварам у тоталну грудву утученог сивила, тмурности. И тело ће бити сиво, и крв ће бити сива, и мозак, и срце…како да се помирим са тиме? Колико је било револуционара, који су покушавали да преокрену свет око себе, којима нису одговарали само разговори и маште о слободи, јер им је била потребна релана слобода, али где су они револуционар којима не одговарају разговори о слободи унутрашњој? Зар је све баш тако запуштено? Некад су сви веровали да је наша планета пљосната, да је атом нераздељив, да је летети немогуће, да су звезде налепљене на небо…али то не смета животу, не смета дисању и вољењу, какве има везе, у ствари – да ли су налепљене или привезане? А неизбежност тог сивилла, , те празнине, која сустигне свих и све – то је нешто сасвим друго. Нешто вечно, спазматично, безнадежно бекство од досаде, разочарења, умора…Зар је таква људска натура? Али, шта ће се све променити од таквих мисли

Спуштам руку у воду, топла је, тамна и чиста. Пола метра испод површине живее густе, чврсте алге, дижу се са дубине, мекане, ужасавајуће…

Краичком ока види чамац који се приближава…опа! Колико је у њој цвећа! Мали, скоро црн и буквално осушен човек, пребирући руком по крају нашег чамца, привлачи своју тако, да бих се изравнао са мојим лицем. Ништа не говорећи, пружа ми неколико букета цвећа, не оставља ми никакав избор – имам такав утисак, као да ће му испасти, ако их сад одмах не узмем. У изразу његовог лица су се измашале одлучност да прода цвеће како год зна и туга, као да већ зна, да је изгубио.

Аутоматски пружам руке кА цвећу, али сам одмах застала и одмахнула главом.

- Не треба ми цвеће.

- Врло су јефтини, госпођо.

- Не треба ми ни јефтино, ни скупо цвеће, - онда ја још нисам знала, да је најбољи начин да их откачиш, то је да само идеш даље, да их и не примећујеш, да никако не реагујеш на њих, зато што би било која реакција била протумачена као могућност настављања контакта, а значи и као могућност да ти на неки начин увале свој производ. Па и ја сам некад поступала исто тако, кад сам на Арбату као тинејџерка продавала капе и командантске сатове странцима – била сам толико упорна, да сам била у стању да идем за неким дружељубивим на изглед странцем преко целог Арбата, молећи да га купи бар нешто. У главном се то завршавало мојом победом, тако да ми је тај трик врло познат, међутим након много година, заборавила сам за њега.

- Госпођо, то цвеће је ваша срећа. Данас је велики празник, направите мали бизнис мојој породици – говорио је на врло лошем енглеском, али смисао њергових речи ми је био врло јасан.

 Погледала сам у страну, где је био мој возач, у нади да ће он некако да ме заштити, али изгледа да је он био на његовој страни, јер је гледао у другу страну и правио се да ништа не види. Весла су мирно стајала, као да је планирао да стоји ту вечно. Ма не, објаснићу ти ја, ко је овде ко…иако ми је непријатно, што ћу изазвати код трговца цвећем мржњу према себи.

- Желим да кренемо даље!

- Госпођо, моја породица ће се молити за вас, госпођо, погледајте како је лепо, - трговац се ужурбао, али наш чамац је кренуо даље.

Емоције, које се појављују у таквим тренуцима врло личе на оне, које прате приче о животињама без газда – постоје чак и љубитељи да граде прихватилишта за псе луталице и мачке, толико су забринути за њих и скроз искренно мисле да је за псе и мачке највећа срећа – четири зида, мекан кауч и топли wc. Чуди ме, како не примећују, колико около има врана без кућица, колико има разрушених судбина врабаца, лисица, јежића…Нема веће глупости, него да се животиње равнају са људима, желећи за њих ону људску срећу, која у ствари ни једног човека није усрећила. И жалост, која се појављује према индусима, исте је сорте. сорта. Ти људи сами бирају свој начин живота, и сад већ не мислим да су они жртве ужасних околности. Дуго ме је болело срце због мале индуске дечице (како су деца у Индији невероватно лепа!), који копају по блату, по каналима, по смећу, прелазећи са једне гомиле смећа на другу, али на њиховим лицима се не виде она страдања, која им ја аутоматски додајем. Не, сасвим наопако – насмејани, широко отворених очију, енергични, у њима се осети страст према нежности. А кад се возим аутобусом или возом и видим, како индуси, наизглед културни и љубазни, бацају под своје ноге остатке хране, паковања, остало ђубре, тако да је пред крај путовања  све већ затрпано од смећа, онда почињем полако да схватам – то је њихов избор, они тако живе, јер тако желе.

Лежечи на јастуцима, сагледам просторе који се појављују са свих страна и осећам физичко задовољство што очи не налећу зидове и гомиле, може се без препрека гледати у даљину. До обале има сто метара, уз обалу  је пут, ретки аути, који прођу, личе на играчке са тог растојања. Још даље се налази и салива са хоризонтом ланац ниских планина. Понегде, на брдима, испред планина, налазе се лепи мали хотели. Некад су били попуњени са туристима, а сад штрче у виду несмисленог споменика мирне прошлости. Засад сам срела само једног туристу – јапанца, али сам стигла да видим доста мештана, врло оптерећених тиме, како да упецају туриста и како да зараде од њега, или барем да га додирну и попричају са њим.

Понегде, са леве стране, налазе се хрпице кућица на води, на малим острвцима, а у даљини испред – ништа, баш ништа, осим далеких планина, прекривених једва приметљивом маглом. (Да кренем сутра у Сонмарг...) То је све то - мутна, али упорна жеља да стигнем коначно тамо, на такво место, где ће ми се стварно допасти. Можда тамо…

Још један чамац као да је изронио испод воде и устремио се ка нама. Зар ће ме опет смарати?! Желела сам мир, платила сам екскурзију, села у чамац, кренула на језеро…Раздражљивост која се била појавила је нестала, када сам у чамцу угледала две девојчице. Скроз је мала, - вероватно има пет година… а старија…дванаест? Што има очи…а млађа уопште не делује тако, као неко, ког је потребно пазити. По навици сам прво осетила нешто као нежност, кад сам је видела тако малу и крхку, али, као да сам се спотакла, кад сам видела њен поглед – тежак, као код одраслих жена. Да…изгледа је у питању нешто сасвим друго, и деца чак не личе на децу. Онемевши на тренутак, свака у свом чамцу, лагано се приближавамо једна другој, али чим су се чамци додирнули, старија девојчица ми брзо баца у крило  крупан, влажан цвет лотоса, и у том тренутку још и не помишљам да та ситуација  може да се заврши врло ружно. Насмејала сам се, помисливши да сам се допала тим девојчицама, ако су одлучиле на такав начин да ме поздраве. Девојчица, приметивши мој осмех, одједном се безобразно ухватила за крај нашег чамца, као мала животињица, која неће да га пусти ни у ком случају.

- Хандред рупиз, госпођо! – затражила је, буквално ударивши ме по рукама.

- Шта? Сто рупија?? (Зар личим на будалу?) Узимај своје цвеће назад…

Наљутивши се, покушавам да вратим цвет назад, али га она са све снаге одгурује. Какви манири…

- Эј, другарице, не треба ми твој цвет!

- Али вис те га већ узели! – девојчица се претворила у сову, која је ухватила у своје канџе миша, поглед хладан, глас захтевајући.

- Ја га узела?? Ти си ми га убацила, зар си заборавила?

- Госпођо, вис те узели цвет, сад ми дајте паре за њега. Тај цвет је освештен. Морате да га купите.

- Ништа нисам дужна! Узми га одмах назад, иначе ћу га бацити, - показујем јој да ћу га сад бацити у воду, али сам се уплашила да урадим то – шта ћу, ако се сломи? Тражиће ми двапут више пара.

Зовем упомоћ мог возача, али ми та свиња, са презривим погледом, говори да, ако сам узела цвет, онда морам да га платим, - такви су овдашњи обичаји. Почињем да објашњавам, да ништа нисам узимала, осећам се будалом, која се правда одраслом чичи. А могла сам да их уплашим са полицијом, јер то је прави правцати грабеж, лоповлук, али сам се тако погубила…Ма до врага, платићу минимално… јел ти је доста доллар? Узми 50 рупија и носи се.Ма све једно су ме зезнули, као мало дете, као будалу… И још се осећам непријатно пред возачем чамца и пред тим девојчицама чак, које су ме превариле!

Готово. Доста је било. Захтевам од возача чамца да сам решава све проблеме са трговцима и да их не пушта чак ни близу мене, припретила сам му да ћу се жалити «шефу», ако још једном будем морала сама то да решавам, па кад је пола сата касније недалеко засијао још један чамац, он је активно почео да млатара рукама и нешто да им добацује, па је тај чамац само прошао поред нас.

 Шуштање весала, вода, која тече право у шаке, руке, укочене изнад воде, мисли, које клизе из руку… време је текло у деловима, одједном стајући у виду провидног облака, па опет изливајући се у виду потока. Они разговарају између себе, сто посто разговарају! – вране које лете изнад главе. Након сат-два сата, појавио се врт, који се уздиже по степеницама на планину. Морам да протегнем ноге…излазим из шикаре, и сва  ужурбаност на обали застаје, окреће се према мени. Идем по пристаништу, стиснувши се због необичне и нејасне пажње према мени од особа свих полова и година. Зашто жене имају мараме на главама? Зашто, кад виде мене, стидљиво затварају лице? Неке се уопште окрећу, смешећи се да ли због збуњености или пошто им мој изглед делује непристојан. Ма ко ће их разумети… Ма не, ништа смешно на мени нема, - панталоне, кошуља од лагане, али не провидне тканине, све је чисто (а можда је баш у томе разлог?:), све је у складу са локалним моралним принципима, колико сам упућена…Маш та се ја уопште оптерећујем са тиме! Што би ме било брига, што се ти људи смеју? Упорно покушавам да убедим себе, да је све то глупост и идем даље, одбацивши оптерећеност што даље.

Кроз трговинске редове лежерно ходају индуси из малобројне у овој држави класе “middle class”. Али како су без укуса обучении! На фону гомиле одрпанаца, којих је пуна Индија, ови су се правили важни и рекламирали своје велико достојанство на сваком кораку. МА као мала деца… дозволили су им да глуме одрасле, и све што могу то је да одглуме своју значајност, али види се, да је то све вештачко, ништа вредно иза тога се не крије. Никаквог сјаја оне социјалног самозадовољства и угланцаности, које се среће код европљана из средње классе, а ови само имају жељу да се покажу, да се похвале. Како имају празна лица… како само имају непријатне очи…

Колико ту има смећа! Све тезге су претрпане  до врха са њим – пластичнее играчке, привесци, огледала, огрлице, шнале, папуче, кассете, хемијске оловке, браве, дечје хаљинице, пауново перје и т.д. и т.д., и све оног најгорег квалитета, који само може да се замисли. Тупо буљим на крупну индускињу у јарко розом сарију, преко ког има обучен изношен џемпер са турском шаром. Она осећајно претура по том смећу и понаша се као важна дама у златари. Црна коса је зализана са нечим масним (каква гадост…) и очешљана у плетеницу, руке се искачене са десетином различитих танких наруквица, које звуцкају, кад било који покрет. И шта, зар цео живот тако звецка?? Јарки лак на ноктима је већ спао, дебели прсти су искачени са прстењем од бљештавог жутог материјала… Ма шта ја то радим? Мучна раздвојеност: с једне стране ми је непријатно да их посматрам, а с друге стране – занимљиво. И није да добијам задовољство од тог посматрања, не… само ми је смешно – црвена тачка на челу жене је помало спала и изгледа као фарба, која је почела да цури, креће се тешко, иако је још млада. Ма она просто воли тако да се креће! Ма они су сву ту такви! Ход – то је нешто посебно…Као неки пингвини, а не жене – раширивши ноге у стране, споро гегају са бока на бок, као да покушавају да пребаце стомак испред себе, међу ноге. И чак младе, богате индијанке и деца, који још нису стигле да урасту у сало, ходају тако. Стомака још нема, али он већ постоји виртуелно, у томе се осети нека осуђеност, и сад кад причају о генерацијама, о хиљади година постојања индуске културе, у првом маху се сетим тог непостојећег стомака, а не кипа Шиве. Никако не могу да замислим такву жену како трчи или плеше, или уопште како ради нешто са лакоћом и природно. Изгледа да су се јадници тако срасли са тим јединственим местом (са кухињом), где могу да се осћејау као господарице бар нечега, и да им је све, што им је потребно за живот, научити се кретати између шпорета и стола.

Слика индуске лепотице у лаганом сарију, коју гледамо са биоскопског платна, постојао је само у стварности на рекламама «сапуница».

- Госпођо…

Ма шта је опет? Бркати индус у излињалој кошуљи, која је некад, изгледа, била беле боје. Весело ме гледа, и ја, као да не могу да се окренем од тако доброћудног и насмејаног човека.

- Могу ли да се насликам са вама? Моја породица ће бити сретна, ако пристанете.

 Шта да радим?Не слика ми се, али не стижем да смислим изговор и одмахнувши руком, пристајем. Е, па сад његов дан није прошао утупо…узбуђено машући рукама, хвата за раме пролазника, објашњава, где и кад треба да притисне, окупља сву своју породицу – жену и двоје ухрањене деце (како су ружна у Индији деца!), намешта их око мене, тако да бих ја била у средини, диже горе главу, баца осмех на лице, што шире може и даје знак – притискај дугме! Након притиснутог дугнмета, моли да останемо још неколико секунди, трчи да премота траку и опет се враћа на место и намешта. И опет иста слика, као и слиа непокретних фигура на чамцима, који се приближавају – жена и деца цело то време стоје непокретно, као картонске ствари, као да немају никакве везе са мном, ма ни са чим другим. Можда спавају? Овог пута је индус спустио леву руку, десном се подбочио око струка и био налик на неку ратну карикатуру из стрипова у старим совјетским новинама. Можда просто хоће да насмеје некога, да направи смешну слику? Ма не, он то мисли озбиљно, и остали се не смеју…

Смешећи се и злурадо пребирући мирсли о томе, какви се они сви дебили, улазим у кафић са жељом да попијем хладан ласси – нешто као кефир.

 Не, хвала, слаткише не желим – пробала сам их, кад сам кренула из Делија… чак ме зуби боле од њих. Сладолед ми исто не треба, и натпис на њему «сто посто сигурно» николико ме не охрабрује. Све, што не пролази термичку обраду, може да ме отера у болницу са тифусом или туберкулозом. Опет буље на мене… - два индуса, вероватно ме процењују, шацују – да ли могу да се упознају са мном. Чак ми је мука, кад помислим на то. Испијам ласси и одлазим.

Врт није ипак леп: одасвуд штрчи ружно неупадљиво цвеће. Изрезбарени камени стуб, по ком цури вода, био је прекривен клизавим, љигавим, зеленим слојем. Кратко ошишана трава, по којој се шеткају паунови и ни једног странца. Много је тужно све то… не остављају утисак људи, који занју да се одмарају, накаљеност се осети у ваздуху. И то место ми се не свиђа, и уморила сам се – да ли због те беспрекидне пажње, да ли зато што сам у целом Кашмиру ја једина туристкиња. Доста је било – враћам се у чамац.

Предлог  возача чамца да ме одвезе на плантажу са лотосима, са ентузијазмом одбијам. Плантажа…лотоси… - још један мој сусрет мојих фантастичних представа о Индији са стенном свакидашњости. Што су фантастичнија очекивања, стварност је све гора. Можда ме та ишчекивања и трују?

Уједно одбијам махатме, комбинат камасутре, желим просто да ручам и да прошетам тамо, где има мање људи и што више природе...

Пре десет година, кад су гомиле надуваних туриста салетале Кашмир, мој Вергилије се изгледа наслушао и не само таквих ствари, и судећи по зацикљеним очима, осетио је коначно нешто природно сродно и одвезао ме на сићушно острвце, где се сместио храм, огромно дрво и мали ресторан у облику брода.

Пењем се на кров (од детињства волим кровове!) и смештам се у хладовини великог, раштрканог дрвета. Најтоплији део дана, и као и иначе, налеће апатична тромост, желиш да извалиш у фотељи и пустиш мозак на отаву. Понекад, ако се не препустиш и наставиш да се понашаш тако, као да доживљаваш прилив енергије, успеваш да одбациш лењост, али ми сад ништа не испада. Немам снаге ни за шта, врућина је…

Као да пловимо некуд… - врло занимљив део… «улице» између кућица на води су тако уске, да гране преплићу измђу себе, стварајући изнад главе чудно исплетени зелени шатор, кроз који се пробијају сунчеви зраци. Из густог, крупног, дебелог и савијеног лишћа извирују рози лотоси… вероватно их има око 5? Сунчани да се завршава, у шест сати се у Индији већ смрачује. У то време, пред сумрак, у ваздуху се осети посебна смиреност, имаш жељу да застанеш и ухватиш то стање, али ти оно исклизава – међу дрвеће, у таласе на води, у вечерњу свежину...

Шафи… тачно, већ је на пристаништу, лице му је испуњено ишчекивањем усхићених коментара, али ја више нисам она финна девојчица од пре. Мука ми је од те фаце…Не разумем, како они сви тако живе…газе преко себе, нешто глуме нон-стоп… А можда им више и није мука од тога? Можда им се свиђају сви ти разговори, слично жвакању тоалетног папира? Зар ћу и ја некад постати таква и да ли ће ми бити исто свеједно – са ким разговарам и о чему? Брррр…, чак сам се најежила од тих мисли.

- Одлично место за медитацију! Отличное место для медитации! – Шафијев глас се зачуо на крову.

Интересује ме, шта је по њему медитација?

- А јел ти медитираш? А ты сам медитируешь?

- Не, госпођо, ја сам муслиман, али знам, да је медитација јако добра занимација.

- Ха! Па откуд знаш, ако не радиш то?

- Многи свети људи раде то у нашој држави, зато знам да је то јако добро.

- ОК, Шафи, управо планирам тиме да се бавим, зато те молим да се побринеш да нико не промоли вамо свој нос, јел важи?

Не престајем да се чудим, колико је људима тешко било шта да схвате, чак да покушају да схвате… Уосталом, шта је ту чудно? Разумна бића не лутају наоколо хрпама, па шат се онда чудим, што још нисам срела ни једног човека, који бих могао бар имало разумно да објасни, на шта мисл, када прича о разумности, јасноћи, нирвани и  самадхи, и осталом «са друге стране».

На крову сам коначно безбедна, - овде нико са стране неће доћи. Тек овде дозвољавам себи да се опустим, као да ме та напетост па штити од нечега!

Монотоно певање у даљини личи на очајни, тужни позив…А, па тачно, данас је неки религиозни празник…ма какве то везе има? Што сам се сетила тога?...Затварам очи и покушавам да смирим своје мисли, желим да на тренутак све нестану.

Чак кратко налажење у тоталној непокретности може довести до скроз необичних осећаја – уобичајено доживљавање, осећање тела, нестаје. Сад се осећам безобличном затегнутом масом, која се налази у покрету – нешто се негде заврће, споро прелази, љуља из стране у страну, љуља као сат, цури доле…Кров испод мене се разилази на све стране, само што не паднем са крова…А сад сам испод крова и он ме притиска одозго… Такве појаве за мене су уобичајене, - то се дешава још од самог детињства. Покушала сам да разговарам о томе са родитељима, са другарицама, схватила сам да нико ништа слично не доживљава. Све то ми се није сивђало, јер ми је сметало да заспим, стварало проблеме, чак сам се љутила, што не могу као сви нормално да заспим, а морам да учествујем у чудним играма природе. Затим се појавио истраживачки интерес…Да ли да кренем у планине сутра?

- Шафи! Сутра желим да кренем у планине!

- Предивно, госпођо. Бићу ваш водич.

Неочекивани преокрет. Момак је наравно, услужљив, али перспектива да проведем цео дан са њим, ми се не свиђа баш.

- А да ли ће ми тамо требати водич? – покушавам да поставим питање тако да не схвати, што то питам, али одмах осећам талас неискрености, који ме трује.

Како ме нервира та оптерећеност мишљењем сваког човека о мени! Мрзим ту импотенцију, то ми тако смета да живим…као бодљикаво многоугаоник који се заглавио негде у души, и после пробај, испљуни га, само са крвљу…и то је још мало – због тога ја још неизбежно упадам у ситуације, које ми се не свиђају!

- Па, наравно, то су планине, тамо се можете изгубити.

Реч «планине» оставља неопходан Шафију утисак и омогућава да оправдам моју слабу вољу, - сад могу да смирим себе са тиме, да нисам имала избора – ипак су то планине…

- Па, значи видимо се сутра у шест ујутро? (шест ујутро???И ту ме је сустигло својим несажаљивим шапама!). Чекаће вас доручак. Лаку ноћ, госпођо. Чујем кораке, који се удаљавају, шкрипање степеница, неко је гракнуо, неко се засмејао – и тишина… Четири дана у Индији и ништа се не дешава!Где су мудраци, учитељи, места енергије, снаге, тајанствени храмови? Иста свакидашњост, као и увек, и стална раздражљивост, напетост… Планине…У планинама ће све бити другачије.

 

<< Назад

Forward >>