« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 03

Соба, испуњена опојним мирисима, топла купка, биљни чај, чиста постељина – ето је, катарза. Моја резиденција на неколико дана… Рам је био у праву, - још никад нисам доживљавала толико огромно задовољство од толико уобичајених ствари, као што су топла вода и кревет. Заспала сам тако чврсто, да кад сам се пробудила, учинило ми се, да је пролетео тренутак, али сат показује да је прошло око три сата. Сад је тек седам сати, али, судећи по мраку у соби, на улици је већ мрак. Корз чврсте завесе продире светлост, који долази ко зна одакле, - у том свету ми још ништа није јасно, чак не знам где је дугме за гашење светла.

Умор се још помало осећа, али ме радозналост тера да напустим собу. Лакше је спречити гладног тигра да не узме комад месса, него мене од новог живота, који ме очекује негде вани. Скачући од нестрпљења, навлачим фармерке, џемпер и излазим напоље. Светлост долази од огромних округлих уличних фењера. Као на Старом Арбату! – промакла ми је мисао и одмах нестала у виру нових утисака.

Шафи је седео недалеко на дрвеном пристаништу, на пластичној столици.са неким прича…Аха, видео је мене и одмах скочио, иде према мени.

- Как осте се одморили, госпођо?

- Одлично!

- Јел вам нешто фали?

(Па, наравно да ми увек нешто фали! Зато сам ту...)

- Не, засад све имам. Ако ми нешто буде требало – рећићу.

- Обавезно реците, ако нешто није у реду. Урадићу све што зависи од мене, да бих се ви овде осећали као у рају, - рекао је тако, да сам пожелела да га смирим и да га убедим у то, да нисам каприциозна, да ми не треба много. – шта ће те поручити за вечеру? Извините, али месо вечерас већ не можемо да набавимо, тек сутра.

 - Одговараће ми било које друго јело од поврћа, само да није љуто…Молим вас - само да није љуто! – у сећању су ми још биле успомене о дивотама индуске кухиње у Делију, после које целих сат времена нисам осећала језик, зато ми је животно важно да објасним том индусу, да ми је потребна храна, која апсолутно није љута.

За човека, који путује по Индији  утувити кувару мисао о томе да ти је потребна која није љута – није лак задатак. Фраза  «not spicy»  може бити протумачена као «без зачина», а индуска кухиња «без зачина» је исто, што и свадба без младе. Фраза«not too hot» може бити схваћена као «не много вруће», и хладна храна исто неће пријати твом желудцу. Као шлаг на сво то објашњавање, потврђено јако сложенном мимиком, биће сретно лице кувара, који те је коначно разумео, али не треба заборавити да за индуса «не много љуто» може да те спали изнутра.

Шафи је са разумевањем климао главом.

- Разумео сам, разумео, не љуто… Сви странци тако траже, зато се не брините, - овде још нико није био незадовољан са храном. Моја мајка јако добро кува.

- И нешто за десерт са оним биљним чајем, што је био у соби.

Задовољно се осмехнуо.

- То је посебан чај – кашмирски. Јел вам се допао?

- Да, а од чега је?

Набројао је низ назива, који ти ништа не говоре.

- Да ли може да се купи у продавници?

- Ма не! У продавници је све безвезе – уопште није оно право, у продавницама сау копије. Биљке за тај чај се сакупљају у планинама моје сестре. Сматра се да само девојке, које су неудате, могу то да раде, иначе укус чаја неће бити тако добар.

- Зашто само неудате?

(А… ту значи, ако си неудата – значи да си невина, јасно ми је…)

- Зато што још нису искварене..

- Ма, да, наравно…, - не могу да делујем искренно у тим ситуацијама, тупо се саглашавам, смејем се, а у ствари ми је мука од његове глупе морале, и од његовог понашања. Али већ не могу да зауставим разговор, увлачим се у пријатељску гњилу причу. – Имаш ли велику породицу?

- Да, четири рођена брата и три рођене сестре, а колико само имам браће и сестара од тетака! А колико братанаца, и сестрића и сестричина!Госпођо, ускоро ће бити свдба код једног од моје браће од тетке, за моју породицу би било врло почасно да вас позовемо.

 Присутствовати на индуској свадби…па, идеја није лоша, свиђа ми се, мада чак приближно не могу да замислим, шта је то, само сам видела на филму, и судећи по томе, индуски филмови су нека одраза индуског живота по принципу дијаметрално супротног.

- Ако дотад будем још овде, обавезно ћу доћи.

- Па зар то не зависи од вас, да ли ће те још бити ту или не?

Управо са таквим питањима ме је цео живот излуђивала мајка. Никако није могла да схвати, да не знам кад ћу да се вратим са неке журке – како да знам, кад ће ми се појавити жеља да одем оданде? Можда за пар минута, можда за пет минута, а можда ћу срести тамо страстног дечака и пожелети да нестанем са њима на недељу-две? И како то може да се испланира? Увек ми је било мука од таквог начина размишљања, који је она покушавала да ми наметне – хтела је да поступам као она – одлучила је да се врати у девет, значи мора да се врати максимално у десет, а још ако си некоме и обећала (посебно, ако си обећала то њој) да се вратиш у девет, значи , чак и да се прави-правцати Шива појави испред тебе, - мораш да испуниш своје обећање…». Такав је хтела да направи мој живот, али, кврагу – нек проба да ме ухвати!

- Да ли ћу бити ту или не– зависи од моје жеље, али откуд ја знам од чега зависе моје жеље?

Заћутао је, вероватно, не очекујући да добије такав уврнут одговор на тако просто питање. Још неко време Шафи ћути, вероватно, да из љубазности покаже да поштује моје дубоке мисли, а затим просто мења тему и зове ме да дођем ближе води, - тамо, где стоје столице.

Алена ми је преставио као свог брата… Уопште не личи на индуса, без обзира на то што је тамнопут и има црну косу.Желим лаган флерт. он представил мне как своего брата. …Совсем не похож на индуса, несмотря на то, что смуглый и черноволосый. Хочется легкого флирта. Посматрам га, али не… Тренутно разочарење, - Ален уопште није по мом укусу, а и не сврставам индусе у могуће љубавнике.

Али, ипак ми је пријатно, да, судећи по свему, шафи и његов брат, кога засад примећујем само делићем сазнања, механички пруживши руку и пропустивши његов поздрав, схватам да,што мање буду сметали мојим размишљањима и каприцима, дуже ћу се задржати код њих.

Застајем, ослушкујем соја осећања, и као ниоткуд да се појављује стање пријатног безбрижног уживања, као кад не желиш ништа да радиш, не желиш ништа да говориш, али ипак то није лењост, није апатија, а нешто скроз супротно. Невероватна безбрижност – она је делотворна, али њена делатност је сакривена, испољава се у вировима чврстине осећања  живота, као испуњеност опажаја аромама, то не може да се обајсни и изрази речима, али, како јасно осећам тај чврсти поток безбрижности, који као да се салива са тамним таласима језера испод мојих ногу, завлачећи у себе и моје дремање са виђењем храма, и сву смесу првих збрканих утисака о Индији. Како је невероватно, кад ужурбаност  спољног света  клизи по површини невидљиве сфере, и унутар те сфере ја живим свој живот – тамо је нежно сунце, радост и предосећај уживања, тамо је нежно плаво високо пространство, које се пресијава тананим нитима. Кад бих тако било увек… Ако би тај доживљај био самном увек,  …то је немогуће, немогуће…живот – то је низ плитког и дубоког, и где да нађем више те дубине? Сигурно је да не могу то нађем у разговорима са Шафи и његовим братом… - Јел се бојиш да путујеш сама? – Ален је имао низак и пријатан глас.

- Не, ја се уопште ретко чега бојим.

- Јесу ли све европљанке такве?

- Не знам... не, вероватно. Не. Девојке обично интересује оно, за шта храброст није потребна.

- А шта интересује тебе?

- Не знам. Тражење нечега, чему још не могу да дам назив.

- Духовна потрага… Јасно. Јеси ти будисткиња? – то питање ме је насмејало. Зашто људи увек све окрећу на оно најбаналније, чак ако отворено говориш о томе, да те ништа једноставно не привлачи?

- Не, нисам  религиозна. А ти? – зашто то питам, ионако ми је јасно да ми са тим човеком неће бити интересантно да причам.

Интензивно искусство контактирања са људима задњу годину дана довело ме је ка томе, да је често довољно две-три речи, да бих схватила, колико ми може бити интересантна човек, са којим разговарам… или је то опет моја самоувереност?

- Ја сам муслиман. (И шта то треба по његовом мишљењу да значи?? Уосталом, какво је питање, такав је и одговор…) Џаму и Кашмир – то је муслиманска држава. Сутра ће ту бити велики религиозни празник. На том језеру има острво, и на њему – главна муслиманска џамија, сутра ће тамо бити јако пуно људи. Од раног јутра тамо ће певати, молиће се, а кад се смрачи – цело језеро ће бити од пловећих свећица, то је јако лепо. Ти си стигла тек данас, зар не? Овде има много лепих места у планинама, тамо може да се узме коњ…Завтра здесь будет большой религиозный праздник. На этом озере есть остров, и на нем – самая главная мусульманская мечеть, завтра там будет очень много людей. С раннего утра там будут петь, молиться, а когда стемнеет – все озеро будет в плавающих свечах, это очень красиво. Ты ведь приехала только сегодня? Здесь много восхитительных мест в горах, там можно взять лошадь...

- О, супер, то ми се свиђа!

- Шафи може да те одвезе тамо, кад будеш хтела.

- У то не сумњам…, - аха, јасно ми је, то је била реклама:)

- А ево га и мој пријатељ – јапанац!

Нисам ни приметила, како је ка нашем пристаништу пришао чамац. После неколико секунди из њега је изашао млади насмејани јапанац – значи биће могућност да увежбам јапански, који сам засад знала само из «говорника».

 - Конбанва! – одмах сам добацила.

- О! – јапанац се радосно насмејао, - Конбанва!

- Икага дес ка?

- Генки дес. Аната ва?

Неодређено сам слегла раменима. Пружа руку:

- Боку ва Хиро дес.

Из јапанског сам схватала само неке речи и фразе, али, то је било довољно да схватим, шта прича Хиро. Одговарам, наравно, довољно примитивним фразама, али ми то не смета да се поносим својим језичким знањима и могућношћу да крајичком ока посматрам његово згодно тело, скидајући га у мислима, и ја нећу бити ја, ако он то не осећа!

Ален СА изразитим дивљењем посматра наш разговор, састављен од најпростијих фраза, као што су «Одакле си?», «Колико имаш година?», «Са ким путујеш?», «Да ли ти се свиђа Индија?», али за човека који уопште не зна јапански, то изгледа врло убедљиво.Одавно сам пронашла прост начин да скинем са човека тај слој значајности и да пронађем у њему баналног трагача ауторитета и утисака. Довољно је рећи само неколико различитх страних речи, пожељно ретких, да се у очима саговорника појави интерес и чак поштовање. Мени такви људи одмах постају неинтересантни, у главном испадне да су инфантилни и и беспомоћни. Можете ме укорити за доношење пребрзих закључака, али то није закључак, то је само сигнал, својеврсни индикаторски папирчић, а и искрено говорећи – хоће ли неко тражити искреног саговорника у ономе, код ког се очи заблистају, кад види позлаћено сито? Вероватно, не.

Хладно је… хладно, хладно, хладно. Све није како треба, све. Нисам то хтела, нисам то тражила. Кренула у Кашмир… глупача… лепо је ту… да, лепо је, само то није она права лепота, а и нисам  напустила посао да се љуљам ту у тој посуди посред шарене баре, трн почиње да ме боде на свим местима одједном.

Шафи ме зове да вечерам, и ја, не успевпши да се покажем као тотални професионалац за јапански језик, одлазим, млатећи репом и сигуна, да ме прате погледима…На великом дрвеном столу стоје сјајне шерпице са храном. И све је тако укусно…просто деликатесе за вегетаријанца. Шафи повременно провирује, проверава, да ли сам завршила.(Све је у реду, Шафи, не боди ми очи, позваћу те, кад сажваћем све, не сметај малој госпођици). …

Ух, готово, носи десерт… Шафи свечано уноси на тацни малу бљештаву посудицу, у којој је по мом мишљењу требао да се налази десерт. Са дивљењем ставља испред мене и поносно саопштава да је то посебни кашмирски десерт. Колико сам се само изненадила, кад сам схватила да је то густа кашица од гриза! Окрећем се према Шафију, који је изгледа очекивао много израженије одушевљење због те посластице.

- Па то је гриз!

- Да, госпођо, то је гриз, национални кашмирски десерт.

- У Русији такав десерт дају деци свако јутро, - не желим да га разочарам, зато му не говорим, како се руска деца односи према том десерту.

- Сјајно! Тај десерт ће вас подсетити на вашу отаџбину!

Гриз уопште не желим да једем, љутити гостољубивог Шафија такође не желим, неко време ћутим замишљено, али ипак одлучујем да кажем све, како јесте.

- Шафи, не желим, наравно, да те разочарам, али тај десерт није за мене. Толико сам га често јела у детињству, да је успео да ми досади.

- Много ми је жао, госпођице, да сам знао раније…Мне очень жаль, мэм, если бы я знал раньше...

- Не извињавај се, како си могао да знаш да ми се то не свиђа?

- Шта могу да учиним за вас?

(Надам се да се после тог питања нећеш окренути према зиду и заспати…)

- Имаш ли кекс?

- О да, кекс имам, сад ћу вам донети.

И хвала богу, сусрет цивилизација се сретно завршио.  

Засад ми се не спава, отићићу да попричам још мало са Хиро и Алленом. Желим још мало утисака. (Ма какве су то безобразне лажи? – желим много, много утисака!)

Свежина са језера и планина, које су било около и које се нису виделе због мрака, осећала се све више. Сви су се умотали у велику вунену ћебад и седее на пристаништу, разговарајући ни о чему… Никако не могу да се навикнем на то, да не морам никуд да журим, да могу да легнем, кад хоћу, јер могу да спавам сутра до колико хоћу…И не само сутра, него и прекосутра, и следећих недељу дана, и следећих месец дана. Испред је – неизвесност, и ја сам спремна на то, да се никад нећу вратити из Индије, и та неизвесност ме испуњава радосним предосећајем уживања, јер било ког тренутка може да се деси нешто, што ће преокренути све моје представе о свету. Чекам то.

 

<< Назад

Forward >>