« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 02

Већ је прошло 15 часова, откако смо стигли до планинске клисуре и вучемо се по узаном планинском серпантину, где једва има места да се мимоиђу аутобус и џип. Лева страна аутобуса мало-мало, па виси изнад провалије, камење пролеће испод гума и лети у провалију, а ако провириш кроз прозор и погледаш доле, појављује се тотална илузија, као да су точкови већ почели да лете доле и аутобус само што не падне. Индуси, који седе поред, не обраћају пажњу на то. Шта је то – чврст карактер или незаинтересованост према животу? Чула сам да случајеви пропадања аутобуса у провалију нису ретки у Индији, и мало'мало, па се појави лаган страх, пљусак адреналина и мисао, да ЈА не могу да умрем тек тако – тако ружно, неупадљиво, због грешке неког шофера.

Заробљеност у аутобусу, која је трајала око тридесет сати, скроз ме је изморила. Тело ме боли од умора и дугог мучног седења, и већ ме не занимају никакве планине иза прозора. Зар су то Хималаји? Ниски, сиви, са ретком вегетацијом, скроз непријатне и толико налик једне на друге. Ка таквој тајанственој речи «Хималаји» се односе исто толико, колико и огризак кА јабуци, али су ипак то биле оне – мада тек узбрдице, на које смо наилазили неколико километара током путовања нашим аутобусом. Доле, по великом камењу тече уска река боје бетона, понекад се појави сунце, и све мисли су само о томе, кад ће се завршити то монотоно дрмусање.

Бучна групица странаца, која се веселила целу ноћ, сада исто изгледа врло белдо, - сви су се уморили због 24 сата вожње и лењо причају о својим утисцима, плановима, информацији о ценама и хотелима, не узимајући у обзир да већ по други или трећи пут причају једно те исто. Разговор живи свој живот и не жели да се прекине, доносећи уместо утисака умор и и досаду… Не желим ни да слушсам такве разговоре, нити да учествујем у њима. Пријатно је осећати како лебдиш у пространству и времену и да ниси везана ниаквим плановима ни са ким.

Села, људи, бесконачни низ кућица поред пута, они живее ту…рађају се, живее, рађају и умиру – управо ту…непостиживо…као мала сам шетала увече ујесен или преко зиме, посматраала светлуцаве прозорчиће кућа, завиривала: фигурице људи…говоре, једу, ходају, млате рукама…они тамо живее…Не знам због чега, нон-стоп сам се осећала непријатно, као да се сузбијо обичан опажај, нисам више била, постајала сам онај човек тамо, оно…тачније, постајала сам нешто, што је «између» нас – висила посред, и то ме је плашило – ужас због могућег губитка индивидуалности, себе. Зар они живее тамо…зар може да постоји још неки живот, осим мене, тамо где ме нема и где ме неће бити? У томе се нешто укрштавало са страхом од смрти, још из детинњства: лежећи у кревету, плакала сам, замишљајући, да кад умрем, да ће се живот наставити, али не за мене, мене више неће бити НИКАД… Тако и нисам успела да се примирим са тим «никад», - немогуће је примирити се са тиме,   то може да се замаже, да се баци, да се натераш да не мислиш на то, и ко зна – шта ја још заборављам, намерно препуштајући забораву целе делове свог живота…

Поред пролећу људи и њихове куће – картонске кућице, као кућице за «Анти-Барбике», изврнуте наопачке.Сав њихов живот је на длану, право испред тебе. Перу се, свађају, плачу, смеју се, и све се то види из аутобуса – огроман спектакл дужине две хиљаде километара, у коме мене нема и никад неће бити.

Ускоро ће опет вече… Да ли ће се то бар некад завршити? Аутобус, већ по који пут стаје, у пролазу се појављује човек, који ствара звукове, који личе на молитву, а некад и на агитацију. Пауза за ланч. Петнаест минута на чврстом тлу. Ја сам се већ навикла, да сваки пут, кад аутобус стане, у аутобус ускаче неколико људи и врло нељубазно гурају у лице свакакву храну, коју продају, тако да тог типа нисам ни погледала. Човек је испао врло упоран и на крају крајева сам видела да у рукама држи таблу. Пажљиво је посматрам и читам своје презиме на њој – невероватно! – звуци, које сам ја схватила као говор мештана, испали је да је био његов покушај да прочита оно, што је било написано на табли. Са широким осмехом на лицу, нешто је говорио…аха, ѕове се Рам. Па, добро, Рам, па Рам. По прив пут откако сам стигла ту земљу, осмех индуса ми делује као нормална појава. Здраво, луда крнтијо!!!...Тако можеш да заборавиш и како се хода… Немогуће! – стара «Волга»…Не, само личи, али ми је ипак смешно. Само сам трећи дан у Индији, а имам такав утисак, као да је прошло десет дана – само што на сваком кораку не вичем «Немогуће!», «То није могуће!», «Невероватно!». На крају света коначно да изрониш из источњачког колорита и да се нађеш у раздрнданој совјетској крнтији! У ауту нешто шишти, нешто, што подсећа на музику, шофер радосно певуши и чак цупка у месту, - крећемо, здраво, прашњави аутобусе!

Ускоро су са обе стране почеле да се појављују мрачнее камене шупе.

- Јел то већ град?

- Да, госпођо, - рече возач.

- «Госпођо»? Ах, да…

Присећам се, да сам ја сад постала у «госпођа», као свака бела жена у Индији. Напоминаю себе, что теперь я превратилась в «мэм», как и любая белая женщина в Индии. У тој речи «госпођа» званично признат облик љубазности, обраћања тесно граничи СА покорношћу роба, што несвесно изазива жељу за командовањем. У уштогљеној Европи, а посебно у Русији, то не може да се доживи. Даље сам често пута видела, како се заблистају очице сивих, неупадљивих европљанки због тих ситних, али звучних знакова ропске покорности.

- Јел то већ град??!

- Да, госпођо!

- Па, где ћу ја да живим? – постаје ми непријатно при мисли да ће ме убацити у неко непријатно место.

- Доћићемо до великог језера, госпођо, а на њему су бродови – велике куће-бродови.

Прича на примитивном енглеском или иначе иначе тако примитивно прича? Нон-стоп ми се појављује мисао – зар је толико глуп? Или мисли да сам ја глупа?

 - То језеро се зове Дал Лејк, – ма тачно, разговара са мном, као са двогодишњим дететом.

Периферија!... Мада, у Индији се периферије и не одликују, у главном, од центра града, посебно, ако тај град није велики. Шри Нагар – то је престоница државе Џаму и Кашмир, али ми се посрећило да се уверим у то, да су прљавштина и сиромаштво овде свуд једнаки – исти, што и у центру града, што и на периферији.

 Раздрнадни скроз путеви, полуразрушене и поцрнеле од влаге куће, бескрајња сметлишта…вероватно сам так требала да предтсавим обичан град после атомске експлозије. Никако не могу да се навикнем на то, да је овде свуд прљаво, и чак природа делује прљаво и уморно. Петнеаст минута сумњиве забринутости и коначно прилазимо великом језеру – широкој, живописној мрљи међу уџерицама и парковима, који уноси смиреност и прохладу у накаљену атмосферу уличне ужурбаности, напуњену фигурицама војника са аутоматима.

 - Венеција Кашмира! – Рам се задовољно насмејао, очима показујући на језеро, покушавајући да код мене изазове буру емоција и признање да је «његово» место прелепо.

Коначно разгледам то биће – није висок, чак мали, и уопште није јасно, колико има година. Није обучен лоше за овдашње појмове, али врло збрљано, ако и већина индуса. Нема бора, кожа му је глатка и еластична, као код скроз малог детета, али поглед уопште није дечачки. Има у његовом у понашању нешто младалачко, а у очима нешто такво, што би изазвало код мене тугу, али сам сад превише уморна за то, па сам се бацила на посматрање околине..

Дуги редови кућица на води, који се простиру све до лотоса, house boats, са називима, који изазивају буру емоција, које су присутне свим почетницима у трагању за истинном. … «Ретрит Шиве», «Шакти, која игра», «Осмех Лакшми», «Према Парадајз», «Кришна који спава»…Ускачем у велики цветни чамац, који много личи на гондолу са индусским шарама, орнаментима, са задовољством  се бацам на малу софицу са јастучићима и желим да пловим на том чамцу дуго, коначно могу да се опустим после пута, а и од бриге…на том језеру се може живети! Ћутљиви возач гондоле спушта весло у воду и полако нас вози негде према малим уличицама у том воденом Харлему.

 Чамац је скренуо у дубину кућица на води, затим још једном скренуо, и још… - то је личило на улице на води. Људи скоро да нема, а, они, који су и били, беспрекидно буље на мене, као на биће са друге планете. Неко се смеши, али већина њих гледа намрштено и чак врло љуто. Можда је њихово незадовољтсво изазвано тиме, што је количина туриста у тим местима због ратова све мања и мања, а сад је скоро спала на нулу… Туризам – њихов главни извор прихода, , и ево, сад виде да нисам сама и на њиховим лицима се појављује мучно разумевање – ја већ негде путујем, мене је неко већ упецао… Перманентно ишчекивање могућег ратног конфликта са Пакистаном, беспрекидни теракти кашмирских сепаратиста су претворили тај рај 80-их година у намргођени крај похлепних лењиваца, а туристи то не воле, и ја то исто не волим.

 (Ког ђавола сам ту дошла??)

Возач гондоле нешто монотонно, али врло осећајно, певуши. Никако не могу да се решим оптерећености, стечене за време дугог путовања, да ли да легнем на те јастучиће? Рам ми клима главом да могу, додајући нешто на свом енглеском, као што је «Пут је био дугачак, госпођо, али зато ће ваш одмор бити још слађи…» Равномерно пљускање таласа, лагано љуљање чамца, тишина језера…лотоси који плове поред…

 Очи су се затвориле, ја се још сећам – где сам…и још се мало сећам…али, ево, слике снова су заклониле стварност, и у бисерном одразу језера видим себе у непознатом граду, поред идее Рам и нешто ми прича. Мој водич, он ме води. Прилазимо јако старом здању, не могу да схватим, чиме ми је тако необичан? Окрећем се према Раму, да га пиитам, али њега нигде нема. Опет гледам на то здање – да ли је полуразрушени дворац, да ли стари хиндуистички храм, заборављен људима и боговима, и нешто ми је јако познато ту…једва осећам мирис распаљеног камења, дрвета, све је тако познато, али тако далеко…

 - Добро дошли, госпођо! – у истов реме, кад су биле изговорене те речи, чамац је ударио од бетонске стубове, на којима су биле причвршћене степенице, улаз у кућу.

Здрмала сам се и пробудила. Мала дрвена тераса испред куће – млади индус, обучен у све бело – широке панталоне и дугачка кошуља, скоро до колена.

- Како је прошао пут?

Причати о томе, како су ме у туристичкој агенцији у Делхију слагали и обећали да ћу да путујем двадесет сати уместо тридесет, и како је то тешко  - седети тридесет сати скоро у једној те истој пози, и како је неудобно спавати у тој пози, уопште не желим, (мА, ти и сам све то знаш, што постављаш глупа питања – боље ми дај каду СА топлом вводом, широк мекан кревет, мекане пешкире…), љубазно говорим «ОК» и излазим из чамца, не искориситвши љубазно испружену руку Рама. Не пролази ме осећај да се у сну десило нешто важно и да није то прерано буђење, ја бих обавезно открила тајну тог храма… Блага наљућеност на човека у белом…Рам је изговорио са њим неколико речи, уз то активно млатећи рукама, а затим је спретно ускочио у чамац и дао знак да може да се крене. Чамац је лагано одлазио, и опет сам видела нешто невероватно тужно у тим очима. Више ми није деловао туп, чак ми га је било жао, као тужно дете…

- До виђења, госпођо! Ко зна, где ћемо се још и кад срести, али ако вам буде потребан водич, - срце је почело да ми лупа у том тренутку, - потражите Шафија, - показао је на човека у белом,  - и он ће вам рећи, где да ме нађете.

 Предложио ми је да буде мој водич – као да је прислушкивао, као да је видео мој сан! Тако чудне случајности… али то може да не буде чиста случајност, посебно кад ваздух, као да почне да бруји… Ако не могу да пронађем једноставно тумачење таквих снова, они свеједно не постају бесмислени, - у том тренутку, кад се то дешава, доживљавам нешто, што ме избацује из колосека и граница уобичајених животних закономерности. Већ у том самом моменту се садржи знак да постоји још нешто, нешто што засад не схватам, али, ако будем обраћала пажњу на то, шта знам, куд ме то може довести?

 

<< Назад

Forward >>